Arhiva oznaka: Olivera Olja Petrović

Olivera Olja Petrović: Sad je sutra

Bojiš se?
Čega?
Godina? Vremena? Svojih stopala koja stoje u mestu?Ljubavi koju još uvek čuvaš kao dečiju igračku ne dozvoljavajući joj da se izlije u oba oka…
Bojiš se?
Tame?
Samoće?
Viška prostora?
Bojiš se? Čega se bojiš?
Svojih jezivih poroka? Grehova? Groznih misli? Zavisti?
Svojih postupaka ili svojih nečinjenja, ili tuguješ zbog bledih dragosti i starih patika koje bacaš juče zaboravljajući tamo neke odlaske u bioskop i scene…
Molim te otvori ruke, ispruži prste, rastegni snagu između svega šta vidiš oko svojih prstiju. Šta si stvorio,vidiš li trag? Ima li traga?
Nemoj da plačeš, nemoj toliko plakati, ne, neću govoriti šta da radiš, plači koliko god hoćeš.
Plači, jauči, vrišti, polomi tanjir, ili polomi čašu, napravi rez, ostavi trag, zagrizi u porok još dublje pa ispljuni sve ugljene đavolje namere i oslobodi se kako želiš, kako tebi prija!
Radi šta hoćeš,
možeš da otvoriš vrata, možeš da povećaš ulog, možeš da kupiš novi automobil ili neke stare knjige, ili bocu retko dobrog vina ili pak ploče. Ti možeš sve!
Da li veruješ sebi?
Ti možeš postati ceo svet!
Radi šta želiš!
Otkrivaj se, hodaj bos, lutaj, otputuj negde sam, pogledaj, prepoznaj…
Ljubav!
Da li je vidiš?
Ona je tu.
I nema straha.
Lako je otvoriti vrata životu i pustiti sebe da uđe unutar tvoje duše zar ne?

Foto: www.pexels.com

Olivera Olja Petrović: Sredom

Sredom
Sa tobom
Privilegija u “Rue Monsieur le Prince”
Broj mislim četrdeset i jedan
Mada mi se više dopada “La Procope“…
Da, takvu sredu sam oduvek želela
Mogli smo bilo gde
U šatoru za dvoje,
U staroj vikendici, negde napolju
Ispred zgrade u kojoj smo živeli…
Sa tobom je privilegija u vremenu
Osećati kako se bude najlepši delovi čoveka…
Moram da ti kažem,ja lično nisam baš oduševljena do besvesti Parizom,
I ne mislim da je Zider napravio izuzetni kabare
Fascinantnije su mi cirkuske šatre
A opčinjena sam pozorišnom predstavom koju su glumci Prištevskog pozorišta odigrali sa samo jednom jedinom bakom u publici
Pariz mi nije nešto…
Ali sa tobom
Gde god da odem
Do Bulevara Sen Žermen de Pre ili do parka ispred Instituta
Sve ima ukuse otkrivanja.
Zato ti hvala.

Foto: Emmanuel Amador @ http://www.panoramio.com/photo/6458656

Milan Zagorac: 300

naslovnica fejsPovodom 300 objavljenih tekstova na našoj stranici

Dragi naši čitatelji, pratitelji, prijatelji, u ove se dvije godine našega postojanja najprije na Facebooku, a kasnije u časopisu na našim stranicama te na ovome webu štošta dogodilo. No najvažnije je da je prostor književnosti dobio jedan novi akcent, jedan novi izraz, prostor koji odaje, ako ništa drugo, barem novi duh, iako se nikada nije nazivao pokretom. A taj je duh upravo ovo što se događa: brojni vi koji u svemu tome sudjelujete, koji sve ovo stvarate, koji ste sudionici jednog repozicioniranja književnosti, paradigme koja nije zadana ni vašom kronološkom dobi, navikama, osobnim okupacijama, već samo i isključivo djelom. Na kraju krajeva, nije Književnost uživo ta koja je stvorila od nekoga pisca, to ste upravo vi sami, vaš rad, trud, način pristupa i komunikacije s drugima, a naša je KU samo medij kroz koji se taj novi kreativni naboj nastoji reprezentirati.

U ove dvije godine mnogi su od vas, dragi naši, dogurali do prvih knjiga, mnogi su nakon godina šutnje opet našli neko svoje novo mjesto, treći su pak dobili prostor dodatnog boostanja i motivacije pa su svoja djela nadogradili dodatnim knjigama u osobnim bibliografijama. Neki samo lurkaju i čitaju, ali to je također vid kreativnosti, u svakome od naših čitatelja zacijelo leži jedan mali autor koji nastoji smoći hrabrosti prije prvoga skoka u hladno more.

