Arhiva oznaka: Davor Vuković

Davor Vuković: Familija Kojić (sasvim normalna vukovarska familija) – ulomak

Ruža je izašla iz kuće pol sata posle Joze. Za razliku od Joze, ona je počinjala u sedam sati i išla je autobusom na posao. Autobus je uvijek čekala kod Koršoša jer tamo je dolazio ili onaj sa Sajmišta ili onaj s Mitnice. Njoj nije bilo bitno u koji će ući. Ionako su i jedan i drugi smrdjeli po ispušnim plinovima, bijelom luku, znoju i nafti.
Eh, da joj je neko onomad govorio da će za jedno „tris“ godina dati ruku da može opet punim plućima udahnuti sve te smradove, rekla bi mu da je „il’ popizdio il’ nije sav svoj!“
U autobusu je, uglavnom, dio puta prestajala, dio puta presjedila ili dio puta letjela lijevo-desno, naprijed-nazad. Iako joj vožnja traje nekih desetak minuta, ako je sve u redu, naravno, za to kratko vrijeme se komotno može reći da je u potpunosti ispunjeno raznoraznim dogodovštinama.
Ruža gotovo svako jutro pročita naslove u novinama čitajući preko ramena nekog čove koji svako jutro ulazi u bus na pijaci. S novinama, naravno, pod rukom. Ponekad joj se zalijepi žvaka za suknju, ponekad ona padne na nekoga kad autobus zakoči, ponekad netko padne na nju. U svakom slučaju, malo kad je izašla iz autobusa, a da joj se nije neki „očin desio“.
Ruža je pretrčala preko ceste i ušla u zgradu općine, gdje je već par godina radila. U stvari, Ruža je počela raditi u SDK kao čistačica, ali je kasnije upisala večernju i završila ekonomsku, „vanredno“ pa je dobila posao u općini. I vrlo brzo je zaboravila da je nekada bila čistačica.
Ušla je u zgradu i uputila se gotovo mehanički prema svojoj kancelariji, visoko podignute glave, prolazeći pored ljudi koji su se već počeli okupljati po hodnicima. Ljudi, koji su se, jadni, nadali, da ako dođu ranije, kako će ranije i doći na red kada počnu raditi sa strankama. Da ne bi.
U kancelariji je zatekla, osim Zlate i Milke, svoje dvije radne kolegice s kojima dijeli kancelariju, i Micu iz kadrovske. Došla žena da s njima popije kavu u miru.
„Dobro jutro, cure“, gotovo veselo ih pozdravi Ruža.
„Ej, zdravo, zdravo…“ odgovori joj Milka, bez da ju je i pogledala, jer joj je glava bila u torbi.
Milka i Zlata su se polako pripremale i spremale su svoje radne stolove za predstojeći radni dan. Naravno, nije ni Ruža puno zaostajala za njima, pa je i ona iz svoje torbice počela vaditi potrebnu opremu. Dok je ona iz svoje torbe izvadila svoje cigarete „Filter 57“, križaljku „Kviz“ i kemijsku olovku, Milka je iz svoje poveće torbe izvadila klupko vune i dvije velike igle. I naravno, „Burdu“ s mustrama iz 1968. Za razliku od njih dvije, Zlata nije ništa vadila. Ona je imala svoj goblen koji je držala u ladici pod stolom. Mica je već na rešou zakuhavala kavu i palila svoju prvu cigaru iz novootvorene kutije.
„Milka“, obrati joj se Mica, „jučer mi je Radmila tražila da joj saštrikam kapu za njenog malog. Ma nije meni problem… ali kako samo, đubretara jedna, čim nešto vidi kod nekog drugog, odma’ to mora i ona imati…“
„Znam kako ti je… to se i meni redovno događa. Što misliš… da ja sebi štrikam? E… draga moja… samo dođu, naruče i odu. A to što ja imam sve one doznake što mi ih je šef juče donio za završiti? Kog briga?“ odgovori joj Milka, listajući stranice Burde.
„Ajooj“, javi se sad i Zlata i gledajući gotovo s užasom u Milku koja ju je sa spomenom doznaka podsjetila na kancelarijske obaveze.
„Pa i ja moram da prekucam obračun od avgusta… E, jebem ti“, reče, ostavljajući goblen na stranu, “pa kad ću više ovu moju Ciganku završiti? Pa bockam već tri mjeseca!“
Zlata, pošto je vratila goblen u ladicu, pogleda po svom stolu i onda upita Milku i Ružu: „Jel, cure… ima li koja od vas koji indigo viška?“
„Ja nemam“, reče Ruža, povlačeći vrlo bučan srk kave iz šalice.
„Trebalo bi otići kod Jovice. Nemamo indiga, ni trake za mašinu, a i ova moja bugačica je otišla već u pičku materinu!“ nadoveže se Ruža, gledajući pritom u Zlatu, nadajući se da će ipak ona ustati i otići kod Jovice. Pa prošli mjesec sam ja išla iskati opremu, pomisli Ruža.
