Arhiva oznaka: rat

Miloš Petronijević: VUKOVAR, priča srpskog vojnika

Ako će ova priča izazvati sablazan i moguće zgražanje, njezina je tragička, katarzična snaga neupitna. Prepuna kršćanskih primisli, a tako paradoksalna po smislu, tako jezivog učinka, gotovo da zaziva srpskog Krležu s Bitke kod Bistrice Lesne danu u aranžmanu križarskih i inih confessiones ili redemptiones… Molimo, stoga, da je pročitate kao priču, i to potresnu, pravu priču o Domovinskom ratu danu s druge strane… Vukovar s druge strane minobacača.
(Redakcija)

I počeše naše haubice ispaljivati granate i Vukovar od nevernika oslobađati. Uz grmljavinu, od koje nam se utrobe hteše raspuknuti, hiljade munja sevnuše i oči nam zaseniše načisto. Kao u drugi svet da upadosmo, kao iz sna da smo se trgli. Prekri se nebo letećim železom, ni vetar se kroz njega probiti nije mogao, leteše mine jedna za drugom, bez stanke, kao da su sve jedna jedina, i vremenu pomutiše smisao. Od siline detonacija zverinje je po kukuruzištima dušu ispuštalo i anđeli na nebesima pogubiše svoje brojanice.
I sve ovo rečeno započe leta Gospodnjeg 91, meseca 9, 14. dana, bila je subota, 5 ili 6 ujutru, ne znam, Bog zna.
Pošli smo ispraćeni fanfarama i cveće su bacali pred nas. To je tu, rekoše posle, i istovariše nas na branik rodne grude. A već koliko sutra, daće bog, krenućemo na izvršavanje zajedničkih zadatakâ. Krenuti da kao ljudi i junaci uđemo u priču i legendu.
Oni su želeli da budu svoji na svome, kao da su samonikli ovde, a mi smo branili našu braću i njihove avlije. Tukli smo ih sa svim što smo mogli. Kapetan moj nazivao je naše granate curicama, a špijunski sateliti prikazivali su nas kao divljake a njih držali za neki mnogo bogobojazan narod. Mi smo znali da su ustaše, a oni su videli da smo četnici i ko smo i šta smo. Jebali smo im dan rođenja i sve po spisku, kamen na kamenu ne ostavismo.
Vraćali su svoj dug domovini a mi smo se odazvali pozivu otadžbine. Govorili smo istim jezikom, ne razumejući se, i možda smo jednu majku imali ili nas je iza tame vekova isti kurac pravio. U jutarnjim izmaglicama drhtali smo iza busenja polaznih položaja, čekajući da započnemo artiljerijsku podršku ako budemo mogli da danemo dušom i podignemo glavu od protivpriprema njihovih zolja i osa i mitraljeza. Već smo se bili navikli da se na strah nikada nećemo navići. Stiskao sam nokte u meso da zaglušim damaranje krvi, i tešio se da sam mezimac sudbine i da neće zakačiti baš mene; bez te imbecilne vere ne bi bilo nijedne vojske.
Minobacač M69 (A) 82 mm pogodan je za dejstvo protiv ciljeva u zaklonima, jarugama, zemljišnim udubljenjima ili na zadnjem nagibu. Ciljanje se vrši pod kutovima elevacije 45-85°. U odnosu na haubicu i top, lakši je, jednostavniji i jeftiniji, a mina istog kalibra ima veće dejstvo – zbog tanjeg zida mine može se staviti više eksploziva. Zemlje koje drže do sebe i čije su armije ponos nacije rade na usavršavanju dometa i uvođenju efikasnijih tipova, u čemu će bez sumnje i uspeti. Minobacač M69 (A) 82 mm proizvodi se da bi ubijao ljude i zatirao dela ruku njihovih. U njegovu cev turao sam projektile, takva mi beše služba, bio sam tu i nisam imao gde.
I u crkvu smo išli i ljubili ga što nas je po svojoj slici i takve kakvi jesmo stvorio. Pamet mi osta ista, kukavna i plitka, i nisam znao šta mi je činiti. Kapetan moj smatrao je da ćemo u pravednosti istrajati, a žešći momci vraćali su se odnekud orgijajući, natovarenih prikolica; bili su to pravi Srbi, Srbi do muda.
Nisam video krvave rezultate svoje uslužne delatnosti, i bio sam nevin, ako se takvim može nazvati punilac artiljerijskog oruđa koje gađa ubacnim putanjama. To govno ispaljuje 20 mina u minuti, a ja sam danima bio tu, i van je svake razumne sumnje da nisu sve otišle u vetar. Video sam nogu i podlakticu Aleksić Mirka, jedino što je ostalo od njega, i rasutu drob Petrović Slađana, još živog, ali zakratko. Bilo je to 4. oktobra kad su nas s boka napali svim raspoloživim sredstvima za uništavanje neprijateljske žive sile. Mislio sam da gađaju samo mene, i zatrpavao sam se travom, i nešto je puklo i zaglušilo me, i sinu mi da sam gotov, i tad sam se uneredio…
Vratio sam se radostan što sam živ, i izgledalo je da sam rat zaboravio, ali on mene nije, užas je stigao kasnije. Navikao sam se i na to, kao da tako i treba da bude. Posle smo i vlast promenili i dobili onakvu kakva nam i dolikuje. Pojaviće se i još pametniji i biće to trijumf potpun. I govoriće, ponosnovratni, da znaju istinu i put, i na pistama manekenskim slaviće lepotu življenja i dostojanstvo ostataka naših.

