Patrik Weiss: Ti si jedna…

Ti si jedna od onih koje sliku proučavaju satima
A ja sam jedan od onih nervoznih, čije pjesme obiluju pravopisnim pogriješkama
Ti si jedna od onih, koje apolonijski vuku svoj kist prema apsolutu najčišće harmonije
A ja jedan od onih koji u ludilu pljuju na papir

Ti si jedna od onih čije su slike uvrštene u stalnu postavu Ermitaža
A ja jedan od poeta čije se pjesme guše među stotinama drugih
Ti si jedna od onih čije se slike prodaju na aukcijama za kolekcionare
A ja jedan od onih čije se pjesme možda objave u sljedećem dvobroju neprofitabilnog časopisa za pjesnike amatere

Izgleda da ti nisi jedna od
Izgleda da ti si norma
A ja odstupanje

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: U centru pažnje

„Ne drži se kašika celom šakom, ispravi leđa, niko ti neće oteti tanjir!“ – „Sto puta sam ti rekla da se to dugme na suknjici zakopčava pozadi!“ – „Šta sam ja bogu zgrešila?!“ – „Pa to uopšte ne liči na slovo A“ – uzdisala je moja majka i izuvala mi patike, kao da je važno što mi je jedna čarapica plava a druga zelena.
„Idi tamo, očisti ono, nemoj tako, uradi ovako…“
Ponavljala sam peti a posle i sedmi razred jer nisam shvatala kako se i zašto zemlja okreće i kuda ide i zašto je neki put x = 5 a drugi put 9… I još mnogo štošta drugog nisam znala. Jedino sam u rastu prestizala ostalu decu, mada sam bila trapava: „E, to mi nikad neće biti jasno kod ovog deteta“, pridržavala me je nastavnica fizičkog. „Da je priroda takvim skladnim telom obdari, a da se pri običnom kolutu kao baba sapliće.“
Na pregledu za nas što smo zaostajali u razvoju rešila sam sve testove, i mami su rekli da nisam glupa, ali da imam prirodne nedostatke koje će internat vremenom ublažiti, i osposobiti me za život, u kojem ću slobodnom voljom o svemu odlučivati. Preselili su me u grad, u novu školu, gde su svi bili nezreliji od mene, i kao iz šale završila sam sedmi razred, u osmom bila najbolja, i služila za uzor na koji se treba ugledati. Krajem tog osmog razreda, bez obzira što sam blistala, mama je došla po mene i odvela me kući, jer su se javila različita narodna stremljenja. Nešto kasnije videla sam i tatu sa odistinskom puškom, koju je sakrio iza ćebeta na ormanu, i sa tečom i ujakom posle su dugo šaputali za stolom pod kajsijom u dvorištu, i jednog jutra ga nije bilo, a kroz neki dan su u naše naselje došle nepoznate čike, grleći se sa nekim komšijama od preko puta, i na raskrsnici je osvanulo fantastično vozilo, sa cevima nalik ježu iz bajke. Sa bregova okolo i iz naselja posle su često pucali, i ja sam zapitkivala mamu ko su „ovi“ a ko „oni“, rekla mi je da se skrasim i umuknem, i sedela sam na hoklici i ćutke razmišljala zašto se međusobno ubijaju, nije mi bilo jasno, ali meni mnogo toga u životu nije jasno pa me zato valjda ponekad i zovu debilče. Moje drugarice prestale su uveče da se okupljaju kod oraha, i nismo se više sakrivale iza škole da uz muziku pušimo i zadirkujemo se s dečacima, a kada bi me ponekad mama slala u prodavnicu, govorila mi je da idem oborene glave i da se nigde ne zadržavam, i ošišala me je budibogsnama na kratko i terala da nosim majicu do guše i široke pantalone, da mi se ne vide sise i noge.
Jednog prepodneva se začuo helikopter, i oni od preko puta izašli su na ulicu, a sa naše strane tete su spustile roletne i preko telefona s mamom šaputale da je u Zaseocima nekoliko njihovih poginulo i da nam se crno piše. Gledala sam televizor u sobi (da ne bih kroz prozor virila i povazdan zvocala), i oni su nam zalupali na vrata – mama je izašla i raspitivali su se za tatu, nisu joj verovali da će se za neki dan vratiti, nisu joj verovali ništa, i ujakov kum rekao je da nam ne mogu garantovati bezbednost i da se moramo evakuisati na drugu lokaciju. Mama mi je dala dva kofera i rekla da izdržim, natovarila se i sama, sve dahćući, i došle smo sa drugim tetama do raskrsnice, gde su nas popeli u prljavi kamion, spustili su ciradu i pošli smo