Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: Kurva

– Ene, gle, kako je lepo procvetala trešnja… Opet će tebi tvoja nana praviti slatko – govorila je moja baka, gladeći me po kosi, dok sam se držala za njenu suknju i odignute glave posmatrala svetle senke u hladovini njenih mrkih očiju.
Očuvala me je ona otkad sam se rodila; deda je radio u varoši, a majka mi je otišla u plave daljine kada sam imala dve godine, i samo smo je četiri puta videle otada, i ne znam ko mi je otac.
Izrasla sam se u lepog devojčurka i dečaci su se kao vrapci jatili oko mene, ne prilazeći mi: – Jesi li joj video sise, jebote! – Kasnije sam ih pustila, i moj osmeh je, svojom spremnošću da se raskrili, razvejavao u njime pomrčine neznanja i nesigurnosti, a podatna dragovoljnost moga tela rasplamsavala je u poletarcima neslućene osvajačke planove u pogledu ostalih drugarica, ohrabrujući ih u samopoštovanju.
Posle sam otišla u Grad. Brzo sam postala tražena i prešla u Hotel. Tu je već malo ko za moju pičku mario. Tražili su da im glumim sluškinju i gospodaricu, majku i devojčicu; iživljavali su neku tamu u sebi koja se iživeti ne da i priznavali mi sve ono što zakonitoj ženi nikada ispovedili ne bi; vezivala sam ih i čarapom im kurčeve i jajca dražila i jebala ih vibratorom u odrtavele čmarove dok su kao mučenici neuračunljivo soptali poda mnom; debelo su plaćali i pokajnički se ponovo vraćali, kao da je u pitanju golemi nesporazum ili otklanjanje sitnice što kvari svu njihovu sreću. (Neke sam viđala i na TV-u, nasmejane, dok ih je narod zblanuto gledao spreman za njih pod voz da ide.)
Onda su se potukli i mislila sam da ću se snaći kao što sam se uvek snalazila. Jedni su bili Onamo, Drugi su bili Tamo, i preko bregova su se dovikivali i psovali jedni drugima sve najrođenije.
Vratila sam se na naš proplanak pred polugodišnjicu dedine smrti – dole, u zamukloj čaršiji, nije bilo vojske – i jednog popodneva su Neki ušli i doneli nam slobodu. Kroz nekoliko dana oni Drugi su ih granatirali i baka i ja sklonili smo se u podrum starog vajata.
Kada smo pred veče izašle, odozdo se čulo slavodobitničko veselje pobednika – bili su to oni Drugi – i pod strehom verande petorica Prvih unezvereno su provirivala iza ugla kuće dole ka naselju.
– Ovde čavka, ovde čavka, vrano javi se – siktao je kovrdžavi u motorolu, i čuh da će čekati noć i njihovu podršku.
Okrenuli su se s oružjem kad smo napustile ćošak vajata i pošle stazom ka njima i kući: – Ne pucajte! – umirio ih je bledoliki. – Čuće nas! – i jedan od njih, ošišan do glave, prišao je i radoznalo me osmotrio, a opasani s redenicima stao je pred baku i upitao je: „Jesi li naša ili njihova?“
– Jest, kurac naša – odgovorio je naočarac, ne slušajući bakina uveravanja da smo njihovi, ni moje: „Kako ste, momci… kako ste, braćo?“
– Ova im je pokazala staze i bogaze – rekao je ošišani, i uhvatio me palcem za podbradak, nišaneći me u oči.
Bili su već pripiti, i ušli su u kuću – naočarac je iz vitrine dohvatio flašu brendija – i ja sam im postavila sto, i sir i paradajz i narezala im čajnu kobasicu. Stražarili su naizmenično kraj prozora moje sobe i na stolac u verandi postavili su puškomitraljez.
– Majku im jebem, da nas ovako Krelac zaboravi – psovao je kovrdžavi, a ošišani je uvek tražio da mu ja sipam piće, i potezao me za rub suknje i dirkao po kolenima.
