Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: Ljudi kukaju

Ljudi kukaju! Sve je skupo!
I tegle, debelovrati, prepune kese iz prodajnih objekata, i ma šta imali uvek im je malo. Izbegavaju vulgarne reči da bi mogli da poštuju sebe, a smisao traže u sutrašnjici, u cilju i ostvarenju…
Ne znam…
− Da postoji cilj, on bi već bio dostignut, jer „vreme nikad nije bilo da ga nije bilo“, vele neki, i prošlost je imala sva prostranstva iza sebe − pomislih na Ničea, sedeći na kartonima pod nadstrešnicom kraj supermarketa i čekajući da prođe kiša.
− Možda je, ako smo stvoreni, Tvorac imao loš dan ili je bio neuračunljiv – spazih iznad sebe senku i podigoh glavu: jedan mališan, s majkom kraj njega, u kutiju mi kraj natpisa „Udelite bližnjem, braćo i sestre, ma kakav da je“ obazrivo spusti 20 dinara, radoznalo me posmatrajući. − Bog te poživeo, sine! – namignuh mu, gledajući za njima dok su odmicali niz ulicu: − Zašto je, mama, ovaj deka ovoliko odrpan pa se ne šiša i ne brije?
− U žalosti je nad samim sobom i nad ovim svetom, u kojem ti želim svu sreću, mali čoveče − nasmejah se.
Iz kladionice preko puta izađoše neki mladići, raspojasani, kabadahijski urlajući i startujući uz škripu kočnica luksuzna crvena kola, kao da osim njih na ovom svetu nikog drugog nema. − Jebeš život, provod je sve! − govori im njihova duša.
Zapalih cigaretu i pogledah naniže u reklame što su bleskale na izlozima: − Ljudi žive da bi uživali u životu – kao da su govorile, i ulice i trotoari urlali su žurbom, potrebnom ljudima da bi imali smisao.
− … ma preživeće se već nekako… − začuh smeh i odlomak iz razgovora dva postarija gospodina, što prođoše kraj mene pod kišobranima.
Niz ulicu je oticala voda i auta su se mimoilazila, odmicao je dan koji je mogao i ne biti, i na ćošku od preko puta jedna svenula prostitutka čekala je nebesa bez oblaka.
Kiša beše stala, i izbrojavši u kutiji nekih stotinak isprošenih dinara, uprtih na leđa ranac sa celokupnom imovinom: − A i šta će ti više od vedra neba nad glavom i ranca na leđima, kad si na ovom svetu bio nesposoban da ma šta valjano uradiš i stvoriš…
− Ljudi su tužna stvorenja – idoh kroz gužvu niz ulicu − i hrle ka bleštavilu kao leptiri ka plamenu sveće – kotrljah po svesti iskrslu misao da mi glava ne bi uzalud zvrjala prazna, jer ako nema s kim čovek melje sam sa sobom i ne podnosi tišinu u sopstvenoj lobanji.
U diskontu kupih flašu votke i otpih nekoliko gutljaja u hodu, pa još nekoliko, ispred trga zaobiđoh gužvu i skrenuh skrajnutom ulicom, zagledan u samoga sebe, idući ka rakijom probuđenim zaboravima, u kojima su istina i laž isto, kao što su to i u ovom svetu, u kojem smo uvereni u vlastitu povlašćenost i užasnuti od nestajanja, i gde svaki od nas ostvaruje sebe s onime što jeste, do poslednjeg hropca, kada se sva iskustva prikupe da bi se pretvorila u konačnu bol.
− Šta je Nada svih mogućih vremena? – šaputala mi je probuđena misao. – Ako Smisla ima, on ne može postojati Sutra ako ga nije bilo Juče – pomislih s tugom, poredeći svoj zlosrećni život beskućnika, u kojem sam retko kad bio gladan ili previše zapušten, sa sjajem bitisanja i silom srednjovekovnih kraljeva i njihove svite po zamkovima, gde su u istoj odaji svi spavali i dupe brisali senom, povremeno prstima odstranjujući sasušene brabonjke na dlakama čmara, ne znajući za bolje.
− Svet je navika, i stvorenja žive dok žive, posle odlaze − prođoh pored trolejbuske stanice, gde je po džepovima sitniš preturala sirotinja, praveći računicu za san koji neće doći, i setih se gladi, ratova, boleščina, koji od početaka civilizacije na ovoj Kugli preovlađavaše, i robova i logora smrti i boraca za „bolje sutra“, pomislih na nadu neznanja: − Čovek je biće koje zna da ne zna, to mu je suština, i mnogo je nedohvatnih tajni… – razmišljah, zagledan u nemušte senke u sebi, kao da tražim nešto, čega nema, a što sam mislio da sam imao.

