Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: Kako sam postao beskućnik

Celog sam života bio nešto drugo od onog što jesam (bio sam budala), i sve do svoje pedeset i pete vodio sam računa šta će ljudi da kažu i pomisle (zajebao sam se), i oni su mislili da sam na svome mestu i onakav kakav čovek treba da bude (pogrešili su).
Zakonitoj ženi išao sam niz pičkin živac − postavljala mi je astal, tražila pare i podavala mi se kada je mogla i kada sam mogao.
Jednoj sam drugarici pisao poeziju, kao dečkić sanjajući ljubav.
Često sam udarao glavom o zid – zid je ostajao na svome mestu, ali sam naučio da menjam pravac.
Kada se zahuktao nasmejani kapitalizam i kada je banda bez skrupula (pocrkali dabogda) pokupovala u zemlji Srbiji sve što se kupiti moglo (uzeli su za sebe blaga, nama su dali slobodu), zatvorili su i fabriku u kojoj sam dvadeset pet godina radio, i postao sam privatnik. Crnčio sam od jutra do večeri u radionici, a s večeri se alkoholisao da bih danuo dušom. Sutradan sam se odmarao.
Godine su prolazile, i iz Knjaževca je sve više ljudi bežalo u prestonicu, kao da se u Beogradu bez znoja na kajmaku živi, i posla je bivalo sve manje, postao sam pijanica, a računi i porezi pristizali su kao u nekom košmarnom snu, i nisam više znao šta da radim ni gde mi je dupe a gde glava.
Najbolje se živi od prodaje magle i intelektualnih usluga, i od politike, ali nije svakome dano da državni hleb jede i bavi se organizovanjem tankoumnih, treba se roditi s takvim talentom, i znam neke službenike javnih sektora koji su i pet-šest političkih stranaka promenili – i u čmar bi se jebali samo da položaj u kancelariji ili stolicu iza šaltera sačuvaju.
Moja žena Mirjana, koja je zvocala od kada ustane, kao da je pišala na koprive, i koju više nisam mogao očima da gledam, čupala se za kosu zbog neplaćenih elektro-tele-vodo papirića i siktala da sam joj život urnisao i da sam lenština, pijandura i falsifikat od čoveka, i pretila je da ću se zbog „one jebulje“ probuditi s ekserom u glavi, i jednog sam podneva, da je ne bih udario, izašao i otišao na Staru planinu u šumu i dva dana živeo kao kurjak u slobodi.
Glad me je umirila i vratio sam se, nakurčen, pobacao poreske prijave i na radnju stavio katanac za sva vremena.
Rešen da iz začaranih krugova pobegnem pa šta bude da bude, isprodavao sam neke materijale i drangulije i ostavio Mirjani nešto para (ostavio sam joj i njenog ljubavnika i saznanje da ja nisam bio tolika sirovina i mulac kao što je ona mislila da sam – mada ta zmija ne priznaje ništa), i jednog sam jutra uprtio torbe, ispratila me je do železničke stanice, gde sam je poljubio, poljubila je i ona mene, sećajući se valjda vremena kada sam bio bolji čovek, i mahnuvši joj iz voza pošao sam u beli svet da pišem stihove i da skitam i kradem (u mojoj državi krupniji lopovluk zove se biznis), i možda ću završiti u zatvoru, ali i tamo žive ljudi i hleb se jede.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Navijači

Bilo ih je petorica, adolescenata, navijača, „delija“ – iskaljivali su bes strepnji i obest i pevali:
„…bubnjevi tutnje i pesma se ori,
jedite govna, mi smo šampioni…“
Solidarisali su se i pljeskanjem raširenih šaka s uzdignutim rukama udarali susedne šake uzdignutih ruku…
Mače je dremalo na kartonu u useku između travnjaka i oluka kada su naišli:
– Vidi strvinu, jebote – opazi ga kačketisani.
– Kao loptica je! – kaza plavušan. – Imam ideju!
Dohvatio je za vrat mače i odmeravao ga na vrhu patike; mače mu se umiljavalo.
Kladio se da će ga „degažiranjem“ prebaciti preko autobusa u prolazu na suprotnu stranu ulice.
Uspeo je: mače je „degažirano“ preletelo autobus i palo u šiblje iza trotoara i izgubilo se u svoj svet, maukajući.
– Care! Šampione! – isplaćivali su ga ostali.
Prošli su pored kafića-kladionice u kojem su kraj nekoliko paralelnih ekrana nakurčeni debili blenuli u sportska dešavanja.
Zaobilazeći parkirana vozila, skrenuh ka keju, zagledan u višespratnice s poluspuštenim roletnama, iza kojih su uhranjeni mediokriteti pratili na TV-u rijaliti šou Velikog Brata, u hipnotisanom jadu nedostojnom ljudskosti.
„Mi smo pronašli sreću“, klicali su poslednji ljudi, žmirkajući očima.

Vetar je povijao vrhove jablanova kraj reke, i ničeg novog nema pod suncem.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Integritet duše

U vetar odoše dani moji, ne videh dobra, i obrisao bih kao grešku sopstvenu prošlost i počeo sve ispočetka. Pošao sam negde, stigao nisam nigde, sve što sam radio progutale su magle nepostojanja, i čudim se nad samim sobom, vucarajući se niz ulice beogradske, dok me pristojan svet kao propalicu zaobilazi.
A čovek živi da bi nešto postigao, ostvario, vele, da bi uspeo u životu, tek nigde ni u čemu uspeo nisam, i ne znam kako je greška moguća, jer ako Smisla ima i Život je bio, jeste i biće uvek savršen, sve drugo je odricanje Smisla, a greška je odsustvo znanja, kojeg rođeni ograničenih pameti ne možemo imati, i sve što činimo predodređeno je okovima sveta u kojem smo se našli i isprepletanim košmarom predispozicija u nama samima.
Sad tu sam gde sam, svaki je od nas uveren da je u svemu i vazda u pravu dok se ne saplete, i slepac dok ne udari glavom u zidove sopstvenih ograničenosti ništa ne vidi.
– Onaj koji se rodio umire – prođoh kraj crkve iz koje su izlazili mladenci sa svatovima. – Život je satkan od beznačajnosti – setih se sopstvene davnašnje svadbe, kao da je bila nekog drugog, koji se ženio verujući u sklad sveta i u integritet duše, i idući nigde, sudarih se na ćošku sa nekim zrikavim starcem zagledanim u izloge: – Pardon gospodine – mimoiđosmo se – a dan je bio lep, i kroz vedrinu u odsevu tuge posmatrah vrhove jablanova kraj Save, pomiren sa svime što je bilo, sa svime što će se desiti i biti.