nekuda, unutra je vladao muk, a kad su nas zaustavili prepoznala sam Hotel i benzinsku pumpu, i svi smo sišli na parking, pred šlemove u zelenim uniformama sa čokoladnim šarama, koji su nas zagledali. Čika je stao između nas i njih, bio je kao iz filma Pobednik, sa istim tamnim naočarima, i upirući prstom kazao je: „Ti… ti… ti“, izdvojio ih je četiri, i moju sestru od tetke među njima, i dok su žene vriskale zastao je preda mnom: „Odvedi je u šesticu“, okrenuo se jednome iza sebe, mama je kukala i istinski plakala, saletala ga za dugmad na uniformi, a zaplakala sam i ja, otimala se onome koji me je za ruku vukao: „Pusti me“, ljudski ga molila, osvrćući se ka mami, koju su ubacivali u kamion.
U sobi u koju su me odveli pritisla me je velika tuga i ništa nisam videla, pao je mrak i odozdo se začula muzika, i kada je onaj čika kao iz filma ušao, sedela sam na taburetu pokraj stočića, suvih očiju. Rekao je da se ne plašim i ne brinem, da će sve biti u redu, da je moja mama na sigurnom i da će se ovde i na mene paziti, i izašao je i doneo poslužavnik sa sendvičem i pljeskavicom, parčetom torte i koka-kolom, ali ja nisam više bila gladna. Čika je upalio televizor i pio neko žućkasto piće, sipao je i meni, ali nisam mogla, samo sam od zelenkastog pića, koje je mirisalo na mentol, srknula dva-tri gutljaja, od kojih mi se zamantalo u glavi, a čika je pričao, nekima na televiziji psovao mater, spominjao političare u mercedesima i šakom po čelu udarao sebe „glupog“ i „zalutalog“, i kaza da je rat zajebana rabota, da će biti i još čupavije, a onda će se videti ko je čovek a ko pizda – posle mi je pokazao hodnik, kancelariju i njegovu sobu, rekao da malo počistim sutra, ako budem mogla, i da ga u ma koje doba noći zovnem ako mi šta ustreba, doneo je odnekud posteljinu za moj krevet, i izašao.
Ja sam se ujutru kasno probudila, bolela me je glava, a na stočiću kraj kauča zatekla sam šolju čaja, šolju prave kafe, šolju bele kafe, sok od pomorandže, kutiju keksa, baš lepi grozd sa krupnim belim grožđem, salvetom prekriven oval s mesom, krompirićima, kačkavaljem i salatom od paradajza i luka sa strane, i ljubičastu ružu, kraj televizora. Otvorila sam prozor, bilo je zagušljivo (dole su trojica s čudnim kačketima stajala kraj jednog plavog auta otvorenih vrata), setila se mame, posle sam obrisala suze i gledala po sobi, skalupila posteljinu i tražila gde da ispraznim čikine pepeljare – u njegovoj kutiji ostale su tri cigarete, jednu sam zapalila, srknula malo čaja i prave kafe, i grickala napolitanku kada je dečko u uniformi nasmešen gvirnuo na vrata i mahnuo mi rukom, posle sam provirila u hodnik, nešto kasnije izašla, prišla ogradi stepeništa i pogledala dole – jedna teta je čistila hol i bife i onaj dečko je s automatom o ramenu stajao ispred ulaznih vrata – našla sam usisivač u uglu kancelarije, namestila veliki čikin krevet s ogledalima i obrisala prašinu, oribala malo kadu i tri plastične kese đubreta skupila, začudila se čikinom vitrinom krcatom punih flaša, kojih je bilo i u kutijama iza kreveta, kao da je namislio sav život u toj sobi provesti, htela sam da odnesem kese teti u holu, ali nje dole više nije bilo, pa sam se opet setila mame, svojih drugarica i kuće i škole, srknula ostatak kafe, pušila i gledala televizor – uto je i čika ušao, ostavio je veliki ranac kraj vrata, pogledao prostorije i rekao: „Prava si puška, curo!“, i u kancelariji mi pokaza dugme na stolu, rekavši da njime mogu da zovnem one dole u kuhinji, ako mi šta ustreba, i da i iz njegovog frižidera uzmem šta god hoću, i da preko dana mogu malo da izađem napolje, ali da uveče ne izlazim jer će dole biti raznih pijandura, i gurnuvši ranac do stočića rekao je da izaberem šta mi odgovara, usput me je pogladio po kosi i dodao da će me sutra izvesti da upoznam život, osmehnuo se i izašao.