Foto: www.morguefile.com

Miloš Petronijević: Iz Dnevnika beskućnika

− Verovatno će dildika ovaj veš i noćas ostaviti na žici – zastadoh pod nadstrešnicom dućana, kroz polumrak živinih sijalica s bandera procenjujući u dvorištu ulevo i preko puta veličinu i mere rasprostrtog rublja i visinu ograde za preskakanje. Pođoh naviše, da ne bih bio sumnjiv građanstvu, i nakon pola kilometra sedoh u polutamu pod nekakav kesten uskraj puta. Dunuvši u prozeble prste, iz sredine ranca izvukoh užegle majice i donji veš, koje sve skupa nije imalo smisla prati − pronađoh i jednu isflekanu košulju, sa skorelom kiflom u njoj, ko zna otkad tu zaturenom. Preturajući po rancu, onjuših u zasebno odvojenoj kesi švalerske gaće, karirane, do iznad kolena, s šlicom na dugmići, koje sam oblačio u posebnim prilikama, retkim, jer neke jurnjave od žena za mnom i nema. Rezignirano setan, snatreći o romantici utopijske nade da ću upoznati neku duševniju babu koja će me tetošiti ovako sjebanog, sakupih buđavi veš u kesu i, čekajući da noć odmakne, zagledah se u poluspuštene žaluzine na soliterima, čiji me prozori podsetiše na kaveze s rešetkama. „Zoološki vrt“, pomislih, razmišljajući o arogantnosti ljudske vrste, tako lako uvredljive, koja je sebe neskromno proglasila Homo sapiensom iliti „mudrim čovekom“.
Jedna za drugom, sijalice iza stakala u toplim domovima srećnika sve učestalije se gasiše i pođoh naniže, omotavajući se kabanicom pred naletima hladnoće od Dunava. Prolazeći pored neke novoizgrađene bogataške trospratnice, dvorca s prostranim uređenim dvorištem (poštenim se radom i sopstvenim znojem to nije moglo u tom obimu izgraditi, pa da ga jebem, već samo zakonskim ili poluzakonskim lopovlukom), pomislih da im preko ograde prebacim u travnjak kesu s prljavim gaćama i majicama − „Pa nek za mnom čiste moja govna, pizda im materina gospodska“ − ali se dosetih da je ta visokoparna gamad svoje bližnje neljudski podjarmila kao sluge, pa kese ubacih u kontejner nešto niže.
− Kako je to lepo – pametovah, pišajući iza kontejnera − kad gospođa u negližeu, jutrom na balkonu, razbarušena i sanjiva, punim plućima udahne svežinu drveća i cveća, uživajući u danu pred sobom i sneno zagledana u lepotu svojega vrta, s vrtlarom koji ga obrađuje, smešeći joj se pogrbljen – jer, šta će, ako se ne pravi da je obožava i da uživa u svojoj sudbini, izgubiće posao.
− Inteligencija uobraženih dvonožaca − koračah kroz noć ispod senki uličnih svetiljki i neonskih reklama – uglavnom je sebična, plitka i usmerena na potčinjavanje, i ta čovekova nerazumna visoka umišljenost o sopstvenoj vrednosti, koja nam ne manjka i koja se često maskira u „civilizacijsko dostignuće“ i „dobrotu“, izvor je svih zala čoveka nad čovekom i čoveka nad životinjama − zagledah se zamišljen u mesec nad vrhovima solitera, snatreći o nedokučivim nakanama Stvoritelja.
Neka sitna, retka, a hladna i oštra susnežica provejavaše kroz farove retkih auta i navukoh kapu s kabanice. Na tridesetak koraka od ciljanog objekta usporih korake, osmatrajući kuću bez upaljenih sijalica i dvorište u polutami. Uspentrah se uz betonski stub kraj kapije na gvozdenu ogradu i preskočih. Otkačih sa žice košulje, trenerke, donji veš, čarape, dva džempera, farmerice… Vratih se istim putem.
− Sutra ću se presvući u čiste gaće i prošetaću ulicom dostojanstven – prođoh kraj nekih pijanih momaka, zanetih samima sobom, koji se šegačiše na trotoaru pred ulazom u zgradu. Sem nešto daleke buke skroz od centra, Beograđani spavahu snovima pravednika.
− Svet je od mene otišao ili sam se ja od njega udaljio − zaokrećući glavu pred naletima ledenog vetra na čistini raskrsnici, promrzao, razmišljao sam o trbušanima ušuškanim ispod jorgana gde greju muda uz guzove svojih žena i tražio razloge zašto bih ljude voleo.
− Altruizam je pritvornost egoističkog zla − zamislih se. − Kažu da je bio nepoznat grčkoj misli i starim narodima – setih se da sam negde pročitao. − „Uvideti egoizam i altruizam kao zabludu. Uzdići se iznad ‘mene’ i ‘tebe’. Osećati kosmički“ – pomislih na Ničea, gledajući u sebi ono što je od mene ostalo i shvatajući da će mi još malo postati svejedno za sve, i za mene samog.
− Ti si jak, ti si sve i svja – hrabrio sam sebe. – Što je drugi način da se kaže kako si ništa – odmahnuh rukom. − Misao koja počinje već je smrt, u misli koja je novi san – razmišljah, vucarajući se niz trotoare, dok je jebena susnežica kao da je od stakla iskosa i mučki sekla po meni, udarajući me u kosti.
− Sve je otišlo u tri lepe − uđoh u petospratnicu, gde sam u sporednom hodniku podruma imao privremeno leglo.
− Život je vazda privremen – podigavši ćebe i kartone s gajbi, izvukoh flašu sačuvane votke. Od rasprostrtog veša kraj grejnog čvora, širio se miris s osmehom cvetne svežine iz zaboravljenih snova. Sedeći na gajbama, raskravljen, gledao sam u flašu pred sobom. Nisam se plašio ni nadao ničem. Vaskolika budućnost bila je preda mnom i shvatao sam da moja sudbina postoji samo za mene.
11. februar 2016.
Naši su dani u nama i život je prhut ptica sa dlana.

Foto: www.morguefile.com

Miloš Petronijević: Vrata su tu, ali nisu za nas

Vrata su tu,
ali nisu za nas,
pisao je Kafka,
i na groblju su duše
koje su sanjale večnost.
Vremena prolaze,
kao da nikad ni bila nisu,
i dan koji počinje već je smrt,
u snu koji je novi dan.
Senke ponekad govore
više od reči
bačenih u vetar
i na livadama misli svaki je šapat
blesak onoga što može biti.
„Oni koji se vole nemaju straha,
ne boje se smrti
i imaju sve“, vele.
Možda sam se izgubio
da bih se opet tražio
iza ogledala
u kojima sam zarobljen bio
sopstvenom slikom.
Dan je kao i svaki drugi
i taj je nesporazum već ispričan.
Ima jedan beskraj,
u njenim je očima,
umeo nisam
da ga dosegnem.
Pošao sam nekuda,
nejasni odblesci trepere
u rasutim kovitlacima
i ne znam da li ću stići…

Ali postoje svetovi nad svetovima,
gde je u magiji trave
orošene svitanjem
očiglednost smisla vidljiva.
U tim sam svetovima
sanjao sebe
i u toj je magiji i Ona:

I njeno Ti tražiću
kao svoje Ja
preko svih potoka
u snu svakog sna.

