Arhiva oznaka: Vesna Milosavljević

Vesna Milosavljević: Password

Nisam sigurna da se osećanja mogu izraziti rečima, možda naše priželjkovanje istih, ili sećanje na njih sa bezbedne vremenske distance, kad sve prođe i samo sećanje ostane, iskrivljeno percepcijama aktera, modela i modelatora.
Dok traju usredsređeni na njih, ne tražimo birane suvisle reši po vokabularima, nema se ni vremena ni potrebe za tim. Otud nastaju zapisi o sećanju i čežnji ali o istinskom doživljaju ne. To dolazi posle. Ili ranije. Pre no što nam se sve ispodešava.
Još uvek nosim ključeve od ljubičaste sobe, negde na dnu neke od svojih torbica, pomešane sa raćunima iz apoteke, šećerom iz kafića i bombonama sa ukusom mente. Da, tu je i jedan sjaj za usne, onaj sa šljokicama, ubajatiće se pre no što mi se osmeh vrati na ispucale usne, zgužvama papirnata maramica dokaz je jedini kako sam ih, do krvi, grizla, gutajući suze pomešane kišom i pelinkocem duplim. Led se još uvek nije otopio na dvostrukom dnu a ni po naprsloj površini, mnogim rukama i usnama doticane, reklamne čaše.
Nisam ni takla ključeve sobe obojene u hladno ljubičaste tonove, još je rano za to, ne mogu, ne želim da, neću da ulazim u nju spotičući se o poznati prag, neću da gledam u onaj deo ključaonice utisnut u štok, onaj gde sam, ne tako davno, u žurbi i obesti, otvarala pivo prosipajući viđe od polovine sadržaja na pod i gledala kako isparava po letnjoj žegi. Ne, još, nije vrema, nisam spremna, bojim se, ne panično, samo se plašim da otključavanjem sobe ne zaključam uspomene. A bilo je baš lepih, toliko lepih da je skrnavljenje i sama pomisao na njih, kamoli kitnjasto napisane reči, poređane u savršeni niz u pokušaju da opiču nešto što je bilo lepo upravo u svojoj nesavršenosti.
Znam tačno šta se nalazi iza zaključanih vrata ljubičaste sobe. Moje dokolenice na romboide, i kućne papuče, dve tri dukserice, nekoliko pari pamučnih gaćica, moj bikini od prošle sezone, nekoliko knjiga engleskih klasika, slani krekeri u činiji na stolu kraj kreveta, tik uz kristalnu vazu iz koje je voda odavno isparila a ruže se pretvorile u pepeo i prah.
Kompjuter je ostao uključen, muzika ide na replay, na monitoru je moja slika. Ugasiću ga jednog dana kad za to dođe vreme.
Password sam zaboravila.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Nešto između

nešto između?
film, ne aluzija
ah, da, ja neću da se sa tobom svađam
ovo je samo akutna faza
pritisak, pritisci
luda da, glupa ne
ne previše
jedino što nisam sračunata jer to je degute
i prolazno, kao sve
a tebi baš treba neko ko te iritira
očito
da ti digne tonus i kitu bez kamagre
koji ukus preferiraš
uzgred
nisam besna, to je za ograničene
eto, ne da sam imala no i dalje imam petlje
da iskoračim iz zone komfora koja ubija licemere
nagledah se toga
jadno je koliko glumite
ne od skora, oduvek
pišeš li zelenom ili ljubičastom tintom?
guščjim perom
sećam se kako si birao reči koje što snobovskije zvuče
ne bi li obmanuo sebe
tvoj je krst bas težak
teži od mog
ja ne bežim od sebe
to sam šta sam
sebi sam ok, sem kad nisam
a ti, ti si izabrao svoj put
vređaj me, ako ti iole pomaže
rezistentna sam na snobove
oduvek
žao mi je, neće biti svađe kao substitucije za nedoživljene orgazme i poluerekcije
sad sledi pljuvačina po meni, izvoli, olakšaj sebi
nije agonija nego ironija
ako si gledao rane felinijeve radove

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Razmišljanja jednog poslodavca