Foto: preuzeto s http://blog.dnevnik.hr/brunhildica/2013/11/1631714295/vukovar-18112013.html

Olivera Olja Petrović: Ukus čelika ili utisak posle čitanja romana Blockbuster Zorana Žmirića

Mi smo se trudili, koliko god nam je ovo tjeskobno mjesto to dopuštalo, ponašati se što približnije normalnom životu.

Navedeni citat je nesumnjivo izneo onu suštinsku stvar kojom se svakodnevno rukovodimo. A da li je moguće imati tu suštinsku stvar u ruci dok prsti drže oružje u trulom  ratu odgovara nam u romanu Blockbuster Zoran Žmirić. Čitala sam ga tri puta do sada, dva puta prošle godine  i još jednom pre nedelju dana. Svaki put imam isti osećaj jeze koja je slična onom podmuklom zvuku devedesetih kada je zbog loše politike ginulo na hiljade ljudi ne ostavivši za sobom trag. Lični doživljaj teskobe, nedostatka vazduha i emotivnih sankcija razapet je na svakoj strani knjige sa onom belom zastavom među zubima koju junaci romana gutaju kao sopstevu samopredaju. U toj samopredaji nestaje čovek dok “seče slaninu tanko“ kao sopstvenu savest, štedeći ukus koji može utoliti glad za životom.

Roman koji je napisao Žmirić nije samo priča o ratu, već duboka psihološka priča o borbi čoveka za “ljudskim” koja se ostavlja na prvim borbenim linijama kao zmijska košuljica. Realan presek stanja koje utopijski prodire kroz smetlište ljudskog ludila, bolesnog stanja svesti koje vodi ka “preživeti”. Neki delovi knjige mogu se koristiti kao kliničke slike patoloških ponašanja u udžebnicima psihologije. Čovek u ratu gubi sve, identitet, cilj, optimizam, orjentaciju prema vremenu, kontrolu nagona, pa je neminovno pitati se: “Da li rat vredi  preživeti? I da li se uopšte može živeti posle preživljenog rata u normalnim uvjetima bez sećanja koja kao večiti jaz ostaju u ljudskom biću i od kojih se ne možeš osloboditi u celosti ?!” Kladim se da većina u čitalačkoj publici  kada zatvori knjigu dugo ili šuti ili ćuti u zavisnosti od toga kojim jezikom govori. Nemoguće je odabrati  “stranu”, ne može se odabrati ni “jezik”, nema nacionalne solidardnosti niti pokazivanja u metu ka jednoj zastavi. Svi su u istim govnima i svi su gubitnici. Nema ni određenog  pobednika ni etiketiranog krivca. Svi su izgubili sebe, smisao života jeftino zamenili jedinim otporom onim crnim smislom za humor pošto je rat napravio tešku zajebanciju i paralisao svaki vid napredovanja na duže vreme. Zato je dovoljno ćutati utisak.

