Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: Cigančica

… vetar je opet pomerio karton i pritka je pala, i poslala sam batu da iz potoka donese malo veći kamen, ali on je doneo još manji nego što je tu već bio i sišla sam sama, bilo je klizavo i pogledala sam u nebo i pomislila na jutrošnji pljusak, pokisli smo do gole kože, bati su cvokotali zubi i stavila sam mu ispod moje majice glavu da ga trbuhom malo zagrejem, takvi smo mi Cigančići, uvek vezani jedno uz drugo, teta iz koska nas je pitala zašto smo se baš tu sklonili, ali nas nije oterala, posle se drala što sam pokisli hleb istresla pod drvo, ponovo sam morala batu da ubacujem u kontejnere, svašta se tu može naći, zavisi šta kome treba i na šta je osuđen, tako je bata zimus izneo veliku lutku, tek malo manju od njega, samo joj je oko falilo, odenula sam je u lepe haljine i spavam sa njom, malo smo otpadaka doneli i moraćemo ponovo da idemo, prasci sad dosta jedu, mama kaže kada se ugoje i kada ih prodamo da će nas upicaniti kao anđelčiće, doteraće se i ona, i kada čika Milutin dođe svi ćemo otići u Italiju i postati gospoda, namestila sam karton da se smrad ne bi širio i smetao onima poviše nas, oni se uvek deru da smo sve živo zagadili, ćelavi je jednom došao žvaćući pljeskavicu i pokazivao nam kako to nema smisla, mama mu je skuvala kafu, dokotrljala sam trupac i pogledala kroz prozorče, bio je sav dlakav po leđima, mama je uživala u životu i vežbala za čika Milutina, kesa i kantica su prazni a prasci su još gladni, možda je dosad i ona teta što nam uvek stari hleb i još svašta u kanticu sipa skupila štogod, zimus je bati obukla rukavice i pojeli smo po veliko parče gibanice i uvek nam kad dođemo ponešto da, ona je tužna, kaže da bez tuge ni dan smisao ne bi imao, mene je jednom deka vodio u crkvu, on tamo ponekad sa ikona uzme po koji dinar da bi imao za cigare, unutra je bilo prostrano, svetlelo je kao ljubav, kao ono na televiziji kada je jedna devojčica našla tatu, meni se u srcu svidelo, svi su se razdvajali da deka i ja prođemo i odnekud s visina kao da su anđeli pevali, deda mi je rekao da je to hor i da nam se uklanjaju jer im smrdimo, posle sam srknula vino i pojela kao kocka šećera parče hleba i ukrala jedno za batu, i pitala sam dedu šta je to, i saznala da je to Božja krv i telo Isusa Hrista našega, koji je, jadničko, za nas postradao, kišica ponovo pada, teta nije imala ništa samo nam je po jedan keks dala, setila sam se kafane u blizini gde u Savu niz padinu izručuju svašta, rekla sam bati da se dobro drži za vrežu i već smo bili napunili i kanticu i kesu, vraćali smo se naviše, bata se okliznuo i otkotrljao u Savu, dobro je što je tu plitko, iz kafane su izašla dvojica i jedan od njih počeo je da silazi stepenicama, drugi je rekao „Ma ko im jebe mater cigansku; vi’š da su se nakotili i sve živo preplavili“, onaj se vratio, nikoga nije bilo, bata je plakao i zvao me, klizila sam niz strminu, pružila s obale bati ruku, pustio je busen s travom i ponovo se okliznuo, reka ga je ponela, nije znao da pliva, pošla sam za njim, talas me preplavio, i bol, voda je u dušu nadolazila…