Dok se Zlata pravila grbava, Mica kao da je čitala Ružine misli i da prijedlog koji su sve tri sa zadovoljstvom prihvatile.
„Idem ja“, reče Mica, „uzet ću što vam treba i usput uzeti i šećer od Jovice, jer vi ga više nemate, a ja bi baš popila još jednu.“
Mica je izašla iz kancelarije i Zlata, sva sretna što se nije ona morala dizati sa stolice, komentira kako je ta Mica jedno divno stvorenje.
„Aha…“ reče s dosta gorčine u glasu Milka, „Mica je divno stvorenje, dok je sve potaman. Čim joj nešto ne bude odgovaralo, okrenit će ti leđa kao da se nikada u životu niste poznavale. Vjeruj meni, draga moja… Odmah ti ja namirišem lažne osobe.“
Zlata nije ništa rekla, nego je počela polako da priprema pisaću mašinu za kucanje…
Mica je brzo završila kod Jovice zaduženog za uredski materijal i sve ostale potrepštine. Uzela je sve što je bilo potrebno. Šećer, šećer u kocki, da se nađe, salvete, nekoliko kašikica jer je primijetila da one u kancelariji imaju samo jednu, jednu čašu i nekoliko flašica gorkog „Inka“ soka. Sve je to stavila u vrećicu i zaputila se nazad. I samo što je izašla od Jovice, ukopa se u mjestu, zatvori na tren oči, okrene se i opet uđe kod Jovice.
„De mi, molim te, i indigo… skoro sam zaboravila…“
Mica se vraćala prema kancelariji kroz dugački hodnik, koji je već bio dobro popunjen ljudima.
„Drugarice…“ obrati joj se jedna djevojka iza koje je izvirivao sramežljivo klinac od nekih 6-7 godina, „recite mi, molim vas, kada će početi sa strankama. Mali mi je bolestan… morala bih još i u dispanzer s njim, a nisam…“
„Drugarice“, grubo i poprilično bezosjećajno je prekine Mica, „a što vi mislite… da se mi vatamo za uši i igramo? Strpite se malo… Niste jedini koji žurite.“
Djevojka se povuče i ništa ne kaže. Ostali, koji su isto čekali u hodniku, nisu ništa rekli. Šute i čekaju jer se boje nešto reći. Jer trebaju one koji rade u kancelarijama. Zato i jesu tu i čekaju. I radije šute.
„A bezobraznog li sveta“, odmah s vrata je počela Mica. „Pa što oni misle… da je nama lako ovdje?“
Zlata, uzimajući od Mice šećer i paleći rešo za novu kavu, konstatira: „Što je bilo… pa zar se opet bune ovi iz hodnika? Pa i jučer su se nešto žalili.“
„Ja sam lepo rekla šefu neki dan, da nam pomjeri radno vreme sa strankama za malo kasnije“, nadoveže se Ruža, „jednostavno ne možemo stići da se pripremimo kako bog zapoveda, a stranaka svaki dan sve više i više…“
„Al’ briga me… Petak je i izdržat ću do pola tri, i onda uživancija. I sutra – pijaca.“
„A… jel’ nešto veliko pazariš“, upita je Milka.
„Ma makar šta. Ko i uvek. Malo kajmaka i podlevanog sira kod moje žene iz Negoslavaca i vidiću ako već imaju mladog kuruza, pa da skuvam malo…“
„Ma nije to…“, nastavi Ruža, „nego se baš uvek veselim toj suboti prijepodne i kad siđeš u centar i do pijace. Ma nema šanse da se s nekim poznatim ne sretneš i ne staneš i ne izdivaniš se malo…“
Sve tri, i Mica i Zlata i Milka se uz potpuno odobravanje složiše s njom. Moglo bi se reći da im je pomisao na sutrašnje subotnje prijepodne bitno popravilo raspoloženje… Da nije netko pokucao na vrata i odmah zatim i otvorio.
Starac, u sivom sakou i smeđim puloverom, provirio je iza otvorenih vrata i jedva čujno je zapitao: „Ja se izvinjavam… ali već je skoro pola deset. Hoćete moći početi uskoro?“
„Druže, molim vas da izađete van i da zatvorite vrata. Zvat ćemo vas kada dođete na red!“ grubo mu saspe u facu Ruža.
„Pa stvarno su postali bezobrazni.“
Sve tri, i Mica i Zlata i Milka, uz potpuno se odobravanje složiše s njom.
Ruža još jednom baci pogled na svoju križaljku, uzme kemijsku i u brzinu ispuni nekoliko polja, tj. ono što je nepogrešivo znala: AT (konj u narodnim pjesmama) NJ, V (upišite NJ, V) i VK (autooznaka Vinkovaca). „Ostalo ću kad bude bilo više vremena i manje posla“, pomisli Ruža i pozove prvu stranku.