Foto: http://www.gocoos.org/parish-information/marriage/

Miloš Petronijević: Hodala sam dugim putevima

E ti i ovaj život, i tugu i radost i sve, i sudbinu moju lepu cigansku, bačenu na kaldrmu i crnu ko talog kafe bez dobici. Muku ti poljubim, koliko je malo sreće, a malo nam fali, ka da smo sjebani u pamet, nešto ne štima, baš da ga jebem šta je, i sve je dobro a ništa ne valja.
A mi se to samo u kartama osmehuje sreća na otvoreni putevi, pa sam na njima i njega s vatru u oči srela, veseli mi se mindža pod suknju, možda mi pred zakon i treći čovek postane, jer prvi se muževi u vodu bacaju, to tek samo siročići ostaju da po nas tragaju za travku rusavelu što bezbrigu neviđenu donosi.
I sve znam i vidim a ništa ne mogu, ugasnula je beskraj musavog detinjstva u nama kada je nanina mekica s pijace bila sreća, porasli smo i eve smo šta smo, kroz kalo si bauljamo pokisli i snuždeni, nervozni, i jebeš život, ka da smo u nekoj prokletinji, zinulo nam dupe i sve bi hteli da imamo pa te i nemamo ništa, kao ozebli sunce sanjamo radost bogatstva, gdi radost nije, i tugujemo od ljubavni jadni i žalobni smo u usamljenostima, kroz ćorsokake si hodimo ne videći ništa, sudarajući se među se, u sebičnosti i mrzosti, podsmešljivo u sebi grakćući na sličnoga što naspram nas je, s druge strane taraba, i prezirući ga iz dna duše, ali to ne pokazujemo, kezimo se smeškom i ljubazno mimoilazimo na dosuđenim nam putevima, i ne možemo od sebe otići, nigde, a vetrovi odnose dane, kao razbacane karte proricanja, to me je samo ova rakija ponela, i ne znam ništa, tek preturam ove đinđuve, dok sam još živa, a još sam, i tu smo gde smo i gdi ćemo, a posle će bidne šta bidne, ki će ga znati.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Ljubavna pogibelj poletarca

Nazivali su je opasnicom…
Govorili su mi: „Budi sa njom, dok si još mlad, ali i ne uzleći u nebesa, jer žensko ti je to, i nikad se ne zna…“
Govorili su mi: „E, moj mladiću! Odavno je ja gledam! I mogu ti samo jedno reći: pamet u glavu; i ne daj se! Jer još si zelen! A ona?… Ona ti je, rođeni moj, kroz sve prošla. Štono kaže naš narod: Ima da te prevede žednog preko vode! Kao što je mnoge i prevela! Jest!…“
Slađana je imala muža, a volela je mene.
Dešavalo se da, prolazeći pokraj domaćica što su pile kafu na terasi uz ulicu, iza sebe začujem šapat: „Je li, prijo?… Beše li ovo onaj Jovanov sin s kojim se Slađana spanđala?“ – „Jest! jest! on je taj; tiše samo!“ odgovarala je druga; a treća dodavala: „Jutros mi je Goca pričala: sad neki dan joj je i zembilje sa pijace nosio… Svi su se za njima okretali!“ – „Auuu–u! Zajedno na pijaci… Među onolikim svetom!… Kako je samo nije sramota?! Udata žena!…“
Slađana je bila jedanaest godina starija od mene, i u mene se zaljubila jednog aprila, čim me je ugledala. (Da je tako bilo, priznala mi je sama.) A da sam se i ja u nju zaljubio, primetio sam, iznenađen, tri meseca kasnije. Nekoliko dana posle toga uvideh da sam je mnogo zavoleo. Po čitave sate sam sedeo, mislio na nju i ponavljao: „Ona je najdivnija žena na svetu!“
Govorili su mi: „Budi čvrst, delijo! i pazi šta radiš! Jer samo li se malo opustiš, zavezaće ti pamet načisto, takva je ona. A onda si gotov: zaljubićeš se u nju, sto posto, propićeš se, propašćeš; mnoge je ona tako unesrećila. Zato, poslušaj čiku šta ti kaže: Idi kod nje… nemoj mene da lažeš da sa Slađanom nemaš ništa, vidim ja dobro; i znaj, nema ničeg lošeg u tome što si s njom – momak si, i šta te briga – ali… e tu je sad caka, tu leži znanje: treba i da umeš prema njoj pametno da se postaviš, da joj ne dozvoliš da te skrene sa tvoga puta, pa da sa tobom, umiljavajući se, svoje igre kako ona hoće igra. Zato, ako nećeš da propadneš, moraš da budeš maher, da budeš mangup veći od nje. A šta to znači? To znači: kovneš, pa bež’, kovneš, pa bež’! Samo se tako možeš spasti. U protivnom, opustiš li se, ne daj bože, zacopaćeš se u nju, to je sigurno, a onda – onda si se sjebao za sva vremena! Zapamti dobro šta ti čika kaže!…“
Govorili su mi da je od posebne, lakodajuće sorte, i upozoravali me da ću nagrajisati, a ja sam ih gledao s dečačkom bezazlenošću, ne verujući im ništa.
„Ostavi je, sine“, govorio mi je ponekad i čika Dragan, iz čijeg smo bifea posmatrali ženskinje na ulici. ,,Nije ona za tebe; ne poznaješ ti nju.“
„More, znam je ja dobro, čika Dragane“, odgovarao sam mu, slušajući šale mojih vrsnika za stolom, smejući se i sam sa visina svoje mladosti.
„Nemoj tako, sine“, nastavljao je on. „Ne znaš ti ništa. A ja je znam još otkad se zadevojčila; već tada je bila đavolasta. A sada?… Vidiš i sam kakva je sada…“
Slađana je bila lepa žena, s blistavim osmehom u crnim očima, sa raskošnim pramenovima tamnokestenjaste kose, i zamamnim oblinama punim poziva.
