Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: San pravednika

I penjah se lestvama nebesnim, a milozvučne boje pevahu u spektarima prelivajući se jedna iz druge i jedna s drugom kroz harmoniju koja obuhvataše sva suglasja te nesuglasja ne beše; i lebdahu energije noseći me dahom odblesaka svojih što behu svuda unaokolo, jer sve bje punina poput svetlosti nošene nemogućnostima u kojima su mogućnosti sve moguće. I vantelesan, a sa telom dođoh pred mnogostrukost jednog u jednom, gde su sile svih vremena i prostora objedinjene u horizontu svih horizonata, nepojmljivom. A glas bez glasa prože me i učini jedno sa svime; i bejah svi likovi sebe u meni, i misao koja je svja. Gledao sam sve što bilo je, shvatajući da tako nije trebalo biti. I nošen vlastitom silom i snagom koju mi podariše nebesa, a kojoj nemaše ravne, vratih se na Zemlju da uklonim besporetke i glupost i da zavedem red i pravdu.
Trotoari i ulice urlali su žurbom, i prolazio sam kraj ljudi čitajući im misli, shvatajući da oni misli i nemaju, već da tek samo trčkaraju tamo-amo, obuzeti sticanjem materijalnih dobara, samonametnutim obavezama koje zovu “moram”, komforom, uživancijama i prcanjem. Bog ih je po svojoj slici i prilici stvorio, kontali su i klanjali mu se, da bi mogli da veruju u sebe, da poštuju to što jesu, jer ljudskoj umišljenosti nema ravne, i sve je u njima grabežljiva osionost, maskirana u duševnost i dobrotu, u umilnostima hipokrizije, gde je najveće ljudsko prokletstvo strah koji se ne priznaje.
Sve sam video, i to što sam video, nije bilo dobro. Svet je bio pred samoubilačkim uništenjem, nuklearna bojeva čudovišta, stvorena od maloumnika koje su zvali naučnicima, čekala su na ludaka koji bi se kao predvodnik nacije dočepao vlasti i u ime odbrane postojećih vrednosti ili novog pravednijeg ustrojstva zaratio sa svima koji ne misle kao on i njegovi; pojavio bi se kad-tad na ovom svetu gde se sva grupna zla čine u ime dobra; i nestala bi lepota sa zemlje i mogućnosti za lepotu u ljudima – shvatio sam svoj zadatak i zašto mi je moć dana, iz astralnog sveta, trenutno, nevidljiv a prisutan, mogao sam da budem gde hoću, da učinim ma šta, da iz opsega onoga što ljudi mogu da vide, spaze, a što je tek okrajak stvarnosti, uklonim sve ono čega bi bolje bilo da nema – i to sam i radio, s amnezijom iselivši osoblje poslao sam u crne rupe postojećeg nuklearne baze, podmornice i s njima povezane vojne urede, učinio ih nepostojećim, kao da nisu ni bili, posetio sam i sve one koji su ma šta o fisiji i fuziji znali i to što su o tome znali obrisao im iz mentalnih sfera; i iščeznuli su iz periodičnog sistema uranijum i plutonijum koje bogovi nepromišljeno zarad kušnje naše stvoriše; svet je postao bezbedan; planeta je mogla da se okreće bez straha da će je neki fanatici uvereni u ispravnost svojega mišljenja razneti – i moj prvi zadatak bi učinjen.
Sve što živi, sve što postoji, treba da ima i ista prava i mogućnosti samoostvarenja, dok ne nastupi smrt u kojoj smo milošću proviđenja svi jednaki; i moj drugi zadatak bio je preraspodela ovozemaljskog blaga i satiranje nepravdi nagomilanih kroz istoriju ljudskih gluposti u siledžijstvu “Ovo je moje!”, eliminisanje patnje usled iskorišćavanja drugoga u suludom sistemu gde jedan posto najbogatijih poseduje istu količinu bogatstva kao preostalih 99%, i gde 20% populacije koristi 80% zemaljskih resursa, i gde trećina ljudi gladuje ili je bez vode – jednom rečju, trebalo je izgraditi novi svet, pravedniji, zasnovan na razumu, u kojem neće biti izrabljivanja i potlačenih, i u kojem će čovek s ozarenjem kao bližnjeg zavoleti i daljnjega svojega i okrenuti se ljudskosti i duševno-duhovnim vrlinama, upoznavajući u sveukupnoj povezanosti svega što bilo je i što će biti smislenost i radost života, i u iskri sopstvene svesti otkrivajući blagoslov Tajni kao dar zvezda i bogova.
