Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: Šetalište

Oveći crni džukac, na šetalištu kraj Save, liznuvši mi šaku, skočio je i seo na klupu kraj mene, i pogledavši me u oči, opružio se i prednje šape i glavu spustio do mojih kolena.
Idući za psom, a zaostajući za njime dvadesetak koraka, dozivajući ga „Stani, Gari, ne stanuo dabogda!“, jedna malo viša smeđokosa gospođa, od nekih šezdeset i nešto godina, priđe i stade pred klupu:
– Izvinite gospodine – kaza, posmatrajući me plavkastim očima kroz naočare s većom dioptrijom. – Pustila sam ga načas da mu bolje namestim povodac – pokaza mi isti u njenoj ruci – i on je pobegao – pokaza na Garija.
– Vi prosite – pogleda kraj klupe moju kutiju od cipela sa nešto sitniša u njoj i natpisom: „Udelite gladnome i unesrećenom, draga braćo i sestre“.
Zvala se Rada, „Radmila“, pruživši mi ruku kaza.
– Znate, tako je na toj istoj klupi sedeo i moj pokojni muž, bog da mu dušu prosti, a Gari se – pomilova psa – kada bismo iz stana izašli nije odvajao od njega.
– Da – sede na drugi kraj klupe, s Garijem između nje i mene. – Bio mi je suprug dobar i pažljiv čovek, radan – oči joj se preliše setom nostalgije i samoćom – ali voleo je veselnik malo više da popije, tada sam postajala njegova lepotica, i zato je u našoj kući uvek bilo i rakije i piva i vina, takav je život, šta ćeš…
– A ponekad tako svečeri popijem i ja – obori glavu.
– Deca su nam dobro, živa su i zdrava, hvala Bogu, to je najvažnije – prihvati od mene pljosku s rakijom i malo tek otpi – imamo sina i kćer, završili su fakultete i otišli u Skandinaviju, znaš kako je ovde, ponekad se kad stignu jave, imaju svoju sudbinu i svoje brige – zagleda se u daljine.
– Sve je to život – s nekakvim poluosmehom kaza. – Nije ti toliko loša ova rakija… A ti, odakle si?
Kao dve smirenosti kojima se više nema šta dogoditi, razgovarali smo o senkama nečega što je bilo, ne osuđujući ništa, povremeno ćutali, gledajući u reku pred sobom.
Nekakav se vetar ustalasa i preko Save negde u Panoniji sevnu munja.
– Izgleda da će kiša – pogleda u nebo. – Jeste li gladni?… Tu sam blizu…
Gari mi liznu ruku i pođosmo uz ulice naviše.
Košava je s trotoara podizala razbacane papiriće i kotrljala opuške i u ljudskom mravinjaku prolaznici su se kraj nas mimoilazili…
– Da, ja sam ovde – uvede me u stan. – Malo je u neredu – zatvori prozor – znaš, ponekad sam kao guska u magli…
– Sad ću ja – u dve čašice nasu rakiju, pa izađe i vrati se noseći na pladnju tanjiriće. – A uskoro ću nam i spremiti šta – otvori teglu s ajvarom i izreza na kriške sir i salamu.
Sedeli smo, gledali u televizor i pričali o nevažnostima, i u jednom trenutku ruke su nam se dodirnule da izbegnu beskrajnoj samoći trajanja.
Sa dvoseda u uglu, Gari nas je zamišljeno gledao.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Pile

