Arhiva oznaka: Vesna Milosavljević

Vesna Milosavljević: Ona

Ona nosi male minjđuše od belog zlata,
nemirne ružičaste nokte u sandalama srebrnim,
nokti na rukama su joj neravnomerno izgrickani.
Ona govori tiho, slatko, umiljato,
Pomalo frflja, pomalo afektira, šarmantan naglasak ima.
Ona moje ime nosi, jedino što ga drugačije izgovara,
opušteno i produženo.
Ona besramno svoju ženstvenost nosi,
Višak kilograma lepo joj stoji uz oslobođeni libido i nesputane emocije.
Ona se spretno, uvežbano spontanim osmehom smeje, blistaju joj savršeni zubi i iskre iz tužnih tamnih očiju,
Skratila je kosu i haljinu, i jedno i drugo vijore i mirišu
na slobodu.
Kažu da krv nije voda, biće da su u pravu oni koji tako zbore,
biće da je u opštoj podeli uloga ona dobila glavnu
i lepo joj stoji ta rola, dobro se snalazi u njoj,
ume sa ljudima i nekako je nemoguće ne voleti je
jer tako je komotna u svojoj haljini, u svojoj koži, u svome ja.
Nekadašnji arlekin sa prstima koji trapavo cupkaju po dirkama pijanina, postade srećnica, žena koja tajnu zna.
Bože, kako je lepa.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Izgled je nebitan

Izgled je nebitan, reče sveže izbotoksirana, isfenirana, izdepilovana
Novac je nebitan, reče bogata, profesionalna udavača
Sloboda je preča od zlatnih okova, reče zarobljenica svojevoljna
Ljubav je rešenje i lek za sve, reče doktorica koja plaća damak po žigolo klubovima,
Mladost je relativna, reče zborana i krezuba pralja uglas sa naperlitanom ispisnicom bolje sreće.
Svoja sam, reče kurva i ode u nepoznato, neizvesno i nesigurno, urađena i uparađena, sreća ako se vrati neozleđna.
Majka sam, reče pobegulja
Otac sam, reče pijandura
Sin sam, reče narkoman i zaduži se za još jednu crtu
Moji su, kakvi da su, reče stradalnik i obesi se o zamenu teza, bez proteza.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Dnevnik

Bila je jedna od onih devojaka čija se lepota ogledala u savršeno oblikovanim kostima. Visoke jagodice, ovalno lice, duge beskrvne šake ovalnih noktiju, ovalna kolena, graciozni gležnjevi, pune usne, savršeni zubi bez tragova popravljanja. Imala je mio, zvonak glas ispunjen podjednako toplinom i odmerenošću, bez afektacije je govorila smireno, bez koketiranja sagovornika u oči gledala. Uvek pedantna, jedna od onih prirodno pedantnih žena koje i nakon tri dana putovanja izgledaju kao da su izašle iz salona lepote. Bila je blistava, isijavala nekakvim unutrašnjim sjajem, tihim spokojom, pomirenošću sa sobom i sa svetom oko sebe. Nije mnogo govorila, retko se smejala ali tuga se na njenom licu porculanskog tena nikada nije dala primetiti. Blistava kosa zakačena starinskom šnalom i košulja skopčana do grla, dugačka suknja klasičnog kroja i neupadljive salonke. Izgled koji ne nagoveštava nikakvu čulnost, čak ni potajnu, a ipak nije delovala hladno. Nije bila ni šalterska službenica, ni učiteljica, ni usedelica. Imala je muža i četvoro dece mada se za prvo, uveliko stasalu devojku, govorkalo da je pastorka. Nikad nismo saznali ništa o njoj, čak ni tog dana kada se, noseći heklani zembilj prepun povrća, voća i cveća uputila ka reci. U drugoj ruci nosila je veliku, ukoričenu svesku. Više se nikada nije vratila. U njenom dnevniku, koji je kaliografskim rukopisom ispisivala duže od dve decenije pronađena su samo objašnjenja manje poznatih reči i izraza, nazivi raznih biljki na latinskom i presovano cveće za herbarijum. Nikada nije potpisala svoj dnevnik tako da joj se ni ime ne zna, mnogo je godina prošlo od njenog nestanka, a čaršija još uvek govori o ženi sa dnevnikom u rukama.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Sama