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Misliti pozitivno

Postoji samo jedna istina, ta istina smo Mi
I tako sam, u poodmaklim godinama svojim, kao devojče sela u autobus i pošla da ga upoznam. Tog beskućnika, koji to i nije. Iz intelektualnih pobuda, da bih napisala priču „Dan i noć s beskućnikom“. Jer članica sam esnafa književnog, iza mene su sedam knjiga proze i poezije, objavljenih o svome trošku i mahom neprodatih, a bavim se i malanjem slika, i slobodni trenuci ispunjeni su mi uzletima svih žanrova duhovnog i stvaralačkog čina. A možda me je i zasvrbela, ne znam. Usled dugogodišnje apstinencije. Tek život je zavrzlama, i u vremenima izvan vremena ostavila sam za sobom tri promašena braka, od dve, pa pet, pa godinu dana, ali možda je tu krivica i do mene, oduvek sam bila svojeglava i opsednuta sopstvenim svetovima, kapriciozna i samoživa, i kod nekadašnjih supružnika, prvog i drugog, s kojima sam ostala u prijateljskim odnosima, obilazila sam povremeno svoja dva mališana, koji su odrastali uz bivše mi svekrve (jer nemoguće je pokraj dece baviti se i umnim stvaralaštvom), i sinovi su mi, hvala Bogu, dobro, odrasli su i sazreli bez trauma i oženili su se, dobila sam i četiri radosti, tri unuke i unuka, ljubi ih baka, za koje vredi živeti…
Ima nečeg većeg u nama, to je nesumnjivo, možda je to sudbina, tek mada sam nepristrasno sagledavala život i sebe u njemu, verujući da sve znam i da sam ljubav kao mogućnost ostavila u bespućima za sobom, nešto u meni nije mi davalo mira, i tako sam u večernjim i noćnim šetnjama po fejsbuku, po tom korzou taštine gde se usamljenost mimikrijom skriva i gde je moguće i pametan biti, i upoznala sunce moje i ljubav mog života – tamo smo oboje prezentovali svoju ličnost iznoseći vlastite misli o raznim egzistencijalnim temama u obliku književnom, pisali smo i pesme, komentarisali ih jedno drugome, i reč po reč, s obostranim simpatijama, počeli da se zagleđujemo i da otkrivamo duševne bliskosti.
Ja sam u svojim pesmama o pejzažima duše pevala o ljubavi i iznosila zanose emotivnih raspoloženja, dotičući beskrajnu i čudesnu lepotu sveta, koju često ne primećujemo, i čistotu našega srca kada se raduje i voli, a bavila sam se i istraživačkim radom i u svojim statusima-skicama pisala o bračnom nesaglasju, tako čestom u životu udvoje, pokušavajući da ga prevaziđem blagonaklonim savetima o obostranom razumevanju, popuštanju i usaglašavanju, što sve, ako smo razumni, postoji kao mogućnost – a moja duhovna simpatija pisala je Dnevnik beskućnika, na osnovu vlastitih iskustava, kako sam tada mislila, ne mareći za uljudnost i psujući u njemu sve oko sebe (što nije lepo i što mi se nije sviđalo), ali je istovremeno objavljivao i čežnjivo-nežne stihove o nekakvoj nimfi i vili Ravijojli, dotičući njima proplanke sna u blesku ljubavi i nedogleda, time me je zaintrigirao, imao je pedeset i šest godina, na fotosima je izgledao pomalo kao klošar, sa dugom kosom do niz ramena, bez drugih vidnih falinki.
U životu ponekad ne biva sve onako kako smo zamislili, i mada sam tek samo htela da ga vidim, da napišem priču o beskućniku i da mu iz bogobojažljive saosećajnosti nenametljivo pomognem i kao nesrećniku koji nema nigde ništa udelim neki dinar, sve je bilo drugačije, naša su predviđanja ništavna, sačekao me je na autobuskoj stanici u Beogradu, kao što smo se i dogovorili, gledala sam ga kroz prozor, nije izgledao kao dripac i uličar (mada nije bio ni daleko od toga), i čim sam izašla prišao mi je raširenih ruku, sa bleskom u osmehu očiju, zagrlio i poljubio u čelo, a potom su nam se i usne dodirnule, u šapatu traženom kroz ceo život, zaneli smo se momentalno, sve što sam sanjala istina je, kada se dve duše nađu život je bajka, shvatala sam to dok sam koračala kraj njega, popili smo kafu tu na stanici i on nije odvajao ruke od mojih, a njegove oči, prelivene nežnim beskrajem u dnu lepih tamnih zenica, plamsale su vatrama ljubavnim, i njemu su moje bile takve, priznao mi je kasnije da imam najtoplije smeđe oči na svetu i da ga je ljubav kao viša sila prožimala što me je duže slušao i gledao, kao da me je tražio kroz sve godine u prazninama iza njega, posle smo šetali, i u Pionirskom parku, gde smo dugo sedeli, izneli smo jedno drugom sve o nama, ispričali naše živote, iskreno, bez kompromisa, prikazujući sebe crnjim no što jesmo, shvatio je koliko sam neshvaćena u životu a i ja sam videla da je i on to isto, bio je bez igde ikoga i nigde ničega, zanesenjak i neradnik, prodavao je čiviluke po vašarima kako bi imao za leb, cigare i rakiju, mučena duša (ali moj dragi sad sve manje pije, ljubav ga je fundamentalno promenila), i mada to nije priličilo našim godinama celo vreme smo se na toj klupi u parku lomeći se privijali jedno uz drugo, ne hajući za one što su kraj nas prolazili, a od koji su neki s čuđenjem zastajkujući usporavali korake gledajući u starca i babu zanetih ljubavisanjem, treperenje naše ljubavi obasjavalo je Beograd, i padao je sumrak, kupili smo na kiosku po burek, on sa mesom ja sa sirom, zajedno smo prvo jeli njegov a posle moj, i stalno se ljubili i smejali, zagrljeni, u onolikom Beogradu, zbog nekakvog sajma, jedva nađosmo nezauzetu sobu u jednom hostelu, pali smo u čežnju i zanos, šaputao mi je svašta, da sam njegova lepotica, kraljica, i osećala sam se tako, njegove ruke i usne bile su svuda po meni, vreme je otišlo u vanvremena, nežno mi je razmaknuo kolena i isprepletosmo se, bilo je to jače od ljubavi, bila je to sudbina…