Ja se zovem Oli. Moje drugarice su Doli i Moli, a sa nama su još i Sani i Fani; mi u isto vreme koristimo pojilicu i hranilicu i čavrljamo posle o Tomi i Momi što nam se nabacuju i hoće da se igraju s nama. Ponekad se među nas ugura i Ćora da kljucne koju granulu, ali je mi uvek složno izbacimo jer je mnogo ružno pile.
Kad su nas kao male i nedoučene istresli u hangar i još malo neki dan dok nismo videle kako je svet blistav, znale smo da ćemo čim pustimo krilca otkriti i ostale radosti što smo ih u krvi nosile i poći putem na kojem ćemo ispuniti svoju sudbinu. Sećam se malo bola dok su nam kljun u lepotu dovodili, što je moralo biti – ili je to tek samo legenda umišljenih brbljivica i verovatnije je da smo se ovako lepe i rodile.
Miš, što se ponekad provuče između mene i Fani, doneo je priču da s one strane prozorčića iznad nas postoje bića slična nama koja povazdan čeprkaju po osunčanim proplancima i rade svoj posao. Fani ga zamišljeno sluša dok pokušava da joj objasni šta su to crvići i videlo na nebu, ali ja samo žmirnem očima i više volim što sam ovakva i uvek ovde i sada.
Negde na sredi hangara i prema vratima, u nerazumnom htenju da umaknu ili šta već, iznenada je nastalo besomučno divljanje i neki su načisto pošandrcali i počeli da se do krvi sakate i tamane. Vele da nismo stvorene za ovu teskobu i dahtanje i da ćemo i sami završiti kao proteini ovih što nas hrane i poje, i da je sva razlika među nama što će po prevashodstvu neki biti posluženi na stolnjacima uvaženije gospode te postati deo njihovog tela.
Ja i Doli pribile smo se uza zid i drhtale, i kad je prošao užas i ostala tek samo potmula jeka prebirale smo po pameti da li će nam zaista glave doći ovi što se oko nas ovoliko trude i lome, i potrvši tu besmislicu očiglednom istinom da dobrota isključuje zlo, smirivale smo srca svoja i vraćale se svetu u kojem je sve u najboljem redu i onako kako treba da bude.
Ono, ja nisam naivna i slepa, i znam da život nije lak i da se pokadšto štošta mora istrpeti – meni je perje na leđima otpalo, ali to je zato što ih uvek maloumno okrećem ulevo da bih kljunicu hladila – i ako su sve stvari povezane i ako je sve ljubav, to ne znači da i nama mora sve potaman biti, jer svet je širi od moje male glavice i neiživljene želje mora da odu i sreća je daleko.
Od jutros u nas nahrupi strah i strepnja nam preplavi zdrave misli… I govorim samoj sebi i svima oko sebe da je zasad sve u redu i kako treba da bude, samo mi srce ludački udara, i sijalice se polako gase i sve nas je manje i manje. Pribijala sam se uz Doli i Sani i povlačila u senku i snatrila o nevidljivosti, ali me ruke dohvatiše i iznesoše, i upoznah plavetnilo dana, i s otkinutom glavom kroz treperenje gledah kako mi telo u ključalu čegrtaljku bacaju, a onda sam zaćutala.

