Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: San

Ako Smisla ima,
Život je bio, jeste i biće uvek savršen.

Ja znam da tebe nema i da si samo san.
Ali snom stvarnijim od jave slutim,
doći ćeš ti k meni, kad tebi dođem ja.
I sreća susreta našeg, u vedrini lika tvog,
razvejaće bespućem vanvremena
zaludnost sitnih zadovoljstava
i strepnji bez smisla bol.
Ostaće samo radost,
što sam zbog tebe ja bio ovde.
Ja znam da tebe nema i da sam sasvim sâm.
Ali bih voleo da postojiš
i da sam zbog tebe grešio ja.

Kroz život prolazim,
lagano dolazim,
tamo, gde čekaš me ti.
Gde san u snu drema,
gde dan senku nema,
bićemo jedno ja i ti.

Ponekad mi se čini kako te vidim,
gde iz daljina smešiš se meni.
I kao da stid svih želja umine
u mirnom razumevanju pogleda tvoga.
Ponekad, osetim, gde dubina se drhtaji gube u tebi.
I bezimeni nedogledi nemire odnose tamo gde borave seni.
Ja znam da tebe nema i da si nesporazuma mojih san.
Ali tebe u sebi postojano tražim
i tvoj lik iz tame često me hrabri.
Da sam te poznavao odranije,
nedostatnost moja zna.
S osmehom proći, i tebi doći, uspeću, s tobom, znam.
Ti, što u večnosti o meni snevaš, vratiću tebi se ja.
I jedna misao bićemo mi
i vremena naša biće sa nama.

Život će proći,
i ja ću doći,
tamo gde jedno bili smo mi.
I kroz bezbrižnu vedrinu,
dok sve čežnje ne uminu,
ići ćemo zajedno ja i ti.

Ponekad slutim da smrti nema
i da je promena oblika sve;
i da život je ovaj večne igre san,
i da Sklada Večnosti bez Života nema.
I čini mi se, tako,
da smo neznanje birali sami;
i da sam ovamo dobrovoljno pošao
zbog sreće što će ga doneti razgovor s tobom.

I viđam, u snu,
da ti si sudbina moja,
što u dubinama žudnji samu sebe sanja;
i da ćeš mi jednom
osmehom svojim reći
zašto je sve bilo
ovako kako je bilo.

A razum mi kaže da tebe nema i da mojih si misli san.
Ali snoviđenja, dublja, rugaju se meni
i vele da si stvarna, i da si Ja.
I vele da ću,
kad dođem Tamo,
opet sve trenutke svoga života zadobiti,
i da ćemo ih ti i ja poslagati
onako kako nam se svidi.

I bićeš Ti
ishodište nesporazuma svih,
i smiraj želja
što nalaze sebe.
Jer, i moguće sve je,
Tu, gde zakoni logike ne važe.

Ja znam da tebe nema i da mojih si čežnji san.
Ali često sanjam kako mi dolaziš,
dok tebi dolazim, sâm.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Koketa s Fejsbuka