Nema smisla da vas se sve nabraja, ima vas na stotine i oprostit ćete mi propuštene, to je zaista nenamjerno jer sva imena osobno znam, ali nisam siguran jesam li ih u mogućnosti odmah nabrojati: Alen Brabec, Alen Brlek, Andreja Malta, Andrija Crnković, Antonio Šiber, Biba Dunić, Blago Vukadin, Daniel RadočajDarko Cvijetić, Enver KrivacFlorian HajduIlija BarišićIrena Lukšić, Ivan Glišić, Ivan Zrinušić, Iva Rogić, Izet Medošević, Jelena ŠimunićMarko Galić, Melinda Kostelac, Miloš PetronijevićMirela Fuš, Miro Škugor, Mladen Blažević, Moris Mateljan, Olivera Olja Petrović, Robert Vrbnjak, Robert Bebek, Ružica GašperovSandra-Anina Klarić, Silvija Šesto, skarlet_pSmilja SavinTamara Čapelj, Vladimir Vuković, Zoran Krušvar, Zoran ŽmirićĐurđa Mihić-Čivić, Željko Funda, Neven Lukačević, Nataša Kovaljev Opatić, Dunja Matić, Tea Marković, Darko Balaš, Alen Kapidžić, Jurica Žitko Forempoher, Antonia Kralj, Slaven Jelenović, Enisa Angie Behaderović, Bea Balta, Beatrisa Stošić, Tomislav Cindrić, Julijana Plenča, Denis Kožljan, Maja Marchig, Peter Semolič, Sara Mrak, Grozdana Poljak, Vergilije Franizz, stotine i stotine vas koji svakodnevno sudjelujete na stranici, a koji ste i osobnim angažmanom i radom i djelovanjem zaslužili javni prostor. Sve vaše nagrade, knjige, sve vaše dramatizacije izvedene u kazalištima, sve vaše promocije, sve je to ujedno ponos nama, i vi, vas više stotina, upravo ste vi naša najveća pohvala i dokaz uspjeha.

Stoga, živjeli vi još 300 postova, za zimski broj časopisa obećajemo jedno, nazovimo to tako, antologijsko izdanje s izborom najvažnijih tekstova i to će biti naš novi korak. Do tada, čitamo se i vidimo na fejsu, na webu i po mogućnosti u stvarnosti, ako se za to ukaže prava prilika.

Ilustracija: naslovnica prvog broja časopisa Književnost uživo, objavljenog 12. srpnja 2013.

Olivera Olja Petrović: Ukus čelika ili utisak posle čitanja romana Blockbuster Zorana Žmirića

Mi smo se trudili, koliko god nam je ovo tjeskobno mjesto to dopuštalo, ponašati se što približnije normalnom životu.

Navedeni citat je nesumnjivo izneo onu suštinsku stvar kojom se svakodnevno rukovodimo. A da li je moguće imati tu suštinsku stvar u ruci dok prsti drže oružje u trulom  ratu odgovara nam u romanu Blockbuster Zoran Žmirić. Čitala sam ga tri puta do sada, dva puta prošle godine  i još jednom pre nedelju dana. Svaki put imam isti osećaj jeze koja je slična onom podmuklom zvuku devedesetih kada je zbog loše politike ginulo na hiljade ljudi ne ostavivši za sobom trag. Lični doživljaj teskobe, nedostatka vazduha i emotivnih sankcija razapet je na svakoj strani knjige sa onom belom zastavom među zubima koju junaci romana gutaju kao sopstevu samopredaju. U toj samopredaji nestaje čovek dok “seče slaninu tanko“ kao sopstvenu savest, štedeći ukus koji može utoliti glad za životom.

Roman koji je napisao Žmirić nije samo priča o ratu, već duboka psihološka priča o borbi čoveka za “ljudskim” koja se ostavlja na prvim borbenim linijama kao zmijska košuljica. Realan presek stanja koje utopijski prodire kroz smetlište ljudskog ludila, bolesnog stanja svesti koje vodi ka “preživeti”. Neki delovi knjige mogu se koristiti kao kliničke slike patoloških ponašanja u udžebnicima psihologije. Čovek u ratu gubi sve, identitet, cilj, optimizam, orjentaciju prema vremenu, kontrolu nagona, pa je neminovno pitati se: “Da li rat vredi  preživeti? I da li se uopšte može živeti posle preživljenog rata u normalnim uvjetima bez sećanja koja kao večiti jaz ostaju u ljudskom biću i od kojih se ne možeš osloboditi u celosti ?!” Kladim se da većina u čitalačkoj publici  kada zatvori knjigu dugo ili šuti ili ćuti u zavisnosti od toga kojim jezikom govori. Nemoguće je odabrati  “stranu”, ne može se odabrati ni “jezik”, nema nacionalne solidardnosti niti pokazivanja u metu ka jednoj zastavi. Svi su u istim govnima i svi su gubitnici. Nema ni određenog  pobednika ni etiketiranog krivca. Svi su izgubili sebe, smisao života jeftino zamenili jedinim otporom onim crnim smislom za humor pošto je rat napravio tešku zajebanciju i paralisao svaki vid napredovanja na duže vreme. Zato je dovoljno ćutati utisak.

