Arhiva oznaka: Slasna polja

Nemanja Miličević: Napokon (ulomak iz romana Slasna polja)

Negde je pročitao da bi čovekova najveća strepnja trebala biti strah od zaborava, pošto je u sećanjima sadržan čitav naš život. Iako još uvek nespreman da u potpunosti prizna, intimno je težio baš tome, samozaboravu. Hteo je da izbriše sopstvenu prošlost, pa je napokon načinio i taj prvi pravi iskorak u propinjanju protiv nje.

Tek što se zaputio, prešao prag, a već je bio nepovratno daleko. Ne bi se okrenuo i vratio čak i kada bi mu neko dokazao da je otišao iz najboljeg mesta na svetu. To su reči koje bi opisale njegovo pravo raspoloženje kada je posle iscrpljujuće vožnje po starim oronulim putevima stigao na izlaz za autoput. Na tom mestu je stajala jasno obeležena tabla, krupno upisano: broj 1. Uključio se jer drugog izbora nije imao. Odmah se mogla primetiti razlika u vožnji, lakše je upravljao vozilom i osećao se znatno bolje i sigurnije.
Beskrajni nebeski svod sa kojeg je neko ukrao sve oblake, beše kao zastrven svetlo plavim suknom, jednoličnim, prozirnim i nedovoljnim da zadrži prodornost vrelih sunčevih snopova ka isušenoj ravnici u kojoj se obreo.

Bučna drumska krstarica je klizila napred, dok ju je njena bleda senka, uvek u blagom zaostatku, neumorno pratila i nevešto preslikavala izduženu čeličnu školjku praveći od nje izobličenu karikaturu na usijanoj crnoj površini.

Prožimale su ga vibracije tog jednostavnog osećanja oslobođenosti koje putovanje nosi sa sobom, i svesnosti da je prošlost ostavio iza dok je sve ostalo bilo ispred njega i čekalo da bude otkriveno. Otvoreni, naizgled beskonačni prostor i neograničena sloboda kretanja odmah su se nametnuli kao opozit zatvorenosti sistema iz kojeg dolazi, budeći novo uzbuđenje.

Napuštajući i bežeći od mrskog, predvidljivog i unapred određenog, bio je na prelazu – cesti ka dugo iščekivanom, željenom, nepredvidivom. Njegova intimna fantazma o tom prelazu se savršeno poklapala sa prizorom spoljašnje bestragije u kojoj se nalazio. Svim čulima je upijao prvi put iskušenu slobodu kretanja, onoliko koliko je očima mogao da zahvati i plućima da udahne. Sluhu je prijalo, inače razdražujuće, snažno strujanje vazduha između otvorenih prozora, a nosu opori miris vrelog peska pomešanog sa iritantnim isparavanjima unutrašnjosti. Biti tu i doživeti trenutak – ne postoji dovoljno izražajan jezik da opiše osećanje oslobođenosti kada je postao svestan da je uspeo da izađe. Hteo je da jauče od ispunjenosti srećom. Kao nesavladivu emociju, ispustio je krik zadovoljstva kroz otvoreni prozor. Istim probudio sve nakupljene boli, ali mu se učinio nedovoljnim pa je ponovio, mnogo grlatije, kao da je sam na celom svetu, i osetio izvanredno olakšanje. Nije tragao za posebnim objašnjenjem, jer je sve bilo jasno sadržano u tom trenutku produženog trajanja odnosno nezadrživom neljudskom vrisku, snažnom poput nakupljenog besa koji ga je izazvao. Shvatao je da to nije bio proizvod trenutnog raspoloženja već davno potisnutih frustracija i svega što ga je dugo gušilo i sputavalo – svega zbog čega više nije tamo.

