Arhiva kategorije: Poezija

Tino Prusac: Pedesetak godina kasnije

U životu postoje
vlažni zimski dani
koji dolaze poput tišine u mekim cipelama
kroz jedan kvadrat svjetla
i duhovi suza koji se vraćaju
kroz ulice mračne baštine
kao muza u prostranoj sadašnjosti

naučio sam zadirati
u neobičnost ponora
u kojem sjene prolaznosti tonu u vrijeme
dok sam promatrao zračni balet lastavica

stajao sam na mjestu predugo
i mislio sam da će se jednoga dana sve preokrenuti
dopustite mi da se ponovno rodim
iz te vatre koja gori u meni
u kojoj gorim od tjeskobe
svoje dječačke bespomoćnosti
pedesetak godina kasnije

Foto: pixabay.com

Oliana Ruta: Pjesma indigo boje

riječi skidaju ugodnu odjeću
sigurnosne savane;
riječi – od opreznog do očajnog –
razodjevaju dušu,
kao što lišće pada u jesen.
i gola kraljica nakon svega razumije
da je nova haljina izrađena od bodljikave žice,
a omča ne ubija tako nježno,
kao čovjek kome je nošnja od riječi pala pred noge.
i opet ona misli na rusalku
i čuje nečije riječi:
koliko je važno imati glas i biti sposoban govoriti o ljubavi.
je li to stvarno istina?
glas se tako lako čuje,
teže je čuti srce
koje šuti sa svim krikovima boli.
zbog toga vrijedi izgubiti glas,
da se ne razgovara o ljubavi.
ali isto tada bez glasa
postaješ
nečuveni
glas.

* * *

слова знімають затишні строї,
савани безпеки;
слова – від обачного до відчайдушного –
роздягають душу,
як опадає восени листя.
й оголена королева розуміє зрештою,
що сукня нова – з колючого дроту,
а зашморг не так пестливо вбиває,
як чоловік, котрому до ніг упали шати слів.
і знову ж вона думає про русалку
і чує чиїсь слова:
як важливо мати голос і вміти сказати про кохання.
та ж чи й справді це так?
голос так легко почути,
важче почути серце,
яке мовчить усіма криками болю.
для того ж то й варто втратити голос,
щоб не могти говорити про кохання.
але саме тоді безголосо
стаєш його
непочутим
голосом.

/prijevod: Volodymyr Krynytsky/

Nada Vukašinović: Ravnica

Pod kapcima ti,
još uvijek ravnica,
crna, teška,
masna blista

Miriše zemlja,
preorana,
nedostižna je,
jer ti si daleko,
a noć je već tu
i ne znaš se vratiti

Pod kapcima ti i čitavo nebo,
široko, plavo
i niski oblaci, k’o
bijeli jastuci od perja,
i tvoje bose noge
na strnjaku,
na drumovima blatnim

Pod kapcima ti i
tople ljetne kiše, i
krupne kapi
klize po obrazu

Što ti znači ravnica danas,
s tuđim ljudima
u tuđem kraju,
kad cikne pjesma iz grudi,
pucaju i žice i tvoj glas,
okrećeš glavu,
da lice ti ne vide,
tuđinci
jer opet umireš

Foto: pixabay.com

Zdravka Prnić: Od listopada

Znaš, taj zvuk lepeta
Nejakih krila
U tišini uskovitlanog
Crvenog lišća
Kad jutro ne počinje
Intermezzo
A noć odbija završiti
Pred svitanje
Čini se kiša će
Obići grad
Odnijeti žute putokaze
Zatvorene ceste
Upaliti usnule semafore
Crveno svjetlo
Ugasiti pod kapelicom
Treperavu šteriku
Znaš, zadnji put
Od listopada
Kad sam te voljela
Bez ostatka
Ptice su promijenile rutu
Volga zamrznuta
Rasuti bokeh po raskrižju
Krvavi otisak maginja
Krizanteme potonule
Na dno voge
Znaš, tišina se razbija
O zvukove listopada
A ti sanjaš
Ne budim te.

Foto: pixabay.com

Oliana Ruta: Kad nema tebe…

kad nema
tebe
vrijeme reže
mene
ravnima komadima suza
kad nema
tebe
kiša zagrli
mene
oštrima
poljupcima tuge
kad nema
tebe
tišina
puca u mojim sljepoočnicama
jaukom
obrezanih krila

///

коли немає
тебе
час відтинає
мене
рівними скибками сліз
коли немає
тебе
дощ обіймає
мене
гостролезими
поцілунками суму
коли немає
тебе
тиша
гупає у моїх скронях
лементом
обтятих крил

preveo s ukrajinskog: Volodymyr Krynytsky

Foto: Tamara Modrić Zagorac