Miloš Petronijević: Pijanica

Ševrdajući niz trotoare, pevao sam „Mala, mala, da li bi mi dala…“ i nazdravljao životu i samom sebi. Poklonjenje ljudskog roda zaslužuje onaj ko je izmislio rakiju, bez koje veselja i sevdaha nema, a koja me je sjebala načisto.
− Moj naklon, divna gospođo! – poklonih se postarijoj utegnutoj drusli. − Vi naprosto zračite magnetizmom i dobrotom i blistavim očima mesečine − ispružih šešir za milostinju.
− Jadnik! − okrenu se curica za mnom.
− Ma neradnik – zaključi čovek, ulazeći u restoran.
„Svest je vreme, i nema vremena bez svesti, a ja sam svest“, otpih u hodu rakiju, zagledan u bleštave vrhove solitera. „Ti si car i bog i nema drugih bogova osim tebe“, okliznuh se na najlon i padoh i samostalno ustadoh. „Glasovi u nama misli su naše, a misao ne znamo šta je“, setih se maloumnog čitanja knjiga, kad sam posmatrao sebe − bavio se „introspekcijom“… Žalosno proćerdan život.
Na raskrsnici kod parka skrenuh ulevo, zaobilazeći palatu Visokog doma da se ne bih uzalud nervirao zbog neostvarenog sna da žgadiju tamo prisutnu dignem u vazduh…
To je mržnja, prema njihovoj uobraženoj sebičnosti i lažnoj dobroti, koja je zlo, a boriti se protiv zla je vera u mogućnost sna o pravdi, koji su utopijom proglasili. Svi moćnici institucija ovoga sveta oduvek su rulju zamajavali pozivima na skrušenost ljubavi i toleranciju, i obećanjima prosperiteta i slobode u nekom novom sutra, da bi njima lakše manipulisali i slali ih u klanice i njihovim skudoumljem sebe veličali. Bol ovoga sveta je u idiotizmu razdragane ljubavi naroda što prišljamčen uz i niz ulice zasipa cvećem blindirana vozila s figurama od značaja i kliče: „Živeo naš predvodnik!“ – i ma šta o tome pisali sanjari, sumnjam da će ogranuti dan kada će slepci progledati i sami od sebe prestati da koriste banke i prate vesti, kako bi se bez upotrebe sile i vođstva novih nasilnika oslobodili okova, izolujući se od vlastodržaca i izlažući ih preziru i podsmehu, i ostavljajući ih da se u njihovim ustanovama bave samima sobom…
„Duša je naša satkana od straha i gluposti“, prolazeći kraj piljarnice maznuh iz gajbe paradajz i zagrizoh ga kao jabuku, dok mi se sok cedio niz bradu i majicu.
„Voleti ljude – ko je to rekao“, prođoh kroz uglađene na autobuskom stajalištu, koji mi se pijanom uklanjahu s puta. „I crkva ih je volela, pravoverne, i Hitler, rasne i disciplinovane, i Staljin, onakve kakvi treba da budu. I kapitalizam ih voli, uspešne, u njegovoj službi, s pravom glasa da izaberu njegove izabranike, što se demokratijom zove. − Od te sujetne dobrote, slatko uverene u svoju malu istinu, nema većeg beščašća i zla na zemljinom šaru: zla koji se čini u ime Boga, Nacije, Pravde, Napretka…“ naleteh na praznu konzervu i šutnuh je, gledajući gde leti u pizdu materinu, ka nekom parkingu.
„Pomogni, Bože, Milošu Petronijeviću da dušu svoju sačuva, u svetu kojeg si stvorio da se duša čovekova slomije“, shvatih da stojeći kraj nekakve bandere razdrljena šlica pričam sa samim sobom…
„Vode teku nizbrdo“, posmatrah odbleske sunca na Savi, „i odlaze u nebo i ponovo se vraćaju, i nade umiru poslednje“, sedoh na klupu, zagledan u nemušte pustinje u sebi.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Bistrookoj frajlen

za šankom kafane “Idu dani”

Stalno me izvrgavaš ruglu
i praviš budalu od mene,
igrajući smutne igre sa samom sobom.
I kao da se sav smisao mojih dana sveo
na fantazmagoriju bleska tvojih butina,
što ih omađijan gledam
dok stolove vešto obilaziš.

Naginješ se nada mnom, točeći mi rakiju,
sva miomirisna,
i vršcima dojki obrazima mojim pozive šapućeš,
bliska a neuhvatljiva,
skrivajući sve istine u sebi samoj,
i ostavljaš me i odlaziš,
lepršava,
da bi jebiželjnim hodom
sjebala dandala pijanoj sabraći mojoj.

Jedina u haremu naših šenlučenja,
očijukaš sa svima oko mene,
i vlastitom me podsmehu izvrgavaš,
stalno.

Smeješ se, nevino, i veliš, sva ustreptala,
da samo mene voliš,
i u žamoru iskričave noći
slušaš buncanja moja
kako ću do kraja života,
ako ne ubijem srce svoje,
opijen trčkati za tobom, nedohvatnom.