Ulične dangube, što su stajale na uglu robne kuće, posmatrale su me sa surevnjivošću dok sam sa njom pokraj njih prolazio, a deda Miloradovi podstanari od preko puta nudili su se da mi u koje god hoću vreme ostave praznu sobu, kako bih neometan i natenane mogao sa njom da uživam u muškim zadovoljstvima i svemu onome što mi je širokogruda sreća donela. „Ali“, uslovljavali su, „da nam osvetlaš obraz i pokažeš joj kako to radimo mi – majstor Miloradove kurajlije!“
Slađana je bila najlepša žena koju sam u životu video, i svi su znali za nas dvoje. „Šta li je našla u njemu?!“ čudili su se.
Pojedini od onih s kojima sam fudbal igrao pitali su me i otvoreno na koju sam je fintu uhvatio. Drugi, umesto mene, odgovarali: „Namesti se da te izvrti, pa ćeš videti na koju fintu!“ Smejao sam se i sâm i dvosmisleno pravdao kako sa Slađanom nemam ništa: „Ona mi je samo prijateljica“, dodavao sam važno, nehajno se smešeći, zadovoljan što mi niko ne veruje. – A, zapravo, moglo se i verovati mojim rečima. Bejahu one u to vreme mnogo bliže istini negoli njihovo uverenje da sam ljubavnik Slađanin. Jer tek nešto kasnije osmelio sam se ja i nju poljubio. I od te večeri prestali smo se ona i ja po gradu viđati i počeli naše susrete od ljudi kriti.
U to srećno vreme, kada me šarmerom smatrahu, sem moje mame i ponekad mene samog više se niko prema meni nije ophodio kao prema dečaku što život tek počinje da otkriva, nego su me svi u svoje društvo primali i sa mnom kao sa sebi ravnim razgovarali, verujući da čvrsto s obe noge na zemlji stojim i da sam u dobrim odnosima sa životom i uživanjima koja je on pružao i da je normalno da u mladosti malo i prolumpujem. Podržavao sam ih u tom uverenju i pravio se da i zaista jesam takav: da sam mangup, uživač i ženskaroš. I ne samo što sam se takav pravio pred njima, nego sam celim svojim bićem i sâm u to poverovao. Jer dole, odakle je oduševljena ponesenost sopstvenim uspesima izvirala, dole je tavorilo dete koje je jedva dočekalo tapšanja po ramenu i čestitanja na mom osvajačkom podvigu, i koje nije dozvoljavalo da se ta veličanja tek tako pokvare sitničavošću sumnji…
Nisam ja znao, u tim vremenima bez nedoumica, da ljudi o drugim ljudima malo razmišljaju. Verovah ja tada da svi oni što su me mangupom zvali odista i svom dušom svojom iza svojih reči stoje i da, poput mene samog, i sami u ličnosti mojoj interesantnu temu za razmišljanje nalaze, usled čega počesto bejah ja stidljiv, sujetno strahujući da kriterijume zadovoljiti neću.

***
Kada bi Slađana kroz čaršiju prošla, doterana, uzdignute glave, lomeći se u kukovima – za vrludavim hodom njenim svi su se okretali. Kada i mene kraj nje počeše viđati, s odobravajućim osmehom stadoše mi se javljati i oni koje nisam poznavao: „Samo tako nastavi“, hrabrili su me. „Kreši to muški, uživaj dok možeš, šta te boli uja za sve!“
Prijatelji moga oca, što su igrali preferans na našoj verandi, moj prolazak propraćali su šaljivim pogleđivanjima i savetovali ga da mi begeniše pravu kućanicu i da svadbu priprema:
„Vidiš da mu je sva krv u landaralo sišla; glavom ne razmišlja; da ga ona pomamnica mladog ne sasuši“, smejali su se. – „More, manite vi momka!“ branio me je čika Radivoje. „Hajduk ti je to. Ume ti taj i steći i uteći! Nije od juče…“ – slušao sam ga ja, i iskosa pogleđivao, čudeći se odakle me tako dobro poznaje.
Govorili su mi: „Drži se dobro, sinovac! jer ta ti rupa zakrpu nema…“
Neki moji majstori krstili su se dok sam s posla telefonom sa njom razgovarao: „E, ovo ti nema nigde!“ doprlo bi do mene. „Već pola sata guguću… I šta sve šapuću. Da te bog blagi sačuva i sakloni…“ – „Šta ćeš, moj gazda Ljubo“, odgovarao mu je drugi. „Tako ti je to kad je muž prezaposlen, a domaćica mu po ceo dan u kući sama…“ Zaćutao bi za časak, pa, stavši kraj njega, nastavljao: „A ti? Zar misliš da je kod tebe bolje? Crnčiš od jutra do sutra, uveče se onako umoran izvališ odmah u krevet, već si i omatoreo, a ona tvoja rospija, još uvek držeća… A žensko, kô žensko – traži! Misliš li da ona sada razmišlja o tebi? Da se brine što se za decu ovoliko boriš i povazdan kô mučenik rintaš? Jok, brate moj! I daj bože da samo ovako razgovara…“
Neki drugi, pak, kad bi se našli nasamo, znali su mi, kao svom pitomcu, u poverenju došapnuti: „Je li, bre?! A ti juče onako: u po bela dana, kroz sred grada sa njom! A?! Samo što se niste zagrlili… Nemoj, bre, tako javno, bog te tvoj! Ta svi vide… I ako njen muž sazna? A?! Jebô si ježa u leđa! Ima da te zadavi kô pilence; zaguljen je to čovek…“ Pogledao bi me za časak i, nagnuvši se ka meni, još tiše dodavao: „A i onih drugih se pričuvaj! Njih naročito!… Mislim, onih što je posećuju dok on putuje. Nisi znao?! A?!…“
Pre sadašnjeg, Slađana je imala još dva muža. Po gradu se pričalo da su se oba njena prethodna muža propila zbog nje. Pričalo se da je obadvojica još uvek vole…
Knjaževac beše ime varoši u kojoj smo Slađana i ja ašikovali. I često bi ona, predveče, između šest i sedam, izlazila u čaršiju, zarad kupovine. A ja sam u to vreme svagda šetao kraj izloga, i retko bih omanuo a da se ne sretnemo.
Omanji gradić bio je Knjaževac, varošica tek, i u njemu su se mnogi i mnogi poznavali. Ali o tome tada razmišljao nisam, zagledan bejah u ono što sam sâm doživljavao, i verujući da se ljudi na nas ne obaziru („Zašto bi vodili računa šta mi radimo?“, mislio sam) ne malo sam se iznenadio kada sam video da već nakon naših prvih susreta svi na poslu i u fudbalskom klubu znaju za nju i mene.