Sa tom namerom, da bih svet učinio boljim, a kao neko ko može sve, pa i da trenutno ode gde hoće i da bude tu, a da ga drugi ne vide, i kao onaj koji boraveći u sferama nadovozemaljskim s jasnoćom sagledava duše i um ljudski i kojem, da bi delovao na ljude, nisu potrebne reči da bi snagom svoje misli njihove misli i fundamente u njima menjao – kao svemoćnik i volšebnik, dakle, obišao sam za početak onako nevidljiv prvih tristotinak najbogatijih i u glavu im utuvio ideju, a da to nisu ni znali, da se okupe u hotelu Alpi, gde su nemajući kud i došli, hipnotisani, i tu sam im svima dokraja pomerio pamet, obrisao im iz sećanja koliko su bili bogati, te je tako veći deo njihovog novca završio na računima za opšte dobro, sa šiframa meni poznatim, ali ih nisam, po uzoru na neke drugove, poslao pod giljotinu ili u Sibir, niti sam im prigrabio sve što su imali, njihovo blago bilo je nerazumno golemo, humanost i pusti ideali bejahu u srcu mojemu, ljubav takoreći; stoga sam i njima dovoljno ostavio da sa svojim potomcima žive i prožive, udelivši im malne četvrtinu od onog što su do tada posedovali, tek sam im samo temeljno psihu i narav izmenio, usađujući im ljubav, dobrotu, moral, empatiju, koji bejahu neznani grabežljivoj duši njihovoj; postali su to drugi ljudi – na okupljanje su došli kao beskrupulozni ljigavci i bezdušni izrabljivači, a skup su napustili vedrog osmeha, kao plemeniti dobrotvori i sveci anđeoske duše.
Tako je bilo sa prvih trista… Posle sam to isto primenio i na sve ostale što svojim investicijama i kamatama piju krv vaskolikom čovečanstvu; i tako se polovina svetskog bogatstva, zarad sveopšteg boljitka, našla u mojim rukama, na radost ljudskosti i poštenja.
Pošto sam obezbedio materijalna sredstva, krenuh na reorganizaciju društva i uklanjanju tuge iz ove doline suza.
Siromaštvo i jad potlačenih plemena i klasa sa pravdom behu u raskoraku, i da bi se to promenilo – da bih nejednakosti ublažio, a kasnije u tom obliku i obimu i zatro – napustih duhom zemno telo svoje i nebesnim putevima kroz Misao koja je sve i svja, i svuda i vavek, u deliću trena preleteh Atlantik i iz Srbije otidoh u Ameriku, eda bih od tamošnjih finansijskih institucija humanitarne napravio, a kako je zahvaljujući okultnoj hajdučiji većinski deo njihovih fondova sada bio moj, to je i svet obasjalo drugačije sunce: bespovratnim kreditima i beskamatnim pozajmicama ujednačili smo ekonomiju na svim delovima Kugle, i umesto samoživog sticanja privatnog profita bankari i menadžeri postali su milosrdna braća i sestre.
Oslobađajući tako razum od okova skučenih vidika i ostvarujući milenijumske težnje čovečanstva za svetom gde čovek čoveka neće potirati, lebdevši duhom iznad Amerike i sedišta Svetske vlade, zatekoh tamo vrevu ličnosti od značaja; beše to ološ beskrupoloznih političara, religioznih fanatika i kočopernih vojskovođa; i htedoh da im u pameti utuvim ideal o ljudskosti i poštenju, ili da ih zamenim stručnijim i boljim ljudima koji nas neće zaglupljivati eufemizmima i tlapnjama, ali mi je neka buka, zvonjava, remetila planove, dozivajući me i vukući natrag; bila je jača od mene i mojih namera da po svome ćefu preuredim svet – i vraćajući se unazad i lebdeći nebom iznad prostranstava videh ispod sebe mnoštvo plemena, različitih govora, što je nerazumno, i setivši se kako su nekada ljudi merili na lakat i korak dok nisu uveli metar, što se pokazalo korisnim, obuze me blistava vizija da izgradim Kulu i u njoj okupim jezikoznalce, poradi stvaranja jedinstvenog i planetarnog, svem čovečanstvu razumljivog govora, a koji se zbog ukorenjenih i često besmislenih narodnih tradicija bez prisile ili pomoći viših sila teško da dâ realizovati – i videh još sa neba, vraćajući se u samoga sebe, koliko se ljudska vrsta razmnožila i sve preplavila, shvatajući da će se, nemajući drugih neprijatelja osim njih samih, jednoga dana ponovo u nekom novom ratu između sebe ubijati, bombardovati i klati, kao da im je to sudbina – i lebdeći nad lepotama Zemlje, po kojoj su besomučno jurili automobili, iz okrajaka svesti osluškivah sve razgovetniji i bliži glas koji me je dozivao: – Hajde, ustaj! – i budeći se iz nebuloza ugledah žandarma na vratima, rasuđujući ponajlak da se nalazim u državnom zatvoru.
– Pokupi prnje, slobodan si! I nemoj više da se kurčiš, jer ćeš najebati! – kaza mi čovek, bez ljutnje, smešeći se.
Ustajući sa kreveta, pipnuh se po leđima i pomislih da se požalim na ona dva kurvinska udarca pendrekom od noćas, ali se dosetih kako sam pijan pišao kraj semafora i da bi me možda i pustili da nisam isterujući pravdu jeo govna, huleći na državu i kidišući na predstavnike vlasti, te otklimavši glavom pođoh za njim i izađoh iz stanice.
Napolju me sačeka neko tmurno jutro, ljudi su se mimoilazili zagledani u sebi, i nebesa su ćutala, bogovi su brinuli svoju brigu, ne govoreći nam ništa.
Kao da je sve bilo na svome mestu i u redu.
Mudrost pravednika proterana je sa ovog sveta i tek se haotično javlja u glavama nekih sanjara.