Foto: http://alchetron.com/The-Trial-(1962-film)-29012-W

Miloš Petronijević: Dobar dan, gospodine Jordimoviću

Opusti živce i uživaj, Milivoje Jordimoviću. Ako možeš. Čivije su podglavljene, nek’ zavijaju seronje kao gladni štenci, ‘ko ti šta može. Sve se postiže novčanicama, svaka iluzija kupuje, samo se smrt ne može pobediti.
Pošašolji te maserke po mindžama i pusti mozak na otavu.
Koji je smrad onaj Pantelijević. Podmukla gnjida. Nafiluj, pričekaj, zgnječi.
Prespavaj u Ambasadoru, obezbeđenje nek’ drema pred Olimpom.
Kako se ove maserke smeše. Meni se svi smeše.
Zadrži konce u rukama i ne daj se.
Na lažima svet počiva, respekt je sve, takav je život: moć koju veštiji grabi.
Ne znam da li da popijem vijagru pa da na ovih 15 santima nabijem neku od ove dve, a plavu, a riđu, i da s trećim infarktom crknem uzdignuta kurca. – Ožalošćena porodica, naš dobrotvor.
– Prija li vam, gospodine Jordimoviću?
Svi organi u meni rade protiv mene.
Skovrdžao mi se izdajnik kao dudinjka, nigde ga nema.
– Ne, nisam zaboravila, dragi gospodine, saću i oko mudanca!
Šta sam ja ovih čavki pojebao. Uživao… Samo na spratu oko mene imam ih osamnaest kratkosuknjastih, s onim držačima čarapa na gaćama, pojasu li, halterima li ih zovu, i malne sam ih sve prcao. Postane nezanimljivo. Umori se čovek… Pa onda skrene u devijacije. U sodomiju, perverzije… Jer nije caka samo da ga zbijaš do koren nego i da osetiš kako je kada te jebu. Kad ti ulazi.
– Najlepše hvala, gospodine Jordimoviću, veoma ste darežljivi!
– Dođite nam opet!
A i što da ne? Možda i otidem kod onog tankovijastog Arapina, pa da mi naćera onih njegovih 25 santima i da razdragan iz kičmene moždine zanjištim, s oči na drške. Ili u Crveni fenjer, kod Eve, da me kao štrojenog veprića timari i mazi i radi sa mnom šta hoće. Onako vezanom za krevet, s onom đavolijom međ’ zubima od koje ni beknuti ne mogu.
Bezbrižnost je kad te nameste da nemaš kud i kad si nezavisan od odlučivanja.
Gde li se izgubi vreme kad sam se učtivo javljao ljudima i gledao ih u oči!?
Šta li mi sada radi gospođa Jordimović…? S onim njenim semenkama i vitaminima, još se drži skot, nadživiće me duplo. Preporučili su mi zavrzlamu s točkovima i kočnicama ili eksploziv, a Nena zelenu pupavku. Samo što ta pizda zna šta joj mislim. Dobro je što se nisam šlagirao kad mi kučka pokaza koje sve i čega fotokopije i snimke ima. Obostrano razumevanje. Milu joj majku jebem, ne mogu da joj dohakam. Više me košta nego radnici dva supermarketa. Rđa! Prema svima je tako učtivo nasmešena, srdačna, reklo bi se da na kurac i ne pomišlja, a šta li u glavi krije – jebem li ga? Licemeran je pogled njen − ja je bar znam, iz vremena kad sam mogao, kurcolomka je i jebulja, zanese se i vrišti, hoće i da grebe, i njoj je bar lako, samo preokrene tabane ka nebu i uživa, a ti ga treba i udrviš, a silne obaveze imaš i kako? I bar da ume da ti priđe onako ljudski, saosećajno, nego te uvek ispod oka gleda, kao da nešto očekuje. Nimfomanka… Ko zna…? Možda se sada i raširila pod nekim… Ili je dovela dvojicu-trojicu pa orgija… A sumnjiv mi je i onaj njen ker, kurjak. Medeni. Otkad ga još kao štene znam, počeo je da reži i da se kida i arlauče i pre nego što u dvorište uđem. Sav zapeni. Preživeo je mišomor, ili šta li mi već Nena dade. Kod nje spava. Čim je spazi da odnekud dolazi, njemu se zaburgija. Možda si maže pičku paštetom ili ga pripušta i da je zajašuje. Sve je moguće…
Šta li sam hteo u ovom urnebesu okretanja ruleta, gde se novac uprezanjem drugih oplođuje? Da uspem, da budem poštovan, ugledan, da me svi hvale, zavole?! Da budem neko i nešto! E moj sokole, Milivoje Jordimoviću, zajebao si se. U pustinjama si bez izlaza, i to se samo ljubazno klanjaju, iskeženih osmeha, zbog koristi i straha, svi od tebe strepe, ulaguju ti se i dodvoravaju, s rukama na srcu cvrkuću, ne govoreći ti šta stvarno misle, mrzeći te od srca i svom dušom i zavidljivo ocrnjujući i opanjkavajući iza leđa. – Ljudski rod je najpodmuklija semenka zemlje.
– Sve je pod kontrolom, gazda!
Po vas dan ova dvojica vežbaju kako da ispred ili iza mene golim grudima pred metak namenjen meni stanu. Telohranitelji! Ko li im dade to blesavo ime kad ih ja hranim. Ako se ne bi kao vrapci razbežali čim zapuca, eve ‘de sam. Pa se ti sad odmori, saberi i opusti, i uživaj u slobodi, legalnosti, i u onome što imaš i što možeš da imaš. Ako možeš. A vremena više nema i nikad ga nije bilo. I svi jedva čekaju da posustanem i zakovrnem ili da me negde paklenom mašinom dignu u vazduh da ni koščica od mene ne ostane. Jebem ti takav život. I onog ko me ovakvog napravi.
Čak i ona moja deca i unuci. Ni trunke zahvalnosti u njima nema. Onolike zgradurine Milici nakupovah, ama bar da me poljubi i Hvala tata reče. Jok. Svi oni misle da je to što imaju s neba palo i da je točak koji im pravi pare sam od sebe pokrenut. Pa i onaj moj DNK, naslednik… Odavna se već šepuri kao glavni. Sreća te je lapot zaboravljen.
Čovek je tako sam, to je njegova najvećanesreća –­gde li sam to čuo?
– Evo vaših tableta za spavanje, šefe!
Jebem ti ove jastuke, lakše bih zaspao s kamenom pod glavom.
Nije ovo ono što sam hteo…
Čovek se rađa glup, i sudbina je takva da ko istinu ne zna ni ne može da pogreši.
Vele da leptiri negde umiru srećni.
Bilo bi lepo, kad bih se probudio u nekoj pustojebini, pred kolibom, da sačekam izlazak sunca i slušam cvrkut ptica, i da si nakrivim patku i sve zaboravim.