Ostala sam sama i otvorila ranac, unutra je bilo haljina, suknji, majica, jakni, i sve mi je odgovaralo, bilo je lepog donjeg veša, spavaćica i originalnih čipkanih brushaltera, kao da mi je znao meru, našla sam i neseser sa pravom šminkom, kesu s mirisima, tašnicu sa srebrnom kopčom, i još koješta. Obukla sam kožnu mini suknju, majicu i jaknu, izgledala sam baš lepo u njima, probala straobalnu večernju tamnocrvenu haljinu, koja mi je perfekt stajala, ali sam se plašila da mi u njoj dupe ne izgleda preveliko, usklađivala boje šminki sa oblikom lica, posle ih jedva oprala, i morala da otvorim prozor, zbog mirisa i dezodoransa, i kasno sam zaspala.
Kada je sutradan popodne čika navratio, bila sam u pamučnoj bež haljini sa plavim cvetićima, zviznuo je: „Bravo, malena“, osvrtao se za mnom dok sam iz vitrine donosila čašu i šalio s koje sam naslovne strane pobegla, nazdravi: „Lepota će spasiti svet“ i reče da bi sa mnom i do iza večnosti sedeo, dodao je da ćemo za dva-tri sata sići dole, kad se istušira i još nešto obavi, na vešalici pogledao onu tamnocrvenu haljinu: „Super će ti stajati“, i izlazeći posavetova me da još malo šminkom oči doteram kako bi zenice došle do izražaja, dotakao me ovlaš po ramenu i sa stepeništa poslao s kažiprsta poljubac.
Pred veče smo sišli dole, muzika je zasvirala tuš kada su ugledali čiku, i svi su poustajali, oni kraj zida i vrata pozdravljali su ga uzdignutih pesnica, čulo se nekoliko rafala s terase i „Šampione“, „Majstore“, „Heroju“ odasvud… Kraj podijuma se s nekima zagrlio, isti su i mene s naklonom pozdravili, sa „lepa damo“ me oslovili, pa me je čika odveo do stola, za kojim su sedeli jedan kozičavi i prelepa plavuša, kozičavi mi je poljubio ruku i izvukao stolicu da sednem, a plavuša se zvala Rouz. Čikine sive oči plamtele su nekim zelenkastim sjajem, pio je mnogo, svi su dolazili da se kucaju s njim, i posle svakog kucanja razbijali su čaše, bratimili se i zaklinjali u oslobođenje napaćenih krajeva, i bilo je iza njega za dva japanera srče, dolazile su i neke drugarice, ljubile ga pevaljke, i ostali ološ dole prisutan. Ja sam srkutala liker, smešila se svima, i ne znam u koje se vreme čika kladio sa nekima da ću pogoditi kuglu na dnu pulta, dao mi je neko kratko oružje i rekao: „Ožeži, malena“, osećala sam njegovu podlakticu ispod desne dojke i pritisnula obarač, onaj za šankom pao je pod šank zbog pogođene flaše iza njega, ali kugla je i dalje svetlela, i čika se nije ljutio. Posle me je zagrlio, s kozičavim pričao o ovcama kojima će pokazati gde im je mesto, i još dugo smo pevali, u jednom trenutku me je poljubio kraj resice uva, i jebarnik se lagano praznio, u glavi mi se mutilo, Rouz se ljubila s kozičavim, a čika je ustao, za njim i ja, podigao me je na ruke i poneo uz stepenice, kao što sam videla da se na svadbi radi.
U njegovoj sobi poljubio je moje usne prvi put, i seli smo na ivicu kreveta, kucnuli se lepim tankim čašama u obliku lale, pa je čika ponovo iz trbušaste flaše sipao neko čuveno piće, koje mi je razbistrilo glavu: „Prava je razbibriga“, kaza, i držeći me za ruku pričao mi je kako jedva izlazi na kraj s onim ludacima dole, posle me je opet u usta poljubio i rekao da mu je srce celoga života po bespućima devojku kao što sam ja tražilo, pomilovao me po obrazu, a posle smo se ljubili i jezicima (izgleda da sam se uzalud plašila da to neću umeti), pa mi je čika stavio ruku kod njega dole, otkopčao je šlic i izvadio ga, znala sam šta je to i da služi za sreću, i bio mi je pomalo smešan njegov glavić s plavičastim žilicama, setila sam se bezobraznog filma i sličica što sam ih gledala, savila se i stavila ga u usta, osećala sam kako pulsira i njihala glavom, a on me je milovao po temenu, i posle je polegao po meni, mnogo me je zabolelo, osetila sam krv na butinama i rekla: „Boli me, čiko!“, odmakao se, uzeo moju ruku i njom ga je šetao, i klizio je niz moju šaku krvav i sluzav, a čika je stenjao i uvijao se: „To, malena! Ljubavi moja!“ dahtao je, i podigavši se nada mnom svršio je na moje sise, grčeći se, pa klonuo kraj mene, usrećen.