Šta će mi radnik koji nikada nije robijao?! Takav je neiskusan, naivan i smotan. Takav će propevati čim ga zelenaši premlate.
Šta će mi radnik koji nikada nije krao ni lagao?! Ako nije za sebe, kako će tek za mene?!
Šta će mi radnik koji je tačan i pedantan?! Takav će mi tražiti patu u sekund, do poslednje pare.
Šta će mi radnik koji nema ni jednu tetovažu?! Kad taj nema petlje za par sati bockanja iglom kako će tek izdržati danonoćno rintanje, maltretiranje, šikaniranje?!
Šta će mi radnik koji nije na nekim drogama, taj mora da je prirodno lud!
Šta će mi radnik koji je školovan pa da odmah provali koliko sam nepismen.
Šta će mi radnik uopšte, ja i tako imam samo fantomsku firmu a ko tu i kako pere pare, to nije moja stvar!
Možda jednog hendikepiranog da zaposlim pa da se vozikam u njegovim kolicima…

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Nedovršeni osmeh

Znaš, ne volim te tvoje spazmične osmehe, usiljene, uštogljene, ironične, škrte, ohole, snishodljive, podrugljive, nedovršene.
Nikad ih nisam volela, kako bih sada, odjednom,
mogla početi da im se divim a da to ne bude farsa?!
A možeš se nasmejati grohotom, otvorenih usta, rezjapljenih
zubi su ti lepi, svi pod konac, svi na broju, gotovo nestvarno beli
pravljeni preko veze od porcelana,
možda su zato škrti ti tvoji poluosmesi
jer ne dolaze iz srca koje slavi život, nego na njega reži.
Kivan si na okove koje si sam birao, dragi moj
dobro, možda malkice glumiš, kao nekad
dok nisi morao da budeš neko drugi.
Ja te bar poznajem, dragi moj
i odavno me ne čudi zašto ne voliš sebe
onako kako bi hteo da te volimo mi.
Znaš, ne volim te tvoje igrice, trebalo je da ih prerasteš
ali šta li bi onda ostalo od tebe?!
Pitam se samo koliko ćeš još moći tako da izdržiš
jer veće je zlo kriti zlodelo, to znači da ga svesno činiš.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Gola kraljica

Kraljica maturske večeri spotakla se negde na predzadnjem stepeniku
protivpožarnih stepenica oblakodera, jedinog u kraju,
uganula je gležanj i izgubila levu cipelu
o kojoj se posle govorilo da je zaista bila staklena
kao i boca vina bez geografskog porekla
koju je njen kraljević prokrijumčario na bal pod maskama
nosio je masku prosjaka ili to nije bila maska
potegao pretposlednji guljaj nakiselog vina iz nje
predao bocu prvom do sebe, slično obučenom.
Kraljica se njegova, udobno smeštena na sofi, histerično smejala
pretećim smehom koji bi se svakog trena mogao pretvoriti u neobuzdani plač
a mačak je dostojanstveno grickao marinirane pečurke
i podrugljivo se smeškao uglednim zvanicama
gledajući ih nezainteresovano kroz lornjon
ili je to ipak bio monokl, zavisi ko priča priču, i ko je gde sedeo
kada je zlatni papagaj izleteo iz krletke
i naočigled sviju zakovao svoju tirkizno plavu glavu
o mermernu ogradu sveže upaljenog kamina
u kojem je dogorevalo pismo,
pisano lepim ženskim rukopisom
nenaslovljeno i nepotpisano
ili je sve to progutao plamen pre no što se
dogorevajući mastiljavim nijansama, ugasio zauvek
jer bajke imaju kratak rok trajanja,
još ti je nisu ni pročitali do kraja a ti već zaspao
premoren od dečjih igara i razgovora odraslih,
trom od večere obilate, bestelesan se u oblake vineš
a kraljica još uvek levetira zapela na onom predposlednjem stepeniku ka vrhu
dok joj se na kiši i vetru cepa i topi haljina od staniola
Prosjače, sad je taj čas i tvoj je red i tvoj je srećni dan
uzmi je i nosi u kolibu svoju, rođeni, sada je kraljica gola.

Foto: www.pexels.com