Pitam se samo
da li bi bez tvojih lepih sisa
tolikim tajnovitim saznanjima
blistao tvoj razbludni pogled,
i ne znam
gde se izgubi vreme
spokojnih dana
kad sam se učtivo javljao ljudima
i znao šta sam.

Tad, kad sam mislio da sve znam,
a da znao ništa nisam,
verovah, kao i svaka budala,
da ću nezamenljiv biti,
i da ću te oduševiti
u igri što je zaigrasmo one noći,
kad ispraćen saučešćem prethodnika
za tobom pođoh, dičan,
misleći da zvezdu pod suknjom skrivaš,
što se pokaza tačnim,
ali to tačno i jedino beše,
i znao nisam
da puta do tebe nema,
i da ti,
koja želiš da te poseduju,
posedovana nikada nisi..

Sedim ovako,
i gledam te,
smešeći se, blažen,
i pijem ovu rakiju
i mučim muku svoju
da li da se okrenem
eda gledao ne bih
gde na moje oči landaraš sevalom svojim,
velikodušna,
ne mareći za nas,
zamenljive –
ili da te molim da mi oprostiš,
ne znam šta,
da l’ to što sam
žalosno umislio
da je vaskoliki svet
tek zarad mene stvoren…

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Pljačka u vikendici

To dvoje metuzalema bližili su se devedesetim, možda su i prešli koju godinu, i nekada, za vreme zemlje s nostalgičnim imenom Jugoslavija, bili su u nekom Veću, kao kadrovi onog bezbožnika kojem je bog sve što je taj šarlatan namislio i hteo da ima dao.
Primali su debele penzije, nezasluženo, jer da su dobro radili svoj posao zemlja se ne bi raspala, i drhtali su prestravljeni pod svetlom baterijske lampe kad sam ih s fantomkom na glavi po ponoći u vikendici digao iz kreveta, cepteći, kao da je vaskolika svetla budućnost tek pred njima.
Sokolio sam ih utehom da nisam ubica i nasilnik već samo pljačkaš, te su malo povratili dušu i gledajući me s nevericom đipnuli su i dali mi novčanike, vajkajući se što nisu poneli više.
Rekoh im da to ubuduće čine, zbog džukela većih od mene – izbrojah nekih 17 000 dinara – i vratio sam im venčano prstenje, zadržavši bakin lančić i minđuše.
Dok sam prevrtao po fijokama i ormanima, držali su se u hodniku za ruke i uveravali me da će se ranom zorom vratiti u Beograd i podići pare i poslati mi koliko kažem i gde kažem.
Nasuh im po čašicu konjaka, koju nekako prineše ustima, i izvadih iz frižidera i omanjeg buržoaskog bar-šanka zatečenu hranu i rakije, koje mi bakica umota i spakova u ranac.
Stojeći kraj stola, zamezetih pršutu uz ajvar i sir, pričajući im o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti, za koje su se borili, i dokrajčih buteljku inozemnog kapitalističkog belog vina.
Odlazeći, rukovao sam se sa njima, i zaključao ih, a mobilne i ključeve ostavio im vani pred vratima.
Udisao punim plućima svežinu vetra – drugačije se oseća stvorenje božije kad ima i neku paru u džepu, pogotovu ako se do nje poštenim radom pa da ga jebeš u zemlji Srbiji ne može doći.
Ima nade, Miloše Petronijeviću, da od tebe postane čovek.