Kasno sutradan probudio me je odblesak sunca sa njegovih ogledala, bila sam sama, kad sam se istuširala i otišla u drugu sobu da se presvučem zatekla sam na stočiću predivnu sedefastu kutijicu, a na papiriću ispod pisalo je: „Tebi, najdraža“, skinula sam moje stare dečje minđuše i stavila te duguljaste sa zlatnim lančićima, fino su mi pristajale uz kratku kosu, setila se mame i zamislila njeno čuđenje kada bude videla da sam postala odrasla savremena žena, skuvala kafu, i sedela i pušila, zamišljena…
Čika je došao pred samo veče, dugo me je ljubio, i posle sam odozdo iz kuhinje donela paradajz i sir i uz rakiju mu napravila salatu s maslinovim uljem, koja mi nije najsrećnije ispala, ali čika se šalio da će mi sledeća biti bolja, i sišli smo dole, bila je manja gužva, on je otišao u ćošak i poslovno razgovarao s dvojicom u teget sakoima, a ja sam sedela sa Rouz, koja mi je obećala da će sutra skoknuti do mene da mi izvuče zelenkasti pramen sa strane, pa smo se opet malo veselili, i posle se vratili gore, raskomotili, rekao je da me sad više neće boleti, ali bolelo me je, samo manje, oćutala sam i izdržala, i sutradan me je tek malčice zabolelo, i više nikad nije, postala sam opuštena i sve sam naučila.
U toku našeg zajedničkog života kao muža i žene, čika mi je samo jednom šamar udario, ali možda sam i sama bila kriva, jer našla sam u njegovoj nathasni zaturenu novčanicu, i jedne večeri kada ga nije bilo kao mangupče sam se skockala i sišla dole, prošetala do šanka kao prava glumica i na barskoj stolici prekrstila noge, posle su mi neki prišli i učtivo razgovarali, i baš mi je jedan mladić naručivao liker od mentola kada se on pojavio na vratima, njegove oči načisto su pozelenele, u hodu je izvadio pištolj i udario mi šamar i poslao gore, čula sam još jedan šamar iza sebe i: „Nemoj nekome ovde ja da jebem mater“, kazao je, a ja sam otišla u sobu, razmišljajući sedela na taburetu – čika se vratio kasno, bio je mortus pijan, zagrlio me je i poljubio u kosu, seo, nazvao me njegovom devojčicom i privukao u krilo, i kao da se trag suze pojavio u uglu njegovog oka: „Koja sam ja budala“, konstatova, vajkajući se na sudbinu, i milujući mi rame i dalje je pio, ljubio je moje grudi i celu noć smo vodili ljubav, a sutradan do podneva čika se odmarao i nije bio na zadatku.
Jednom je u sobi kod njega razgovarao sa jednim baš elegantnim gospodinom, spominjao kamione, robu i neku banku, strojeve, delove i mašine alatljike, i pričao o ratu, o šumskim zverima u njima, i da je neka čudnovata glad za pičkom ovladala njime – a kroz neki dan sam ga i začula dok je bio s drugom, tiho sam iz hodnika odškrinula njegova vrata, jedna riđokosa jecala je pod njim: „O jee! O maj gad! Pa šta mi ti radiš, čoveče! Treba da ti ga urame!…“, i mrdala je opajdara najžešće što je mogla, a on nije video da se ona samo pretvara i da glumi, ili možda i jeste, ali mu je bilo svejedno.
Čika je prestao svako veče kod mene da dolazi, i jedne subote je navratio i rekao da ga nekoliko dana neće biti, pomilovao me je po obrazu, a sutradan je došao jedan s ožiljkom i hladnim buljavim plavim očima, kao kod crknutih riba, rekao da pokupim stvari i da im trebam u kuhinji, a kada sam se sagla i u čikin ranac stavljala neseser prišao mi je iza leđa: „E baš da vidimo s kakvom se to britvicom četovođa moj ovoliko dugo zadovoljavao“, kaza, uvrnuo mi je ruku u laktu i zadigao suknjicu, šakom mi zapušio usta i glavu natisnuo na stočić, bilo mi je odvratno, gadno i mučno, otimala sam se i grebala ga po rukama, i molila se da bol i košmar nestanu, ali me niko nije čuo, a on je orao po meni, stiskajući me, i istresao se međ moje guzove, sitno drhtuljeći, kao da je to krajnji cilj svih njihovih napora, a sunce se dizalo nad ivicom prozora i bleskalo mi u oči, i prteći mi torbe poveo me je niz hodnike, u ravnodušnosti se ljubav topila, i valjda je sve bilo po nekoj volji, kad su mi tete pokazale sudoperu i dale mi isflekanu kecelju.