Ja volim da se slikam. Ponekad i po dva-triput u istom danu okačim svoje fotke na fejs, ali ne s računicom da bih zavela nekog dilbera od onih tankoumnika zagledanih na ekranu u proplanke mojih očiju, i u sveukupnu fizionomiju i u moje butine, već zato što sam žena i što volim da i drugi vide kako izgledam lepo – a i izgledam lepo: sačuvala sam mrenkastu svežinu tela i vitke noge i zavodljivu jebizovnost, ma šta o tome mislili puritanci koji me smatraju uobraženom.
Najčešće sam slikajući se oblačila mini-suknjice, dopičnjake, koje ponekad i na ulici provokativno nosim, i sedeći na betonu stepenika u hodniku, leđima oslonjena na ogradu stepeništa i s blago uzdignutim štiklama o zid nasuprot, puštala sam tkaninu da nežno sklizne do pregiba, ne otkrivajući ništa što nije za gledanje, ili bih se obgrlivši rukama kolena poluležeći ugnezdila na široki ram prozora, s krajolikom drveća iza, ne mareći što je na spratu, i oborenih trepavica i u stranu nagnute glave, dopola sakrivene pramenovima crne kose – „zanosne i duge, kao kod pokajnica“, napisa jedan zabludeli pesnik, koji je imao nesreću da se u mene zagleda – sačekala bih da aparat škljocne, bez misli zamišljena, znajući da zračim nečim iz sebe i da ti ono što jesi niko ne može uzeti.
Magija fotografije nije gola telesnost, kao što umišljaju lujke sa silikonima i prazninom u okicama, ona je umetnost stava i držanja, individualnost i sposobnost da samu sebe posmatraš sa strane, kako bi poput kakve priče prenela lepotu široj populaciji sa društvenih mreža i otvorila im vidike i uvide ka horizontima o bajci s druge strane banalnog, ali uprkos silnim lajkovima koje sam dobijala, i cvetićima i srcima i još koječemu, a čijim se brojem i lepojke mnogo mlađe od mene teško da mogu podičiti, balkanska goveda ne razlikuju šarm od pornografije, i život je tuga od nerazumevanja.
Fejsbuk je korzo slika i reči koje su slika i odblesak nečeg od nas, i epiteti o nama koje koristimo hvaleći se ne moraju uvek biti proporcionalno suprotni onome što jesmo ili mislimo da jesmo, jer to što je svaki moj fotos dobijao po 200-300-400 lajkova svakako je nesumnjivi dokaz da sam lepolika i izazovna, a što je potvrđeno i figuricama u komentarima: „Slatka si!“, „Divna si!, „Super izgledaš“, „Mače“, „Lutkice!“ itd, i to je u redu, ali to i ne znači da ću za vabljenjem svakog šarlatana fasciniranog mojom pojavom potrčati kao bez duše, petlovi postoje da bi kukurikali, a zavidljive sokačare koje nepismene u umešnosti flerta toroču da se to tek samo „željna kurca razgolićena po fejsu trćim“ (sačuvaj me, bože, kakvih reči), e one, vala, mogu tek samo da mi pljunu pod prozor na kojem se u suknjicama slikam − kao, uostalom, i razočarani muški šovinisti, čiju sam naklonost i težnju da se nađemo i kresnemo beskompromisno odbijala, a koji su me u frustraciji vređali da sam uspijuša i kaćiperka i iznosili nauk nekog slepca da „u svakoj ženi živi đavo koga treba ubiti ili radom, ili decom, ili i jednim i drugim, a da, ako to ne uspe, treba ubiti ženu“.
Po prirodi sam veoma inteligentna, i bog me je obdario mnogim kvalitetima, ponekad oprečnim. Majka sam dvanaestogodišnjaka, divnog sina imam, na čemu hvala i mom bivšem mužu − poduhvat kada je Milana napravio bejaše i jedino valjano delo koje je taj idiot ikada u životu učinio. Za jedanaest godina nesporazuma kojeg zovu brakom, nikada nisam ni pomislila na drugog čoveka, nasuprot mom bračnom partneru, koji me je sa svakom radodajkom varao, ali ga nisam zbog toga oterala, već zbog drugačijeg shvatanja obaveza i njegovog lakomislenog pristupa svemu, jer život nije samo zagrljaj prepletenih nogu, treba voditi računa i o koječemu drugom, i ljubav je dodir razumevanja…