Foto: www.pixabay.com

Miloš Petronijević: Misao noći

Sećam se tog sela, u kojem sam se rodio, kao prvenac roditelja i ponos i junak babe i dede, a koji bi se svi četvoro, da se kojim slučajem u grobu probude, kad bi videli šta je od mene postalo, čudom čudili i krstili. Davno sam, još kao omladinac, blesavo uveren da sve znam i umem i mogu, otišao iz njega i pošao svojim putem, da bih živeo svoj život i upoznao vlastitu sudbinu, ostvario sebe, štono rekli, i bio srećan, upotpunjen. Nije se desilo tako. U pizdariji koju su bogovi smislili sve je bilo kontra onome što treba da bude, onome što sam hteo da bude, i ne znam gde je greška, da li do maćehinskog razmeštaja zvezda i kurvinskog horoskopa ili do mene. Tek pitam se, ovako rasanjen, u dva po ponoći, kunjajući na klupi u parku ogrnut kabanicom i zagledan u svetlucanja neonskih reklama od preko puta – tek razmišljam, nemajući drugu razonodu: Može li čovek, kojem ništa nije jasno, budući da je rođen ograničene pameti – može li da izvrši pogrešan izbor, da pogreši i da bude kriv što je glup i takav kakav je?
Svaki od nas treperi vlastitom sudbinom, i kad sam bio mali verovao sam da će me kad postanem veliki svi poštovati i voleti, da važan i značajan na ovome svetu biću, izgubilo se negde to vreme budalastih pretenzija, putevi su vodili gde su vodili, i sve je bilo kako je bilo, kao u fantazmagoriji iz koje nemamo gde pobeći.
Sad što mi je tu mi je, čovek je biće sa slobodnom voljom, vele, može da postupi i ovako i onako, kako mu se ćefne, niko ga ne vuče za uši da pođe tamo a ne onamo, prisiljavanja ne postoje, ali čovek je najčešće nemoćan da postupi drugačije do onako kako postupi, njegovo Danas vezano je za Juče i mnogim je karikama uslovljen – roditeljima, mestom, vremenom u kojem se rodio… – i ne može mimo sebe, ne može da učini ono što ne blesne u njegovoj svesti, što nije u njegovoj prirodi, što nije svojstveno samo njemu.
Naše se odluke zasnivaju na neznanju, to nam je sudbina, ne znamo šta nas čeka iza raskrsnica do kojih smo se, ostavljajući za sobom ono kroz šta smo prošli, sticajem okolnosti i prethodnim vlastitim uvidima, namerama i izborima kako smo znali i umeli dokotrljali, čovek i ne zna kad greši, i u danu u kojem smo se zatekli nemoguće je izabrati najosmišljeniji pravac koji vodi u blistavu sreću gde ćemo biti uspešni, bogati, od sviju cenjeni, natimareni i tetošeni, za sve što jesmo i što nam se dešava ponekad je od naših odluka važniji slučaj, koji neki zovu proviđenjem, ko će ga znati, tek išao sam niz puteve snalazeći se kako sam znao i umeo, ponekad zviždukao ne brinući ni za šta, upadao u neke jaruge i zabasavao u šipražja, jurišajući samouveren i nadrčen s golim kurcem kroz trnje za smislom i oslobađajući se besmislenih težnji za dostignućima, i ne znam da li je sve moralo biti kako je bilo, ali sve mi se čini kao da sam iz nedokučivih razloga namerno išao protiv sebe, kao da sam hteo da karijeru završim na ulici, spavajući po haustorima i čekajući smrt kao poslednji blagoslov bogova.
Živ čovek pojam vlastite krivice reklo bi se i ne poznaje, i osim u retkim impulsivnim afektima, zakonom kažnjivim, niko neće da učini nešto ako to smatra pogrešnim, te tako čovek i ne može da pogreši – a to što se kasnije neka odluka, postupak i činodejstvovanje pokažu kao očigledna greška i promašaj, nevažno je, počinilac to tada nije znao i malo ga se dotiče, uveren je da ubuduće više grešiti neće – to je idiotizam, ali bez te samouverenosti života nam ne bi ni bilo – tek čovek je skrojen kako je skrojen i onaj ko se bar ponekad nije smejao samom sebi ništa i ne zna, uvereni smo da upravljamo životom, što je smejurija, i lakrdija počinje kad na sopstveno zaprepašćenje otpočneš uviđati kako je nemoguće sebi priznati da SADA nisu u pravu, da nisi u pravu u onom do čega ti je najviše stalo, u onome što je smisao tvoga života i ka čemu si dajući sve od sebe pošao: jer „Prirodno je da grešim“, ali prirodno je da u ovom što sada radim i hoću grešim, da sa ovime što jesam nešto nije u redu i da su sve moje pretenzije besmislica, to je čoveku nepodnošljivo, sa time se nikad pomiriti neće, i sve dokle baulja po ovom svetu verovaće u ono unutrašnje osećanje koje je on sam, a o kojem ništa pouzdano ne zna, verovati da je sve u redu i kako treba da bude, verovati u život, makar i u onaj posle smrti, da bi živeo, preživeo.

