Zoran Krušvar: Biološki višak

12654228_1685825005020556_5481913084047390433_n

Zoran Krušvar na Noći velikog čitanja IV, foto Carmela Žmirić

Tjedan autora Ri Lita – kratke pripovijetke izvedene na Noći velikog čitanja IV 28. siječnja 2016.

Hrkiju sam dala vrećicu trave da mi pomogne odvući mrtvog šarplaninca do kuće. Obično sam zgažene pse i mačke sakupljala sama, ali ovo je zbilja bio kapitalac pa mi je trebala pomoć. A bio je i svjež, što je super jer je najgore kad se usmrde i dobiju crve.

U vrt sam donijela sjekiricu za meso i pilu za drva pa krenula komadati ulov. Morala sam požuriti jer je Tomo trebao za nekoliko sati doći po ključ od kafića, a ako sam ga mislila zavesti i nagovoriti da me ipak zadrži na poslu, nisam se baš mogla pojaviti krvava do laktova.

Nakon što sam se istuširala, morala sam još nahraniti Konga i Montija. Oni su bili tatini suveniri. Monty je stalno vrebao Konga i bojala sam se da ću mu jednom zaboraviti zatvoriti terarij i onda ću imati preždranu zmiju i mrtvog majmuna. Takav je bio tata, najbolji. Ako sam htjela majmuna, evo ga, već se ljulja s lustera. Ako mi se nekad svidjela zmija, gle tko to sikće u paketu ispod božićnog drvca? Poslala sam poljubac tatinom uokvirenom liku pa otvorila ladicu u kojoj je spomenar iz osnovne, fotka na kojoj jedem šećernu vatu veću od svoje glave, crveni klaunovski nos i ulaznica za cirkus koju je potpisala Moira Orfei osobno. Još suvenira. Zatvorila sam i tatu unutra, da ne vidi kako se njegova Janja sprema prokurvati za radno mjesto.

Stavila sam previše šminke, majicu koja pokazuje trbuh, kad već nemam bog zna kakve sise, pažljivo odabrala gaćice i prekratke hlačice. Iz zrcala me i dalje promatrao tehnološki višak.

Onda je zazvonio mobitel, Tomo:

“E bok Janja. Čuj, nešto mi se presložilo pa dolazim sad odmah po taj ključ… evo, tu sam kod srdočke crkve, idem prema tebi…”

Moja trema eruptirala je u užas: Već? Kako već?  i panično sam istrčala.

Audi je blistao kao vedro nebo, doklizavši iz smjera igrališta na kojem su klinci napucavali loptu, među privatne kuće, vrtove i zelenilo. Tomo je zaustavio auto uz cestu, izašao i protegnuo se:

“Bok”.

Ja nisam rekla ništa, jer mi je mozak vrištao od preopterećenja. Došao je prerano, kuća nije bila spremna. Plastična kada s raskomadanim psetom bila je u predsoblju, krvava pila i sjekira u vrtu, nema šanse da ga tamo vodim. Osjetila sam kako mi ruke podrhtavaju pa sam ih stavila u džepove. Izgledam nervozno, ne smijem izgledati nervozno, moram se opustiti, ali kamo s njim? Njegov auto je dvosjed, mogla bih ga zavesti i tamo, ali malo je mjesta, to je loše… a ovo će mi upaliti samo ako bude jako dobro. Misli, Janja!

“I? Šta ima?” pitao je.

Trudila sam se smješkati i biti cool, ali glas mi je trokirao, jedva sam rekla: “Ništa”.

Prišao mi je korak bliže i nadala sam se da mu mirišem na šampon, a ne na mrtvog psa. Bio je velik tako pored mene, u mom prostoru. Uvijek je to radio, ulazio u prostor. Ljutilo me to, i ljutilo me što mu nisam rekla onda kad nisam htjela da mi prilazi, a sad kad sam htjela, sad nisam znala reći da hoću. Dosta je više toga Janja, ili napravi nešto ili se makni s ceste da te bar nitko ne gleda ovakvu droljastu.

Trepnula sam kao Bambi pred farovima:

“Dužan si mi plaću.”

“Platit ću ti, jebote! Nemoj me, e… šta ti misliš, da meni nije kriza!?” nerviralo ga je kad bi ga netko pitao novce. Živci su mu bili tanki, fitilj kratak i onda netko lako nastrada. Gledala sam kromirane felge njegovog auta. Ja se vozim autobusom i nikom ne dugujem novce, ali dobro. Rekla sam si Ne seri Janja, nego vrati svoj posao, i desio se neki “klik” u glavi, počela sam mu uvaljivati priču, a bila je glupa i neuvjerljiva ali taj čas mi ništa bolje nije palo na pamet:

“Zaboravila sam jučer torbicu kod starog Koste. Ključ je unutra.”

“Kod koga, jebote?”

“Kosta. Frend od mog starog. Zapravo, kolega s posla. Živi sam pa mu nekad odnesem ručak. Kod njega mi je ostao ključ.”

“Pa dobro, gdje je to?”