Posle razvoda pustila sam se u promet, ali samo na fejsu, s nadama devojčurka, a i šta ti vredi što si lepa ako i drugi za to ne znaju, i sem slika, jer žena je više od slike, ponekad sam i pametovala, u pisanoj formi iznosila svoje misli i zaključke o raznim društveno-korisnim i egzistencijalnim temama, načitana sam i radoznala, i pisala sam tako i o apsurdu i smislu ovog i o nekim tamo skrivenim svetovima, kao da ih poznajem, mada njih u našem vidokrugu nema, postoje samo senke, i mi često, da bi sebi podigli cenu, mnogo šta umišljamo, pisala sam i o ljubavi, koja je kao “krik pobune protiv praznine života”, ne znam baš najbolje šta to znači, ali lepo zvuči, i okapala sam nad ponekim svojim stihovima i po nekoliko i više noći, pisala o ravnodušnosti u izmaglici pogleda, i spominjala plamenove u vatri kamena, s kristalima straha, kada se to lepo ukalupi može svašta da znači, a ljudi ne razmišljaju, pisala sam i o uobraženosti sveta kao posledici sirotinjskih zaključaka, moju su poeziju nazivali mračnom jer je istinita, i na 2 fejs naloga sa po 5000 + 4000 posmatrača dobijala sam tek po 50-tak lajkova, i po neku bedu od komentara, posetioci fejsbuka uglavnom su skvrčenog mozga i zagledani u površinu, i ja sa njima − od sudbine se ne može pobeći: na tronožac bih postavila aparat i slikala se očas, ukrstivši kolena na fotelji i podigavši tabane o naslon nasuprot, sa skliskim suknjičetom do pregiba i sneno zagledana u daljine, i ponovo je sve bilo u redu i po merilima kojima je svet stvoren: „Maco!“, „Seksi izgledaš!“, „Čarobnice!“, „Pojedem ti smokvicu“, „Čežnjo duše moje“, govorili su, jer drugačije ne umeju.
Bez laskavih udvaranja ne bi se rađala deca, i naravno da svakoj suknji osvrtanje za njom imponuje, ali kompliment bez stila je čemer, žene imaju i dušu, mada neki neuračunljivi filozofi u to sumnjaju. Usamljenost ljudskog bića je nenadmašna, sve što čini s hirovitom je nakanom da od nje pobegne, i svaki je od nas zaglavljen u svome svetu, iz kojeg nema gde da ode, osim u priču koju o sebi drugome priča, da bi u pogledu njegovom odblesak trajanja našao. Sami po sebi mi smo tek nešto malo više od ništa, ono što jesmo tek smo u zajedništvu sa svime oko sebe, a dani se smenjuju i odlaze, i živeti treba, ne mareći za „uvrede vremena i nepravde ljudi“. Nedostatak istine naša je esencija, bauljamo kroz neznanje kao ćorave kokoške poneko zrno nalazeći, i ne možemo da budemo drugo do ono što jesmo…
Nikada nisam bila opsednuta ničim. Ne znam ni da li mi se sviđa ili ne ovaj svet, dalek mi je nekako, previše sam s druge strane duge, i mada egzibiciono ekstrovertna uvek u sebi, onima koji me poznaju pomalo sam čudna, ne interesuju me njihova „uživanja“ i „žudnje“, niko me nije ni upoznao ni prepoznao, išla sam naprosto svojim putem, prestižući u svemu kilave pripadnike ljudskog soja, od većine sam muškaraca jača, zato sam i sama, valjda tako i treba.
Kažu da se neke ptice posle parenja vezuju do kraja života, verovala sam da tako i sa ljudima treba da bude, vidim da nije tako, mnoge moje poznanice kače se kako koja s kim stigne, tražeći sreću ili iluziju nje ili šta već, a svetu se moraš prilagoditi, ne znam kako, seksualne naslade bez duše nestvarnost su i podsmeh dostojanstvu, i zaludu sva hemija i vežbe iz fizike u varijanti „idi mi dođi mi“, jer ljubav je jednostavno tu, kada je ima, sve ostalo su bulažnjenja o njoj.
Ne znam da li će ikada ljudi shvatiti ono što oduvek znam, da je koitus najbanalniji odnošaj na svetu, tek posredno vezan s lepotom i kvantitativno-kvalitativnom anatomijom, ljudske mogućnosti su skromne, strast je samo polazište, ništa se tu ne da izmisliti, ali možemo u sebi, zbog sebe i onoga s kim smo, u beskrajnim prostranstvima bliskosti s njim uvek novo nalaziti, i ako nekog voliš biće ti vazda lep, i mislila sam, postavljajući posle razvoda svoje fotke na fejs, da među ljudima ima i džentlmena, obazrivo viteških, upoznatih sa značenjem reči dama, ali na svetu su sve same nemogućnosti…
Život je ponekad smejurija, i imaš tako sve a kao da nemaš ništa, ne znam kakva smo mi bića, naši su prohtevi nezajažljivi jer ne znamo šta hoćemo, ali uvek znamo šta nećemo, u ravnopravnosti smo prestigle muški rod, oni su postali slabiji i nikakvi, moralno posrnuli, onemoćali i zbunjeni, duhovno sterilni, kompenzujući svoju ništavnost mačo-stil agresivnošću i brojem žena s kojima će se hvaliti, robovi su svojih nagona, plitkoumni, lako ih je zavesti, vele da sam ih očarala seksipilom i pomerila im pamet, bar stotinak njih na fejsu saletali su me da se upoznamo i ma gde sretnemo, nikom se nisam odazvala, pamet mi nije među kolenima i trezveno razmišljam glavom, tek samo volim da se slikam, dok ovako bajkovito izgledam, u vremenu što prolazi i skoro je prošlo.