−Tako mu je to – izvadih iz ranca pljosku s rakijom, koja pomaže čoveku da se snađe i pronađe: – I svi mi grešimo i svi smo uvek u pravu kad činimo ono što činimo, drugačije ne možemo i ne umemo, uvereni smo da je u datom trenutku to što radimo najcelshodnje moguće rešenje po nas…
Negde se oglasi sirena na kolima i umotah s klupe ćebe u rolnu i prikačih je na ranac. „Ono što se dogodilo otišlo je, vraćanja nema“, pomslih. „A novi je dan, i novi san, sa mnom u njemu.“
Krajičak neba na istoku belasao se kao obzorje, iz sporednih ulica oglasiše se kerovi, bio sam zdrav, još mrdao, i prteći ranac zaputih se ka stepeništu na izlazu iz parka da sabajle obiđem kontejnere i prikupim hranu za danas, pa da se razbaškarm i da uživam u slobodi i neoliberalizmu, i u životu, dok traje.

Foto: Milan Zagorac, “Corto Maltese kaže:’Sarebbe bello vivere una favola'”

Miloš Petronijević: Novogodišnja čestitka

Sve najbolje u Novoj godini,
svim uličarima, popalicama i poznanicima iz Zabele, pesnikinjama sa fejsbuka i sanjarima uopšte, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost;
sirotinji bez posla, i ostalima koji s mukom hleb svoj zarađuju;
gladnima širom sveta, kojih nije malo, i malobrojnoj inteligenciji koja se bori protiv toga;
svima koji veruju da san o ovozemaljskoj pravdi nije utopija i onima koji znaju da je njihova sloboda pravo drugoga na drugačije mišljenje;
nesigurnima u sopstvena gledišta, svesnim da čovek često greši;
nenasilnim bekrijama iz kafane Ćošak, kurvama iz Picinog parka i sa ostalih ćoškova, i meni samom –
neka nam ova godina bude bolja od ove koja odlazi, a u šta sumnjam da će biti.

Iz sveg srca i svom dušom svojom priželjkujem da volšebne sile propast i sve najgore udele:
političarima svih fela, bez obzira na stranačku, versku i nacionalnu pripadnost;
svim kapitalistima i bogatašima i mnogobrojnoj inteligenciji koja se uz njih prišljamčila, brinući samo o svome dupetu;
MMF-u i Banci za obnovu i razvoj i svim bankarskim sistemima uopšte;
američkoj vojsci, i kineskoj i ruskoj, njihovim Senatima i Politbiroima, i mojoj tašti koja me ovako zajeba;
nasilnicima koji maltretiraju žene i uobraženim ženama koje misle da im ravnopravnost daje za pravo da uvek budu u pravu –
neka vreme njihove nadmoći sa zemlje nestane i neka im niko ko drži do sebe ne priđe bliže od dva koraka,
amin!