Foto: www.morguefile.com

Miloš Petronijević: Kako sam postajao intelektualac

Pre nekih dvadesetak minuta, dok sam u hladovini svoje sobice sušio znoj i ispravljao grbinu od drmusanja traktora i utovarivanja sena, listajući onako uzgred posle ručka novine, informišući se o zaključcima naše vlade i o ugledu naše zemlje u široj međunarodnoj javnosti, neodlučan da li da prilegnem ili da popijem još čašu-dve vina, skloniji ovom drugom, elem tada, pripalivši duvan i pogledavši na još nekoliko stupaca šta pišu i kako pišu, tek, mada nisam bio pijan, možda zbog umora, ali gledajući odštampane podnaslove, pade mi na um moje dečaštvo: setih se kako sam želeo da postanem pesnik, da pišem u tišini, nižući redove, setih se i svojih srednjoškolskih stihova, i sedeh tako, sa čašom na astalu, snevajući o nemogućnostima, i već htedoh da izađem na verandu, kadli mi se, dok presavijah novine, pogled zadrža na reklamnoj stranici sa podužim spiskom knjiga na rasprodaji, onako rasejan počeh letimice da čitam: 1. Ivo Andrić: „Na Drini ćuprija“; 2. F. M. Dostojevski: „Zločin i kazna“… 5. Franc Kafka: „Proces“… 8. Tomas Man: „Budenbrokovi“… itd. – i tu, negde na sredini, kao da mi se neki feder u glavi otkači, kao da me sunce obasja: „A bre… Kad mogu toliki drugi, što pa da ne mogu i ja!“ sinu mi, i nemajući više mira, gledajući neslućene perspektive i sudbinu koju sam sreo, zamišljen i ozaren, kao da sam drugi čovek postao, odbacih sve nelogičnosti i reših da se plajvajza prihvatim i ma šta bilo napišem i u književnosti se oprobam, makar mi to bilo poslednje, i razmišljajući šta sam nakanio a znajući kakav sam, videh da mi vrdanja nema i da ću u blistavom naumu svojemu istrajati pa kud puklo da puklo…
I tako, s nadolazećom snagom sred rasplamsalog oduševljenja, maksimalno odlučan, ne gubeći ni trenutka i sledeći konstruktivnu zamisao svoju, odmaknuh u stranu novine i čašu sa vinom, a balonče kraj stolice zapečatih i gurnuh u ćošak – kad radim ozbiljne stvari, izbegavam da pijem – pronađoh u fioci jednu zabataljenu svesku i nešto papira, zasukah rukave, pa nadahnut rečenicama koje mi odnekud same od sebe iskrsnuše i lepom idejom da budućim čitaocima takoreći sam početak svog književnog dejstvovanja opišem, počeh svoju plodotvornu zamisao da opisujem, počeh da pišem. I pišući, sve više uviđah da je to ono što mi je nedostajalo, da je to ono što sam celog svog života tražio i hteo.
Uspevši ovako da plastičnim opisom svoje odluke sa kazivanjem ovim otpočnem i uvidim za šta sam stvoren, pročitavši rečenice koje sam stvorio još jednom, odahnuh časak-dva, zadovoljan sobom, pa zagledan u svoje vizije, pun podsticaja i elana, postavih pred sebe nov papir, željan da istim tempom s pisanjem nastavim i elegantno nižući redove i misli svoje pisano delo iza sebe budućim naraštajima ostavim.
Te s tom svrhovitom nakanom, dakle, eda bih nove rečenice proizveo i početni stvaralački zamah i uspeh svoj što bolje iskoristio, posegnuh za olovkom i zamislih se nad mislima svojim, nalakćen nad hartijama, i osluškujući glasove i asocijacije u duševnom potencijalu svojemu, pun iščekivanja, stadoh tu i tamo ponešto od onoga što odatle iskrsnu i da zapisujem, ali pročitavši potom šta sve zapisujem, postideh se toga, te se zamislih nad tim polurečenicama, i odgonetajući šta ću i kako ću, a u grozničavom nestrpljenju da sa pisanjem nastavim, mada još ne znajući kako, odgurnuh u stranu neuspele pokušaje pred sobom pa, napregnuvši psihičke procese svoje, iznova zapeh da ma kakvom majstorski napisanom rečenicom iznađem putokaz ka daljem napredovanju i s kreacijom svojom nastavim, i vrebajući među svojim mislima onu koja će mi pravac dati, dok čekah na nju, tapkajući u mestu, gledah u papir pred sobom, zamišljen i zbunjen što mi se trenutno ama baš nikakva ideja u pameti ne javlja i ne malo iznenađen poteškoćama što pred ovaj moj književni poduhvat iznebuha iskrsnuše…
Jer dok sam, inspirativno naoštren, sam trenutak kada sam naumio da se literalnom produkcijom pozabavim kao od šale opisao i tako kazivanje svoje otpočeo, dotle sam oko samog nastavljanja tog prvobitnog opisa svojega grdne muke ja imao, i samo tog popodneva preko dva sata samoga sebe maltretirao i uzalud se zlopatio, a sve zbog početničke samouverenosti svoje da je sa samom odlukom da književnik postanem i sav posao završen i da tu omanuti nikako ne mogu. I ko zna dokle bih ja tada tako na silu zapinjao, i nakon kratkotrajnog sagledavanja cilja i podužih nastojanja da se s mesta pomerim i ma kakvu smislenu rečenicu sastavim, s nevericom gledao rezultate i gužvao žvrljotine pred sobom, ne uviđajući nikako da prvo ideju o tome šta ću pisati treba