Ja sam ga  ćutala satima… Gledala zatvorenih očiju scene koje su u svojoj srži imale vrisak, jauk i uzdah. Što sam jače zatvarala oči jasnije sam ih videla. Smrt mi je kroz tih nekoliko serija prejakih utisaka  izgledala laka i spasonosna u odnosu na život koji je besmisleno potrošen između pucnja i urinranja  u odeći. Kada bi rat  imao specifičan miris ličio bi na mešavinu urina, krvi  i baruta.To je onaj miris od kojeg se prevrće želudac i zagadi uljudnost. Dok ga osećaš pokušavaš da se kloniš od korica knjige, ali on se zadržava u nozdrvama protiv tvoje volje. Umiješ se, popiješ čašicu rakije da ispereš grlo i dok gutaš posle tog ljutog ukusa pljuvačku, jasno osećaš ukus čelika u ustima. Taj ukus se veže za “Blockbuster” i ne popušta. Ostaje tu, i traje uslovljen.

Emotivna teška stanja koja imaju “nevid” u svojoj biti, kažem “nevid” jer se ne može uočiti nikakva zdrava tvorevina u gomili beznadežne nemoći kada se ogoli ljudska psiha. Ja nisam imala vlastiti prikaz rata dok nisam pročitala ovaj roman. Poznavala sam i sada poznajem ljude koji su bili akteri borbenih redova. Sa nekima koji su imali izražene trauma radila sam u svojoj ordinaciji u kojoj je izgledalo moguće krenuti normalno živeti kada se počne mirno spavati sa smrću na duši kao sa simpatičnom ženom. Izgladi se taj odnos , na čudan način se napravi ravnoteža posle odbacivanja prošlog vremena, a okidač se spakuje u pandorinu kutiju pa ko ima sreće on nastavi dalje…

Sa nekima od tih aktera povremeno i pijem kafu za stolom u letnjim baštama, ali nisam imala prikaz koji bi jasno oslikao teskobnu zatrovanost uma. Posle čitanja Zorana Žmirića imam vlastiti prikaz. U tom prikazu je najdominantniji lik jedne žene koja nije lik u romanu. Lik  žene koju sam upoznala 1993. godine i koja mi je pokazala delove granate koja ju je zamalo ubila u Pakracu. Sa tom ženom nisam razgovarala o ratu; rekla je samo jednom prilikom sledeće: “Išla sam drugi put da bih poginula, da sam znala da ću se vratiti ne bih odlazila. Treći put nisam otišla jer sam imala strah da ću opet preživeti, a preživlajavanje ne bih mogla da podnesem.” Sada je  razumem.

Kao što je Žmirić u jednom delu romana napisao: “Rat je jako dobar film. Fino su ga režirali, svatko sebi piše scenarij i to na licu mjesta pa izgleda uvjerljivije, strani su ulagači u njega gurnuli velike pare, glumaca na svakom koraku, a i pozera. Nema kaskadera, nema dublera, i kad god i kako god na kraju završio, na njemu će se još godinama dobro zarađivati.”

Ako se neko osmeli pa napravi film po romanu Blockbuster imaće posla, a možda i dobro zaradi. Bio bi to izazov koji ne bi uneo dilemu “da li je bolja knjiga ili film” već onu hamletovsku “biti ili ne biti” tako da bi rivalstvo između dva fronta književnosti i filma bilo izbegnuto, a ljubiteljima umetnosti dao bi se komad gnjilog čovekovog koraka ka životu zbog kojeg shvatiš da svako od nas ima u životu po jednog Marka.

Roman preporučujem svima koji ga do sada nisu pročitali, vredi otvoriti korice i uložiti deset sati čitanja. Treba imati u sebi taj ukus čelika, on nas može naučiti kako se treba odnositi prema ljudskom beznađu, na koje pitanja treba dati odgovore, a koja pitanja treba ostaviti bez njih u ovom vremenu u kojem se generacije oporavljaju od rata koji  im je trajno umanjio mogućnost da svojim korisnim umetničkim  delanjem doprinesu istoriji čovečanstva.”