Još uvek nošen snagom prvih utisaka, jurio je po savršenom putu usečenom u pustinji išaranoj raštrkanim i zakržljalim rastinjem, šireći usne u blistavi osmeh prezira prema svemu od čega je pobegao. Već na samom početku vizuelnog upoznavanja sa nedoglednim okeanom peska koji se prostirao ispod vedrog nebeskog svoda, osetio je da ta beživotna praznina, bez ikakve sladunjavosti u sebi, nosi ogromnu energiju i privlačnost koja se ne da objasniti. Svaki prolaznik bi u jednom trenutku poželeo da zastane i uživa u nečemu što se čini prostorno i vremenski izopštenim od ostatka univerzuma.
Smenjivanje izvanrednih raspoloženja se nastavilo, pa su ga u jednom trenutku, zajedno, obuzeli nevino dečije ushićenje, zaborav i ekstremno izražen osećaj za aktuelni trenutak kome ništa ne prethodi i posle kojeg ništa ne dolazi. Hteo je da ga zadrži zauvek i ljubomorno sačuva samo za sebe.

Pomislio je: “Kako samoća i otuđenost mogu prijati!”

Sve je izgledalo mrtvo i živahno u isto vreme, ali ne samo u njegovoj glavi, jer iako je pejzaž bio pustinjski na pojedinim mestima bile su vidljive male oaze u kojima buja vegetacija. U blizini takvih mesta, svojom visinom i raskošnim granama, dominiralo je izduženo drveće okićeno plodovima različitih boja, oblika i veličina, izraslo iz guste zelene trave. Ispod njih, uz obalu kanala ispunjenih tekućom vodom čiji žubor nije mogao da čuje, raslo je cveće u najživopisnijim bojama pa je posmatrač povremeno mogao imati utisak da je u pitanju priviđenje kakvog nestvarnog sveta ili pak rajske bašte bez ljudi – lepote koja govori sama za sebe. Nasuprot tome, živog stvorenja nije bilo ni u naznakama.
Svest o činjenici da ne zna gde se nalazi, gde ide i šta traži nije delovala deprimirajuće na putnika. Uostalom, tek je pošao i verovao je da će pronaći pravi smer – onaj koji će ga odvesti na željeno mesto, iako nije imao ni naznaku gde bi to moglo biti. Nastavio je da opaža mrtvu prirodu koja se širila mnogo više od zahvata pogleda, nezainteresovanu i ravnodušnu prema svemu ostalom, gazio napred i svakim kilometrom prošlost pretvarao u puko marginalno sećanje, uživajući u toj nasladi.

Foto: www.morguefile.com

Verica Sekirarski: Manipulativne tehnike i metode kontrole uma nad „zamorčićima” savremenih rialitija

O romanu Slasna polja Nemanje Miličevića

Izdanje Književne omladine Srbije, 2015.

Čovečanstvo je uvek ponavljalo istu pogrešku: uvek je pretvaralo sredstva u merilo života. Umesto da traži merilo u najvišem porastu života, u problemu napredovanja i iscrpljenja, ono je sredstva za jedan sasvim određen život upotrebilo za isključenje svih ostalih oblika života, za kritiku i odabiranje. To jest, čovek najzad zaboravlja da su sredstva – sredstva i počinje ih voleti radi njih samih: ona mu sada ulaze u svest kao ciljevi – kao merila ciljeva.

O tome koliko je danas poguban uticaj televizije, kao i poplava postmodernih rialiti programa, većini je jasno. To je pokazao i dokumentarac francuskih autora, u okviru koga se prikazuje kako tamničari probnog rialitija „La zone extreme” pristaju da muče jedni druge elektro šokovima, pa čak i da ubijaju.

Manipulativne tehnike i metode kontrole uma, ponašanja i emocija, koje se danas neskriveno sprovode nad  „zamorčićima” savremenih rialitija, a u skorijoj budućnosti nad svima nama preko interneta, bude opravdanu zapitanost „osvešćenog” čoveka, kakva je to sudbina rezervisana za njega u nadolazećem svetu Orvelove 1984. Pa se tako, sa punim pravom, i autor romana „Slasna polja“ pita, da li je ljudska sloboda prevaziđena kategorija, i da li mi svi igramo neku svoju unapred određenu ulogu u globalnom životnom rialitiju koji nam se svakodnevno odvija pred očima, okruženi totalitarnim tendencijama.