„Gde takav šiljokuran da onakvom tetkom jajca okiti!“ smejali su se.
I kada sam video da je smatraju poželjnom i lepom, i shvatio da se i prema meni s uvažavanjem odnose, počeh se ja truditi da me što češće sa njom po gradu viđaju… Jer, prijatno je sutradan bilo čuti, i znati da i svi ostali čuju, dobacivanje simpatičnog mi šaljivdžije: „Bravo, mali! Alal ti alatka!… A i jeste dobra, sunce joj njezino!…“ – duboku slast donosile su meni te reči istomišljenika moga: slast do tada nedoživljenog samopostignuća, u kojem sam se brzo snašao, uveren da mi ono po samoj prirodi stvari i zaslugama sopstvenim pripada, i da će tako zauvek i ostati.
***
Govorila mi je da joj nema života bez mene i da sam izlazeće sunce što joj obasjava dane posle čemernih noći što ih je kraj trupca od muža traćila, i zahvaljivala se bogu što je, najzad, i na nju pogled svrnuo.
Govorila mi je da bi sa mnom išla do na sam kraj sveta, sad kad zna šta je to sreća, i da je retka ljubav kao što je naša – „Ili ti ili vir u Timoku“, ljubila me je, a beskrajna nežnost prelivala je kadifaste sutone njenih zenica.
Njen zagrljaj razvejavao je senke nesigurnosti i budio u meni uzavrela muževna snevanja, a bleskava raskoš njenih bokova, za koje su svi znali da su meni, srećniku, bili namenjeni da ih kušam, sokolila su me da s neslućenim osvajačkim nadama iščekujem znakove spremnosti i od ostalih gospođa, s omalovažavanjem posmatrajući sitnuriju što je obletala oko devojčica u disko klubu.
Jednog usamljenog predvečerja, mirisale su lipe, zagledan u daljine, sanjario sam o velikodušnoj duši jedne udate žene, čije su se oči mutile toplinom čežnje kad god bi me ugledale, i u njenom liku prepoznah lik one o kojoj sam i ranije sanjao, i znao da ću je jednom i susresti…
„Bolje da je na vreme ostaviš; dok još možeš, i ako možeš… Jer, ako te načisto omađija: gotov si! I znaj! nisi ni prvi ni poslednji koji je zbog nje izgubio glavu… Dobro, ako nisi još, uskoro ćeš; već se vidi…“
A svašta su mi o Slađani pričali…
U početku sam se dičio što i mene zavodnikom smatraju. Kasnije, kad sam je zavoleo, i kad mi je pripala, s bolnom gorčinom slušao sam one koji su mi govorili: „Samo onaj ko je nije pitao nije joj ga i zavukao… Jer, takva ti je ona: ne ume da odbije čoveka. Možeš da pitaš koga hoćeš… Šta ti je sve samo u svom zimovniku Andra pre tebe sa njom radio, eeee…“
Istinska je bila strast kojom sam ja nju voleo – voleo je kao dragocenu tajnu koju treba čuvati a koju svi slute, voleo je utoliko dublje i grozničavije, što su uzbudljivije bile pretnje koje je donosila blizina opasnosti, i utoliko iskrenije, a nema neiskrenih strasti, i čistije, što su mi ružnije o njoj govorili.
Slađana je bila jedina žena koju sam u životu voleo; mnogo je voleo.
A onda je, iznenada, jednog lepog dana, ona ostavila i muža i mene, i otišla u plave daljine, sa čika Perom. E tad kad nisam svisnuo, nikad neću…
„Ona te je volela“, govorio sam sebi. „Ona je bila jedina koja te je onoliko volela!“ šaputao sam, kada je otišla, uveren da to nije i neopozivo i siguran da će se brzo i vratiti.
„Samo se jednom u životu ovako voli“, ponavljao sam njene reči, godinu dana kasnije, vraćajući se iz grada gde čuh da su je videli, a gde sam je dva dana po ulicama zaludno tražio da joj sve objasnim i dam joj dušu svoju.
Ona je otišla od mene, definitivno, mada sam ja mislio da se to nikada neće dogoditi. – „Ne pij toliko, nije ona jedina“, tešio me je moj prijatelj, zabrinut; a ja ga sažaljivo gledah, klimajući glavom. – „E, znaš mi ti moga“, htedoh mu reći, ali ne rekoh ništa, i mereći dubine svoje nesreće, upoznavah se natenane sa pravom veličinom svoje nekadašnje sreće. Posle sam i plakao, s glavom na astalu, kujući osvetoljubive planove o sreći budućoj, kojom ću naplatiti svu patnju svoju i bol, i opravdati njen odlazak.
„Ubiću se“, pomišljah. – „Neka sazna tada koliko si je voleo!“ klicala je budala u meni.
I ranjavah sebe, neizbrisivom uspomenom na lik njen, u sladostrasnom grču poda mnom. „To ti se više nikad ponoviti neće“ – ponavljao sam, uveren da sam karijeru završio i da je sve otišlo u pizdu materinu.
Prolazili su dani, i dalje sam taljigao, i umorno pogleđivao na ono što zaboraviti nisam mogao.
„I neka je otišla, đavo je odneo. Uništila je život trojici, dobro je što se ti nisi dao“, govorili su mi.
U mesecu kad su lipe cvetale, dok sam zevao kraj obale Timoka, jedna devojka ispusti u hodu maramče, i ja joj podigoh.
Govorili su mi: „Koja ti je ono curica? Je li, bre?! Aa! Vidi ti njega kakvu je lepoticu prigrlio, ko bi rekao, jebote…“
„Tako je, majstore! To je prava devojka! Vredna, učena, poštena… Skromna! Onakva kakva žena i treba da bude. A ne kao ona prepletuša…“
Kada bismo Mira i ja prošli ulicom, učtivo se javljajući ljudima, svi su nam otpozdravljali, blagorodno se smešeći.
„Vidi ti kako se momak snašao u životu, moglo bi se reći i uspeo…“
Mirjana se dugo nećkala da li da se uda za mene, i tek kada se i svojim očima uverila da sem dve-tri čašice u društvu subotom ostalim danima sem vode ne pijem ništa drugo, i kada je videla da i od mene može biti čovek, ona je odmahnula rukom, i moj tata je otišao kod njenog tate i ugovorili su svadbu.