Čista je šteta samo što mi umesto tih staraca šaka ne dopade ma koji poslanik Skupštine Republike Srbije, od devedesetih do dana današnjeg, ali ostariće i oni, neće doveka na položajima biti, pa će ih pod starost pljačkati neko drugi, ako dotle ne budu poubijani, jer društvene okolnosti se menjaju, i možda će ih neko nekad pitati što u bescenje novopečenim kapitalistima i skorojevićima, kao što su i sami, isprodavaše onolike fabrike i ovoliki narod bez posla ostaviše i na ulicu isteraše, a sve u ime demokratije i puneći vlastite džepove.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Kad dan u meni bude umirao

Izgleda, jednom,
otići ću,
kao da nikad nisam bio.
Po prirodnim zakonima
trunuće u zamandaljenom sanduku
zemni ostaci moji –
mada bi bolje bilo
da me odnesu međ grane hrasta
pa da bar ptice neku vajdu vide
od tela koje sam negovao.

Zaludu zaklone pravi
sitničava duša moja
u pregrade novčanika presavijena –
list na vetru
let promeniti neće,
i možda u beznačaju zaboraviću
lepotu kolena njenih
u izrezu suknje plave,
i blagotvorno veselje
iza treće rakije.

Od umiranja je teže
na ovaj svet doći –
em ako te živog
na kolac ne nabijaju,
i ne deru i ne sole
da bi te na tijoj vatri pekli,
što beše sudbina ajduka Novaka,
jednom, u Transilvaniji; –
seti se bede, prljavština, smrada, nepravdi,
gladi, rata, boleščina,
svih nemoći i zabluda,
eda se ne bi,
maloumno sopćući,
za poslednji srkut života borio,
i smrt što će doći
čekaj radoznao.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Beskućnici na sprovodu

Dve vucibatine i jedna baba mojih godina stajali su uza zid prodavnice s pogrebnom opremom ispred ulaza u groblje, čekajući da ih mimoiđe sprovod. Stao kraj njih i ja.
Sa nešto udaljenosti od ostalih, otpratismo i mi pokojnicu: ljudi su milosrdniji kada im neko umre, sete se da će i oni.
Bilo je dosta naroda i cveća, bogata sahrana, sa dva popa, za svaki slučaj, ako se jednom ne primi molitva.
Po završetku ukopa, do klupe ispod drveta gde smo, na dvadesetak koraka od blaženoupokojene, posedali, prišla nam je jedna mladica i pružila dve oveće kese s ponudama:
– Uzmite!… Moja sirota nana je za života uvek nesrećnicima delila – obrisala je suzu porubom šala.
– E neka joj je laka zemlja – prekrstismo se svi četvoro; a Ruža nadodade: – Sada je kod Boga, dobra gospođo – stade do nje. – A on sve vidi.
– Imate i pivo i sok, i mesa i kolača, i svašta – pokaza rukom žena. – Popijte i pojedite za pokoj njene duše: dugo je jadna bolovala, najzad se smirila.
– Nek počiva s mirom u Gospodu – rekoh, prihvatajući od Stojana flašu s pivom od koje, prekrstivši se, odasuh malko u zemlju. – Kada bi bilo i rakije… – tiho dodadoh.
– A i neka para za mene samu i sirotu: ne znate vi kako je ženi na ulici – kaza ona pizduljina Ruža.
Gospođa pođe od nas klimnuvši glavom, i iz skupine kraj groba gde su počinjali da se razilaze po jednom momku posla nam tek nešto otpijenu flašu vinjaka i 200 dinara koje dečko dade Ruži.
– E pa u zdravlje nas živih – kaza Đorđe. – I za upokoj mučenice koja nas možda odozgo gleda – dobrano otpi…
Isekli smo do pola perorezom kese da bi lakše uzimali, i kada se pratnja razišla doneli sa groba i ostale ponude kraj krsta, oteravši dve Ciganke gurbetarke s džakovima koje su se tu sjatile kao da se na groblju sreća može naći.
– Vide li ti šta je sveta i venaca, bog te tvoj? – primeti Stojan. – A šta misliš da li će neko i iza nas ovako ići kad dođemo na red, a?
– Plakati sigurno niko neće – gledah u kamenje po groblju. – A tu smo gde smo i šta je tu je, pobeći nemamo gde – rekoh.