– Živite li same? – ispitivao je baku bledoliki, a naočarac je prevrtao po našim stvarima i raspitivao se gde krijemo oružje.
– Ma, izvedi tu matoru odavde – okrenuo se ošišani naočarcu. – Vidiš da se veštica samo pravi fina, pizda joj materina – i opasani s redenicima uhvatio je baku za pulover i odigao je od stolice: – Hajde, stara, da nam malo čuvaš stražu – kazao je. – Nemojte, deco – pritezala je baka čvor na marami – a ošišani mi je uvrnuo članak na ruci i držao me u mestu ne obazirući se na moje otimanje.
– A da sad tebe malo upoznamo – namignuo je ošišani kad su baku zatvorili u stražnju sobu i posadio me sebi u krilo.
– Vole one to – rekao je opasani, i pokušala sam da se nasmešim i ustanem, ali me je naočarac uhvatio za kosu i udario mi šamar.
– Manite je – rekao je bledoliki izlazeći na verandu, a za njim je bez reči izašao i kovrdžavi.
Naočarac me je držao za ruke i opasani mi je stavio maramicu u usta i zadizali su mi suknju.
– Uživaj, lepojko!.. – Tri rupe za tri kurca: baš taman… – Sad kad te nataknem upoznaćeš sreću… – Samo naš narod ovakav alat ima… – Zavuci joj ga u dupe pa da ima dva…
Posle su izašli – („Uslužila si narodne heroje..“) – i kasnije se začula pucnjava, i ja sam plakala. Bilo mi je žao nane, koja me je grlila, i ljudi što su takvi, i sveta… Dan se bio zaustavio, i ponoć je prošla: „Bili su pijani, čedo moje“, i suze bakine bile su ljubav, i bol se kamenila, i zagrlila sam baku, i sanjala beskrajnu plavet neba, i sebe radosnu, u polju.
Ujutru su nas probudili, lupajući na vrata. Bili su to oni Drugi i bila ih je puna avlija. I njih je zanimalo čiji smo: „naši ili njihovi?“ Raspitivali su se za onu petoricu od sinoć i ispitivali me što ih nisam prijavila. Trebala sam da ih nadmudrim, da se nekako iskradem i ne mareći za život siđem do njih.
– Tako radi onaj ko svoju domovinu voli, pizda ti materina! Hoćeš da ti slobodu na poslužavniku donesem?… – smeđokosi me je uhvatio palcem za podbradak, dižući mi glavu. – Nemojte je više – pošla je nana ka meni i on je odgurnu. Pala je zatiljkom na ivicu praga, i trag krvi pojavio se u njenoj kosi, i kap na usnama; dok joj se pogled gasio, pogledala me je, kao da se izvinjava.
Umrla je sutradan, u bolnici.
Bio je rat, posle su ih pomirili, i došli su novi dani, i Oni od Onamo i Oni od Tamo rukovali su se i govorili da narod koji je imao vijugu da ih izabere kriv ne može biti, i da se prošlost neće ponoviti, i ponovo je sve je bilo u najboljem redu i onako kako treba da bude.

Foto: www.pexel.com

Miloš Petronijević: Razgovor s mrtvacem

Volja je osećanje koje imamo o svojoj ulozi
Klasni neprijatelji proleterijata i sirotinje i prirodni tlačitelji bezgaćnika šiljomude da sam ja najveći zločinac XX veka. Vaskoliki su svet za svoj bogomdani pašnjak podsvojili vlasnici kapitala, a neuki ćute, u strahu od totalitarizma. U komunizmu bi bilo još gore – uče ih plutokratske udvorice, i s naoštrenim kurčićima upiru prstom na mene mrtvoga, šireći u svojim (ej) naučnim radovima klevetničke informacije o mom liku i delu: imao sam, kao, ćef za vlašću, vele, te sam u paroniju zapao i potro onoliki narod.