Foto: Whielerov goblen

Davor Vuković: Ephemeroptera

Ne brinite, niti ste glupi, niti se ja pravim pametan! Ovo ime iz naslova (da ga sad ne ponavljam jer mi treba pet minuta da ga napišem i sedam da ga izgovorim) u stvari je latinski naziv nesretnog junaka ove priče. Kod nas ga zovu i vodencvjetokrilaš. Iskreno, sumnjam da Vam je i to bogzna koliko pomoglo da shvatite o čemu se radi, no, svejedno, radi se naime o tome št… o taj Ephemeroptera iliti vodencvjetokrilaš iliti, kako sam ga ja nazvao KUKI, jer je kukac, dakle, radi se o tome da on živi samo jedan dan!!!
Ma zamislite samo to. Koja muka od života…
Naš nesretni Kuki je postao pravi kukac jednog utorka ujutro. Istinabog, proveo je on 2-3 godine kao ličinka, ali u tom je periodu uglavnom puzao, a Kuki je oduvijek bio izuzetno ponosan, pa tako da si ni ne priznaje tih prvih par godina…
Tog utorka je jutro bilo pravo, ljetno, toplo. Kuki je ustao i s ponosom pogledao svoja dva para krila… ili jedan par… ili…
„Ma nije ni bitno“, pomisli Kuki, „život je kratak da bih sad gubio vrijeme s provjerama svoga tijela.“
Osim toga, bilo mu je vrijeme da počne letjeti… Zaboga, već je prošlo sedam minuta, a još ne zna letjeti, za pol sata će krenuti u vrtić, a još nije spreman. Vrtić mu je proletio u trenu i već je bilo vrijeme za školu… Prvih devet minuta mu nisu bili laki, bože moj, kao ni svima nama, ali se brzo privikao. Pošto je bio prirodno pametan, nije mu bilo teško završiti svih sat i po osnovne škole…
S ponosom je odletio do kuće i pokazao svjedodžbu svom djedu… Djed se zadovoljno nasmije i u oku mu zasja suza ponosa. I pomisli: „Kao da je jučer bilo kad sam i ja u školu iš’o… a eto… prođe već 19 sati…“
Prolaze minute i naš Kuki raste i postaje pravi momak. Spremajući se za izlazak, razgleda svoju sobu koju je s pažnjom sekundama dugo sređivao. Na zidu se vidi poster Miše Kovača (što i ne čudi jer je Kukijeva omiljena pjesma bila „Jedan dan života“, a po podu su bile razbacane knjige: „Zločin i kazna“, „Sto godina samoće“, „Alkemičar“, „20 000 milja pod morem“), i sve ih je Kuki pročitao… Njih i još njih tri puta toliko… (Pitate se kako, e, dragi moji, kad se knjiga čita, onda postanete dio knjige, a vrijeme oko vas se zaustavi… Eto kako.)
Ide Kuki u podnevni izlazak i ubrzava korak jer zna da nema mnogo vremena. Pa u samo desetak minuta se mora naći s društvom, napiti se po prvi put, naći najboljeg prijatelja, zaljubiti se prvi put, razočarati se, opet se zaljubiti ,shvatiti kako je ona od prvi put bila u stvari prava, izgubiti najboljeg prijatelja, shvatiti da je najbolji prijatelj otišao s onom prvom, potući se radi one druge koja voli njegovog najboljeg prijatelja koji je otišao s njegovom prvom da bi napakostio Kukijevoj drugoj, ostaviti sve to i shvatiti da je u stvari gay… Tako da je poslije 42 minute završio u sobi sa svojim novim dečkom… Nisu se mnogo brinuli o zaštiti jer su čuli da se virus HIV-a počinje razvijati tek poslije 21. dana…
Voljeli su se desetak minuta i onda kao i svaka druga sretna priča i ova se završila tužno. Naime, Kuki je shvatio da nije gay, a njegov partner je postao Jehovin svjedok i navrat nanos je napustio Kukija jer je morao obići strašno puno drugih vodencvjetokrilaša da ih obavijesti da im se bliži kraj!
Par minuta kasnije, kad se Kuki zamorio od mladenačkog, ludog i bezbrižnog života, odlučio je da se zaposli. Zahvaljujući njegovoj inteligenciji, obrazovanju, ali i porijeklu (svi su poznavali njegovog pokojnog djeda i njegovu majku, sveučilišnu profesoricu, koja, doduše, zadnjih pola sata manje predaje, ali spomen na nju i dalje ostavlja jak utisak), nije mu bilo teško naći posao. Zaposlio se u manjoj špedicijskoj firmi i nije prošlo ni sat i po, a već je postao šef odjela. Karijera mu je išla uzlaznom putanjom kad se dogodiše dvije stvari koje će mu promijeniti život.
Prva je bila kad je sreo nju. Zvala se Marta. Bila je prekrasan primjerak vilinskog konjica (ne znam latinski naziv). Iako je bila veća od njega i imala veća krila i bila je brža, volio ju je. Jedva ju je stizao u njenom samoubilačkom letu. A voljela je i ona njega. Pogotovo njegova krila. Kad je Kuki shvatio da ona ne ljubi njegova krila, nego ih jede, bilo je kasno… Srećom, naiđe mali Mišo (to bi bila druga stvar koja mu se dogodila) koji pravi herbarij za školu, uhvati Martu, natakne je na iglu i stavi u herbarij.
Mišo je kasnije dobio kritiku u školi jer kukci ne idu u herbarij, ali je bar Kuki bio spašen.
Fizički da, ali ne i emotivno. Minutama i minutama je patio zbog razočaranja koje je doživio. Financijski je bio osiguran, jer je bez jednog krila koje mu je pojela Marta, stekao pravo na invalidsku, ali slaba mu je to bila utjeha bila.
Prolaze tako nezaustavljivo posljednje sekunde Kukijevog života i on se prisjeti svog minulog života. Lijepih je stvari bilo, ali, kako to obično biva, prođe mu kroz glavu mnogo gorih, tužnijih i nesretnijih stvari. Misli Kuki i onda, odjednom, na pamet mu pade: „Pa ja sam sretan u stvari što kao Ephemeroptera se rodih… Pa što da se rodih kao Homo sapiens… Pa da umjesto dva sata, moram u školu ići petnaest godina… Ili da se poslije mnogo godina razočaram u ljubavi… Ili da moram čekati godine i godine dok u mojoj firmi ne shvate da nešto vrijedim… Neka, hvala, dragi moji… Bolje meni ovako… Još pogotovo što sam čuo od mog prijatelja klozetara da Homo sapiensi često i ratuju… Što ratuju… što se kasnije još godinama mrze!? Neka, hvala, bilo je kratko, ali dobro… ajd, živjeli!“
I tako, ode Kuki. Na pogrebu mu je bila samo sestra i par bližih prijatelja. Sat kasnije su mu i sestru sahranili. E, šta ti je život.