***
Moj dragi i ja sada smo već sedam godina u braku, srećnom u svakom pogledu, i još onda, na početku naše veze, uvideli smo da nismo za ovaj svet ovakav kakav je, da smo od njega različiti i da nas on sa svojim htenjima i pretenzijama više ne interesuje, ostavila sam posao frizerke, nisam više mogla da se blesavo osmehujem i ulagujem svim onim uspijušama i opajdarama, prihvatila sam ruku mog čoveka – „zbogom, sudbino raspuštenice“, rekla sebi – i tako smo se moj muž i ja udaljili od civilizacije i otišli na Hajdučku goru, u jedno polunapušteno selo na obroncima planine odakle su njegovi, gde je imao zapušteno imanje na kojem decenijama niko nije boravio, tu smo, uz neke subvencije i podigavši kredite, oformili stado od dvadesetak ovaca, moj suđeni vodio ih je na ispašu i plastio seno a ja sam ih muzla, spočetka smo živeli u jednoj potleušici, u kući od nepečene cigle koju je još 1932. godine podigao njegov deda, bila je malo nakrivljena, ali smo imali struju, telefon i bunar sa elektro pumpom i sprovedenom vodom, a onda je moj soko od čoveka u toku druge godine našeg braka postavio temelje i kasnije snagom vlastitih ruku izdeljao borove i svojeručno nam sagradio prekrasnu brvnaru, remek-delo nauma i stremljenja naših, sa najlepšim doksatom ikada mojim očima viđenim, okitila sam ga puzavicama i muškatlama i posadila perunike i cveće sve do same gradine, gde uzgajamo povrće za naše potrebe, krastavce, paradajz, paprike, lukac, krompiriće, promenila sam se i ja, definitivno, zbog onog kojeg volim, zbog onog koji me voli, ostavila sam za sobom lujku zagledanu u nebesa i oblake kakva sam bila i upregla se u kecelje, naš ovčji sir iz kačica pročuo se među gospodom i državnim činovnicima u obe po tridesetak kilometara jedne na sever a druge na jug udaljene varoši, potražnja nam je veća od proizvodnje, ali ljubav moga života i ja sve radimo ponajlak i tek samo onoliko koliko nam treba, u duši smo ostali pesnici i umetnici (i u zabiti planinskoj može se bivstvovati i pri tom se umnim stvaralaštvom baviti, dokaz za to smo nas dvoje), i tako smo za astalom pod vinjagom moj voljeni i ja, zagledani u ljubav u nama i jedno u drugo, napisali i zajedničku poetsku zbirku Blesak nedogleda, o beskrajima u onima koji vole, u onima koji se vole, napisali smo i po dva romana, o svetu u kojem živimo, moji su emotivno razumni a njegovi su tuga od pesimizma, on voli tako da filozofira, trenutno je zanet razradom priče o trivijalnosti zla kod uobražene dobrote samozaljubljeno uverene u svoju malu istinu, postavila sam štafelaj da ga nacrtam kako sa klupe smejući se zavitlava petla Ostoju pujdajući ga na kokoške ispod kajsije, s bardakom vina kraj njega (u znoju lica svojega oporavio je moj delija njegovog dede vinograd da imamo vina kada nam dođu gosti, mada nam retko ko dolazi), ponekad crtam i okolne planinske vrhove, i ptice, jastrebove, drozdove, čvorke, slaveći lepotu života i slobodu koja je svuda a koju ljudi ne vide, i radost, koju sam otkrila dok je moja ljubav koračala kraj mene kroz svetove moje, kao što sam ja kraj njega i s njime prolazila niz livade njegovih čežnji, u danima ovozemaljskim kakvi treba da budu, jer onaj koji se rodio na ovaj svet a nije upoznao sreću uz drugog kraj sebe zaludu je živeo i proćerdao dane, znam da ga mnogo volim i da ćemo biti srećni do kraja života, a i posle, kad sa ovog sveta odemo – na jednom proplanku posadili smo magnoliju, koja se već razgranala, ispod koje ćemo smešanih kostiju biti u istom grobu, bez onog besmislenog kamenja koje zovu spomenicima – tek i posle, kada se ovi dani završe, bićemo zajedno, to je nesumnjivo, i sve dok postoji bivstvo, koji ne može ne postojati, kao anđeli ćemo se na nebesima držati za ruke, u svim vremenima posle ovog vremena.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Jednoj prostitutki