Pa majku vam jebem da vam jebem! Narod je mene voleo, bando reakcionarna, i zar bih ja kroz sve méne izneo živu glavu da nije bilo plamene vere masa u izgradnju besklasnog društva i drugarske podrške najodgovornijih kadrova Partije, koji su me uvek mogli smaknuti da su boljeg imali i da nisam bio ono što sam bio. A bio sam pravednik, hulje revizionističke, i graditelj naučnog komunizma i društva bez privilegija i nepravdi (a to utopijom, majčicu vam vašu, zovete) – to je bio moj razlog za život: da u skladu s istorijskim zakonima revolucijom vlast na obične ljude prenesem i satrem one koji su ih eksploatisali. Nije me interesovala moć radi nje same, kao što mi zarad kapitalističkih ciljeva visokoparno podmećete, gnusno falsifikujući istoriju i služeći se liberalnom demagogijom, sluge imperijalističke – pa po vašem naukovanju ispada da sam ja iz težnje za moći (da bih bio diktator, je li?) i na robije išao (kao da tamo nisam mogao za svagda nestati), i u Sibir me je, zar, caristička policija slala da bih se prekalio i cara ubio i novi car bio, znajući još na majčinoj sisi, izgleda, da ću biti ono što ću biti: pa ima li tu logike, kokoške bla-bla-bla ćorave? Mene je revolucija stvorila i za nju sam živeo, a moć mi je trebala da bih je čuvao i očuvao od svilom i ugledom okićenih buržoaskih razbojnika i nepoštene inteligencije – veliki SAN me je vodio: vera u društvo jednakih mogućnosti i u porodicu slobodnih i srećnih naroda, vera u trudbenika sposobnog da vlastitim moćima izgradi međuljudske odnose u kojima neće biti eksploatacije čoveka nad čovekom. Bio sam voljan da ljudima stvorim pravedniji svet od onog kojeg sam na rođenju zatekao, a kakva je vaša sitnoegoistička misao i volja vidi se po staklenom zvonu ispod kojeg, s poštovanjem drugih, u samopoštovanju živite. Siti i obesni, s blistavim svim zubima u glavi i u mirišljavim gaćama svilenim, stojeći iza katedri opravdavate debele plate prikazujući u karijerističkoj servilnosti postojeći kapitalistički poredak kao najbolji od svih mogućih svetova: – „Lese-fer, lese-fer“, cvrkućete, ne mareći za plač roblja na Zemlji. – „Dobro je! Nije baš najbolje, ali i ne može bolje…“ jedan za drugim naučeno ponavljate, braneći, kao, slobodu od tiranije, i pobedonosno uvereni da ćete besramnim iznošenjem svega najcrnjeg o meni i invazijom na tekovine Revolucije, za koju sam živeo, uništiti i samu ideju, i nužnost njenog ostvarenja. Ali, znajte, uskogrudni, civilizovano nasmejani nitkovi: dokle god postoje klasno društvo i neumitnost razvoja, postojaće i naučna (ne tupi ga s verska, maljčik), velim naučna komunistička ideja kao jedino rešenje toga problema! A onoga koji te izrabljuje treba ubiti. I da znaš i ti, individualni elementu: to što sam lenštine poput tebe slao na društveno-koristan rad u Norilsk, da delikt mišljenja okaju i ljudi kao što treba da budu postanu, bila je istorijska neophodnost (pošto, naravno, ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest, i nije važno šta si uradio, već šta bi, pogrešno misleći, mogao da uradiš) – a to što usled lagodnog života ponavljaš kako svako ima pravo da bude različit i da razmišlja i oseća i živi na svoj način, i da je to pravo iznad prava države budući da, veliš, društvo bez slobode mišljenja ne opravdava nikakva pravda, e to je, vidiš, kontrarevolucionarna delatnost i nazadni idealizam, malograđanska svest što pretežno o sopstvenom dupetu brine, jer, zapitaj se samo: ta valjda i oni na čijem znoju intelektualno živite, zadrigli u kravatama, hleb vam vaš beli što ga jedete, zadavili se dabogda (to je nečovečno, je li, ali spram vama, koji svega, pa i slobodnog vremena, na pretek imate, i to je mržnja, začudo, a vi bi kao, dok zarad golog života za druge dirinčite, ljubav kao cvet u duši svojoj uzgajali) – i, velim, zapitaj se samo: ta valjda i obespravljeni imaju pravo da sa čela otru znoj, i da sednu i danu dušom i dođu k sebi, kako bi se snašli i pronašli i uvideli da nisu tek marva u vašem jarmu i da samo od njihove pobune zavisi da li će kao ljudi živeti životom dostojnim svesnog bića, slobodni od tiranije čoveka nad čovekom, i od vaših sitnosopstveničkih interesa na njihovoj grbači ostvarenih. A oni koji nemaju ništa moraju se organizovati da bi srušili one koji imaju sve. I težina revolucionarne odmazde biće još krvavija.