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Cigančica

… vetar je opet pomerio karton i pritka je pala, i poslala sam batu da iz potoka donese malo veći kamen, ali on je doneo još manji nego što je tu već bio i sišla sam sama, bilo je klizavo i pogledala sam u nebo i pomislila na jutrošnji pljusak, pokisli smo do gole kože, bati su cvokotali zubi i stavila sam mu ispod moje majice glavu da ga trbuhom malo zagrejem, takvi smo mi Cigančići, uvek vezani jedno uz drugo, teta iz koska nas je pitala zašto smo se baš tu sklonili, ali nas nije oterala, posle se drala što sam pokisli hleb istresla pod drvo, ponovo sam morala batu da ubacujem u kontejnere, svašta se tu može naći, zavisi šta kome treba i na šta je osuđen, tako je bata zimus izneo veliku lutku, tek malo manju od njega, samo joj je oko falilo, odenula sam je u lepe haljine i spavam sa njom, malo smo otpadaka doneli i moraćemo ponovo da idemo, prasci sad dosta jedu, mama kaže kada se ugoje i kada ih prodamo da će nas upicaniti kao anđelčiće, doteraće se i ona, i kada čika Milutin dođe svi ćemo otići u Italiju i postati gospoda, namestila sam karton da se smrad ne bi širio i smetao onima poviše nas, oni se uvek deru da smo sve živo zagadili, ćelavi je jednom došao žvaćući pljeskavicu i pokazivao nam kako to nema smisla, mama mu je skuvala kafu, dokotrljala sam trupac i pogledala kroz prozorče, bio je sav dlakav po leđima, mama je uživala u životu i vežbala za čika Milutina, kesa i kantica su prazni a prasci su još gladni, možda je dosad i ona teta što nam uvek stari hleb i još svašta u kanticu sipa skupila štogod, zimus je bati obukla rukavice i pojeli smo po veliko parče gibanice i uvek nam kad dođemo ponešto da, ona je tužna, kaže da bez tuge ni dan smisao ne bi imao, mene je jednom deka vodio u crkvu, on tamo ponekad sa ikona uzme po koji dinar da bi imao za cigare, unutra je bilo prostrano, svetlelo je kao ljubav, kao ono na televiziji kada je jedna devojčica našla tatu, meni se u srcu svidelo, svi su se razdvajali da deka i ja prođemo i odnekud s visina kao da su anđeli pevali, deda mi je rekao da je to hor i da nam se uklanjaju jer im smrdimo, posle sam srknula vino i pojela kao kocka šećera parče hleba i ukrala jedno za batu, i pitala sam dedu šta je to, i saznala da je to Božja krv i telo Isusa Hrista našega, koji je, jadničko, za nas postradao, kišica ponovo pada, teta nije imala ništa samo nam je po jedan keks dala, setila sam se kafane u blizini gde u Savu niz padinu izručuju svašta, rekla sam bati da se dobro drži za vrežu i već smo bili napunili i kanticu i kesu, vraćali smo se naviše, bata se okliznuo i otkotrljao u Savu, dobro je što je tu plitko, iz kafane su izašla dvojica i jedan od njih počeo je da silazi stepenicama, drugi je rekao „Ma ko im jebe mater cigansku; vi’š da su se nakotili i sve živo preplavili“, onaj se vratio, nikoga nije bilo, bata je plakao i zvao me, klizila sam niz strminu, pružila s obale bati ruku, pustio je busen s travom i ponovo se okliznuo, reka ga je ponela, nije znao da pliva, pošla sam za njim, talas me preplavio, i bol, voda je u dušu nadolazila…