Svet je tužno mesto –
odblesci Uspeha i Moći
sakrili su ljudskost
i život je to što je.
Pođi svojim putem, devojko,
možda te i potrefi sreća
u svetu gde je laž istina
i gde je dobrota sebična maska.
Mudonja, koji zastane,
platiće ti za raširene noge,
osmehni mu se: „Ti si najbolji jebač“, kaži,
i uspavaj dušu, da bi trajala.
U svetovima, zastalim u mašti,
potrči ka nečemu, što je kao ljubav,
potrči najbrže što možeš
i poveruj da ćeš stići…

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Šetalište

Oveći crni džukac, na šetalištu kraj Save, liznuvši mi šaku, skočio je i seo na klupu kraj mene, i pogledavši me u oči, opružio se i prednje šape i glavu spustio do mojih kolena.
Idući za psom, a zaostajući za njime dvadesetak koraka, dozivajući ga „Stani, Gari, ne stanuo dabogda!“, jedna malo viša smeđokosa gospođa, od nekih šezdeset i nešto godina, priđe i stade pred klupu:
– Izvinite gospodine – kaza, posmatrajući me plavkastim očima kroz naočare s većom dioptrijom. – Pustila sam ga načas da mu bolje namestim povodac – pokaza mi isti u njenoj ruci – i on je pobegao – pokaza na Garija.
– Vi prosite – pogleda kraj klupe moju kutiju od cipela sa nešto sitniša u njoj i natpisom: „Udelite gladnome i unesrećenom, draga braćo i sestre“.
Zvala se Rada, „Radmila“, pruživši mi ruku kaza.
– Znate, tako je na toj istoj klupi sedeo i moj pokojni muž, bog da mu dušu prosti, a Gari se – pomilova psa – kada bismo iz stana izašli nije odvajao od njega.
– Da – sede na drugi kraj klupe, s Garijem između nje i mene. – Bio mi je suprug dobar i pažljiv čovek, radan – oči joj se preliše setom nostalgije i samoćom – ali voleo je veselnik malo više da popije, tada sam postajala njegova lepotica, i zato je u našoj kući uvek bilo i rakije i piva i vina, takav je život, šta ćeš…
– A ponekad tako svečeri popijem i ja – obori glavu.
– Deca su nam dobro, živa su i zdrava, hvala Bogu, to je najvažnije – prihvati od mene pljosku s rakijom i malo tek otpi – imamo sina i kćer, završili su fakultete i otišli u Skandinaviju, znaš kako je ovde, ponekad se kad stignu jave, imaju svoju sudbinu i svoje brige – zagleda se u daljine.
– Sve je to život – s nekakvim poluosmehom kaza. – Nije ti toliko loša ova rakija… A ti, odakle si?
Kao dve smirenosti kojima se više nema šta dogoditi, razgovarali smo o senkama nečega što je bilo, ne osuđujući ništa, povremeno ćutali, gledajući u reku pred sobom.
Nekakav se vetar ustalasa i preko Save negde u Panoniji sevnu munja.
– Izgleda da će kiša – pogleda u nebo. – Jeste li gladni?… Tu sam blizu…
Gari mi liznu ruku i pođosmo uz ulice naviše.
Košava je s trotoara podizala razbacane papiriće i kotrljala opuške i u ljudskom mravinjaku prolaznici su se kraj nas mimoilazili…
– Da, ja sam ovde – uvede me u stan. – Malo je u neredu – zatvori prozor – znaš, ponekad sam kao guska u magli…
– Sad ću ja – u dve čašice nasu rakiju, pa izađe i vrati se noseći na pladnju tanjiriće. – A uskoro ću nam i spremiti šta – otvori teglu s ajvarom i izreza na kriške sir i salamu.
Sedeli smo, gledali u televizor i pričali o nevažnostima, i u jednom trenutku ruke su nam se dodirnule da izbegnu beskrajnoj samoći trajanja.
Sa dvoseda u uglu, Gari nas je zamišljeno gledao.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Pile