naći pa se tek onda samog stvaralačkog akta prihvatiti, ko zna dokle bih se u misaonom bezizlazu zaludno vrteo i batrgao, i tražeći u grozničavom stvaralaštvu spasonosnu formulu kojom ću pisanje nastaviti grizao se u sebi i s nestrpljenjem cupkao na stolici, i lako je moguće da se s mrtve tačke tog dana ja uopšte pomerio ni ne bih, ko zna gde bi me nervoza odvela, da mi nije u jednom trenutku, kad zbrah papire na gomilu s mišlju da se ćorava posla okanim – elem, upravo tada mi se božjim proviđenjem pogled zaustavi na onom balončetu kraj stolice, ka kojem se mahinalno i sunuh, ali i na vreme od njega odustadoh, samodisciplinovano zaključivši da mi je dovoljno i ono što je ostalo u čaši, srećno zaključivši, jer pošto sam se okrepio, sedoh da malko dušu povratim, pa nasuvši još jednu, okuraživši se, razbistrenih misli, sa čuđenjem i ozarenjem osokoljen uvideh da sam se u zanosnom oduševljenju primamljivim poduhvatom ovim u prazno zaleteo kao niko moj.
„Kuda ćeš u nekošeno, brajko moj?!“ rekoh tad sebi; i nasmejah se. „Zar bi hteo odmah, još danas, ovu tvorevinu uma svojega i da završiš, a da je pre toga nisi nimalo razradio, početke i krajeve joj pronašao, o tome šta ćeš pisati dobro porazmislio? Zar ne vidiš, slepcu, da te je oduševljenje napisanim rečenicama na stranputicu zavelo, u glavu udarilo, te si u nekritičnoj samouverenosti svojoj maloumno poverovao da ćeš i bez prolivena znoja istim tempom sa prenošenjem misli svojih u pisani oblik nastaviti i, sledstveno tome, na lak način književnik i intelektualac postati? Eh! moj delijo! Grdno si tu pogrešio! Jer kad bi to tako lasno išlo, kada bi bilo dovoljno samo za sto sesti i papir pred sebe raširiti, i ostali hvalisavci iz tvoga sela bi se ovoga zanata prihvatili i ovakvu besmrtnu zadužbinu sebi za života podigli. Srećom, međutim, mnoge preduslove za ovaj posao treba ispunjavati, ne stvaraju se genijalna dela tek tako, velika pamet je za njih potrebna, kao što vidiš. No, pamet ti ne manjka – nevolja je što si previše brzopleto krenuo, nepripremljen u juriš pošao i, eto, ovako glupavo, u prazno udario. Ali sad, šta je – tu je, ne grizi se i ne nerviraj uzalud, majstore, to ti neće nimalo pomoći, nego, umesto što okajavaš pogreške svoje, smiri se i sredi, te lagano iz iskustva ludog pouke pametne izvuci da ne bi i ubuduće iste greške činio…“
Pošto sam ovako pronašao uzrok zbog kojeg je zastoj u pisanju ovoga dela nastao i, sagledavši ga sa svih strana, dao mu ime brzopletost ponikla iz oduševljenja, i pošto sam ga proživljavanjem prevazišao, i prevazilazeći ga sve jasnije uviđao da se ne može s neba pa u rebra i da treba puno toga razraditi, puno toga odrediti pre nego što se samom stvaralačkom aktu pristupi, pošto sam se smirio i sredio te, vrativši svoje sećanje ponovo na onaj trenutak kada me je uhvatila grozničavost, eda bih istu još bolje osvetlio, te da ubuduće u nju ne bih više upadao, došao do zaključka da mi se takva posrtanja više ne mogu desiti – pošto sam ovako, dakle, o svemu porazmislio i sebe u saznanju utvrdio, počeh i da prevazilazim trenutnu slabost i neaktivnost, počeh, u rešenosti da promenim pristup, razmišljati o širim perspektivama svojega kazivanja i o tome šta hoću njime da kažem, počeh da odgonetam šta ću i planiram kako će biti ponajbolje – planirajući tako pomislih i da sam početak svoje umotvorine poništim, da sve što sam napisao odbacim, pa da iznova sa novim rečenicama i zrelijim uvidom stvaralaštvu pristupim, ali mi bi žao onolikih muka mojih, te neodlučan, zamislih se, tražeći izlaz – kadli u dvorištu začuh svoju ženu Mirjanu gde kraj verande odlaže motiku i doziva piliće i kokoške, gundoreći što im nismo sipali vodu.
Otrgnut iz umetnosti, slušajući Mirjanu gde u kuhinji zvoca zbog nereda koji su deca za sobom ostavila, iznenađen što je već prošlo četiri popodne i dosetivši se kako sam planirao da po hladovini seno iz prikolice istovarim, nemajući kud, odložih hartije i svesku u fioku među novine i zapalih uz vino još jedan duvan, duševno se sređujući pa, ostavivši teške misli za sobom, izađoh iz svoje sobice i u hodniku nazuh opanke, nameran da se, kad sve poslove obavim, posle večere još malo književnom poslu vratim, računajući da ću odmoran, razbistrene glave i odlučnije opredeljen lakše problem sagledati, te tako pronaći ideju i težište ovoga dela i razvojni put kojim će se ono kretati, pa se na taj način i osloboditi besmislenih dilema i nervoze proistekle iz nedelatnosti, prenuti se i sa jalovih premišljanja preći na stvaralački rad, početi pisati – na miru, natenane, sa planom i na sigurno – i iz ovako neugodne situacije tako se, ako bog da, napokon nekako izvući.