Foto: www.pexels.com

Davor Vuković: Pokajanje

JAVNO, PONIZNO, ISKRENO I OTVORENO ZA JAVNOST – PRIZNANJE ŽENAMA! (ponajviše mojoj ženi, ali mislim da će se mnoge tu pronaći!)

O čemu se naime radi. Moja je supruga postala baka! Rodio se mali Andrej, živ i zdrav nek’ nam bude, i onda je moja supruga, indirektni akter ove priče otišla kod svog sina iz prvog braka i njegove supruge, mlade majke, da im se nađe pri ruci prvih desetak dana. Neka, tako i treba, ali što to znači za mene. DVA TJEDNA SLOBODE!!!
Tu počinje priča.

Volim ja svoju Jelu, naravno, ali taj čudan osjećaj slobode priželjkuju svi muškarci ovoga svijeta da im se omogući ponekad u životu bar na nekoliko dana. Eto meni se ispunila ta želja i festa je počela. Unaprijed se ispričavam svima koji će ovo čitati na pokojoj slobodnijoj frazi, ali bez toga, siguran sam, priča ne bi bila kompletna.

Ajme ljudi… Kak’ je to lepoooo… Pa ja držim noge na stolu… Večeram u sobi pred TV-om, a pivo… Heej, da vam ni ne pričam… Konzerve ostanu na stolu preko noći, divota, odem, spavam i ne namjestim krevet… A u krevetu, e miline, kad prdnem, pa dignem plahtu, pa je spustim, ma idi, joooj, lipih li stvari koje muško može raditi kad je sam… Pa onda odem u krevet, a da nisam zube oprao (kao da me je neko tjerao prije ili zabranjivao), ali pošto sam ipak vrlo uredan tip, zube onda operem ujutro i to ih perem deset minuta ljut na sebe što ih nisam sinoć oprao… Vraćajući četkicu u njenu času gdje inače stoji, tu istu malo pomaknem i vidim nešto što je bio povod čitavoj ovoj priči.