Foto: www.pexels.com

Gordana Brkić Žagar: Ono kad sve nestane dok pucneš prstima

Sjedila je uživajući u predivnom toplom jutru. Toplom, ne vrućem kakva su već bila na kontinentu. Kraj svibnja u Rijeci bio je nježna najava ljeta. Zvukovi tržnice iza nje miješali su se s mirisom ribarnice, a miris vrućeg espressa miješao se s mirisom mora. Bila je doma.

Zatvorila je oči i digla lice prema riječkom suncu, a onda je s mobitela zasvirala Nirvana. Man who sold the world. Zvao je Vlado.

– Reci – propentala je u slušalicu.

– Ti si u gradu, a ja to ne znam – govorio je polako, malo optužujući, mekani, predivni muški.

– Javila bi ti se, klipane – rekla je kroz osmjeh.

– Idemo isponova… Ti. Si. U. Gradu. A. Ja. To. Neznam.

– Javila bi ti se … Daj Ado…

Ado. Tepala mu je tako kad je imala dvije godine i nije mogla izgovoriti ‘V’. Bio je stariji tri godine i živio je dva kata iznad u neboderu u kojem su njihove mame dobile stanove. Mame su radile u računovodstvu Ine, družile su se i na poslu i doma, pa su se tako i njihovi životi zapleli u isto klupko još dok je ona bila u kolicima.

– Andrija mi je rekao da te vidio. Dakle, meni Krpa mora reći da si tu! Samo da znaš, smatram ovo osobnom uvredom i moraš se iskupiti večerom Dan.

Dao joj je nadimak Dan kad su s drugim klincima na parkingu ispred nebodera gutali stripove. Dan mu je zvučalo puno bolje i puno primjerenije Darkwoodu i Divljem zapadu nego njezino pravo ime Danica. Upravo je na tom parkingu, dok su razmjenjivali stripove, prvi puta shvatila kako joj se Ado strašno sviđa.

Sjećala se dobro i da je imala punih četrnaest, kad je jedne usamljene subotnje večeri, dok je Vlado bio negdje drugdje sa svojom novom curom, na tom istom parkiralištu neutješno tulila priznavajući sama sebi da je beznadno zaljubljena u njega.

– Gdje si sreo Andriju?

– Na Korzu. Jutros. Odmah te izdao.

Krpa Andrija s petog kata, gdje je i danas živio, bio je Daničina generacija. Njoj je bio drag. Vlado ga nikad nije prožvakao. Uvijek mu je govorio da je dosadna prikrpa pa je Andrija ostao Krpa. Bili su treći srednje kad je Krpa priznao Danici da mu je više nego draga. Čak su i muvali nešto zajedno, ali bilo je dovoljno jedno podrugljivo „Pa što s Krpom, srećo !?“ koje joj je Vlado usput dobacio kad mu je rekla što se događa i ta je romansa bila mrtva i prije nego je počela. Puno godina kasnije, na prvom Vladinom vjenčanju, Krpa joj je pijan k’o majka priznao da je još uvijek voli. Od neugode i objašnjavanja spasila ju je Krpina zaručnica koja ga je, ne sluteći ništa, odvukla na plesni podij. Tu epizodu nikad više nisu spomenuli.

– A Krpa, znaš njega – dodala je neodređeno.

– Kaže da si sama…

– Jesam. Mauro ima posla, cure školu. Doći će za vikend.

– Onda se vidimo večeras u osam na Rivi.

Pristala je. Pristala bi uvijek na sve što je od nje tražio. Pristala je tako, jednom davno, lagati njegovoj drugoj zaručnici o avanturi koju je imao paralelno sa službenom vezom. Zaručnici je avanturu priznao sam, a Danica je ispala kuja koja je sve znala i o svemu šutjela. Ni to mu nije mogla zamjeriti. Tada je već znala da ga beskrajno voli i da je spremna prihvatiti sve ludilo koje je s njim dolazilo u paketu. Taj je prekid zaruka pao taman pred Novu godinu koju su zajedno slavili u nekakvoj studentskoj jazbini. Ado se oblio već oko devet i do pola noći vidjela ga je da se ljubi s bar dvije nove. Ona je većinu vremena provela stisnuta u nekakvoj očajnoj kuhinji gledajući budale koje su povraćale u sudoper i razmišljala kako je uvjerljivo najveća glupača koja je hodala kuglom zemaljskom. Jedino je ona mogla pristati gutati njegove gluparije samo da bi mu bila blizu, vaditi ga iz govana u koja se uvaljivao, slušati njegova sranja, nadajući se da će jednom shvatiti koliko ga voli.

Na urlanje koje je označilo početak nove godine podigla je čašu nekakvog bućkuriša nazdravljajući tužno svojoj gluposti kad je osjetila ruke oko struka. Zatvorila je oči i okrenula se među muškim dlanovima. Ado ju je nježno naslonio na sebe, onda polako naslonio usne na njene. Ljubili su se i dok ga je, dva sata kasnije, vukla kući. Bila je najsretnija cura na svijetu kad ga je ugurala u njegov stan i spustila se dva kata niže.

Nije je zvao sutradan, ni dan kasnije. Trećeg su se sreli na stubištu pa joj je kroz smijeh zahvaljivao što brine o njemu. Ona je odmahivala rukom braneći se da nije to ništa, da bi mu i krvi dala kad bi trebalo… Smijali su se kao da se ništa nije dogodilo.