*

Kada sam sve poslove završio – istovario seno, samleo jarmu, namirio s ćaletom stoku, odvezao u zadrugu mleko: sa kumom i Vlastom popio tri rakije pred prodavnicom i svoje sinove, Slobodana od dvanaest i Velibora od devet godina, sa igrališta u blizini poslao kući – pomislih, ostavljajući na verandi prazne kante, da se nekako neprimetno provučem u svoju sobicu i bar još koji minut spisateljsku muku svoju razgledam, ali tek što otvorih vrata predsoblja, izuvajući se, čuh ženu gde me iz kuhinje zove da pogledam kakav je dobar paradajz nabrala u gradini, nagvirih kroz zavesu da ga pogledam i sa odobravanjem joj klimnuh glavom, pa osvrnuvši se oko sebe, porazmislivši, ne znajući šta ću, nasuh čašicu rakije i ćutke sedoh za sto da na miru pogledam Dnevnik – upoređujući početak moga dela sa onime što su govorili na televiziji, uvideh koliko je moj tekst od njihovog poodmakao, te odlučih da ga u nepovrat neiskorišćenog ne bacam, već da ga daljom razradom produžim i da sve što sam napisao maksimalno pametno iskoristim – posle sa porodicom večerah, slušajući ženu kako se svađa sa decom što još nisu završila domaće zadatke, tu se već i ja pomalo iznervirah, pripretih dečurliji kažiprstom i poslah obojicu u sobu da uče, pa ponovo počeh gledati televizor, eda bih se još malo smirio i, s namerom da se kroz koji minut ponovo književnom poslu vratim, počeh gledati neki film, ali me slušajući zujanje usisivača uto san prevari te u fotelji zaspah.
Pri kraju filma, žena me probudi; pomislih, onako bunovan, da koji sat na ovome delu poradim, no, porazmislivši časak, poslušah glas srca, raspremih se i kao čovek legoh.
Ujutru, ranom zorom, pre petlova, trgnuvši se oda sna kad mu vreme nije, kao da sam nešto važno ispustio da uradim, zatekavši sebe u polumraku širom otvorenih očiju, setih se jučerašnjeg dana, sedoh na ivicu kreveta i duboko se zamislih: „Zar sam mogao onako blentavo lutati i celo božje popodne sa sobom se ne sastaviti?“ zapitah se; i ne shvatajući kako mi se to moglo desiti, pogledavši ženu kako spava snom pravednika, stadoh da razmišljam o jučerašnjem zastoju:
„Tražio sam plan po kojem ću i šta pisati“, setih se. „Put kojim ću se kretati nisam uspeo pronaći. Tražio sam misao vodilju svome delu“, nastavih da pratim svoje sećanje.
“O čemu da pišem?… i kako da nastavim tamo gde sam stao? – to je bio jučerašnji problem!” zaključih. „A gde sam stao?… Iza opisa svojega nauma da se u književnosti oprobam stao sam, i dalje se pomerio nisam, tu je zapelo… Sam momenat kada sam došao na ideju da se beleženja svojih misli prihvatim i pisani trag za sobom ostavim lako sam i dobro opisao, jer su mi odmah po odluci da knjigu napišem u pameti blesnule i prve rečenice kojima sam svoje književno delovanje prikazao i time kazivanje ovo otpočeo, ali i po završetku tog otpočinjanja žalosno stao, tu mi je bio kraj, kao da mi je inspiracija zakazala, i više od tog prikaza juče uspeo napisati nisam. A nisam jer mi je odredba ’Pisaću ma šta bilo’ bila nedovoljna: o tome šta ću i kako unapredak pisati ona ništa govorila nije. A i što jeste – jeste, mora se priznati, maloumna ti je, brate, pomalo ta odredba, kroz trnje si u nekošeno bosonog sa njome krenuo, jer samo budala prvo reči uhvaćene u letu zapiše pa im onda čemeran i živčan smisao i nastavak traži. Mada, opet, s druge strane gledano, sama ideja da intelektualac postaneš ima dubine i smisla, ali, kao što vidiš, da bi se to strefilo, moraš i konkretnije odrediti šta ćeš i kako nadalje pisati, s upotrebom pameti nit vodilju koju ćeš tokom rada slediti moraš pronaći, smisao nekakv svojemu kazivanju dati, sve nejasnoće razrešiti, pa tek onda, kada to učiniš, videćeš i sam, iz mudre misli i rečenice će same od sebe proisteći, te ćeš s lakoćom sa pisanjem nastaviti i među besmrtnike se, što bi rekli, u sazvežđa vinuti.“
Zadovoljan svojim zaključcima − „Tako je, majstore!“, rekoh sebi − obukoh pantalone i pogledah kroz prozor gde sviće, dok se Mirjana meškoljila u krevetu spremajući se da ustane − „Je li ti dobro, Miloše“, upita me podlakćena – rekoh da mi je dobro i zakopčavajući košulju pođoh u kupatilo, razmišljajući i dalje o svojim nakanama i smirujući se uverenjem da će sve biti u redu i da ću u toku dana, kad se budem odmarao, bez teškoća razrešiti nejasnoće i nastaviti sa pisanjem tamo gde sam stao.
Pošto sam ustao rano, te do namirivanja krava i svega ostalog imao još nešto vremena, uzevši dve-tri kašičice slatka, rekoh ženi da požuri sa kafom, ona mi tu poče prenositi abrove i kako je ova rekla ono a druga joj kazala ovo, nabrajajući između rečenica koliko je danas posla čeka, ja jedno vreme zamišljeno klimah glavom listajući TV program u novinama na stolu, pa odmahnuvši rukom kada me upita šta ću da obučem kada večeras budemo išli kod njenih i rekavši joj neka mi ostavi šta bilo, kad ona izađe, ponesen mislima, pođoh u svoju sobu da uz kafu još koji minut pogledam sve ono na čemu sam juče celo popodne zaludno radio.
Pročitavši one svoje prve napisane rečenice i uverivši se da su dobre i da to nema kud, počeh da razmišljam o njihovom nastavku – u nadi da ću uspeti na brzinu ma šta da napišem i samopouzdanje povratim, postavih pred sebe papir i uzeh hemijsku olovku u ruke spreman da zapisujem, ali ne znajući šta, te razmišljajući i pitajući se „O čemu da pišem?“, tražeći odgovor, setih se kako je neophodno prvo pronaći šta ću pisati pa se tek onda beleženja misli prihvatiti, setih se da treba razmišljati i plodonosnim zapažanjima ideje tražiti, pa počeh to i činiti, počeh ih tražiti, ali, pogledavši kroz prozor, videh da svitanje odmiče te da ih za sada nemam vremena pronaći.