Podigoh čašu i ispod nje, na lavabou, vidim crni krug koji odgovara dimenzijama dna čaše (kako sam inteligentan). I onda koristim ona dva famozna slova koja pomažu u ovim situacijama. H i M. Hmmmm (to znači da razmišljam).

Ovaj crni krug prije nije bio tu… Hmmmmm još jednom… I onda poslije 14,7 minuta shvatim, pošto sam malo zagrebao po famoznom crnom krugu, da je to samo prljavo. AHA… Tu smo dakle… Pa trebalo bi i očistiti stan.

Ma, kao da je to nešto, da vidimo, najprije se briše prašina, pa se usisa i čas posla… Al’ ta moja žena ponekad lupa bez veze. Moš’ misliti kao da je to nešto! Uzeh ja krpu i onda se sjetim da ona koristi i neko čudo u nekoj plastičnoj boci što šprica, pa uzeh i ja to… Plave je boje, ako netko od vas bude morao čistiti stan, pa da znate. I očistih ja začas stolić i ormar gdje je TV i ormarić na kojem su slike, pazljivo brišući da ne bih pomaknuo koju sliku. Obrišem čak i posudu u kojoj se nalazi cvijet, KOJI SAM ZALIO KAKO MI JE JELA REKLA DA NAPRAVIM…
“Zalij cvijeće, molim te… nemoj mi to zaboraviti.”

Ih, ja da zaboravim, naravno da sam zalio i koje cvijeće, kad ima samo jedan. I gotovo, o jebote, svjetski rekord, ni 3 minute i ja gotov…
Taman kad sam htio ostaviti krpu, vidim da mi imamo i hodnik i to hodnik s ormarima, jebenim, glupim ormarima na kojima se skuplja prašina. Al’ očistih ja i to.

I onda pogledah u kuhinju, a tamo… polica do police, ormar do ormara… (spavaću sobu sam zaključao jer pretpostavljam da i tamo ima ormarosakupljačaprašine). I ništa, dadoh se ja na posao i eto, ne prođe ni dva sata i ja završih.

Vratim se u sobu oznojen i umoran, ali ponosan na svoje djelo brisanja prašine, shvatim da me sad čeka usisavanje. Izlazeći iz sobe, u namjeri da donesem usisavač, pogledam časkom gore i ugledam još jednu policu na koju sam zaboravio i nisam je obrisao. Al’ nije meni teško, opet uzmem krpu, našpricam je iz onog plavog čuda, podignem ona tri cvijeta i obrišem prašinu. Hej, ček’ malo… ma koja tri cvijeta? Ajme ljudi, pa mi još imamo cvijeća u kući!

Trrrrrrrrk u kuhinju po vodu i brzo akcija “Spasite blumen”. Zalijevam prvu vazu, i onda shvatim da je nisam trebao dizati, jer je bila na tanjuriću, a na tanjuriću je jer ima rupa na vazi, a rupu ima da bi nervirao one koji ne znaju da ima rupu. Sve u svemu, voda mi je iscurila na pod i kad sam to shvatio, trgnuo sam se i pritom prosuo zemlje po stolicu… Opet sam uzeo krpu i pritom izgovorio par fraza koje iz poštovanja prema Vama, dragi čitatelju, neću napisati.
Savladah ja prašinu, a da nisu prošla ni 3,5 sata i uzeh usisavač, to je bar lako i to vam sad neću posebno objašnjavati jer u usisavanju imam iskustva. Eto, samo ove godine sam usisao tri-četiri puta.
Kad sam i to savladao, došlo mi na red pranje podova. Ok, nema problema. Kanta je tu, krpa za podove je tu, sredstvo za pranje podova je tu. Naime, ima neka plastična boca s nekom plavokosom butrom koja pere podove na slici, tako da tu ne bi trebalo biti greške, i četka je… hej, ček’ malo… pa gdje je četka? Jela je uvijek koristila neku četku s crvenom drškom na koju stavi krpu, ali ja je ne mogu naći… Nije fer, hoću i ja četku… Poslije nekih pola sata pronađoh četku, jebem ti četku, uz nju sam pronašao i još dvije police na kojima nisam obrisao prašinu. Krenuh u avanturu brisanja podova, milina jedna, završih ja to… i onda… pogledam po stanu… i sve nekako svjetlije… svaka mi čast. I to samo za 5,5 sati.