“Ma tu blizu… odmah ćemo. Vodim te kroz šumarak”, namignula sam. Blizu Koste je bilo i tratine na koju smo mogli leći i grmlja gdje smo se mogli sakriti pa ako se još posreći da ne pokupim krpelja, mogli smo se zbilja tamo kresnuti.

Povela sam ga stazicom, dalje od kuća, u šumu. Hodao je za mnom i gledao mi guzu. Namjerno sam je njihala i pitala se jel’ se on sad sjeća kako ju je gnječio i štipao, toplu i sklisku od znoja dok sam stenjala pod njim u mraku zaključanog kafića, lica zabijenog u sjedište separea, među fleke od piva i rupe od cigareta? Bio mi je tako zahvalan da sam dobila otkaz. Pogledala sam preko ramena, cerio se.

“Šta, zašto tvoj stari sam ne nosi hranu tom svom frendu?”

Stala sam i zurila u njega sekundu, dvije, pet…

“Stari mi je mrtav. Rekla sam ti to. Ubio se kad ga je ona kučka od stare ostavila.”   

“A sorry, jebiga, zaboravio sam… oprosti.”

Stavio mi je ruku na struk. Njegov bok trljao se o moj dok sam ga vodila dalje:

“Okej je, preboljela sam. I stari je ionako zaboravljao što mu ljudi govore. Nikad nije znao datume rođenja, godišnjice… stalno je miješao imena svim nećacima. Jer ga nije bilo briga, kužiš? Samo je u svoj posao bio uživljen. Sav je bio u tome. Nosio posao doma i to.”

Prošli smo pored šikara i suhozida, šparožina nam se petljala pod nogama a grane šuškale nad glavom. Ispred nas se pojavila udolina ispunjena mutnom vodom, okruglasta lokva nad čijom su površinom akrobatski letjeli komarci.

“Lagala sam ti”, priznala sam “Nisam te dovela tu radi ključa, sorry… nego zato da nas nitko ne vidi”, uhvatila sam majicu i skinula je preko glave:

“Hoću svoj posao natrag.”

“O jebote, jesi luda”, smijao se, a prsti su mu već lutali po mojim bokovima “mogli smo otić autom na neko normalno mjesto, a ne tu da dobijemo malariju!”

Slegnula sam ramenima i pitala:

“Onda dogovoreno? Posao?”

“Ne može posao, rekao sam ti… žena mi je počela sumnjati. Ali, evo, mogu ti sutra uplatiti tu zadnju plaću i dić’ je za, ne znam, za petsto kuna.”

Gledala sam ga šutke. Došla sam se prodati za posao, a on mi nudi petsto kuna. I plaću, koju sam ionako zaradila. Opet su mi se ruke tresle. Više nije bilo pitanje jesam li kurva, nego samo koliko jeftina. Opet mi se desio onaj “klik” u glavi pa sam ga uhvatila za pojas i privukla bliže:

“Znaš šta, htjela sam ti pokazat’ baš ovo mjesto.”

Otkopčala sam ga, pustila da mu hlače spuznu do gležnjeva i zabila mu nokte u bedra, napola zato da mi se ruke prestanu tresti.

“Zašto?” mazio mi je obraz, vrat, osjetila sam kako mi se koža ježi.

“Tu sam sa starim dolazila kad je on dobio otkaz. Nije mogao bez posla, kužiš? Navika. Pa je odlučio raditi za svoju dušu. Nešto kao suvenir, da ga podsjeća. Stara to nije htjela ni čuti, ionako ga je mrzila jer nije ostao s nama kad sam ja morala u školu, nego je izabrao posao. Bila je previše sebična da bi to shvatila. Bila je nezahvalna.”

“Šta ti je stari uopće radio?” krenuo mi je otkopčavati grudnjak, a ja sam sklopila oči, duboko udahnula i brojala, jedan, dva…

Na “tri” sam ga udarila u jaja, najjače što sam mogla, tako da mi je koljeno utrnulo od udarca. Onda sam ga gurnula svom snagom nizbrdo, spotaknuo se preko spuštenih hlača, skotrljao i pljusnuo u vodu.

Dok me cvileći psovao, rekla sam mu:

“Stari je radio u cirkusu. Dok nisu počeli bojkotirat cirkuse sa životinjama. Onda je postao tehnološki višak jer, što će ti dreser krokodila ako ne smiješ imati točku s krokodilima, jel’ tako?”

Pokupila sam majicu i otišla da ne gledam. Jebiga, moj fitilj je dosta dugačak, ali s razlogom: takvi se stavljaju na zbilja velike eksplozive. Poslije mi nije bilo svejedno, vriskovi i pljuskanje vode odzvanjali su mi u glavi još tjednima. Morala sam popušiti plast trave da se smirim, da ne budem pri sebi dok me malo ne prođe. Ali barem je Kosta profitirao; Tomo je bio krupan muškarac, puno mesa, bolji obrok i od šarplaninca i od stare, a kamoli od zgaženih mačaka kojim sam ga najčešće hranila. A Kosta je uvijek zahvalan, on ne radi razliku.

Njemu nitko nije višak.

Foto: www.morguefile.com

Odgovori