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Misliti pozitivno

Postoji samo jedna istina, ta istina smo Mi
I tako sam, u poodmaklim godinama svojim, kao devojče sela u autobus i pošla da ga upoznam. Tog beskućnika, koji to i nije. Iz intelektualnih pobuda, da bih napisala priču „Dan i noć s beskućnikom“. Jer članica sam esnafa književnog, iza mene su sedam knjiga proze i poezije, objavljenih o svome trošku i mahom neprodatih, a bavim se i malanjem slika, i slobodni trenuci ispunjeni su mi uzletima svih žanrova duhovnog i stvaralačkog čina. A možda me je i zasvrbela, ne znam. Usled dugogodišnje apstinencije. Tek život je zavrzlama, i u vremenima izvan vremena ostavila sam za sobom tri promašena braka, od dve, pa pet, pa godinu dana, ali možda je tu krivica i do mene, oduvek sam bila svojeglava i opsednuta sopstvenim svetovima, kapriciozna i samoživa, i kod nekadašnjih supružnika, prvog i drugog, s kojima sam ostala u prijateljskim odnosima, obilazila sam povremeno svoja dva mališana, koji su odrastali uz bivše mi svekrve (jer nemoguće je pokraj dece baviti se i umnim stvaralaštvom), i sinovi su mi, hvala Bogu, dobro, odrasli su i sazreli bez trauma i oženili su se, dobila sam i četiri radosti, tri unuke i unuka, ljubi ih baka, za koje vredi živeti…
Ima nečeg većeg u nama, to je nesumnjivo, možda je to sudbina, tek mada sam nepristrasno sagledavala život i sebe u njemu, verujući da sve znam i da sam ljubav kao mogućnost ostavila u bespućima za sobom, nešto u meni nije mi davalo mira, i tako sam u večernjim i noćnim šetnjama po fejsbuku, po tom korzou taštine gde se usamljenost mimikrijom skriva i gde je moguće i pametan biti, i upoznala sunce moje i ljubav mog života – tamo smo oboje prezentovali svoju ličnost iznoseći vlastite misli o raznim egzistencijalnim temama u obliku književnom, pisali smo i pesme, komentarisali ih jedno drugome, i reč po reč, s obostranim simpatijama, počeli da se zagleđujemo i da otkrivamo duševne bliskosti.
Ja sam u svojim pesmama o pejzažima duše pevala o ljubavi i iznosila zanose emotivnih raspoloženja, dotičući beskrajnu i čudesnu lepotu sveta, koju često ne primećujemo, i čistotu našega srca kada se raduje i voli, a bavila sam se i istraživačkim radom i u svojim statusima-skicama pisala o bračnom nesaglasju, tako čestom u životu udvoje, pokušavajući da ga prevaziđem blagonaklonim savetima o obostranom razumevanju, popuštanju i usaglašavanju, što sve, ako smo razumni, postoji kao mogućnost – a moja duhovna simpatija pisala je Dnevnik beskućnika, na osnovu vlastitih iskustava, kako sam tada mislila, ne mareći za uljudnost i psujući u njemu sve oko sebe (što nije lepo i što mi se nije sviđalo), ali je istovremeno objavljivao i čežnjivo-nežne stihove o nekakvoj nimfi i vili Ravijojli, dotičući njima proplanke sna u blesku ljubavi i nedogleda, time me je zaintrigirao, imao je pedeset i šest godina, na fotosima je izgledao pomalo kao klošar, sa dugom kosom do niz ramena, bez drugih vidnih falinki.
U životu ponekad ne biva sve onako kako smo zamislili, i mada sam tek samo htela da ga vidim, da napišem priču o beskućniku i da mu iz bogobojažljive saosećajnosti nenametljivo pomognem i kao nesrećniku koji nema nigde ništa udelim neki dinar, sve je bilo drugačije, naša su predviđanja ništavna, sačekao me je na autobuskoj stanici u Beogradu, kao što smo se i dogovorili, gledala sam ga kroz prozor, nije izgledao kao dripac i uličar (mada nije bio ni daleko od toga), i čim sam izašla prišao mi je raširenih ruku, sa bleskom u osmehu očiju, zagrlio i poljubio u čelo, a potom su nam se i usne dodirnule, u šapatu traženom kroz ceo život, zaneli smo se momentalno, sve što sam sanjala istina je, kada se dve duše nađu život je bajka, shvatala sam to dok sam koračala kraj njega, popili smo kafu tu na stanici i on nije odvajao ruke od mojih, a njegove oči, prelivene nežnim beskrajem u dnu lepih tamnih zenica, plamsale su vatrama ljubavnim, i njemu su moje bile takve, priznao mi je kasnije da imam najtoplije smeđe oči na svetu i da ga je ljubav kao viša sila prožimala što me je duže slušao i gledao, kao da me je tražio kroz sve godine u prazninama iza njega, posle smo šetali, i u Pionirskom parku, gde smo dugo sedeli, izneli smo jedno drugom sve o nama, ispričali naše živote, iskreno, bez kompromisa, prikazujući sebe crnjim no što jesmo, shvatio je koliko sam neshvaćena u životu a i ja sam videla da je i on to isto, bio je bez igde ikoga i nigde ničega, zanesenjak i neradnik, prodavao je čiviluke po vašarima kako bi imao za leb, cigare i rakiju, mučena duša (ali moj dragi sad sve manje pije, ljubav ga je fundamentalno promenila), i mada to nije priličilo našim godinama celo vreme smo se na toj klupi u parku lomeći se privijali jedno uz drugo, ne hajući za one što su kraj nas prolazili, a od koji su neki s čuđenjem zastajkujući usporavali korake gledajući u starca i babu zanetih ljubavisanjem, treperenje naše ljubavi obasjavalo je Beograd, i padao je sumrak, kupili smo na kiosku po burek, on sa mesom ja sa sirom, zajedno smo prvo jeli njegov a posle moj, i stalno se ljubili i smejali, zagrljeni, u onolikom Beogradu, zbog nekakvog sajma, jedva nađosmo nezauzetu sobu u jednom hostelu, pali smo u čežnju i zanos, šaputao mi je svašta, da sam njegova lepotica, kraljica, i osećala sam se tako, njegove ruke i usne bile su svuda po meni, vreme je otišlo u vanvremena, nežno mi je razmaknuo kolena i isprepletosmo se, bilo je to jače od ljubavi, bila je to sudbina…