Ljudska mnenja međusobno se isključuju i mahom su pogrešna, mnogo šta u ženi vezano je za seks, što često ne priznaje, i za emocije, što uvek ističe, i ona krilatica da se šminkamo kako bi sebi izgledale lepo možda i ne pije vodu, znam ja sve to, ženska pamet ponajčešće je obuzeta sobom i kao takva plitka, ali nekom visprenošću ni muška se ne može pohvaliti, svi smo mi nesigurni i gladni ordenja i priznanja, i na kraju umiremo, i nije pametno sebe postavljati visoko.
Ali opet tek šta je biće koje ni samom sebi ne veruje da vredi doli mizerija i biće bez dostojanstva, imati visoko mišljenje o sebi ne mora značiti i uobraženost, ponosna sam što sam ovakva kakva jesam, horizonti su daleko i uvek treba pokušavati videti šta hoćeš i ići dalje, pa i što da ne, možda okačim i ovu treću sliku večeras, na prethodnoj sa tamnocrvenom večernjom haljinom od pre 3 sata već sam dobila 247 lajkova, i to je nešto, a ovde baš izgledam zgodno, ovako gledana s profila, u pripijenim farmericama s nenapadno istrćenom guzom i s licem prekrivenim kosom i čeznutljivo okrenutim ustranu, nije ni meni lako, vetrovi odnose snove, i pusti majmune nek skakuću oko tebe i neka pate uzaman, možda ih požuda dozove pameti i pokrene da postanu ljudi.
Izgleda da je fejsbuk, ili barem često pojavljivanje na njemu, odraz naše nemogućnosti da volimo, ili ponekad naprosto samoće, pa i zatvorenosti u sopstveni svet, zvezde u nama gasnu, uvek smo užurbani i sami i okrenuti sebi, tako lako uvredljivi povodom svega što je vezano za naše dostojanstvo, ljudska sorta sklona je laganju, samolaganju i tetošenju sebe, zalutala sam u ovaj svet, sama protiv svih, i kad samo pogledam ove poruke koje dobijam u inboksu prevrne mi se stomak, šalju mi slike svojih telesina i ušiljenih falusa, oduševljeni sobom, misleći da će i mene oduševiti, nude mi provod, imovinu i ljubav, pozivaju u mračne budžake i na izlete i u hotelske sobe, da bi me svojim umećem i znanjem usrećili, ždrepci, šarenolikog su socijalnog statusa, fizičkog izgleda, inteligencije i duševnosti, mnogi su s fakultetskim obrazovanjem, neki i s doktorskim disertacijama, ne znam ko im diplome dade, svet je žalosno mesto nastanjeno dilejama ispunjenim samima sobom, ima i „genijalaca“ začaurenih u svome svetu, neshvaćenih, koje niko ne uzima za ozbiljno jer sami sebe uzimaju preozbiljno, i debila iz teretana kojima je jedina svrha ovozemaljskih dana razvijanje bicepsa, tricepsa i trbušnjaka, radost je življenja biti „dobrog zdravlja, sebičan i glup“, i pesnici mi pišu pesme, nazivaju me izuzetnom, zbog moje duše, vele, stihovno i prozno opisuju mi svoje utopističke emocije i patnju ljubavnu, iskazuju divljenje u beskrajnoj privrženosti i pevaju da sam sunce njihovog života, ne poznavajući me uopšte, a što samo zanesenjaci i socijalno-duševno neoformljeni alkoholičari mogu – šta li sam ja bogu zgrešila, svi me hoće ali su putevi zakrčeni ili ih ne nalaze, nazivaju me nimfom i golubicom, za adresu moga bivstvovanja se raspituju, hteli bi da stupimo u vezu i da im se podam, mahom su u bračnim vodama, beskrupulozniji trućaju o razvodu, neki su sa sitnijom dečicom a ima i onih sa iždžikljanim unucima, obećavaju mi kule i gradove i diskreciju, svaki od njih zajahao bi ženu bližnjega svojega uveren da mu se vlastita samo njemu nenadmašnom podaje, kretenizam, muška pomama za ženskim mesom čudovišna je, kao da su uplašeni od praznine u samima sebi, i ženska koketerija je takva, svi smo mi živa bića, bludnici, da bi se vodila ljubav moraš biti razgaćena, to je intima, kažu za strast da je prolazna, a da se duševno razotkrivanje zove sreća, za koju vele da traje, ne znam da li je tako, mnogo je nedohvatnih saznanja i ko će ih sve znati, svet je prostran i svašta se jednoj ženi u njemu može desiti, nikome nije lako, možda bez gorčine, starenja i smrti ni život vredeo ništa ne bi, ali ja sam žena i u to ne verujem…

