Arhiva oznaka: Vesna Milosavljević

Vesna Milosavljević: Dnevnik

Bila je jedna od onih devojaka čija se lepota ogledala u savršeno oblikovanim kostima. Visoke jagodice, ovalno lice, duge beskrvne šake ovalnih noktiju, ovalna kolena, graciozni gležnjevi, pune usne, savršeni zubi bez tragova popravljanja. Imala je mio, zvonak glas ispunjen podjednako toplinom i odmerenošću, bez afektacije je govorila smireno, bez koketiranja sagovornika u oči gledala. Uvek pedantna, jedna od onih prirodno pedantnih žena koje i nakon tri dana putovanja izgledaju kao da su izašle iz salona lepote. Bila je blistava, isijavala nekakvim unutrašnjim sjajem, tihim spokojom, pomirenošću sa sobom i sa svetom oko sebe. Nije mnogo govorila, retko se smejala ali tuga se na njenom licu porculanskog tena nikada nije dala primetiti. Blistava kosa zakačena starinskom šnalom i košulja skopčana do grla, dugačka suknja klasičnog kroja i neupadljive salonke. Izgled koji ne nagoveštava nikakvu čulnost, čak ni potajnu, a ipak nije delovala hladno. Nije bila ni šalterska službenica, ni učiteljica, ni usedelica. Imala je muža i četvoro dece mada se za prvo, uveliko stasalu devojku, govorkalo da je pastorka. Nikad nismo saznali ništa o njoj, čak ni tog dana kada se, noseći heklani zembilj prepun povrća, voća i cveća uputila ka reci. U drugoj ruci nosila je veliku, ukoričenu svesku. Više se nikada nije vratila. U njenom dnevniku, koji je kaliografskim rukopisom ispisivala duže od dve decenije pronađena su samo objašnjenja manje poznatih reči i izraza, nazivi raznih biljki na latinskom i presovano cveće za herbarijum. Nikada nije potpisala svoj dnevnik tako da joj se ni ime ne zna, mnogo je godina prošlo od njenog nestanka, a čaršija još uvek govori o ženi sa dnevnikom u rukama.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Sama

Sama
na svom terenu
postižem nerešeni rezultat
u poslednjem minutu igre.
Produžetaka neće biti.
Samo novih krajeva
i po neki početak.
Rodiš se, napraviš par pametnih, par glupih, par besmislenih pokušaja
i već si stigao na kraj.
Potrošio si sebe, misliš.
Nisi, razmisli malo bolje.
Vidiš, prosto je to.
Uskoro svanuće novi dan
Ali ne svakome.
Zato se opusti
Grč zna kad treba da dođe
Ne dozivaj ga sam.
Nije teško biti hrabar
Nikad nije ni bilo
Samo se zaleti
Usudi se
Neće ti biti gore no što već jeste
Ako probaš
Bilo šta
Bilo šta
Bilo šta