Ja se zovem Oli. Moje drugarice su Doli i Moli, a sa nama su još i Sani i Fani; mi u isto vreme koristimo pojilicu i hranilicu i čavrljamo posle o Tomi i Momi što nam se nabacuju i hoće da se igraju s nama. Ponekad se među nas ugura i Ćora da kljucne koju granulu, ali je mi uvek složno izbacimo jer je mnogo ružno pile.
Kad su nas kao male i nedoučene istresli u hangar i još malo neki dan dok nismo videle kako je svet blistav, znale smo da ćemo čim pustimo krilca otkriti i ostale radosti što smo ih u krvi nosile i poći putem na kojem ćemo ispuniti svoju sudbinu. Sećam se malo bola dok su nam kljun u lepotu dovodili, što je moralo biti – ili je to tek samo legenda umišljenih brbljivica i verovatnije je da smo se ovako lepe i rodile.
Miš, što se ponekad provuče između mene i Fani, doneo je priču da s one strane prozorčića iznad nas postoje bića slična nama koja povazdan čeprkaju po osunčanim proplancima i rade svoj posao. Fani ga zamišljeno sluša dok pokušava da joj objasni šta su to crvići i videlo na nebu, ali ja samo žmirnem očima i više volim što sam ovakva i uvek ovde i sada.
Negde na sredi hangara i prema vratima, u nerazumnom htenju da umaknu ili šta već, iznenada je nastalo besomučno divljanje i neki su načisto pošandrcali i počeli da se do krvi sakate i tamane. Vele da nismo stvorene za ovu teskobu i dahtanje i da ćemo i sami završiti kao proteini ovih što nas hrane i poje, i da je sva razlika među nama što će po prevashodstvu neki biti posluženi na stolnjacima uvaženije gospode te postati deo njihovog tela.
Ja i Doli pribile smo se uza zid i drhtale, i kad je prošao užas i ostala tek samo potmula jeka prebirale smo po pameti da li će nam zaista glave doći ovi što se oko nas ovoliko trude i lome, i potrvši tu besmislicu očiglednom istinom da dobrota isključuje zlo, smirivale smo srca svoja i vraćale se svetu u kojem je sve u najboljem redu i onako kako treba da bude.
Ono, ja nisam naivna i slepa, i znam da život nije lak i da se pokadšto štošta mora istrpeti – meni je perje na leđima otpalo, ali to je zato što ih uvek maloumno okrećem ulevo da bih kljunicu hladila – i ako su sve stvari povezane i ako je sve ljubav, to ne znači da i nama mora sve potaman biti, jer svet je širi od moje male glavice i neiživljene želje mora da odu i sreća je daleko.
Od jutros u nas nahrupi strah i strepnja nam preplavi zdrave misli… I govorim samoj sebi i svima oko sebe da je zasad sve u redu i kako treba da bude, samo mi srce ludački udara, i sijalice se polako gase i sve nas je manje i manje. Pribijala sam se uz Doli i Sani i povlačila u senku i snatrila o nevidljivosti, ali me ruke dohvatiše i iznesoše, i upoznah plavetnilo dana, i s otkinutom glavom kroz treperenje gledah kako mi telo u ključalu čegrtaljku bacaju, a onda sam zaćutala.

Miloš Petronijević: Pijanica

Ševrdajući niz trotoare, pevao sam „Mala, mala, da li bi mi dala…“ i nazdravljao životu i samom sebi. Poklonjenje ljudskog roda zaslužuje onaj ko je izmislio rakiju, bez koje veselja i sevdaha nema, a koja me je sjebala načisto.