„Baš je toplo napolju. Lekovit je miris bagrema“, govorila mi je žena. „Iznesi ga malo na verandu, znaš da se plaši usisivača… Samo mu kapicu stavi, dosta mu je to ćebence…“
„Da ti opeglam ovu plavu košulju, ona ti baš lepo stoji…“ – „Zamisli, molim te, onog ludog Milorada podstanari i noćas su do u neko doba s kurvama bančili…“ – „Ako još i ova jebena struja poskupi, ja čisto ne znam šta ćemo da radimo…“
„Hajdemo, zaspao je“ – držao sam je za ruku, i njene su se oči smešile, i ja sam je ljubio u kosu s nežnošću, razumevanjem i poštovanjem.
„A je li ovo onaj tvoj levi volej, tata!“ ševrljao je moj sin s loptom po livadi. – „Podigni glavu i ispravi leđa“, pokazivao sam mu, otkrivajući u njegovom otkrivanju sveta najveću sreću dosuđenu čoveku.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: U centru pažnje

„Ne drži se kašika celom šakom, ispravi leđa, niko ti neće oteti tanjir!“ – „Sto puta sam ti rekla da se to dugme na suknjici zakopčava pozadi!“ – „Šta sam ja bogu zgrešila?!“ – „Pa to uopšte ne liči na slovo A“ – uzdisala je moja majka i izuvala mi patike, kao da je važno što mi je jedna čarapica plava a druga zelena.
„Idi tamo, očisti ono, nemoj tako, uradi ovako…“
Ponavljala sam peti a posle i sedmi razred jer nisam shvatala kako se i zašto zemlja okreće i kuda ide i zašto je neki put x = 5 a drugi put 9… I još mnogo štošta drugog nisam znala. Jedino sam u rastu prestizala ostalu decu, mada sam bila trapava: „E, to mi nikad neće biti jasno kod ovog deteta“, pridržavala me je nastavnica fizičkog. „Da je priroda takvim skladnim telom obdari, a da se pri običnom kolutu kao baba sapliće.“
Na pregledu za nas što smo zaostajali u razvoju rešila sam sve testove, i mami su rekli da nisam glupa, ali da imam prirodne nedostatke koje će internat vremenom ublažiti, i osposobiti me za život, u kojem ću slobodnom voljom o svemu odlučivati. Preselili su me u grad, u novu školu, gde su svi bili nezreliji od mene, i kao iz šale završila sam sedmi razred, u osmom bila najbolja, i služila za uzor na koji se treba ugledati. Krajem tog osmog razreda, bez obzira što sam blistala, mama je došla po mene i odvela me kući, jer su se javila različita narodna stremljenja. Nešto kasnije videla sam i tatu sa odistinskom puškom, koju je sakrio iza ćebeta na ormanu, i sa tečom i ujakom posle su dugo šaputali za stolom pod kajsijom u dvorištu, i jednog jutra ga nije bilo, a kroz neki dan su u naše naselje došle nepoznate čike, grleći se sa nekim komšijama od preko puta, i na raskrsnici je osvanulo fantastično vozilo, sa cevima nalik ježu iz bajke. Sa bregova okolo i iz naselja posle su često pucali, i ja sam zapitkivala mamu ko su „ovi“ a ko „oni“, rekla mi je da se skrasim i umuknem, i sedela sam na hoklici i ćutke razmišljala zašto se međusobno ubijaju, nije mi bilo jasno, ali meni mnogo toga u životu nije jasno pa me zato valjda ponekad i zovu debilče. Moje drugarice prestale su uveče da se okupljaju kod oraha, i nismo se više sakrivale iza škole da uz muziku pušimo i zadirkujemo se s dečacima, a kada bi me ponekad mama slala u prodavnicu, govorila mi je da idem oborene glave i da se nigde ne zadržavam, i ošišala me je budibogsnama na kratko i terala da nosim majicu do guše i široke pantalone, da mi se ne vide sise i noge.
Jednog prepodneva se začuo helikopter, i oni od preko puta izašli su na ulicu, a sa naše strane tete su spustile roletne i preko telefona s mamom šaputale da je u Zaseocima nekoliko njihovih poginulo i da nam se crno piše. Gledala sam televizor u sobi (da ne bih kroz prozor virila i povazdan zvocala), i oni su nam zalupali na vrata – mama je izašla i raspitivali su se za tatu, nisu joj verovali da će se za neki dan vratiti, nisu joj verovali ništa, i ujakov kum rekao je da nam ne mogu garantovati bezbednost i da se moramo evakuisati na drugu lokaciju. Mama mi je dala dva kofera i rekla da izdržim, natovarila se i sama, sve dahćući, i došle smo sa drugim tetama do raskrsnice, gde su nas popeli u prljavi kamion, spustili su ciradu i pošli smo nekuda, unutra je vladao muk, a kad su nas zaustavili prepoznala sam Hotel i benzinsku pumpu, i svi smo sišli na parking, pred šlemove u zelenim uniformama sa čokoladnim šarama, koji su nas zagledali. Čika je stao između nas i njih, bio je kao iz filma Pobednik, sa istim tamnim naočarima, i upirući prstom kazao je: „Ti… ti… ti“, izdvojio ih je četiri, i moju sestru od tetke među njima, i dok su žene vriskale zastao je preda mnom: „Odvedi je u šesticu“, okrenuo se jednome iza sebe, mama je kukala i istinski plakala, saletala ga za dugmad na uniformi, a zaplakala sam i ja, otimala se onome koji me je za ruku vukao: „Pusti me“, ljudski ga molila, osvrćući se ka mami, koju su ubacivali u kamion.
U sobi u koju su me odveli pritisla me je velika tuga i ništa nisam videla, pao je mrak i odozdo se začula muzika, i kada je onaj čika kao iz filma ušao, sedela sam na taburetu pokraj stočića, suvih očiju. Rekao je da se ne plašim i ne brinem, da će sve biti u redu, da je moja mama na sigurnom i da će se ovde i na mene paziti, i izašao je i doneo poslužavnik sa sendvičem i pljeskavicom, parčetom torte i koka-kolom, ali ja nisam više bila gladna. Čika je upalio televizor i pio neko žućkasto piće, sipao je i meni, ali nisam mogla, samo sam od zelenkastog pića, koje je mirisalo na mentol, srknula dva-tri gutljaja, od kojih mi se zamantalo u glavi, a čika je pričao, nekima na televiziji psovao mater, spominjao političare u mercedesima i šakom po čelu udarao sebe „glupog“ i „zalutalog“, i kaza da je rat zajebana rabota, da će biti i još čupavije, a onda će se videti ko je čovek a ko pizda – posle mi je pokazao hodnik, kancelariju i njegovu sobu, rekao da malo počistim sutra, ako budem mogla, i da ga u ma koje doba noći zovnem ako mi šta ustreba, doneo je odnekud posteljinu za moj krevet, i izašao.