***
Moj dragi i ja sada smo već sedam godina u braku, srećnom u svakom pogledu, i još onda, na početku naše veze, uvideli smo da nismo za ovaj svet ovakav kakav je, da smo od njega različiti i da nas on sa svojim htenjima i pretenzijama više ne interesuje, ostavila sam posao frizerke, nisam više mogla da se blesavo osmehujem i ulagujem svim onim uspijušama i opajdarama, prihvatila sam ruku mog čoveka – „zbogom, sudbino raspuštenice“, rekla sebi – i tako smo se moj muž i ja udaljili od civilizacije i otišli na Hajdučku goru, u jedno polunapušteno selo na obroncima planine odakle su njegovi, gde je imao zapušteno imanje na kojem decenijama niko nije boravio, tu smo, uz neke subvencije i podigavši kredite, oformili stado od dvadesetak ovaca, moj suđeni vodio ih je na ispašu i plastio seno a ja sam ih muzla, spočetka smo živeli u jednoj potleušici, u kući od nepečene cigle koju je još 1932. godine podigao njegov deda, bila je malo nakrivljena, ali smo imali struju, telefon i bunar sa elektro pumpom i sprovedenom vodom, a onda je moj soko od čoveka u toku druge godine našeg braka postavio temelje i kasnije snagom vlastitih ruku izdeljao borove i svojeručno nam sagradio prekrasnu brvnaru, remek-delo nauma i stremljenja naših, sa najlepšim doksatom ikada mojim očima viđenim, okitila sam ga puzavicama i muškatlama i posadila perunike i cveće sve do same gradine, gde uzgajamo povrće za naše potrebe, krastavce, paradajz, paprike, lukac, krompiriće, promenila sam se i ja, definitivno, zbog onog kojeg volim, zbog onog koji me voli, ostavila sam za sobom lujku zagledanu u nebesa i oblake kakva sam bila i upregla se u kecelje, naš ovčji sir iz kačica pročuo se među gospodom i državnim činovnicima u obe po tridesetak kilometara jedne na sever a druge na jug udaljene varoši, potražnja nam je veća od proizvodnje, ali ljubav moga života i ja sve radimo ponajlak i tek samo onoliko koliko nam treba, u duši smo ostali pesnici i umetnici (i u zabiti planinskoj može se bivstvovati i pri tom se umnim stvaralaštvom baviti, dokaz za to smo nas dvoje), i tako smo za astalom pod vinjagom moj voljeni i ja, zagledani u ljubav u nama i jedno u drugo, napisali i zajedničku poetsku zbirku Blesak nedogleda, o beskrajima u onima koji vole, u onima koji se vole, napisali smo i po dva romana, o svetu u kojem živimo, moji su emotivno razumni a njegovi su tuga od pesimizma, on voli tako da filozofira, trenutno je zanet razradom priče o trivijalnosti zla kod uobražene dobrote samozaljubljeno uverene u svoju malu istinu, postavila sam štafelaj da ga nacrtam kako sa klupe smejući se zavitlava petla Ostoju pujdajući ga na kokoške ispod kajsije, s bardakom vina kraj njega (u znoju lica svojega oporavio je moj delija njegovog dede vinograd da imamo vina kada nam dođu gosti, mada nam retko ko dolazi), ponekad crtam i okolne planinske vrhove, i ptice, jastrebove, drozdove, čvorke, slaveći lepotu života i slobodu koja je svuda a koju ljudi ne vide, i radost, koju sam otkrila dok je moja ljubav koračala kraj mene kroz svetove moje, kao što sam ja kraj njega i s njime prolazila niz livade njegovih čežnji, u danima ovozemaljskim kakvi treba da budu, jer onaj koji se rodio na ovaj svet a nije upoznao sreću uz drugog kraj sebe zaludu je živeo i proćerdao dane, znam da ga mnogo volim i da ćemo biti srećni do kraja života, a i posle, kad sa ovog sveta odemo – na jednom proplanku posadili smo magnoliju, koja se već razgranala, ispod koje ćemo smešanih kostiju biti u istom grobu, bez onog besmislenog kamenja koje zovu spomenicima – tek i posle, kada se ovi dani završe, bićemo zajedno, to je nesumnjivo, i sve dok postoji bivstvo, koji ne može ne postojati, kao anđeli ćemo se na nebesima držati za ruke, u svim vremenima posle ovog vremena.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Jednoj prostitutki