I onda pomislih, onako ponosan na sebe, idem sad popiti pivo, pa zaslužio sam. Ali odoh se najprije otuširati. Nešto mi je neugodno u čistoj kupaonici, ali bože moj, bacam prljavi veš i onda vidim da je veš-korpa poprilično puna iako sam bio sam…

PA ZAR TI KUĆANSKI POSLOVI IMAJU IKAD KRAJA???

Stavim ja prati veš (doduše, iz trećeg pokušaja dok nisam shvatio kako funkcionira taj SUPER-ULTRA DE-LUX komplicirani uređaj), pa ga i raširim, a onda ogladnih i ovo što sad želim reći će me jaaaako puno koštati, al’neka… napravih si sendvič i taman kad sam htio otići u sobu, zaustavih se, pa neću valjda jesti u sobi, pa taman sam usisao!!!
Itd., itd. Ma valjda ste shvatili poruku, drage moje dame, moja Jelo, i sve vi, ostale koje ovo radite svaki dan a nitko ne primjećuje, želim na ovaj način, iako znam da nije nešto da vam odam priznanje i da vam zahvalim.
Svim ženama ovog svijeta s poštovanjem,
Davor
P.S. A sad, naravno, idem van na pivo.

Foto: www.pexels.com

Davor Vuković: Dan kada sam gledao slet u boji (ulomak)