Danici se tad ponovo slomilo srce. Jače nego ikad. Nešto je umrlo i pitala se hoće li ikada ikoga moći zavoljeti barem malo. Glas iz slušalice vratio ju je u stvarnost.

– Dan, toliko toga ti moram ispričati…

– Ne drami – poklopila ga je. Majsko riječko sunce izlilo joj u oči pa je žmirnula – Hoće li i Sandra doći?

– Ma tko je jebe.

Otvorila je oči unatoč suncu. Sandra je bila nova potencijalna nevjesta.

– Opa! Dakle ipak mi imaš nešto za ispričati. Oukej! U osam na Rivi.

U osam na njihovom starom zbornom mjestu. Na mjestu na kojem joj je rekao da se ženi po drugi put. Za Anu. Na mjestu na kojem mu je ona rekla da se udaje za Maura kojeg je upoznala na tom istom vjenčanju. Na tom istom mjestu molio ju je da razmisli još jednom, tumačeći joj kako Mauro nije tip za nju jer nema duha, nema force, nema ničeg.

Nije ga ni slušala ni poslušala. Mauro je bio sve što joj je trebalo. Udala se, otišli su u Zagreb, a bila bi otišla i na kraj svijeta samo da se makne. Da se makne od svega. I napokon krene nekamo naprijed. Bilo kamo.

No, uz sve društvene mreže, telefone i kratki put do Zagreba koji je Vlado poslovno prelazio više puta na mjesec bili su u stalnom kontaktu. Isprva je na ta povremena druženja vukla i Maura. Nije vjerovala sebi i trebao joj je osigurač. A onda je Mauro jednostavno odustao od tih zajedničkih druženja jer je stvarno više volio svoj kauč nego švikanje uokolo.

– Idi sama – otkantao ju je dok se ona spremala na cugu s Vladom. – Dosadni ste mi s tim vašim pričama i internim forama koje ne kužim. I ključeve si uzmi ako ostanete do kasno – dodao je bez imalo zlih misli. Dapače, jednom je u društvu vrlo ozbiljno zagovarao teoriju kako je muško-žensko prijateljstvo moguće pozivajući se na upravo na njezin primjer. Nije mu mogla reći da je uzeo prilično krivi primjer.

Našli su se na Rivi u osam kako je bilo i dogovoreno, pa večerali, smijali se. Čula je sve o fijasku sa Sandrom i doznala kakve je veze fijasko imao s još jednom njegovom avanturom. Gurala je treću čašu bevande po stolu. On je pio čisto. Šutjeli su. Ona je progovorila prva.

– Ovo sa Sandrom… tebi je jasno da sam taj obrazac vidjela već previše puta?

Kimnu je potvrdno zureći u čašu.

– Jebote, ima li u ovom gradu bar jedna koju nisi povalio? – nasmijala se malo kiselo.

– Ti.

– Ja – potvrdila je izbjegavajući njegov pogled.

– Ajmo ća… – rekao je brzo i sam otišao do konobara platiti račun.

Šutke su izašli iz restorana. Noć je bila topla, bez mjeseca.

– Zašto? – opet je ona prekinula šutnju.

– Što?

– Zašto nikad nisi spavao sa mnom?

Pogledao ju je malo zbunjeno.

-Pa kad nisi htjela!… Ona Nova godina… nisi se javila… Dan, daj molim te!

– Nisam se javila..- ponovila je za njim. – Pa ti se meni nisi javio budalo!

Zurili su jedno u drugo par sekundi.

– Dan, što je ovo? – progovorio je polako i tiho. – Daj nemoj me jebat! – prosiktao je. – Pa ovo je k’o iz nekog lošeg ljubića!

– Ovo je loš ljubić! – glas ju je izdao. – Ovo je loš ljubić, Ado!

Opet su zašutjeli nastojeći procesuirati sve elemente jednog prevelikog zajeba koji ih je obilježio za cijeli život. Vrtjeli su u glavama bilo kakvu mogućnost popravka, ali nije je bilo. Nije je bilo.

– Za vikend ćemo roštiljati… pozvani ste… pozvan si… zvat ću te još…

– Da… obavezno… javit ćeš ako nešto treba donijeti…

– Budem. Budem, da.

– Da te bacim doma?

– Uzet ću taksi.

– Hoćeš da pričekam s tobom?

– Ne. Idi. Sve ok.

– Sigurno?

– Da – odgovorila je iako ništa nije bilo u redu i oboje su to znali.

Zagrlili su se kao i uvijek. Jedino što je ovog puta zagrljaj potrajao puno duže.

– Vidimo se onda za vikend – lupnula ga je po ramenu.

-Vidimo – pustio ju je iz zagrljaja. – Idem ja … – osmijehno se i krenuo.

I ona je krenula u suprotnom smjeru ne sasvim sigurna kamo ide.

Negdje iz daljine do mozga su joj se probijali noćni zvuci grada koji je i dalje živio svoj život ne mareći nimalo za njihova dva mala do temelja razorena svijeta.