− Moj naklon, divna gospođo! – poklonih se postarijoj utegnutoj drusli. − Vi naprosto zračite magnetizmom i dobrotom i blistavim očima mesečine − ispružih šešir za milostinju.
− Jadnik! − okrenu se curica za mnom.
− Ma neradnik – zaključi čovek, ulazeći u restoran.
„Svest je vreme, i nema vremena bez svesti, a ja sam svest“, otpih u hodu rakiju, zagledan u bleštave vrhove solitera. „Ti si car i bog i nema drugih bogova osim tebe“, okliznuh se na najlon i padoh i samostalno ustadoh. „Glasovi u nama misli su naše, a misao ne znamo šta je“, setih se maloumnog čitanja knjiga, kad sam posmatrao sebe − bavio se „introspekcijom“… Žalosno proćerdan život.
Na raskrsnici kod parka skrenuh ulevo, zaobilazeći palatu Visokog doma da se ne bih uzalud nervirao zbog neostvarenog sna da žgadiju tamo prisutnu dignem u vazduh…
To je mržnja, prema njihovoj uobraženoj sebičnosti i lažnoj dobroti, koja je zlo, a boriti se protiv zla je vera u mogućnost sna o pravdi, koji su utopijom proglasili. Svi moćnici institucija ovoga sveta oduvek su rulju zamajavali pozivima na skrušenost ljubavi i toleranciju, i obećanjima prosperiteta i slobode u nekom novom sutra, da bi njima lakše manipulisali i slali ih u klanice i njihovim skudoumljem sebe veličali. Bol ovoga sveta je u idiotizmu razdragane ljubavi naroda što prišljamčen uz i niz ulice zasipa cvećem blindirana vozila s figurama od značaja i kliče: „Živeo naš predvodnik!“ – i ma šta o tome pisali sanjari, sumnjam da će ogranuti dan kada će slepci progledati i sami od sebe prestati da koriste banke i prate vesti, kako bi se bez upotrebe sile i vođstva novih nasilnika oslobodili okova, izolujući se od vlastodržaca i izlažući ih preziru i podsmehu, i ostavljajući ih da se u njihovim ustanovama bave samima sobom…
„Duša je naša satkana od straha i gluposti“, prolazeći kraj piljarnice maznuh iz gajbe paradajz i zagrizoh ga kao jabuku, dok mi se sok cedio niz bradu i majicu.
„Voleti ljude – ko je to rekao“, prođoh kroz uglađene na autobuskom stajalištu, koji mi se pijanom uklanjahu s puta. „I crkva ih je volela, pravoverne, i Hitler, rasne i disciplinovane, i Staljin, onakve kakvi treba da budu. I kapitalizam ih voli, uspešne, u njegovoj službi, s pravom glasa da izaberu njegove izabranike, što se demokratijom zove. − Od te sujetne dobrote, slatko uverene u svoju malu istinu, nema većeg beščašća i zla na zemljinom šaru: zla koji se čini u ime Boga, Nacije, Pravde, Napretka…“ naleteh na praznu konzervu i šutnuh je, gledajući gde leti u pizdu materinu, ka nekom parkingu.
„Pomogni, Bože, Milošu Petronijeviću da dušu svoju sačuva, u svetu kojeg si stvorio da se duša čovekova slomije“, shvatih da stojeći kraj nekakve bandere razdrljena šlica pričam sa samim sobom…
„Vode teku nizbrdo“, posmatrah odbleske sunca na Savi, „i odlaze u nebo i ponovo se vraćaju, i nade umiru poslednje“, sedoh na klupu, zagledan u nemušte pustinje u sebi.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Bistrookoj frajlen