Ja sam ga  ćutala satima… Gledala zatvorenih očiju scene koje su u svojoj srži imale vrisak, jauk i uzdah. Što sam jače zatvarala oči jasnije sam ih videla. Smrt mi je kroz tih nekoliko serija prejakih utisaka  izgledala laka i spasonosna u odnosu na život koji je besmisleno potrošen između pucnja i urinranja  u odeći. Kada bi rat  imao specifičan miris ličio bi na mešavinu urina, krvi  i baruta.To je onaj miris od kojeg se prevrće želudac i zagadi uljudnost. Dok ga osećaš pokušavaš da se kloniš od korica knjige, ali on se zadržava u nozdrvama protiv tvoje volje. Umiješ se, popiješ čašicu rakije da ispereš grlo i dok gutaš posle tog ljutog ukusa pljuvačku, jasno osećaš ukus čelika u ustima. Taj ukus se veže za “Blockbuster” i ne popušta. Ostaje tu, i traje uslovljen.

Emotivna teška stanja koja imaju “nevid” u svojoj biti, kažem “nevid” jer se ne može uočiti nikakva zdrava tvorevina u gomili beznadežne nemoći kada se ogoli ljudska psiha. Ja nisam imala vlastiti prikaz rata dok nisam pročitala ovaj roman. Poznavala sam i sada poznajem ljude koji su bili akteri borbenih redova. Sa nekima koji su imali izražene trauma radila sam u svojoj ordinaciji u kojoj je izgledalo moguće krenuti normalno živeti kada se počne mirno spavati sa smrću na duši kao sa simpatičnom ženom. Izgladi se taj odnos , na čudan način se napravi ravnoteža posle odbacivanja prošlog vremena, a okidač se spakuje u pandorinu kutiju pa ko ima sreće on nastavi dalje…

Sa nekima od tih aktera povremeno i pijem kafu za stolom u letnjim baštama, ali nisam imala prikaz koji bi jasno oslikao teskobnu zatrovanost uma. Posle čitanja Zorana Žmirića imam vlastiti prikaz. U tom prikazu je najdominantniji lik jedne žene koja nije lik u romanu. Lik  žene koju sam upoznala 1993. godine i koja mi je pokazala delove granate koja ju je zamalo ubila u Pakracu. Sa tom ženom nisam razgovarala o ratu; rekla je samo jednom prilikom sledeće: “Išla sam drugi put da bih poginula, da sam znala da ću se vratiti ne bih odlazila. Treći put nisam otišla jer sam imala strah da ću opet preživeti, a preživlajavanje ne bih mogla da podnesem.” Sada je  razumem.

Kao što je Žmirić u jednom delu romana napisao: “Rat je jako dobar film. Fino su ga režirali, svatko sebi piše scenarij i to na licu mjesta pa izgleda uvjerljivije, strani su ulagači u njega gurnuli velike pare, glumaca na svakom koraku, a i pozera. Nema kaskadera, nema dublera, i kad god i kako god na kraju završio, na njemu će se još godinama dobro zarađivati.”

Ako se neko osmeli pa napravi film po romanu Blockbuster imaće posla, a možda i dobro zaradi. Bio bi to izazov koji ne bi uneo dilemu “da li je bolja knjiga ili film” već onu hamletovsku “biti ili ne biti” tako da bi rivalstvo između dva fronta književnosti i filma bilo izbegnuto, a ljubiteljima umetnosti dao bi se komad gnjilog čovekovog koraka ka životu zbog kojeg shvatiš da svako od nas ima u životu po jednog Marka.

Roman preporučujem svima koji ga do sada nisu pročitali, vredi otvoriti korice i uložiti deset sati čitanja. Treba imati u sebi taj ukus čelika, on nas može naučiti kako se treba odnositi prema ljudskom beznađu, na koje pitanja treba dati odgovore, a koja pitanja treba ostaviti bez njih u ovom vremenu u kojem se generacije oporavljaju od rata koji  im je trajno umanjio mogućnost da svojim korisnim umetničkim  delanjem doprinesu istoriji čovečanstva.”

Ilustracija: Zoran Žmirić, ilustrativ za knjigu Blockbuster