Svet je tužno mesto –
odblesci Uspeha i Moći
sakrili su ljudskost
i život je to što je.
Pođi svojim putem, devojko,
možda te i potrefi sreća
u svetu gde je laž istina
i gde je dobrota sebična maska.
Mudonja, koji zastane,
platiće ti za raširene noge,
osmehni mu se: „Ti si najbolji jebač“, kaži,
i uspavaj dušu, da bi trajala.
U svetovima, zastalim u mašti,
potrči ka nečemu, što je kao ljubav,
potrči najbrže što možeš
i poveruj da ćeš stići…

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Šetalište

Oveći crni džukac, na šetalištu kraj Save, liznuvši mi šaku, skočio je i seo na klupu kraj mene, i pogledavši me u oči, opružio se i prednje šape i glavu spustio do mojih kolena.
Idući za psom, a zaostajući za njime dvadesetak koraka, dozivajući ga „Stani, Gari, ne stanuo dabogda!“, jedna malo viša smeđokosa gospođa, od nekih šezdeset i nešto godina, priđe i stade pred klupu:
– Izvinite gospodine – kaza, posmatrajući me plavkastim očima kroz naočare s većom dioptrijom. – Pustila sam ga načas da mu bolje namestim povodac – pokaza mi isti u njenoj ruci – i on je pobegao – pokaza na Garija.
– Vi prosite – pogleda kraj klupe moju kutiju od cipela sa nešto sitniša u njoj i natpisom: „Udelite gladnome i unesrećenom, draga braćo i sestre“.
Zvala se Rada, „Radmila“, pruživši mi ruku kaza.
– Znate, tako je na toj istoj klupi sedeo i moj pokojni muž, bog da mu dušu prosti, a Gari se – pomilova psa – kada bismo iz stana izašli nije odvajao od njega.
– Da – sede na drugi kraj klupe, s Garijem između nje i mene. – Bio mi je suprug dobar i pažljiv čovek, radan – oči joj se preliše setom nostalgije i samoćom – ali voleo je veselnik malo više da popije, tada sam postajala njegova lepotica, i zato je u našoj kući uvek bilo i rakije i piva i vina, takav je život, šta ćeš…
– A ponekad tako svečeri popijem i ja – obori glavu.
– Deca su nam dobro, živa su i zdrava, hvala Bogu, to je najvažnije – prihvati od mene pljosku s rakijom i malo tek otpi – imamo sina i kćer, završili su fakultete i otišli u Skandinaviju, znaš kako je ovde, ponekad se kad stignu jave, imaju svoju sudbinu i svoje brige – zagleda se u daljine.
– Sve je to život – s nekakvim poluosmehom kaza. – Nije ti toliko loša ova rakija… A ti, odakle si?
Kao dve smirenosti kojima se više nema šta dogoditi, razgovarali smo o senkama nečega što je bilo, ne osuđujući ništa, povremeno ćutali, gledajući u reku pred sobom.
Nekakav se vetar ustalasa i preko Save negde u Panoniji sevnu munja.
– Izgleda da će kiša – pogleda u nebo. – Jeste li gladni?… Tu sam blizu…
Gari mi liznu ruku i pođosmo uz ulice naviše.
Košava je s trotoara podizala razbacane papiriće i kotrljala opuške i u ljudskom mravinjaku prolaznici su se kraj nas mimoilazili…
– Da, ja sam ovde – uvede me u stan. – Malo je u neredu – zatvori prozor – znaš, ponekad sam kao guska u magli…
– Sad ću ja – u dve čašice nasu rakiju, pa izađe i vrati se noseći na pladnju tanjiriće. – A uskoro ću nam i spremiti šta – otvori teglu s ajvarom i izreza na kriške sir i salamu.
Sedeli smo, gledali u televizor i pričali o nevažnostima, i u jednom trenutku ruke su nam se dodirnule da izbegnu beskrajnoj samoći trajanja.
Sa dvoseda u uglu, Gari nas je zamišljeno gledao.

Foto: www.pexels.com