Nisam ja nigde pogrešio, maljčik. Ni u razmišljanju ni u vođenju revolucije. – Svako je za sebe uveren da uglavnom ne greši, veliš, i nemogućnost čovekova da bude drugačiji do onakav kakav je njegova je sudbina. Jedni će, kažeš, na račun tuđe bede zgrtati novac koji u svom životu potrošiti ne mogu, neki će metanisati pred onime koji je zemlju zarad nadzemaljskog raja stvorio, treći će krupnim koracima preko poubijanih ka svetloj budućnosti trčati, znajući da je sami videti neće. A vernika će uvek biti i krv će teći kao voda. I razmišljaš koliko možeš, i činiti se da si glup, a na šta i očevidne činjenice ukazuju… E moj druže, slepcu! Nisam ja rđa i fanatik čiji je dijalektički materijalizam bezdušniji od iracionalne pohlepe i grabeži licemernih kapitalističkih snaga, koji u svojoj beskrupuloznosti bez stida odvukoše i boga na svoju stranu. Niti sam stvarao mravinjak, gospodo i gospođe buržujske, već sam, u skladu sa mehanikom društvenog razvoja, od ljudskog materijala aktivne graditelje socijalizma stvarao, i društvu bez izrabljivanja težio, i u danima sudbonosne borbe, oslanjajući se na revolucionaran, naučno-klasni duh pravde, a poznavajući dušu naših mužika, mahom pijanih (da bi izdržali život, pomišljaš solidarno), već sam, dakle, u skladu sa odlukama Kongresa i Politbiroa, s pravnim osnovom i uz razrađen institucionalni okvir, uvodio interne pasoše i s tvrdokornom masom beslovesnih seljaka u industrijalizaciju se upustio, i u skladu sa zajedničkim ciljem svih progresivnih snaga ukazivao na stranputice i boljševike stare garde uklanjao da jalovim blebetanjem Revoluciju kočili ne bi (naravno da ih tereti ne ono što su uradili već ono što su mogli da urade da nisu streljani), i lišen nedostatka budnosti s čelnim drugovima potpisivao spiskove, i stvarali smo jedinstvenu partijsku liniju, i NKVD i Armiju od opasnih smutnji štitili, te su očišćeni od devojačkog kajanja i očeličeni rat voditi mogli, i bilo je gladi i stradanja, jeste, i ruke su mi bile krvave, ali takva je revolucija, i evolucija, jer svet kakav je ja nisam stvorio, ja sam ga zatekao, i ispravljao, što oblik je ljudskog uspeha, i snage, ne očaja, ljubitelju lepe književnosti.