Teta Zlata je stanovala blizu izlaza sa stepeništa, malo prije “Graničara“. Otvorismo visoka starinska ulazna vrata i uđosmo u veliki hodnik (jest vraga bio velik, ali ja sam bio mali). Sve je bilo otključano jer nekada se kapije i vrata nisu ni zaključavale. Nije bilo potrebno. I uđosmo u dnevnu sobu, gdje nas je dočekala teta Zlata.
A na stolu, krofne s makom, i tanjur s kiflicama. U jednoj zdjelici maline i ogrozd, svježe ubrani. I čuje se Zlata: “Hajte, hajte za stol, komodajte se kako Vam odgovara. Eto, Stojanka mi reče još prije da ćete kod kuće večerati, pa ja nisam ništa specijalno spremala, ali kasnije ćemo sigurno ogladniti pa sam napravila i koju kiflicu sa kobasicom i sirom… A trokuti bundeve se vec peku u rerni“.
“Joj, bože, Zlata, pa niste trebali…“ kuka moja mama, a ja je čitam ko’ bukvar.
Opet folira moja keva, sve joj se brk smije, pogotovo kad je čula za pečenu bundevu.
A na staroj fotelji u ćošku, mirno spava i prede crni mačak.
Jooj, još samo desetak minta nas dijeli od početka sleta. Zauzmem stolicu koja mi je bila ponuđena od strane teta Zlate vrlo ljubazno, možda čak i preljubazno, jer ponekad mi je i smetalo njeno afektiranje, ali ona je bila takva, i danas kad nešto bolje razmislim, vjerojatno nije folirala. Bila je dobra, draga, sa svojim posebnim stilom, ali u svakom slučaju, nije bila zločesta.
Posjedasmo mi oko stola, iako je iza bio kauč, ali onda nitko ne bi vidio TV (RIZ Grand Color 777, bože sačuvaj, ako je netko, ne daj bože, zaboravio), kad eto ti teta Zlate, istrčava iz kujne i nosi tanjur i prije nego ga spusti, pita moju mamu, tiho, ispod glasa, gotovo uplašeno: “Jel, kako je Josip?”
Interesantno je to što svi mi, kad trebamo pitati neku stvar na koju očekujemo samo jedan odgovor, pitamo s sniženim tonom, tiho, kao kad pitamo prijatelja čija kći već šesti put polaze ispit “Jel… jel prošla?”
Ili, kad nam komšija sumnja da mu žena ima tumor, mi pitamo “Jel… jesu l’ rekli šta doktori?”
Ili kad ti je nećak nezaposlen, a trudi se, jadnik, naći posao, pa ti pitaš njegovog komšiju “Jel, jel reko šta moj blento, oćel’ bit štogod?”
Ako postavimo pitanje tiho, s uvučenim ramenima, neprimjetni, kao da mislimo da s našim pitanjem nećemo pogoršati situaciju, da nam neće zmjeriti što uopće pitamo, da nećemo nikoga povrijediti, a u stvari je tako nebitno… U svakom slučaju, Zlata je pitala i mama joj odgovori: “Dobro je, fala bogu, oporavlja se… Uskoro će i van iz bolnice…”
Samo da na brzak objasnim.
Naime, mjesec-dva prije, mi klinci iz Samca smo se igrali pred našom kućom. Nas destak. Moj brat Darko, najstariji među nama. Da ne dužim, taj isti Josip, iz drugog reda gore, donio je iz svoje kuće pištolj plašljivac i dao ga mom bratu u ruke. Taj pištolj je bio pištolj, ali ni u kom slučaju nije bio plašljivac, nego prava Beretta 76. Iz koje je moj brat, ne znajući što ima u ruci, slučajno ispalio metak pravo Josipu u grudi. I to 2 cm iznad srčane arterije. Sva sreća da Josip nije imao nikad veze s modom, pa nije ni nosio u ono doba popularne šimike s petom od samo dva centimetra. Da je tjerao modu, danas bi ovaj tekst vjerojatno drugačije zavrsio. U svakom slučaju, da sad ne idem u detalje, hitna je vrlo brzo stigla, Josip je dospio u novine kao slučaj najteže operacije (uspješne) u Hrvatskoj te godine i sve je na kraju ipak dobro završilo.
I stavlja Zlata na stol tanjur, a na tanjuru kulen! Nasječen na koso. Doduše, bilo je tu još nečega, ali ja to nisam primjećivao. Vidio sam samo kulen!
Moram opisati sada ovo što slijedi,.nazovimo je “CEREMONIJU”.
Uzimam ja prvu šnitu kulena, lukavo čekajući da prvo prođe minuta-dvije. Ma briga mene što javljaju na vijestima na TV-u. Što je tih dana bila pustena u rad pruga Beograd-Bar, što je Idi Amin bio na Brionima, što je bio potres u Italiji i što su “Ambasadori” osvojili 17. mjesto na “Evroviziji”.
Meni kulen bitan…
Skinem ja kožicu s kulena i stavljam prvi komad u usta, ali sve u stilu “ma briga mene”. Žvačem ga polako, trudeći se osjetiti svaki njegov komadic. Prevrćem ga jezikom i polako dolazim do mjesta kad osjećam i ljutinu. Polako gutam taj prvi komad, s poluzatvorenim očima (ako ste ikad vidjeli narkomana kad si ubrizga štogod, recite, da ne objašnjavam dalje moja stanja…). Zatim uzimam među prste ostatak šnite kulena, s namjerom da ga prepolovim i onda zastanem.
To je sve naravno moja igra. Prepolovim ga polako, ali ne žurim, nego se zaustavljam jer, tobože gledam TV i pratim nešto što me straaaaašno zanima. Moš’ misliti. Božo Sušec govori o zimskoj olimpijadi u Innsbrucku i o nadolazećoj, ljetnoj u Montrealu… I još nešto o golmanu Mariću i, nije ni bitno, jer ionako slušam, a ne čujem, nego uživam u kulenu.