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Sudbine

– Je li se probudila moja curica, poljubim joj trepavice sanjive i lepe?
– Navuci tu zavesu, molim te, ljubavi, nežna sam nekako od jutros, srećo moja, i tako osetljiva…
– Ljubim te, nežnosti moja!… Hoće li moja radost da joj skuvam nes kafu s mlekce ili običnu?
– Pa ti znaš, voljeno biće moje, da je u ljubavi iz tvojih ruku svaka kafa melemna, mužu moj zakoniti, koji si sudbinu moju preuzeo u svoje ruke… Gledaj samo da ti ne iskipi na šporet, kao gulaš juče, znaš koliko si se jadan čisteći mučio, kad si došao s posla, lepi moj!
– Srećan je onaj ko te ima – poljubih moju dragu, ganut.
Napolju je provejavala susnežica.
Otvorih vrata i pođoh u susret sudbini, na arbajt, da kao alfa mužjak sačuvam ono što mi je bog u svojoj velikodušnosti dao.

***

– Jao, ljubavi, opet si zaspao u fotelji, sa jednom izutom cipelom, podigni, molim te, malo nogu da ti izujem i tu drugu, pa legni u krevet kao čovek, radosti moja…
– Znam da te sve živo boli, mučeniče moj, gutni ovaj brufenčić, i probaj, supružniku najmiliji, da ga nacentriraš u WC šolju kad dođeš tako u neko doba i ništa ne vidiš i ne znaš gde si…
– Presvuci se kad ustaneš, smislu moga života, ispeglan ti veš ene u kupatilu, a evo sam ti i ovde na poslužavniku bogovski spremila, postavila, imaš i preprženu slaninicu sa rovita jajca, i mladi sir i taze lepinju i ajvar, i sve, samo podigni salvete i okrepi se da povratiš snagu, sokole nad sokolima i diko i lepoto moja!
– Da, znam ko ti večeras dolazi da gledate utakmicu, kupiću vino kad se budem vraćala – izađoh iz stana i pođoh u susret sudbini, na posao, kao svaka smerna i vredna žena, a kakva žena i treba da bude.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Napred drugovi