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Password

Nisam sigurna da se osećanja mogu izraziti rečima, možda naše priželjkovanje istih, ili sećanje na njih sa bezbedne vremenske distance, kad sve prođe i samo sećanje ostane, iskrivljeno percepcijama aktera, modela i modelatora.
Dok traju usredsređeni na njih, ne tražimo birane suvisle reši po vokabularima, nema se ni vremena ni potrebe za tim. Otud nastaju zapisi o sećanju i čežnji ali o istinskom doživljaju ne. To dolazi posle. Ili ranije. Pre no što nam se sve ispodešava.
Još uvek nosim ključeve od ljubičaste sobe, negde na dnu neke od svojih torbica, pomešane sa raćunima iz apoteke, šećerom iz kafića i bombonama sa ukusom mente. Da, tu je i jedan sjaj za usne, onaj sa šljokicama, ubajatiće se pre no što mi se osmeh vrati na ispucale usne, zgužvama papirnata maramica dokaz je jedini kako sam ih, do krvi, grizla, gutajući suze pomešane kišom i pelinkocem duplim. Led se još uvek nije otopio na dvostrukom dnu a ni po naprsloj površini, mnogim rukama i usnama doticane, reklamne čaše.
Nisam ni takla ključeve sobe obojene u hladno ljubičaste tonove, još je rano za to, ne mogu, ne želim da, neću da ulazim u nju spotičući se o poznati prag, neću da gledam u onaj deo ključaonice utisnut u štok, onaj gde sam, ne tako davno, u žurbi i obesti, otvarala pivo prosipajući viđe od polovine sadržaja na pod i gledala kako isparava po letnjoj žegi. Ne, još, nije vrema, nisam spremna, bojim se, ne panično, samo se plašim da otključavanjem sobe ne zaključam uspomene. A bilo je baš lepih, toliko lepih da je skrnavljenje i sama pomisao na njih, kamoli kitnjasto napisane reči, poređane u savršeni niz u pokušaju da opiču nešto što je bilo lepo upravo u svojoj nesavršenosti.
Znam tačno šta se nalazi iza zaključanih vrata ljubičaste sobe. Moje dokolenice na romboide, i kućne papuče, dve tri dukserice, nekoliko pari pamučnih gaćica, moj bikini od prošle sezone, nekoliko knjiga engleskih klasika, slani krekeri u činiji na stolu kraj kreveta, tik uz kristalnu vazu iz koje je voda odavno isparila a ruže se pretvorile u pepeo i prah.
Kompjuter je ostao uključen, muzika ide na replay, na monitoru je moja slika. Ugasiću ga jednog dana kad za to dođe vreme.
Password sam zaboravila.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Nešto između

nešto između?
film, ne aluzija
ah, da, ja neću da se sa tobom svađam
ovo je samo akutna faza
pritisak, pritisci
luda da, glupa ne
ne previše
jedino što nisam sračunata jer to je degute
i prolazno, kao sve
a tebi baš treba neko ko te iritira
očito
da ti digne tonus i kitu bez kamagre
koji ukus preferiraš
uzgred
nisam besna, to je za ograničene
eto, ne da sam imala no i dalje imam petlje
da iskoračim iz zone komfora koja ubija licemere
nagledah se toga
jadno je koliko glumite
ne od skora, oduvek
pišeš li zelenom ili ljubičastom tintom?
guščjim perom
sećam se kako si birao reči koje što snobovskije zvuče
ne bi li obmanuo sebe
tvoj je krst bas težak
teži od mog
ja ne bežim od sebe
to sam šta sam
sebi sam ok, sem kad nisam
a ti, ti si izabrao svoj put
vređaj me, ako ti iole pomaže
rezistentna sam na snobove
oduvek
žao mi je, neće biti svađe kao substitucije za nedoživljene orgazme i poluerekcije
sad sledi pljuvačina po meni, izvoli, olakšaj sebi
nije agonija nego ironija
ako si gledao rane felinijeve radove

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Razmišljanja jednog poslodavca

Šta će mi radnik koji nikada nije robijao?! Takav je neiskusan, naivan i smotan. Takav će propevati čim ga zelenaši premlate.
Šta će mi radnik koji nikada nije krao ni lagao?! Ako nije za sebe, kako će tek za mene?!
Šta će mi radnik koji je tačan i pedantan?! Takav će mi tražiti patu u sekund, do poslednje pare.
Šta će mi radnik koji nema ni jednu tetovažu?! Kad taj nema petlje za par sati bockanja iglom kako će tek izdržati danonoćno rintanje, maltretiranje, šikaniranje?!
Šta će mi radnik koji nije na nekim drogama, taj mora da je prirodno lud!
Šta će mi radnik koji je školovan pa da odmah provali koliko sam nepismen.
Šta će mi radnik uopšte, ja i tako imam samo fantomsku firmu a ko tu i kako pere pare, to nije moja stvar!
Možda jednog hendikepiranog da zaposlim pa da se vozikam u njegovim kolicima…

Foto: www.pexels.com