(nastaviće se)

Foto: www.morguefile.com

Milan Zagorac: Nakon 9 sezonskih brojeva, rezultati se nižu sami od sebe

naslovna ljeto 2015Dragi naši čitatelji, do sada je u devet sezonskih brojeva objavljeno više stotina autora, a posebno nam je zadovoljstvo to što je upravo ovaj projekt omogućio mnogima sudjelovanje na književnoj sceni uz već uobičajene kanale – naše su prednosti posve izravna komunikacija autora s brojnom čitateljskom publikom, velik broj čitatelja i fanova stranice koji kontinuirano raste, a ono što je najvažnije, uočavamo i trend porasta broja autora kao i same kvalitete radova. Ovogodišnja je novost tiskano izdanje časopisa od ove godine dostupno pretplatnicima kao i narodnim knjižnicama.

S ovim brojem napravili smo puni dvogodišnji ciklus našega postojanja, a iz broja u broj se sve više potvrđuje važnost i utjecaj virtualnih projekata na književnu scenu, ne samo Rijeke koja ovime postaje književno relevantnija u organizacijskom smislu, već i na planu cijele Republike Hrvatske, te Bosne i Hercegovine, Srbije, Slovenije i Crne Gore. Sve ovo što smo u posljednjih dvije-tri godine napravili možemo ponajprije zahvaliti dvjema stvarima: samoorganizaciji i društvenim mrežama.
Svi su naši brojevi časopisa kao i pripadajućih naslova čitani, listani ili dijeljeni više tisuća puta te je ukupan zbroj posjeta našim stranicama (Issuu, knjizevnostuzivo.org) više od pola milijuna, što za male književne projekte nastale na periferiji zaista predstavlja respektabilnu brojku. Cilj je povećati broj fanova na procijenjenih 100.000 na FB stranici sa sadašnjih četrdesetak tisuća, što predstavlja vrlo ostvariv plan.
Može se činiti da nije puno, no zaista je cijeli niz autora oknjižen (primjerice, samo u posljednjih godinu dana to su Dulce et decorum est Nevena Lukačevića, Moebiousova vrpca Željka Maurovića, Zapisano metkom Zorana Žmirića, Vražji prolaz Milana Zagorca, Leti, leti i Anatomija Ljiljane Jelaske, Ida Jovanović je objavila Blizinu susreta, tu je i izvrstan Ilirik Mladena Blaževića, Lica i naličja ljubavi zadarske autorice Andreje Malte, Poslije ovog života Nataše Kovaljev Opatić, u pripremi su i romani Blage Vukadina kao i Floriana Hajdua, ostvarene su dobre suradnje s Poiesisom Petera Semoliča u Ljubljani, kao i skore realizacije suradnje s Balkanskim književnim glasnikom, a da ne spominjemo cijeli niz individualnih objava kod različitih nakladnika brojnih autora koji su svoje prve radove objavili upravo na KU, a danas su već čitani autori s vlastitim kolumnama), mnoge prve reference su stečene, brojni su autori dobili novi prostor i prije svega poticaj.
Neosporna je činjenica da ovaj sustav objavljivanja i prije svega potpore autorima daje rezultate, štoviše, nadoknađuje one manjkove koji nastaju zbog nedovoljnog ili izostajućeg financiranja, slabih medijskih tretmana ili organizacijskih nedostataka na planu rganizacije nakladničke industrije u nas, i općenito, suprotstavlja se atmosferi općeg književno-izdavačkog kolapsa u nas zahvaljujući blagotovornom i paradoksalnom utjecaju tehnologije.
Nastojeći se izboriti za još više čitatelja i autora, što i jest primarna misija Književnosti uživo, pozivamo još jednom brojne potencijalne autore na sudjelovanje u maloj virtualnoj demokraciji koju želimo učiniti još plemenitijom.
U ovome su broju objavljeni radovi Vergilija Franizza, Mislava Bartoša, Tatjane Beuk-Laćak, Martine Grbeša, Mladena Blaževića, Enise Angie Behaderović, Sare Mrak, Slavice Gazibara, Tamare Čapelj, Ivane Pavić, Nevena Lukačevića, Edite Brkić, Roberta Vrbnjaka, Melinde Kostelac, Blage Vukadina, Nikole Leskovara, Floriana Hajdua, Ive Anića, Donče Rumenova, Željke Kovačević Andrijanić, Julijane Plenča, zatim razgovor s Peterom Semoličem, Andreje Malta, Željka Maurovića, Predraga Kisić, Miloša Petronijevića, Maje Marchig te putopis Zorana Žmirića po Crnoj Gori u vezi predstavljanja riječke književne scene u Podgorici.
Nastavljamo dalje, nema nam druge. Mala gruda je već zakotrljana…

Miloš Petronijević: U demokratiji biljaka korov pobeđuje cveće, ali mi smo napredna civilizacija, i ljudi će vazda tražiti cveće

Opor kako se to od njega i očekuje, iskren i autentičan upravo u onoj mjeri koja nam je doznačena kroz njegovu književnost, Miloš Petronijević je svakako ime koje zaslužuje pažnju. I to ne bilo kakvu pažnju, nego književnu pažnju, pažnju kolega od struke i čitatelja, drugih autora, priznanje za ono što on jest, neka vrsta srpskog Bukowskog, “psovač” iz mračne kule, iz šume u koju je zašao vlastitim iskustvom i životom, ne bi li nam se oglasio s dubokim, teškim glasom čudnovatog proroka. Miloš Petronijević bez dlake na jeziku, često bez imalo odurne političke korektnosti govori o onome što vidi, osjeća, jest, zato na sebe preuzima likove skitnica, probisvjeta, ljudi na rubu, te nam ih podastire na način na koji ih mi, ponekad zavarani komforom svakodnevice, ni ne doživljavamo čak ni u djeliću ukupnosti. Upravo zato smo zamolili kolegicu Tamaru Čapelj da porazgovara s ovim autetntičnim umjetnikom koji će u svega nekoliko skicoznih rečenica reći mnogo toga, ponajprije o životu samom.