Ja sam se ujutru kasno probudila, bolela me je glava, a na stočiću kraj kauča zatekla sam šolju čaja, šolju prave kafe, šolju bele kafe, sok od pomorandže, kutiju keksa, baš lepi grozd sa krupnim belim grožđem, salvetom prekriven oval s mesom, krompirićima, kačkavaljem i salatom od paradajza i luka sa strane, i ljubičastu ružu, kraj televizora. Otvorila sam prozor, bilo je zagušljivo (dole su trojica s čudnim kačketima stajala kraj jednog plavog auta otvorenih vrata), setila se mame, posle sam obrisala suze i gledala po sobi, skalupila posteljinu i tražila gde da ispraznim čikine pepeljare – u njegovoj kutiji ostale su tri cigarete, jednu sam zapalila, srknula malo čaja i prave kafe, i grickala napolitanku kada je dečko u uniformi nasmešen gvirnuo na vrata i mahnuo mi rukom, posle sam provirila u hodnik, nešto kasnije izašla, prišla ogradi stepeništa i pogledala dole – jedna teta je čistila hol i bife i onaj dečko je s automatom o ramenu stajao ispred ulaznih vrata – našla sam usisivač u uglu kancelarije, namestila veliki čikin krevet s ogledalima i obrisala prašinu, oribala malo kadu i tri plastične kese đubreta skupila, začudila se čikinom vitrinom krcatom punih flaša, kojih je bilo i u kutijama iza kreveta, kao da je namislio sav život u toj sobi provesti, htela sam da odnesem kese teti u holu, ali nje dole više nije bilo, pa sam se opet setila mame, svojih drugarica i kuće i škole, srknula ostatak kafe, pušila i gledala televizor – uto je i čika ušao, ostavio je veliki ranac kraj vrata, pogledao prostorije i rekao: „Prava si puška, curo!“, i u kancelariji mi pokaza dugme na stolu, rekavši da njime mogu da zovnem one dole u kuhinji, ako mi šta ustreba, i da i iz njegovog frižidera uzmem šta god hoću, i da preko dana mogu malo da izađem napolje, ali da uveče ne izlazim jer će dole biti raznih pijandura, i gurnuvši ranac do stočića rekao je da izaberem šta mi odgovara, usput me je pogladio po kosi i dodao da će me sutra izvesti da upoznam život, osmehnuo se i izašao.
Ostala sam sama i otvorila ranac, unutra je bilo haljina, suknji, majica, jakni, i sve mi je odgovaralo, bilo je lepog donjeg veša, spavaćica i originalnih čipkanih brushaltera, kao da mi je znao meru, našla sam i neseser sa pravom šminkom, kesu s mirisima, tašnicu sa srebrnom kopčom, i još koješta. Obukla sam kožnu mini suknju, majicu i jaknu, izgledala sam baš lepo u njima, probala straobalnu večernju tamnocrvenu haljinu, koja mi je perfekt stajala, ali sam se plašila da mi u njoj dupe ne izgleda preveliko, usklađivala boje šminki sa oblikom lica, posle ih jedva oprala, i morala da otvorim prozor, zbog mirisa i dezodoransa, i kasno sam zaspala.
Kada je sutradan popodne čika navratio, bila sam u pamučnoj bež haljini sa plavim cvetićima, zviznuo je: „Bravo, malena“, osvrtao se za mnom dok sam iz vitrine donosila čašu i šalio s koje sam naslovne strane pobegla, nazdravi: „Lepota će spasiti svet“ i reče da bi sa mnom i do iza večnosti sedeo, dodao je da ćemo za dva-tri sata sići dole, kad se istušira i još nešto obavi, na vešalici pogledao onu tamnocrvenu haljinu: „Super će ti stajati“, i izlazeći posavetova me da još malo šminkom oči doteram kako bi zenice došle do izražaja, dotakao me ovlaš po ramenu i sa stepeništa poslao s kažiprsta poljubac.
Pred veče smo sišli dole, muzika je zasvirala tuš kada su ugledali čiku, i svi su poustajali, oni kraj zida i vrata pozdravljali su ga uzdignutih pesnica, čulo se nekoliko rafala s terase i „Šampione“, „Majstore“, „Heroju“ odasvud… Kraj podijuma se s nekima zagrlio, isti su i mene s naklonom pozdravili, sa „lepa damo“ me oslovili, pa me je čika odveo do stola, za kojim su sedeli jedan kozičavi i prelepa plavuša, kozičavi mi je poljubio ruku i izvukao stolicu da sednem, a plavuša se zvala Rouz. Čikine sive oči plamtele su nekim zelenkastim sjajem, pio je mnogo, svi su dolazili da se kucaju s njim, i posle svakog kucanja razbijali su čaše, bratimili se i zaklinjali u oslobođenje napaćenih krajeva, i bilo je iza njega za dva japanera srče, dolazile su i neke drugarice, ljubile ga pevaljke, i ostali ološ dole prisutan. Ja sam srkutala liker, smešila se svima, i ne znam u koje se vreme čika kladio sa nekima da ću pogoditi kuglu na dnu pulta, dao mi je neko kratko oružje i rekao: „Ožeži, malena“, osećala sam njegovu podlakticu ispod desne dojke i pritisnula obarač, onaj za šankom pao je pod šank zbog pogođene flaše iza njega, ali kugla je i dalje svetlela, i čika se nije ljutio. Posle me je zagrlio, s kozičavim pričao o ovcama kojima će pokazati gde im je mesto, i još dugo smo pevali, u jednom trenutku me je poljubio kraj resice uva, i jebarnik se lagano praznio, u glavi mi se mutilo, Rouz se ljubila s kozičavim, a čika je ustao, za njim i ja, podigao me je na ruke i poneo uz stepenice, kao što sam videla da se na svadbi radi.