Pojedoh poslije i treći komadić kulena, i onda pauza. Dugih minutu i po. Lopov ja, čekam da dođe teta Zlata opet u dnevnu i onda pružim ruku prema tanjuru i prema kulenu. I tada se događa ono što sam već unaprijed isprogramirao.
Mama viče: “Davore,dosta!”
Zlata odmah reagira (zato što je tu, jer sam ja to isplanirao): “Ma Davorčiću, samo ti uzmi… Pa ima kulena koliko hoćeš…”
Mama kaže: “Pa maloprije smo večerali….Dosta mu je…”
I onda ja, laganim pokretom vraćajući kulen na tanjur, gledam teta Zlatu pogledom na kome bi mi pozavidjeli svi gladni Etiopije.
I veli Zlata: “Ma, ihhh… ma pusti mamu… samo ti papaj… i treba da se udebljaš, jer te neće cure voliti”.
Stoječki trpim i slušam te glupe fraze, ali za kulen vrijedi podnijeti žrtvu. Ali da sam se trebao udebljati, trebao sam jer ja sam kao klinac bio medicinski fenomen, bio sam kost i koža. Sjećam se jednom, mamin i tatin kućni prijatelj, Dragoš Kokić, vodio me kod doktora u Dom zdravlja na snimanje pluća. Preko reda, naravno.
Reče mi doktor da se skinem do pasa, pogleda me i zastane. Prvo se pitao da li da pali rendgen ili da pali upaljac iza mojih leđa i da vidi što mi je. I pita doktor Kokića: “Pa jel ovo dijete ima što jesti?”
I odgovori mu: “On? Pa to je Vuković, a kod Vukovića se ne jede, nego se ždere!”
Sjećam se nekom drugom prilikom kad sam se pentrao po našem čardaku. Potepo sam se i pao s njega. I dok sam padao, izađe mama, vidi me da padam, nahrani kere s ostacima od ručka, provjeri veš jel’ suh, pogleda svoj lak na noktima i namrgodi se i dobaci mi, ulazeći u kujnu: “De, kad stigneš dole, donesi masti iz podruma i otiđi do Slavije da kupiš štaub šećera. Pravila bi jabuke u šlafroku!“
Eto, toliko sam bio mršav.
Grickam drugu šnitu kulena. Onaj užitak okusa kulena u ustima, gotovo da nije moglo ništa poremetiti, ali na ekranu se pojaviše drvene bojice, poslagane jedna pored druge, jedna viša, druga niža, a ispod njih piše “BOJA”!
Što bi značilo da će program koji slijedi biti emitiran u koloru… u boji… E, zbog tako nečeg sam čak prestao žvakati. Ushićeno pogledam mamu, pa baku pa teta Zlatu, ne ispuštajući ni glasa iz sebe. Pa ponovo pogledam u TV. Veličina mojih dječjih očiju je u tom trenutku nadmašila veličinu apetita za kulenom. Srce ubrzava ritam. Slika s drvenim olovkama nestaje i zamjenjuje je kratak natpis: “Izravno sa stadiona JNA”. Ja ni ne dišem više. Jer počinje Slet… u boji!
I poceo je, i sve je u boji, sve je šareno, i mladići i djevojke koji skaču, preskaču, plesu, igraju i svi su složni kao jedan, i mi im se divimo.
I oglasi se komentator koji je, doduše, stalno nešto dobacivao, ali sad mu se glas promijenio. Postao je važniji, svečaniji, pa kaže: “Kako nam javljaju iz režije, svaki čas očekujemo u svečanoj loži, dolazak predsjednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije… dolazk druga Tita…”
I htio-ne htio, prođu te neki žmarci. Nitko u sobi ništa ne komentira… čekamo!
I, eno, u loži se vidi neko komešanje. U pozadini se čuje neka pjesma od Čolića, ali nitko je ni ne slusa (ali bi nedostajala da je nema), i onda…
Evo ga!
Došao je Tito!
A stadion: “TI-TO,TI-TO,TI-TO,TI-TO,TI-TO,TI-TO,TI-TO!”
Ja se sav naježih. Ori se stadion dobrih 3-4 minute, a da im nitko nije dao novac da viču ili da ih je netko prisilio… Voljeli smo ga i gotovo!
I maše on svojom desnom, punđa je pored njega… i ona maše… pudlice su ostale kući!
Kamera prikaže Tita u gro-planu… Oči mu pune suza!
I mama, i baka, i teta Zlata, i Melita (Zlatina kći) i mačak koji i dalje prede… svi nijemo promatraju ono što se odigrava na ekranu… I ja…
E, dragi moj druže Tito… Oprosti mi, molim te, jer sam Te stvarno uvijek poštovao, a i poštovat ću Te, ali dok su svi gledali Tebe i punđu pored Tebe, ja sam se divio cvjetnom aranžmanu ispod Tebe!
Pa u boji je bio! I bijela i crvena i roza i žuta i sve boje su bile tu…
I uživao sam. Pogledaše moji s vremena na vrijeme na mene i pomisliše kako uživam u sletu, a ja sam uživao u bojama… i bio sam sretan…
Bio sam sretan zato što sam imao 10 godina i zato što mi je bilo malo potrebno da budem sretan. Bio sam sretan i kad se preda mnom pojavio trokut pečene bundeve… I kad sam je počeo bušiti žličicom i vaditi njeno vrelo, slatko srce… Bio sam sretan zbog toga što sam mogao otići na pecanje i kad bih se provozao Ponykom…
Bio sam sretan kad čujem zvuk gurača na Dunavu i kad se popnem na trešnju…
Bio sam sretan kad završi škola i kad odem na matineju u Veliko kino…
Bio sam sretan kad pojedem sladoled kod Casteka i kad igram klikera s prijateljima iz ulice…
Bio sam sretan kad me zapuhne miris Dunava i kad nosim torbu s voćem na plažu na Vučedolu…
Bio sam sretan…
Bio sam sretan što ću se vratiti kući kad završi slet…
Što ću se vratiti kući… U svoj dom… U krevet što miriše po svježe opranoj posteljini… Gdje mi nitko ništa ne može! Gdje zaspim mirno… sretan. S osmijehom na licu… jer bio sam sretan!
…jer sam imao deset godina…