Autentično je moje ogorčenje nemirenja sa onim što vidim, svime i svačime, i samim sobom. Jer, ako Smisla ima, on bi trebao da postoji oduvek, zauvek i za sve, i ne može ga za nekog biti sutra ako ga nije bilo juče za onog ko je gladan umro. U protivnom ostaju samo smrt i Ništa, i besmisao bajki. Čovek je biće koje zna da ne zna, a u traženju smisla, besmisleno je pisati sa stanovišta dobrih i uspešnih i srećnih.


Tamara Čapelj: Šta Miloš Petronijević može reći o sebi?

Miloš Petronijević: Zalutao sam u ovaj svet, ne svojom krivicom, a možda sam i pre rođenja hteo da dođem ovde, da li maloumno, ili zato što je ovaj svet lep – pre bih rekao da je ovo drugo.

Tamara Čapelj: Zašto se bavite pisanjem?

Miloš Petronijević: Zavoleo sam knjigu otkad sam je ugledao. Oduvek sam verovao da i ja nešto treba da kažem, ali nisam znao šta, i sve do svoje 50. bavio sam se piskaranjem, što sam sve bacio, a onda sam počeo ponešto i da shvatam.


Čovek je biće koje zna da ne zna, a u traženju smisla, besmisleno je pisati sa stanovišta dobrih i uspešnih i srećnih.


Nema drugog puta za čoveka nego da poveruje unutrašnjem naređenju i da sve baci na tas kako bi izrazio ono što mu se čini da je istina. To unutrašnje naređenje je apsurd ako nije poduprto verom u poredak vrednosti koji postoji van promenljivosti ljudskih pitanja, tj metafizičkom verom“, Česlav Miloš

Nevažno je kako čovek piše, ako je lud da piše”, Slobodan Selenić

Tamara Čapelj: Kako i kada najčešće pišete?

Miloš Petronijević: Germani su, pred pljačkaške pohode, jutrom se sastajali da donesu zaključke. Uveče bi se ponovo sastajali, na gozbi, da ih još jednom razmotre. I kada bi se sutradan jutrom treznili nad melemnom izvorskom vodom, ako bi im zaključci bili u koliziji, usvajali bi bez razmišljanja ponoćne, pritom ponekad verovatno i grešeći. Pišem jutrom i svečeri. Jutro je majka mudrosti i kritičkog čuđenja nad samim sobom, ponekad, ređe, i zadivljenosti sobom, a noć pripada šamanu u tebi, u snu kojem nema kraja.

Tamara Čapelj: Šta je Vaša najveća inspiracija?

Miloš Petronijević: Ja sam sebi.

Tamara Čapelj: Zašto Vas toliko zanima tema beskućništva, bezdomništva, autsajderstva? Da li je to autentično i koliko?

Miloš Petronijević: Autentično je moje ogorčenje nemirenja sa onim što vidim, svime i svačime, i samim sobom. Jer, ako Smisla ima, on bi trebao da postoji oduvek, zauvek i za sve, i ne može ga za nekog biti sutra ako ga nije bilo juče za onog ko je gladan umro. U protivnom ostaju samo smrt i Ništa, i besmisao bajki.

Čovek je biće koje zna da ne zna, a u traženju smisla, besmisleno je pisati sa stanovišta dobrih i uspešnih i srećnih.

Tamara Čapelj: Zašto tema rata nakon toliko godina nastoji probiti naslage? Je li riječ o nečemu što je duboko krionizirano, prikriveno slojem “politički korektnog laka” pa sada nužno eruptira ili je riječ o nečemu drugom?

Miloš Petronijević: Odlično i zanimljivo pitanje, Tamara. Mada zbog loših očiju zadnjih godina ne čitam, sem “Živih i mrtvih” Josipa Mlakića, ja ne upoznah delo s vrednim osvrtom na raspad zemlje u kojoj smo živeli. Mora da se i ove patriotske pičke sa akademija duboko stide onoga što je bilo.

Nikada nisam bio komunista ni velikosrbin, ali me duša boli za Jugoslavijom, i, zbog dece koja rastu, što sam pripadao generaciji sastavljenoj od imbecila.

Tamara Čapelj: Kakav je Vaš stav prema današnjoj srpskoj književnosti i odnos prema primjerice Paviću, Kišu, Daviču, dakle priznatim srpskim književnim imenima?

Miloš Petronijević: Na mene je svakako uticalo zlatno doba srpske književnosti 80-tih, sa „Grobnicom“ Kiša, sa „Niščim“ i „Testamentom“ V. Stevanovića, sa „Prijateljima“ i „Pismo-glava“ S. Selenića, sa pripovestima B. Pekića…


U demokratiji biljaka korov pobeđuje cveće, ali mi smo napredna civilizacija, i ljudi će vazda tražiti cveće.


Tamara Čapelj: Vidite li na društvenim mrežama i na internetu mogućnost nadogradnje i alternative postojećoj književnoj realnosti?

Miloš Petronijević: Svakako. U društvu gde se sve plaća, s izdavačkim kućama „Samo pozitivno“, koje ti traže pare da bi te “promovisali”, ipak će te pre pročitati na internetu nego što će ti ma ko kupiti knjigu.

U demokratiji biljaka korov pobeđuje cveće, ali mi smo napredna civilizacija, i ljudi će vazda tražiti cveće.

Tamara Čapelj: Vjerujete li da je književnost, a time i umjetnost, svjetotvorna, odnosno da možep romijeniti svijet?

Miloš Petronijević: “Poezija je poljubac upućen svetu, a od poljupca se ne prave deca”, Gete

Tamara Čapelj: Je li boljelo?

Miloš Petronijević: Nije, bilo mi je zadovoljstvo – I čestitke na pitanjima, kao da me odnekud znaš.

Razgovarala: Tamara Čapelj