Miloš Petronijević: Integritet duše

U vetar odoše dani moji, ne videh dobra, i obrisao bih kao grešku sopstvenu prošlost i počeo sve ispočetka. Pošao sam negde, stigao nisam nigde, sve što sam radio progutale su magle nepostojanja, i čudim se nad samim sobom, vucarajući se niz ulice beogradske, dok me pristojan svet kao propalicu zaobilazi.
A čovek živi da bi nešto postigao, ostvario, vele, da bi uspeo u životu, tek nigde ni u čemu uspeo nisam, i ne znam kako je greška moguća, jer ako Smisla ima i Život je bio, jeste i biće uvek savršen, sve drugo je odricanje Smisla, a greška je odsustvo znanja, kojeg rođeni ograničenih pameti ne možemo imati, i sve što činimo predodređeno je okovima sveta u kojem smo se našli i isprepletanim košmarom predispozicija u nama samima.
Sad tu sam gde sam, svaki je od nas uveren da je u svemu i vazda u pravu dok se ne saplete, i slepac dok ne udari glavom u zidove sopstvenih ograničenosti ništa ne vidi.
– Onaj koji se rodio umire – prođoh kraj crkve iz koje su izlazili mladenci sa svatovima. – Život je satkan od beznačajnosti – setih se sopstvene davnašnje svadbe, kao da je bila nekog drugog, koji se ženio verujući u sklad sveta i u integritet duše, i idući nigde, sudarih se na ćošku sa nekim zrikavim starcem zagledanim u izloge: – Pardon gospodine – mimoiđosmo se – a dan je bio lep, i kroz vedrinu u odsevu tuge posmatrah vrhove jablanova kraj Save, pomiren sa svime što je bilo, sa svime što će se desiti i biti.

Foto: http://www.gocoos.org/parish-information/marriage/

Odgovori