Sama
na svom terenu
postižem nerešeni rezultat
u poslednjem minutu igre.
Produžetaka neće biti.
Samo novih krajeva
i po neki početak.
Rodiš se, napraviš par pametnih, par glupih, par besmislenih pokušaja
i već si stigao na kraj.
Potrošio si sebe, misliš.
Nisi, razmisli malo bolje.
Vidiš, prosto je to.
Uskoro svanuće novi dan
Ali ne svakome.
Zato se opusti
Grč zna kad treba da dođe
Ne dozivaj ga sam.
Nije teško biti hrabar
Nikad nije ni bilo
Samo se zaleti
Usudi se
Neće ti biti gore no što već jeste
Ako probaš
Bilo šta
Bilo šta
Bilo šta

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Password

Nisam sigurna da se osećanja mogu izraziti rečima, možda naše priželjkovanje istih, ili sećanje na njih sa bezbedne vremenske distance, kad sve prođe i samo sećanje ostane, iskrivljeno percepcijama aktera, modela i modelatora.
Dok traju usredsređeni na njih, ne tražimo birane suvisle reši po vokabularima, nema se ni vremena ni potrebe za tim. Otud nastaju zapisi o sećanju i čežnji ali o istinskom doživljaju ne. To dolazi posle. Ili ranije. Pre no što nam se sve ispodešava.
Još uvek nosim ključeve od ljubičaste sobe, negde na dnu neke od svojih torbica, pomešane sa raćunima iz apoteke, šećerom iz kafića i bombonama sa ukusom mente. Da, tu je i jedan sjaj za usne, onaj sa šljokicama, ubajatiće se pre no što mi se osmeh vrati na ispucale usne, zgužvama papirnata maramica dokaz je jedini kako sam ih, do krvi, grizla, gutajući suze pomešane kišom i pelinkocem duplim. Led se još uvek nije otopio na dvostrukom dnu a ni po naprsloj površini, mnogim rukama i usnama doticane, reklamne čaše.
Nisam ni takla ključeve sobe obojene u hladno ljubičaste tonove, još je rano za to, ne mogu, ne želim da, neću da ulazim u nju spotičući se o poznati prag, neću da gledam u onaj deo ključaonice utisnut u štok, onaj gde sam, ne tako davno, u žurbi i obesti, otvarala pivo prosipajući viđe od polovine sadržaja na pod i gledala kako isparava po letnjoj žegi. Ne, još, nije vrema, nisam spremna, bojim se, ne panično, samo se plašim da otključavanjem sobe ne zaključam uspomene. A bilo je baš lepih, toliko lepih da je skrnavljenje i sama pomisao na njih, kamoli kitnjasto napisane reči, poređane u savršeni niz u pokušaju da opiču nešto što je bilo lepo upravo u svojoj nesavršenosti.
Znam tačno šta se nalazi iza zaključanih vrata ljubičaste sobe. Moje dokolenice na romboide, i kućne papuče, dve tri dukserice, nekoliko pari pamučnih gaćica, moj bikini od prošle sezone, nekoliko knjiga engleskih klasika, slani krekeri u činiji na stolu kraj kreveta, tik uz kristalnu vazu iz koje je voda odavno isparila a ruže se pretvorile u pepeo i prah.
Kompjuter je ostao uključen, muzika ide na replay, na monitoru je moja slika. Ugasiću ga jednog dana kad za to dođe vreme.
Password sam zaboravila.

Foto: www.pexels.com

Vesna Milosavljević: Nešto između

nešto između?
film, ne aluzija
ah, da, ja neću da se sa tobom svađam
ovo je samo akutna faza
pritisak, pritisci
luda da, glupa ne
ne previše
jedino što nisam sračunata jer to je degute
i prolazno, kao sve
a tebi baš treba neko ko te iritira
očito
da ti digne tonus i kitu bez kamagre
koji ukus preferiraš
uzgred
nisam besna, to je za ograničene
eto, ne da sam imala no i dalje imam petlje
da iskoračim iz zone komfora koja ubija licemere
nagledah se toga
jadno je koliko glumite
ne od skora, oduvek
pišeš li zelenom ili ljubičastom tintom?
guščjim perom
sećam se kako si birao reči koje što snobovskije zvuče
ne bi li obmanuo sebe
tvoj je krst bas težak
teži od mog
ja ne bežim od sebe
to sam šta sam
sebi sam ok, sem kad nisam
a ti, ti si izabrao svoj put
vređaj me, ako ti iole pomaže
rezistentna sam na snobove
oduvek
žao mi je, neće biti svađe kao substitucije za nedoživljene orgazme i poluerekcije
sad sledi pljuvačina po meni, izvoli, olakšaj sebi
nije agonija nego ironija
ako si gledao rane felinijeve radove

Foto: www.pexels.com