Naravno da suštinska demokratija ne postoji. Više niko u zbilji i ne tvrdi da živi u demokratiji, s obzirom da čak ni licemerje više nije neophodno, to samo znači da i na nivou diskursa živimo u post-demokratskom svetu.

Da li može očiglednije da bude? Samo pomislite na aktuelne teme kojima nas svakodnevno „bombarduju“ u svim medijima i sredstvima informisanja: rat protiv terorizma, oružje za masovno uništenje koje nikad nije pronađeno ili neprijatelji čiji identitet niko ne zna. Rat je danas zaista postao mir, sloboda ropstvo. Pritom, privatnost je postala veoma sužena kategorija.

Zato junak romana „Slasna polja“, „ u najvećoj tajnosti planira bekstvo iz totalitarnog sistema orvelovskog tipa. Uspeva da napusti nametnutost, svet tuđe volje u kome je živeo i radio, misleći da se oslobodio“. Misleći…

Sa druge strane, stvarnost nije samo složena, već prečesto i čudnovata. Ona nije uređena, nije očigledna, uvek je drukčija nego što očekujete. Stvarnost je, zapravo, nešto o čemu se obično ne može nagađati. To je jedan od razloga zašto verujemo u dualizam – verovanje da u pozadini svega stoje dve jednake i međusobno potpuno nezavisne sile, od kojih je jedna dobra a druga loša. Prema tome, ovaj svet je bojište na kome te dve sile neprekidno ratuju. U stvarnosti, međutim, nikada nećemo sresti osobu koja voli zlo samo zato što je zlo. Čovek može biti dobar radi samog dobra, ali ne može biti zao radi samog zla. Niko nije okrutan zbog same okrutnosti, već zato što mu pričinjava zadovoljstvo ili donosi korist. Dakle, nešto mora biti najpre dobro, da bi se moglo pokvariti.

Nemanja Milićević je već svojim prvim delom pokazao da shvata da je zlo plod slobode. Ali on nam je kroz fikciju pokazao i da bez slobode nema dobra. I dobro jeste dete slobode. S time je vezana jedna od tajni života i ljudske sudbine.

Tu je sva zagonetka, antinomija i tajna. Milićević nas ne stavlja samo pred te zagonetke nego mnogo prilaže i njihovom rešavanju.

Zašto se dešavaju takva iskušenja? Ona su ogledala naše duše. Od drugih mi možemo sakriti mnoge sadržaje duše, ali to ne znači da ih nemamo. Ne postoji slučajno ona izreka da će nam se suditi, odnosno da ćemo biti vrednovani, ne samo kroz ono što činimo, već i kroz ono što uistinu jesmo na najdubljem nivou svoje neopipljive unutrašnjosti. Iskušenja zato služe da pokažemo sve ono čime raspolažemo kao bića. Željom da drugome učinimo zlo, pa makar taj drugi prvi pokrenuo lanac zla, mi pokazujemo da smo istovetni, da među nama nema razlike. Iluzije traju od jednog iskušenja do drugog. Mi obično na iskušenjima i grešimo.

Tako je to kada sami sebi sudimo kao pojedinci. Sami svoji gospodari – to je večna iluzija. Previše zagledani u sebe ne vidimo svoje okruženje. Opsednuti okruženjem, ne vidimo svoju unutrašnjost. Svaka isključivost vodi u razaranje i patnju.

Zato autor čini jasnim „neizbežnost sukoba dvaju ekstrema u svakom čoveku, odnosno dualizam dobra i zla“.  A upravo je takvo dualističko odvajanje sposobnosti za junaka romana „Slasna polja“ postalo fatalan korak… Njegov moral je postao glavni trovač života.

Roman „Slasna polja“ istovremeno opisuje i ljudsku izolaciju koja je prisutna oko nas, a koja je uočljivija ukoliko se, makar naizgled, odbace sve osobe i bića sa kojima je ta ličnost u stalnom kontaktu. Stranice ovog divnog romana predstavljaju putovanje u dubinu uma svakog izolovanog mladog čoveka dok bije već odavno izgubljenu bitku protiv usamljenosti i depresije, u današnjem svetu u kojem živi.