Jer, pogledaj samo, doušniku obzirnih stremljenja, pogledaj to amoralno pomanjkanje obzira prema drugima, tu pohlepu koju je kapitalistički liberalizam postavio na pijedestal vrlina. Pogledaj te akademike, političare i ostale, sav taj establišment – ta samo svojim nakitom svaka njihova gospoja bi tri sela gladnih u Africi godinu dana prehranjivala – pogledaj te gotovane i turiste, gde šećkajući se obilaze monumentalne građevine i dive se ljudskim dostignućima, jer ciglu nijednu u životu podigli nisu a kamoli okrvavljenih stopala teturali pod kamdžijom tegleći kamenje za slavodobitne spomenike vlastodržaca. Pogledaj samo tu bankarsku bagru, te parazite što ozakonjenim se transakcijama tuđom krvlju hrane – slobodom tržišta, preduzetništvom i sličnim, svoj lopovluk nazivaju oni – i pljačku predaka proglasiše svetinjom privatne svojine, i para u zajmu novu paru pravi, i prepustiše izabranicima narodnim da im klasni interes štite, veličajući ih u novinama svojim kao apostole napretka, i postala je država čuvar njihovog obora, i garant vlasništva i nepovredivosti kapitala. Pa zar to nije aktivna zločinačka delatnost? Ali neka ih, nek u grozničavoj jagmi profitabilno i legalno stiču, doći će i naše vreme, jer što više budu grabili pre će se potlačeni osvestiti i, nemajući šta da izgube, te razbojnike pobiti, što je dijalektika i zakon razvitka. A ono što su opljačkali i u trezore zgrnuli biće im u ime naroda oduzeto – taj akt državne vlasti zove se eksproprijacija – i ukinućemo „To je moje“ i zameniti ga sa „To je naše!“, i stvorićemo Novog čoveka i Novo društvo, sa samosvesnim subjektima… Smej se ti, smej, maljčik… Ali razvitak je sudbina čovekova, ne fantazmagorija vremena kojeg nikad nije bilo da ga nije bilo, kao što ti misliš. A čovekovo uspinjanje ka sebi je u razvoju samosvesti, u slobodi i hrabrosti da ne dozvoli nikome da mu pravo na život uskrati te da na njegov račun leškari i živi. Misliš da će buržuji prepoznati stihiju koja se protiv njih budi. I svojevoljno će se, kao, bez upotrebe sile, a da bi je izbegli, razumno odreći „viška vrednosti“, prihvatajući ljude kao svoju braću, prepoznavši u njima bića sebi nalik. E, moj maljčik… Kada je to istorija samilosno razumna bila? Pre će se oni čovečanstva i civilizacije odreći negoli blaga svojega, i pre ćeš im dva oka iz glave isterati negoli dva dolara iz džepa njihovog. – „Neka stvari idu kako idu“, smatraju oni, i smatraju da idu pošteno. „Takav je prirodni poredak, od Boga dat, a Bog je na našoj strani. I neka i nadalje čuva i od proleterske golokurdije štiti nas koji imamo.“ – „Bog je odumro“, razmišljaš ti. „Ili mu je ovo ludnica za nedopravljene slučajeve“, snatriš, i nižu ti se slike paklenih muka gliste na suncu Simeona Maga, i katastrofe, i volja za životom, koji život nije, robovske snage u lancima, i srednjovekovna glad i smrad, i čini ti se kao da vidiš konja gde crkava pred šahtom rudnika Partizan na Kolimi, jer je manje izdržljiva životinja od čoveka, i gledao si od eksplozija kontuzovano dete pod reflektorima Bagdada, koje se treslo i užasnuto cvokotalo, i koje će za ceo život drhtati, usred blagodati slobode i demokratije poklonjene od milosrdnih anđela u helikopterima ratnim. – „Boga nema“, govorim ti ja. „Zašto bi tuberkulozu stvorio? Čovek je pronašao cepljenje, usled nagomilanog znanja, što prirodni je progres, ne usled nečije milosti – a i jebem ti takvu zakasnelu milost: kao čovek je postao manje grešan, je li, pa se onaj gore smilovao, koji li moj.“ – Ljudi nisu jednaki samo pred smrću, maljčik, u društvu zasnovanom na razumu treba da budu jednaki i pri rođenju…
