Miloš Petronijević: List na vetru

Ja se Tebe ne plašim.
Možda Ti i ne postojiš, ali kukavna je ljudska pamet da bi o tome sudila.
Krivice u nama nema, što smo slučaj žalostan.
Trave rastu jedne do drugih, koje uspeju da se probiju do mesta pod suncem, i iz prosutog semena tek srećnik ili nesrećnik put nalazi.
Oči su se moje nagledale i duša je se moja nasitila, i trčale su noge moje za srećom koje nema, i blizu je dan propasti moje i ide brzo što će me zadesiti.
Smeje mi se dan u koji se rodih, ne znam da li bi bolje bilo da nisam ni bio.
Gledao sam i čudio se za vremena taštine svoje.
Ljudi su u ratovima ginuli kao stoka, i kao ovce posle u nove vođe na televiziji blenuli. Uz božićnu jelku i uz ćurku pečenu pevali su Hvalite Gospoda, i po svetu na silu zavodili pravdu i svoj razbor i sud, koje su demokratijom zvali. Novac im je otvrdnuo srca, samozadovoljnim osmehom blistaju, i jauk unesrećenog roblja neće ih taći. U dvorovima njihovim blagoslov Tvoj obitava, i svoje će bogatstvo paklenim ognjem braniti. „Što se činilo to će se i činiti, i sve je već bilo i ponovo će biti:“
Hodio sam dugo po zemlji, zanet samim sobom, i umor nagriza kosti moje. Bilo je i sunčanih dana, kada sam verovao da sam Tvoj ljubimac i da ću život provesti dembelišući, ali se to nije uvek dešavalo, a posle je bilo kako je bilo, i čovek je rođen da bi grešio… Sve što stvorenja pod nebom čine u skladu je sa njihovom malom pameću, koju si im hvaljen budi dao, eda bi u bezglavoj jurnjavi himere sreće stvarali i otišli goli kao što su i došli. Zastakljene oči mrtvaca ne govore ništa, i list na vetru let promeniti neće, a pravda je od Tvoje tvorevine daleko i zla je mnogo u njoj…
A možda je sve deo Sklada, kao što vele sanjari, zagledani u bezimena vremena, gde niko ni za šta kriv nije. I vele da bez poznavanja bola ni blaženstva bilo ne bi, i da smo još pre rođenja raskrsnice sami odabrali i dobrovoljno došli Ovde. U danu što odblesak je rajske Večnosti, ubica je morao da ubija jer je ubijeni hteo da bude ubijen, i pile je izabralo da živi 40 dana, pa da ga zakolju, da bih ga pojeo. Osmeh Misli granice nema, i sve je zbog nama nezamislivih povezanosti, gde kroz neznanje svaki od nas treperi odabranom sudbinom, u Savršenstvu kojeg bez života nema. I onaj ko je u bolovima dugo umirao čekajući smrt kao sreću, sam je birao put, i nesrećnik koga su u ime „Dobra“ i „Pravde“ lomili i uklanjali, radovaće se u nebesnim jutrima što je bilo tako. Možda ću, kad dođem Tamo, videti gde sve nalazi svoje mesto i da je za sva vremena sve uvek u redu i onako kako treba da bude. I što je izgledalo krivo i neravno, blesnuće kao ravno i pravo. I progutaću pljuvačku svoju i od samog sebe se sabrati.
Ili ću otići u ništavilo i neće me biti i biće mi sve svejedno.

Foto: www.pexels.com

Odgovori