Napisavši krupnim slovima flomasterom Proglas na velikom presavijenom kartonu, uglavih ga ukoso između sedišta i naslona na klupi u Picinom parku, pa sedoh na klupu preko puta, motreći da li će se prolaznici, nadahnuti idejama u njemu, u zborove i buljuke stati okupljati, te da u hajdučkom jurišu provalimo u banke i umesto uboge sirotinje postanemo nobl persone. (Kad mogu drugi to da budu, što pa da ne možemo i mi…)
PROGLAS
„Drugovi i drugarice,
Totalitarna fašistička diktatura kapitalističko-bankarskog sistema bez duše premrežila je vaskoliku zemlju, a vi bauljate kao slepci kroz pomrčinu i ništa ne vidite. Jebu vas kako oni hoće, drugarice i drugovi, a vi stoički i ćutke trpite. Od jutra do večeri crnčite i argatujete, samo da bi preživeli.
Zar je sloboda prestala da peva „Svi će ljudi braća biti“ – zar je nezajažljiva pohlepa korporacija ubila u vama ljudskost, te ste pali u čemer dobrovoljnih robova profita?
Braćo i sestre!
Milenijumski je san čovečanstva da nismo jednaki samo u smrti, nego da ista prava ostvarenja života imamo i kada se rodimo. A taj je san beskrupulozni ološ bogatih, kroz knjige njihovih dupeuvlakača i lakejske inteligencije, proglasio utopijskom smejurijom.
Draga braćo i sestre!
Ne budite ovce blaženo zblanuto zagledane u blistave osmehe USPEHA na televiziji. Zar vam je potreban ovan predvodnik koji će danas reći jedno a sutra nešto sasvim drugo i vodati vas tamo-amo kako mu se kurac digne? Smisao i raj nisu negde ispred i napred, niti na nebu, oni su potencijal u nama, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, i fanatizam skudoumnih.
Ljudi! Zemljani!
Probudite se, bližnji moji!
Život nije „Jedi, pij, veseli se!“ niti „Radi, radi, radi…“ Život je tajna, i može biti lepota. Ali je i nedokučiva bol koju svemu oko sebe mi sami nanosimo.
– E svašta! – slušah komentare prolaznika.
– Sve bih ja to pohapsio!
– Ma ima poneka i pametna misao…
– Ma kakva kurčeva misao, svi bi da pametuju niko neće da radi!
„Narod je stoka“, zaključih, ustajući sa klupe i odustajući od namere da stanem na čelo rulje i s bašibozlukom povedem revoluciju, pa da se i mi, gladni i bosi, otimajući od bogatih, malo razbaškarimo.
„Ima jedan san i svud je u nama“, prteći ranac, smejući se, pođoh u pizdu materinu i u susret mom beskućničkom životu, gde je sloboda jedino moguća.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Beskućnik i Anastazija