U njegovoj sobi poljubio je moje usne prvi put, i seli smo na ivicu kreveta, kucnuli se lepim tankim čašama u obliku lale, pa je čika ponovo iz trbušaste flaše sipao neko čuveno piće, koje mi je razbistrilo glavu: „Prava je razbibriga“, kaza, i držeći me za ruku pričao mi je kako jedva izlazi na kraj s onim ludacima dole, posle me je opet u usta poljubio i rekao da mu je srce celoga života po bespućima devojku kao što sam ja tražilo, pomilovao me po obrazu, a posle smo se ljubili i jezicima (izgleda da sam se uzalud plašila da to neću umeti), pa mi je čika stavio ruku kod njega dole, otkopčao je šlic i izvadio ga, znala sam šta je to i da služi za sreću, i bio mi je pomalo smešan njegov glavić s plavičastim žilicama, setila sam se bezobraznog filma i sličica što sam ih gledala, savila se i stavila ga u usta, osećala sam kako pulsira i njihala glavom, a on me je milovao po temenu, i posle je polegao po meni, mnogo me je zabolelo, osetila sam krv na butinama i rekla: „Boli me, čiko!“, odmakao se, uzeo moju ruku i njom ga je šetao, i klizio je niz moju šaku krvav i sluzav, a čika je stenjao i uvijao se: „To, malena! Ljubavi moja!“ dahtao je, i podigavši se nada mnom svršio je na moje sise, grčeći se, pa klonuo kraj mene, usrećen.
Kasno sutradan probudio me je odblesak sunca sa njegovih ogledala, bila sam sama, kad sam se istuširala i otišla u drugu sobu da se presvučem zatekla sam na stočiću predivnu sedefastu kutijicu, a na papiriću ispod pisalo je: „Tebi, najdraža“, skinula sam moje stare dečje minđuše i stavila te duguljaste sa zlatnim lančićima, fino su mi pristajale uz kratku kosu, setila se mame i zamislila njeno čuđenje kada bude videla da sam postala odrasla savremena žena, skuvala kafu, i sedela i pušila, zamišljena…
Čika je došao pred samo veče, dugo me je ljubio, i posle sam odozdo iz kuhinje donela paradajz i sir i uz rakiju mu napravila salatu s maslinovim uljem, koja mi nije najsrećnije ispala, ali čika se šalio da će mi sledeća biti bolja, i sišli smo dole, bila je manja gužva, on je otišao u ćošak i poslovno razgovarao s dvojicom u teget sakoima, a ja sam sedela sa Rouz, koja mi je obećala da će sutra skoknuti do mene da mi izvuče zelenkasti pramen sa strane, pa smo se opet malo veselili, i posle se vratili gore, raskomotili, rekao je da me sad više neće boleti, ali bolelo me je, samo manje, oćutala sam i izdržala, i sutradan me je tek malčice zabolelo, i više nikad nije, postala sam opuštena i sve sam naučila.
U toku našeg zajedničkog života kao muža i žene, čika mi je samo jednom šamar udario, ali možda sam i sama bila kriva, jer našla sam u njegovoj nathasni zaturenu novčanicu, i jedne večeri kada ga nije bilo kao mangupče sam se skockala i sišla dole, prošetala do šanka kao prava glumica i na barskoj stolici prekrstila noge, posle su mi neki prišli i učtivo razgovarali, i baš mi je jedan mladić naručivao liker od mentola kada se on pojavio na vratima, njegove oči načisto su pozelenele, u hodu je izvadio pištolj i udario mi šamar i poslao gore, čula sam još jedan šamar iza sebe i: „Nemoj nekome ovde ja da jebem mater“, kazao je, a ja sam otišla u sobu, razmišljajući sedela na taburetu – čika se vratio kasno, bio je mortus pijan, zagrlio me je i poljubio u kosu, seo, nazvao me njegovom devojčicom i privukao u krilo, i kao da se trag suze pojavio u uglu njegovog oka: „Koja sam ja budala“, konstatova, vajkajući se na sudbinu, i milujući mi rame i dalje je pio, ljubio je moje grudi i celu noć smo vodili ljubav, a sutradan do podneva čika se odmarao i nije bio na zadatku.
Jednom je u sobi kod njega razgovarao sa jednim baš elegantnim gospodinom, spominjao kamione, robu i neku banku, strojeve, delove i mašine alatljike, i pričao o ratu, o šumskim zverima u njima, i da je neka čudnovata glad za pičkom ovladala njime – a kroz neki dan sam ga i začula dok je bio s drugom, tiho sam iz hodnika odškrinula njegova vrata, jedna riđokosa jecala je pod njim: „O jee! O maj gad! Pa šta mi ti radiš, čoveče! Treba da ti ga urame!…“, i mrdala je opajdara najžešće što je mogla, a on nije video da se ona samo pretvara i da glumi, ili možda i jeste, ali mu je bilo svejedno.
Čika je prestao svako veče kod mene da dolazi, i jedne subote je navratio i rekao da ga nekoliko dana neće biti, pomilovao me je po obrazu, a sutradan je došao jedan s ožiljkom i hladnim buljavim plavim očima, kao kod crknutih riba, rekao da pokupim stvari i da im trebam u kuhinji, a kada sam se sagla i u čikin ranac stavljala neseser prišao mi je iza leđa: „E baš da vidimo s kakvom se to britvicom četovođa moj ovoliko dugo zadovoljavao“, kaza, uvrnuo mi je ruku u laktu i zadigao suknjicu, šakom mi zapušio usta i glavu natisnuo na stočić, bilo mi je odvratno, gadno i mučno, otimala sam se i grebala ga po rukama, i molila se da bol i košmar nestanu, ali me niko nije čuo, a on je orao po meni, stiskajući me, i istresao se međ moje guzove, sitno drhtuljeći, kao da je to krajnji cilj svih njihovih napora, a sunce se dizalo nad ivicom prozora i bleskalo mi u oči, i prteći mi torbe poveo me je niz hodnike, u ravnodušnosti se ljubav topila, i valjda je sve bilo po nekoj volji, kad su mi tete pokazale sudoperu i dale mi isflekanu kecelju.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Kurva

– Ene, gle, kako je lepo procvetala trešnja… Opet će tebi tvoja nana praviti slatko – govorila je moja baka, gladeći me po kosi, dok sam se držala za njenu suknju i odignute glave posmatrala svetle senke u hladovini njenih mrkih očiju.
Očuvala me je ona otkad sam se rodila; deda je radio u varoši, a majka mi je otišla u plave daljine kada sam imala dve godine, i samo smo je četiri puta videle otada, i ne znam ko mi je otac.