za šankom kafane “Idu dani”

Stalno me izvrgavaš ruglu
i praviš budalu od mene,
igrajući smutne igre sa samom sobom.
I kao da se sav smisao mojih dana sveo
na fantazmagoriju bleska tvojih butina,
što ih omađijan gledam
dok stolove vešto obilaziš.

Naginješ se nada mnom, točeći mi rakiju,
sva miomirisna,
i vršcima dojki obrazima mojim pozive šapućeš,
bliska a neuhvatljiva,
skrivajući sve istine u sebi samoj,
i ostavljaš me i odlaziš,
lepršava,
da bi jebiželjnim hodom
sjebala dandala pijanoj sabraći mojoj.

Jedina u haremu naših šenlučenja,
očijukaš sa svima oko mene,
i vlastitom me podsmehu izvrgavaš,
stalno.

Smeješ se, nevino, i veliš, sva ustreptala,
da samo mene voliš,
i u žamoru iskričave noći
slušaš buncanja moja
kako ću do kraja života,
ako ne ubijem srce svoje,
opijen trčkati za tobom, nedohvatnom.

Pitam se samo
da li bi bez tvojih lepih sisa
tolikim tajnovitim saznanjima
blistao tvoj razbludni pogled,
i ne znam
gde se izgubi vreme
spokojnih dana
kad sam se učtivo javljao ljudima
i znao šta sam.

Tad, kad sam mislio da sve znam,
a da znao ništa nisam,
verovah, kao i svaka budala,
da ću nezamenljiv biti,
i da ću te oduševiti
u igri što je zaigrasmo one noći,
kad ispraćen saučešćem prethodnika
za tobom pođoh, dičan,
misleći da zvezdu pod suknjom skrivaš,
što se pokaza tačnim,
ali to tačno i jedino beše,
i znao nisam
da puta do tebe nema,
i da ti,
koja želiš da te poseduju,
posedovana nikada nisi..

Sedim ovako,
i gledam te,
smešeći se, blažen,
i pijem ovu rakiju
i mučim muku svoju
da li da se okrenem
eda gledao ne bih
gde na moje oči landaraš sevalom svojim,
velikodušna,
ne mareći za nas,
zamenljive –
ili da te molim da mi oprostiš,
ne znam šta,
da l’ to što sam
žalosno umislio
da je vaskoliki svet
tek zarad mene stvoren…

Foto: www.pexels.com