Foto: www.pexels.com

Blanka Will: Vrata tramvaja

Dobro, hvala. Uz najljepši osmijeh mahneš, uskratiš se dijalogu. Slušaš otkucaj vlastitih potpetica po asfaltu, tu i tamo šušne list kao šapat zakašnjela prolaznika. Na nebu ukrivo vise starinski balkoni, mahovina i divlja loza. Promiču lica. Jedu naranče i žute smokve. Glasovi se lijepe za stijenku lubanje kao riječi odvojene od značenja. Slike ih prebiru, traže, a oni se kotrljaju, sudaraju, tavore po rubnicima i mračnim vežama, u licu okamenjena anđela i škripi tramvajskih kočnica. Skupljaš ih oko uličnih svjetiljki, po parkovima gdje spavaju beskućnici u kartonskim kutijama, lutka zaboravljena nakon poslijepodnevne igre, gdje ljudi hrane ptice i govore sami sa sobom, na nepoznatom jeziku.
Ulaziš u tramvaj i nosiš ih pažljivo kao rasuti teret. Vrata tramvaja se zatvaraju.
Valja zaustaviti vrijeme i složit će se u riječ.
Onu koja prepoznaje pismo.
Onu koja se otuđi izgovorena
i visi u zraku kao dvosjekli mač.