Izrasla sam se u lepog devojčurka i dečaci su se kao vrapci jatili oko mene, ne prilazeći mi: – Jesi li joj video sise, jebote! – Kasnije sam ih pustila, i moj osmeh je, svojom spremnošću da se raskrili, razvejavao u njime pomrčine neznanja i nesigurnosti, a podatna dragovoljnost moga tela rasplamsavala je u poletarcima neslućene osvajačke planove u pogledu ostalih drugarica, ohrabrujući ih u samopoštovanju.
Posle sam otišla u Grad. Brzo sam postala tražena i prešla u Hotel. Tu je već malo ko za moju pičku mario. Tražili su da im glumim sluškinju i gospodaricu, majku i devojčicu; iživljavali su neku tamu u sebi koja se iživeti ne da i priznavali mi sve ono što zakonitoj ženi nikada ispovedili ne bi; vezivala sam ih i čarapom im kurčeve i jajca dražila i jebala ih vibratorom u odrtavele čmarove dok su kao mučenici neuračunljivo soptali poda mnom; debelo su plaćali i pokajnički se ponovo vraćali, kao da je u pitanju golemi nesporazum ili otklanjanje sitnice što kvari svu njihovu sreću. (Neke sam viđala i na TV-u, nasmejane, dok ih je narod zblanuto gledao spreman za njih pod voz da ide.)
Onda su se potukli i mislila sam da ću se snaći kao što sam se uvek snalazila. Jedni su bili Onamo, Drugi su bili Tamo, i preko bregova su se dovikivali i psovali jedni drugima sve najrođenije.
Vratila sam se na naš proplanak pred polugodišnjicu dedine smrti – dole, u zamukloj čaršiji, nije bilo vojske – i jednog popodneva su Neki ušli i doneli nam slobodu. Kroz nekoliko dana oni Drugi su ih granatirali i baka i ja sklonili smo se u podrum starog vajata.
Kada smo pred veče izašle, odozdo se čulo slavodobitničko veselje pobednika – bili su to oni Drugi – i pod strehom verande petorica Prvih unezvereno su provirivala iza ugla kuće dole ka naselju.
– Ovde čavka, ovde čavka, vrano javi se – siktao je kovrdžavi u motorolu, i čuh da će čekati noć i njihovu podršku.
Okrenuli su se s oružjem kad smo napustile ćošak vajata i pošle stazom ka njima i kući: – Ne pucajte! – umirio ih je bledoliki. – Čuće nas! – i jedan od njih, ošišan do glave, prišao je i radoznalo me osmotrio, a opasani s redenicima stao je pred baku i upitao je: „Jesi li naša ili njihova?“
– Jest, kurac naša – odgovorio je naočarac, ne slušajući bakina uveravanja da smo njihovi, ni moje: „Kako ste, momci… kako ste, braćo?“
– Ova im je pokazala staze i bogaze – rekao je ošišani, i uhvatio me palcem za podbradak, nišaneći me u oči.
Bili su već pripiti, i ušli su u kuću – naočarac je iz vitrine dohvatio flašu brendija – i ja sam im postavila sto, i sir i paradajz i narezala im čajnu kobasicu. Stražarili su naizmenično kraj prozora moje sobe i na stolac u verandi postavili su puškomitraljez.
– Majku im jebem, da nas ovako Krelac zaboravi – psovao je kovrdžavi, a ošišani je uvek tražio da mu ja sipam piće, i potezao me za rub suknje i dirkao po kolenima.
– Živite li same? – ispitivao je baku bledoliki, a naočarac je prevrtao po našim stvarima i raspitivao se gde krijemo oružje.
– Ma, izvedi tu matoru odavde – okrenuo se ošišani naočarcu. – Vidiš da se veštica samo pravi fina, pizda joj materina – i opasani s redenicima uhvatio je baku za pulover i odigao je od stolice: – Hajde, stara, da nam malo čuvaš stražu – kazao je. – Nemojte, deco – pritezala je baka čvor na marami – a ošišani mi je uvrnuo članak na ruci i držao me u mestu ne obazirući se na moje otimanje.
– A da sad tebe malo upoznamo – namignuo je ošišani kad su baku zatvorili u stražnju sobu i posadio me sebi u krilo.
– Vole one to – rekao je opasani, i pokušala sam da se nasmešim i ustanem, ali me je naočarac uhvatio za kosu i udario mi šamar.
– Manite je – rekao je bledoliki izlazeći na verandu, a za njim je bez reči izašao i kovrdžavi.
Naočarac me je držao za ruke i opasani mi je stavio maramicu u usta i zadizali su mi suknju.
– Uživaj, lepojko!.. – Tri rupe za tri kurca: baš taman… – Sad kad te nataknem upoznaćeš sreću… – Samo naš narod ovakav alat ima… – Zavuci joj ga u dupe pa da ima dva…
Posle su izašli – („Uslužila si narodne heroje..“) – i kasnije se začula pucnjava, i ja sam plakala. Bilo mi je žao nane, koja me je grlila, i ljudi što su takvi, i sveta… Dan se bio zaustavio, i ponoć je prošla: „Bili su pijani, čedo moje“, i suze bakine bile su ljubav, i bol se kamenila, i zagrlila sam baku, i sanjala beskrajnu plavet neba, i sebe radosnu, u polju.
Ujutru su nas probudili, lupajući na vrata. Bili su to oni Drugi i bila ih je puna avlija. I njih je zanimalo čiji smo: „naši ili njihovi?“ Raspitivali su se za onu petoricu od sinoć i ispitivali me što ih nisam prijavila. Trebala sam da ih nadmudrim, da se nekako iskradem i ne mareći za život siđem do njih.
– Tako radi onaj ko svoju domovinu voli, pizda ti materina! Hoćeš da ti slobodu na poslužavniku donesem?… – smeđokosi me je uhvatio palcem za podbradak, dižući mi glavu. – Nemojte je više – pošla je nana ka meni i on je odgurnu. Pala je zatiljkom na ivicu praga, i trag krvi pojavio se u njenoj kosi, i kap na usnama; dok joj se pogled gasio, pogledala me je, kao da se izvinjava.
Umrla je sutradan, u bolnici.
Bio je rat, posle su ih pomirili, i došli su novi dani, i Oni od Onamo i Oni od Tamo rukovali su se i govorili da narod koji je imao vijugu da ih izabere kriv ne može biti, i da se prošlost neće ponoviti, i ponovo je sve je bilo u najboljem redu i onako kako treba da bude.

Foto: www.pexel.com