Onako korpulentna, široka i visoka, vijoreći crnom kosom, kao furija je kroz prolaz između sedišta grabila ka izlaznim vratima autobusa zaustavljenog na peronu, dok su se od njenih kukova kao iverje odbijali oni što su stajali u prolazu između sedišta.
– Držite je! Pokrade me kurva, milo li joj nanče jebem! – ka njoj se probijao neki debeljuškasti činovnik s tašnom aktovkom, i sa sedišta pred vratima na izlazu ispružih nogu i on ljosnu na patos autobusa a naočari mu odleteše s glave.
Pogledah je dok je pretrčavala peron poluokrenute glave, i njene uske mišje kadifaste oči susretoše se s mojima, i konfuziju joj zameni obest neke vedre devojačke zahvalnosti.
***
– Hoćeš li da ti ja kupim burek, i hvala ti?! – okrenuh se ka njoj pred buregdžinicom iznad Picinog parka, i susretoh njene oči, blago podsmešljive.
– Imam pare samo za jedan. I pokloniću ga tebi – nasmejah se, i dotaknuh joj ruku. – Ali ako i ti dodaš za još jedan, doručkovaćemo oboje…
Na klupi u parku, okruženoj izbeglicama sa Istoka, što ka boljem životu behu u tranziciji kroz ovu kurčevitu zemlju sa malo pametnih ljudi, s gornje usne obrisah joj prstima kapljice jogurta.
***
– Zovem se Anastazija. Blesavo ime, jelda? Po nekoj velikomučenici. Moj tata bio je takav, vernik, ja sam bila kurva. Inače – nasmeja se – svi me zovu Ana. Vršalica! Po mom umetničkom imenu, iz vremena kad sam se jebala kao štuka.
***
– Ja volim da se obrćem! – uhvati se rukom za stub semafora i stade da se oko njega obrće, na zaprepašćenje onih koji sve a ništa ne znaju.
– Lepa si! – doviknuh joj, i bile su to najiskrenije reči koje sam ikada nekoj ženi rekao.
***
Prebacujući iz nekakvog objekta u izgradnji preko bodljikave žice dva džaka napunjena daščicama i okrajcima od greda, dohvatih se za zaleđeni gvozdeni stub kapije i preskočih vani.
– Ajde već jednom, jebem te kilavâ! – požurivaše me iz polusenki noći Ana, prteći o rame džak.
S rancem na leđima i gurajući torbu na točkići, u kojima mi behu ostaci celokupne imovine stečene za života, secajući na ramenu onaj drugi džak, taljigah pokraj Ane, i dovukosmo se do vododerine u zavetrini ogolelog brega pri kraju Mirijeva, gde se pod odblescima bleštavila neonskog svetla Beograda iza nas, na omanjoj neograđenoj čistini do koje je vodio makadamski put, nazirala oniska kućica prekrivena salonitom.
– Spusti drva tu uza zid – očeša se o mene Ana, otključavajući vrata.
– Sad ću da upalim petrolejku – uvede me unutra. – Znaš, isključili mi elektriku, majku im lopovsku, nisam plaćala, ali sve ostalo je zasad u redu, vodu još nisu, i evo vidiš – privikavah oči na neustaljene plamsaje petrolejke – ovde mi je kupatilo – iz četvrtastog hodnika pokaza mi vrata nasuprot ulaznih – a ovamo soba – otvori leva vrata i uđosmo u brižljivo uređenu veliku prostoriju.
– Samo me ovaj „smederevac“ zajebava, dimi – polusavijena potpirivaše vatru. – Kakvo mi je dupe? – primeti da joj posmatram prostranstva karoserije.
– Za tri metera somota – ustadoh i obgrlih je i poljubih.
– Ima li posla? – upitah, dok je sedala kraj mene na kauč, sipajući kafu.
– Ih pogledaj me. Ako si bleskast i glup nisi ćorav. Više ni u ogledalo ne mogu da stanem koliko sam široka… Samo – pogleda nekud pored mene – natrči tako poneki, jer sam jevtina. A da znaš koliko sam zarađivala dok sam bila vitka kao guja. Imala sam i kuću, ostavila sam je sinu, šta ću mu ja više… Nisam bila dobra majka, on sad i ne zna gde sam. A ovu sobu, kućicu, ostavio mi je jedan jebač, da mu ne bih pravila probleme…
– Imaš lepe oči – spustila je ruku na moju. – I znala sam da mi trebaš čim sam te videla. Samo su ti tih preostalih šest-sedam zuba krnji i raštrkani kao seoske tarabe, kako li jedeš s njima?…
Iz „smederevca“ je bleskala toplota, obavijajući nas, i pili smo rakiju, milkeći se. Oči joj behu podrugljivo iščekivajuće, i razgrnuh joj butine i malo kolena zadignuh, ulazeći u nju i u najlepši raj dosuđen čoveku.