Naime, svi znamo da ne postoji osoba koja se nikada nije osetila usamljenom. Neki se tako osećaju najveći deo vremena, dok neki pate od usamljenosti u pojedinim momentima života, s tom razlikom što je u našoj kulturi sramota biti usamljen, što mediji naglašavaju važnost sticanja prijatelja, a popularnost se izjednačava sa uspehom.

U romanu Milićević piše i o religioznosti i altruizmu.

„Pa tako tekst obiluje tajanstveno postavljenim simbolima i stalnim unutrašnjim previranjima, tipično simbolističkom i psihološkom žanru, a kroz putešestvije i promiskuitetnost dvadesetsedmogodišnjaka uporno nas drži u okvirima avanturističkog i erotskog romana. Njegovim lutanjem i nejasnim ciljem, približava nas bit generaciji, a motivima osamljenosti i izgubljenosti jednako ubedljivo održava kontakt sa žanrom apsurda.“

A ono što je od presudne važnosti „bitnicima“ jeste poimanje prolaznosti, patnje, užasa, uznemirenosti, ili smrti sa pojačanom senzitivnošću.

Zato je junak „Slasnih polja“ odlučio da krene na put, bežeći od stradanja ili hrleći ka njemu, svejedno.

„Slasna polja“ govore o nužnosti promena, globalnom nezadovoljstvu, i nespremnosti ljudi da adekvatno reaguju. Međutim, pitanje kroz prizmu dekonstrukcije bi bilo kako a ne šta nam stranice ovog romana govore.

Za Milićevića je ovo delo krajnja i potpuna mera borbe protiv otuđenosti. Umetnost se bori protiv otuđenosti „negacijom“ postojećeg, i novom, privremenom, otuđenošću koja nas uvodi u istinski ljudski prostor ostvaren veštinom umetnika.

Drugim rečima, u ovom delu književna forma predstavlja dosledni izraz autorske estetičke koncepcije, ali i više od toga: izraz autorove filozofije života.

***

O romanu SLASNA POLJA Nemanje Milićevića

Roman van svih literarnih konvencija. Esej, misterija i avanturistički triler sa uplivom ljubavnog i erotskog žanra koji se najdirektnije obraća čitaocu. Baš kada ste pomislili da je radnja uhvatila svoj tok – dolazi neočekivano. Navešće vas da postavite sebi mnogo pitanja o slobodi I ljubavi – pojmovima koje ova avantura u potpunosti redefiniše.

Nejasno motivisan, mladi religiozni pokornik bez imena u najvećoj tajnosti planira bekstvo iz totalitarnog sistema orvelovskog tipa. Uspeva da napusti nametnutost, svet tuđe volje u kome je živeo i radio, misleći da se oslobodio. Ushićen, probija na drugu stranu, u zemlju koja ne postoji, koje nema, i biva uhvaćen u zamku dimenzije u kojoj se bez reda prepliću kulture i civilizacije, san i java, sreća i tuga, dobro i zlo, strast i apatija, prolaznost i večnost, život i smrt… Upoznaje zemlju u kojoj najuzvišeniji predstavnici svetlosti i tame zaista postoje, i oba se bore za priznanje u glavnom junaku.
Unutrašnja i spoljašnja dramatika radnje “Slasnih polja” prikazana je iz perspektive mladog protagoniste kojeg od samog početka karakteriše oštra podvojenost. Tokom nadrealne avanture, svako vanjsko, oslobođeno čulno iskustvo se suprotstavlja onom potisnutom, unutrašnjem, duhovnom. Tako da uporedo sa spoljnim elementima radnje, teče i ona u samom putniku. Autor čini jasnim neizbežnost sukoba dvaju ekstrema u svakom čoveku odnosno dualizam dobra i zla. Protegnut od početka do kraja, taj kontrast najbolje prikazuje pulsiranje bića romana. Pleni neobičnošću jer, iako se odigrava u poznatom i zamislivom prostoru, obojen je nezemaljskim sentimentom, pa ono što bi mogla biti stvarnost, nestaje u čarobnosti jedinstvenog pripovedačkog tona.

Ilustracija: naslovnica romana