Florian Hajdu: Devla, Devla, Devla!

Danima nedeljama teglim telo na kostima koje samoznano apatično vegetatirano prestaje da živi, ostalo je u brutalnoj lažnoj nadi, ostavljeno je, poput žrtvenika zahvalnosti sotoni da mu se smiluje milom, silom, ili nikako, osećajno zaključano, bez ključa, u životnoj moći, sveukupnom htenju, volji, totalnoj snazi, formi, osećanjima, svekolikoj ljubavi, dogovorenim futurističkim zauveknim osećanjima, lepršavim igrama leptira na, u, rajskom cvetu ispod podpupčja kada uzbuđeni žmarci šapatom, milovanjem, ubrzanim disanjem, grčenjem, siktanjem, jaucima, ječenjem ulaze u telo, obuhvataju bilo, stablo kičme, kičmenu moždinu, kad se koža na unutrašnjim butinama ispod otvorenog vlažnog devičanskog izvora, svekolikog molitvenika vrelog, višeslojnog, uvek nove obnovljene obnavljane školjke sveoblikne počne od lahornog maznog milovanja nadimati guščoježiti i zvati zovom iskona ljubav svetu prvu pravu da ispuni želju stvoritelja i da bič božji mišić vakolikih sreća udovolji uželjenju svih svetovnih želja i izluči predozirani opijum za dvoje poput zova indijanskog bubnja za vatrenu igru krštenja prve ljubavi u oplođenju… nevidljivi ključ života kršten je u crkvi, zauvekno, sa crvenim krovom u centru sela, na pijačni dan, kada je zvono u prvom razredu za poslednji čas odzvonilo, najlepša učiteljica na svetu izašla poželjena, ulica srpska ostala blažena, a divni virtualno magnetni glas audio ključovlasnice objavio da je jedan život pre kraja sveživotno doživotno zaživotno zaključala… Devla, Devla, Devla!

Foto: www.pexels.com

Odgovori