Foto: http://www.zerohedge.com/news/2015-11-28/meanwhile-greece-price-prostitute-drops-%E2%82%AC4-hour

Miloš Petronijević i Kasijana Milošević: Otišla je

Iz vremena kada sam sa jednom lujkom snevao nemogućnost i razmenjivao intimna osećanja
Otišla je.
Javila se telefonom:
„Ti zaslužuješ da ti javim“,
umilno kazivaše,
ali joj isključih telefon.
Sa gujama uverenim da su u pravu,
nema razgovora.
Kao, ona je krasna
a ja sam obična džukela.
I idi gde hoćeš,
lujko i ljubavi moja,
i nosi se u krasnu mater!
I ne jebi me u inteligenciju.
▼▲
„Hvala ti što si se javila“,
pisala mi je posle otrežnjena džukela.
E, ne ide to tako, ljubavi moja.
Grešiš u koracima.
Zmija se ne češka i ne vabi nego se gađa u glavu;
bez posipanja soli na rep.
Krasna jesam i krasno se nosim,
u krasnu materinu, i krasno ti ime spominjem.
Sa precenjenima u sopstvenu pamet nema razgovora,
i došla sam da te isteram iz te pameti,
i pokažem kladenac s melemnom vodom,
i mojim likom u njoj,
pa se otrezni i nosi se gde hoćeš,
šta ćeš mi takav.
Jer volim te kad me voliš i pijan,
tad ne vidiš ništa i ne znaš gde ciljaš
a potrefljuješ.
To nema veze sa pameću,
bleso i ljubavi moja!

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Bitisanje

Najveća bol nastaje onda kad izađeš iz blažene magije ljubavi i kad na sopstveno zaprepašćenje otpočneš otkrivati kako onaj koga si volela zapravo i nije ono za šta se predstavljao nego je obična džukela.
A koliko sam ja samo njemu verovala i išla mu niz dlaku i šta sve bila spremna da učinim, kad se samo setim, dođe mi da sebe išamaram i da odem u tri lepe, i od same sebe i od pizdarije koja se zvala ljubav, gde sam bila budala i ovca.
Milu li mu majku alkoholičarsku jebem, koja je to pizda od čoveka, i kao da ga gledam gde dolazi s posla, raspitujući se za ručak i decu i tapšući me po guzici, da bi odremao sat-dva i odlazio u mehanu da s njegovim pajtašima i vucibatinama kao što je i sam igra karte i da zagrljeni i pijani pevaju „nemam nigde nikoga, osim druga jednoga – s njime pijem tugu da razbijem“.
Mora da smo mi žene tek samo privezak ovom svetu, jebem ti takav život i onog ko me u njega postavi, to samo pesnici i sumasišavši pevaju o ljubavi, jer šta će mi takva ljubav, da si kitim valjda pičkine dlake s njom, i da se podvlačim pod nekog, koji me ne razume, i da onako raščepljena kao maloumnica sopćem pod njim: „To, Miki, ljubavi moja! Tucaj me, jebi me, zbivaj ga do koren!“ Eh, kad bih se nekako vratila u ono vreme kad sam bila glupa i zaljubljena i da ostvarim sliku iz glave koja me proganja kako mu sekirčetom zabijam ekser među oči dok blaženo spava.
Sad šta mi je tu mi je, svaki je od nas sam sa sobom i nema gde da ode, prolaze mi godine i već sam se pomirila sa nemogućnostima, nedavna sam na poslu razgovarala sa jednim gospodinom, koji me uvek tamo podržava, on je intelektualac, popili smo i kafu, i danas isto, njegove su oči lepe i bleskave kad mene ugledaju i tužne kad se nekuda zagledaju, nacrtala sam ih malopre u svom devojačkom spomenaru, jer nemoguće je da oči lažu, a on je učtiv i pažljiv, ili barem takav izgleda.

Foto: www.pexels.com