Foto: www.pexels.com

Nada Vukašinović: Kako sam došla u tvoj grad

Povećavaju se plave pukotine iznad nas. Nebo se rasvjetljava i polako ulazimo u stanicu Vinkovci. Vlak kasni u dolasku. Pruga se popravlja i dio puta nas voze autobusima, a onda opet u vlak. Zapamtila sam san, kako silazim s vlaka baš na ovom kolodvoru. Prepoznajem dijelove, osvijetljenu čekaonicu, bijele klupe, nekoliko ljudi pred blagajnom, široki izlazi na perone.
Vraća mi se iz sna osjećaj izgubljenosti u velikom, nepoznatom prostoru.
Kolodvor je ogroman, osvijetljen blještavim svjetlima.
S lijeve i desne strane stepenice vode do perona, a sa svakog perona brojni kolosjeci.
Blještavilo guta boje, proždire stvari, kao da sam upala u more mlijeka, u bijeli mrak. Svjetlost se pretvara u buku koja dolazi s kolosjeka. Okrećem se. Gdje koji putnik žuri prema peronu. Nitko poznat.
U širokoj, mramorom opločenoj čekaonici, jedan kiosk, nekoliko klupa, blagajna za vozne karte. Starac u zelenoj jakni vuče nogu ukočenu u koljenu. Pomaže si štapom. Odzvanja kuckanje štapa po mramornom podu. Vadi iz džepa svežanj ključeva, premješta ih u drugi džep.
Krupniji čovjek u sivoj jakni, guste kose kupuje cigarete na kiosku. Zaustavlja se, naginje glavu prema ruci, pali cigaretu i promatra me ispod oka, a onda kao da se u trenutku riješio nekakve neobične misli, odmahne rukom i izađe iz čekaonice. Nekoliko još pospanih srednjoškolaca s ruksacima na leđima. Radnici željeznice ulaze i izlaze iz čekaonice.
U tvom sam gradu. Znam da si tu, iako te još ne vidim. Osluškujem tvoje rečenice, zvukove grada koji se budi, tražim te.
Izađem iz zgrade na plato, a preda mnom se ispružio grad. Kupa se u rumenom svjetlu zore. Nekoliko metara dalje svjetluca rijeka. Noge me same vode do rijeke. Imam i ja svoju rijeku iz djetinjstva. Obraze mi hladi vjetar s Bosuta, a preplavio me miris riblje ikre iz moje velike rijeke.
Zaklonjen krošnjom oraha, jedan je muškarac leđima okrenut u prignutom položaju nešto petlja oko ribičkog štapa.
Miruje staklasta površina. Iz daljine šum nevidljivog vesla, miris mulja.
Uzduž rijeke, samo na jednoj obali poredane prizemnice crvenih krovova. Vinkovačko sunce ih otkriva, crijep, po crijep. Tišina se odjednom raspukla metalnim zvukovima. Crkveno zvono i škripanje nepodmazanih dvorišnih vrata. To je Krnjaš, tu si se rodio i odrastao. Krnja ulica jer su kuće bile poredane samo s jedne strane.
Pozdravlja me žena na biciklu krezubim osmijehom. Miriše topli kruh i jutarnja kava.
Grad se polako priprema za još jedan uobičajeni dan.
– Tu si ! – zastajem zatvorena u tvom krugu tišine.Tvoj mir me zaustavlja na polovici pokreta, u prvom samoglasniku pozdrava. Sretna sam zbog susreta.
Zaogrnut kaputom, u Bosut zagledan, sjediš, osluškuješ i nešto zapisuješ. Čuvaš svoju rijeku.
– Oduvijek je tu. Neće on nikuda. – pogađaš mi misli.
– Zbog tebe sam došla u Vinkovce.
Ne okrećeš se, ne gledaš me, ništa ne pitaš.
– Znam da si dobro, inače ne bi bila tu.
Govoriš o svojim ljudima i gradu. Razbacane riječi pokušavam povezati i shvatiti. Izgubljeni smo jedno pored drugoga. Ti u svojoj priči, ja u osluškivanju neizrečenoga. Zašto se ne okreneš, zašto ne razgovaramo?
– Puno je riječi proteklo blatnim i plitkim Bosutom. Šapatom se govorilo o zatvorima, porezima, ratovima, gladi. Tu su živjeli moji ljudi. Didaci su tiho divanili ispijajući rakiju. Didak Vinca je kukavac, jer je dobar i mekan, a ni Đuka nije kriv što je takav ispao. Živi mrtvac na živog mrtvaca reži. To ti je Đuka.
Govoriš o promjenama, o zbunjenim i izgubljenim ljudima, tvojim Šokcima.
Pogledom tražim promjene u izgledu kuća, nadstrešnica, dvorišta, ograda. Promatram šutljive ljude uz Bosut. Zamišljeno pretražuju rijeku pa onda obalu. Procenjuju moj izgled od glave do pete, bez osmijeha. Odlaze bez riječi.
Zamišljam kako je nekad bilo. Bijelo okrečene kuće i drvene klupa pod orahom, miris žita i pjesme djevojačka na sokaku. Puna kuća djece, žene zasukanih rukava užurbano posluju po kući. Topli kruh na stolu. Vriska i cika svatova, tamburice pred crkvom, topot konja i kloparanje drvenih kola na drumu.
Samo je još u tvom dvorištu ostao bunar ograđen s drvenim letvicama i dugački trijem opločen ciglom. Na zidovima tvoji rukopisi pjesama i fotografije.
– Poplava, tuča ili opet suša uništavaju nam kuće, usjeve, porezi rastu. Stranci kupuju naše kuće, šume, šljivike, zemlju. Pivaju se tuđe pjesme. Šokci su i danas goli i gladni na svojoj zemlji. Otvaraju se pučke kuhinje, a muškarci se odali piću i kocki… – glas ti je sve tiši, a riječi su kliznule u rijeku. Nisam spasila kraj rečenice.
– Priče su ti i danas žive.
Baš kad sam pomislila da smo se upoznali, zatvaraš knjigu:
– Bolestan sam, nemamo više o čemu razgovarati.
Sjena ti prekrila lice. Zamračilo se i nebo. Sunce je otklizilo s Bosuta prema centru grada.
– Mislila sam da se poznamo, jer sam čitala tvoje priče, gledala nabolje izvedbe Đuke Begovića, a u ruci držim staro, 4. izdanje tvoje knjige.
Zakašljao si se suho, dugo i još više približio Bosutu.
Više nisam vidjela granicu gdje završava rijeka, a gdje počinješ ti.
Rijeka je zadrhtala od naglog kočenja kamiona trgovačkog lanca, a ti si se još više uvukao u svoj kaput i mutni Bosut.
Zastanem i osluškujem, nad Bosutom treperi muški baršunasti glas:„Milovo sam garave i plave…”
Odlazim, a ostajem zapetljana u sjećanja : al, ko tebe curo moja… al onda, ipak tiho usklađujem korak s usporenim ritmom grada.

Foto: www.pexels.com

Sara Mrak: Neposlušna

Neposlušna, noćas si se otrgla od mene,
pa ušla u prvi auto koji je zaustavio uz cestu.
Jer da ti je dosta moje ukočenosti.
Jer da ti je dosta moje potlačene seksualnosti.

Završit ćes u tuđoj kući,
jesti u tuđoj kuhinji
Psovati na stranim jezicima, kao da ih znaš sve.

Izvučene ih iz srca ostavljenih žena,
isčupane iz grla muškaraca,
izgovaraš im njihove vlastite riječi.
Konačno! Netko tko ih razumije!
Časte te vinom, kupuju ti haljine.

I sve im se čini da si stvorena od vjetra, raskošnih krošanja,
smrti i neona.
Da si sjena zvijezde,
plodnost jesenja.

Morat ćeš otići, prije nego što te zavole,
prije nego te zamrze, bjež,
prije nego emocije postanu prejake,
jer onda će već tražiti da znaju kako se zoveš,
odakle dolaziš…
Tko ti je otac, zašto si mater ostavila u drugoj zemlji.

Doma kad se budeš vraćala, pazi da te susjedi ne vide,
razmazane šminke, s dražesnim osmijehom.
Znaš kako ljudi ne podnose kad je žena
bezrazložno sretna.

Foto: www.pexels.com