Ilustracija: Zoran Žmirić, ilustrativ za knjigu Blockbuster

Olivera Olja Petrović: Želim (ili Jebale nas ovolike reči kada u sebi ćutimo najvažnije stvari)

Ako te budu pitali za mene nemoj ništa da kažeš, mogu sama (ili Jebale nas ovolike reči kada u sebi ćutimo najvažnije stvari)
Kako si blesav u tim žutim, baš si smešan.
A što kuvaš špagete tako kasno, mogli smo da večeramo salatu ili nešto drugo.
Ne, ne, volim, samo kažem.
Žene tako vole da govore razne beznačajne stvari pa ta njihova sklonost nekad dobije oblik smisla za humor.
Mada šta god da izgovore one to ozbiljno misle.
Jeste, šta se smeješ?
Žene misle, naravno. Više nego što možeš da pretpostaviš.
O svemu, i ja tako nekad … I o tebi sam mislila… Kada bi stvarno, ali ozbiljno, bar pet dana proveo na nekom kampovanju postao bi drugačiji… Mislim da bi. Zato što ovde nedostaje slobode, mnogo je ograničenja, putokaza…Onih glupih znakova „stop“ zbog kojih možeš da zakasniš kada kreneš da uradiš neku veliku stvar.
Na kampovanju možeš da budeš potpuno svoj, da se prevrćeš u vreći za spavanje po celu noć, da spavaš na zemlji dok miriše borovina… Da se sakrivaš od kiše ispod velikih grana, možeš da vrištiš i pevaš, a da te niko ne vidi koliko si lud.
I meni se sviđa… Ja bih mogla vidiš sada da vrištim.
Naravno da neću samo kažem da bih lako da oslobodim glas. U svakom vrisku imaš hiljade reči. Ko ume da čuje i pročita vrisak taj razume i glad i bol. I može postati tako mnogo srećan.
Jesi, vidim da si srećan, jasno je da umeš zato i mislim da bi odlazak na kampovanje imao smisla.
Obriši odmah, da se ne zapeče. Samo stavi tu, ja ću oprati sve posle.
A što me snimaš?
Nisam slatka, lažeš.
Nisam, ja nikada nisam bila slatka.
Nisam skroz.
Valjda ja bolje znam.
Neću da se izujem,volim te crvene čizme.
Ne sviđaju ti se?
Ja sam zaljubljena u tu izbledelu kožu od sunca.
A i stopala mi izgledaju manja, ako obratiš pažnju, a broj četrdeset, izgledaju kao da je trideset i osam.
Dodaj malo bosiljka, malo samo, uhvati prstom kao kad hvataš trzalicu, tako se sprema.
Osećam, vidim.
Neću da znaš, nije važno.
Davno je to bilo, prošlo je sa odlaskom u bioskope.
Odlazim, ali ne tako često.
Naravno da se sećam, imala sam pet godina, možda par meseci manje.
Sa ćaletom.
Neću da ti kažem šta sam gledala, smejaćeš se.
Neću.
Ne, ta narandžasta i plava činija su super.
Jao, ko će sve to pojesti?
Ne mogu toliko, samo ću da probam. Dobro.
Kad si kupio cveće?
Predivno, hvala.
Ako te poljubim to bi moglo da znači zato neću.
I pogled znači.
Ti sve vidiš.
Ne bojim se samo mislim da ne bi trebalo.
Bolje da jedemo.
Baš si se potrudio.
Neću da plešem i ovako smo u riziku da postanemo bliski.
Sada sam gladna.
Dobro lažem. Eto tako, laže mi se.
Prija, ne kažem.
Ako te poljubim, šta ćemo sutra?
Važno je, svako sutra je važno.
Razumem, ali i ovako je lepo.
Ne mora da bude savršeno da bi bilo lepo.
Meni pola čaše.
Kasnije, posle večere.
Ne volim da pričam dok jedem.
Mogu malo.
Divno miriše.
Jeste, mogao bi da otvoriš restoran.
Ko ne voli Bitlse?
Znam te godine sam rođena.
I ja tako mislim.
Ne verujem ti, sad ti lažeš.
Ako te budu pitali za mene nemoj ništa da kažeš, mogu sama.
To ti samo mene tako vidiš.
Samo utisak.
Rekla sam ti da je bilo davno, tada me nisi poznavao.
Nije interesantno.
Sećam se, ali pamtim samo lice, izraz na njemu.
Možda bih, nisam sigurna.
Molim?
Da, to je ta noć…
Ne znam šta da kažem…
Molim te ćuti.
Prestani o tome da govoriš.
Pocrveneću, ćuti…
Pa drhtim, tako…
Ugasi svetlo.
Smanji muziku.
Ugasi kameru.
Želim.

Fotografija: chelle @ morgueFile free photos