Pogledaj samo te priveske imperijalizma, tu bandu plavih i žutih, desnih i levih i onih sa centra – to, naime, demokratijom zovu, jer ako vam se jedni ne svide možete da glasate za druge, a svi su u službi kapitala – pogledaj te ličnosti važne i uvažene, među kojima ćeš teško na poštena čoveka naići. Misliš da će se oni odreći motorizovane pratnje policajaca i telohranitelja i buljuka novinara iza sebe, i shvatiće, kao, da je vrisak milenijumske patnje ljudi i poklanih životinja kojima se goje važniji od mišljenja koje imaju o samima sebi, i da su troškovi oko njih, pojedinačnih, previsoki, brate, i da nećete ostati obezglavljeni siročići ako neki od njih u odgovornoj službi i pogine. Misliš da će ljudi prestati da koriste novac, eda bi bankari pukli od muke, i da će zabataliti da prate vesti, kako bi političare na bunjište istorije poslali. Da su robovi prestali da rade, robovlasništva ne bi bilo, ali čovek je tek malo od ovaca odmaknuo i do toga nije došlo. Nazvati stvari pravim imenom, naravno da toga u politici nema, ili se štite postojeće vrednosti ili se u kriznim potresima na ruševinama starog drugačiji svet javlja. A novo se bez krvi još rodilo nije. Možda do tog kolapsa neće doći za vremena trajanja vašeg, ali kada se nafta potroši ili kada se previše nakotite, a sve što je u vašoj moći činite da tako i bude, ili se nešto drugo desi, pojaviću se ja ponovo, da vam put pokažem. Biću u novom obličju i s drugom ideologijom, i stasaće nova generacija, gola i gladna a željna svega, u društvima namučenim i u plemenima iskorištavanim, i u klasama na račun kojih po morskim plažama zviždukajući hladite muda, i probudiće se svest potlačenih i njihova beznadna mržnja, i biće im sve svejedno, samo da se nešto promeni. I njihov udar biće strahovit. Opet ćemo preokrenuti svet i nećemo imati meru. Nećete se više kurčiti dok su drugi na ivici baldisanja i misliti da svet samo vašem uživanju služi. S pesmom slobode na usnama ustaćemo mi, koji nemamo ništa, i pohrliti ka novom obzorju pravde. Proradiće opet giljotina, ili neka druga mašina (čovek je bar tu domišljat), i nastaće šapat i škrgut zuba po salonima buržoaskim i gospodskim. I biće „Jao“, „Kuku“, „Lele“, „Pa mi nismo znali“, i jebaćemo vam mamicu kapitalističku, to vam kažem ja,
Josif Visarionovič Džugašvili Staljin

Foto: Emaze propaganda museum

Miloš Petronijević: Propalica

Sanjao sam svet dostojanstvenih ljudi, kojima nije trebao novac, jer su verovali sopstvenoj reči.
Proplanci pod suncem bili su isti kao i vazda, ljudi su bili drugačiji, osmehivali su se nedoglednim plavetnilima i danima pred sobom, znajući da su deo svega, i po podrumima se ne skrivahu osakaćena deca, beskućnici i robijaši.
Očevi i majke negovali su roditeljstvo, bez potpisanih ugovora, u dobrovoljnoj privrženosti i samosvojnoj ljubavi, gde se san duše produbljuje sa onime koji nam je blizak.
Poznavali su radost rose na travi i poštovali životinje koje su jeli, i u susretu sa sobom i među sobom pozdravljali su se otvorenih srca, s veseljem ustajući jutrom – zbunjivala ih je samo ideja Napretka: iza njih je bila besramna prošlost sujetnih uobraženosti i verskih cepidlačenja i „odbrambenih“ ratova i pljačke, gde je onaj ko više podjarmi drugoga više i poštovan bio, a bez sveobuhvatnog smisla Svih i Uvek, znali su, ostaju samo smrt i Ništa, i besmisao bajke o Bogu i raju.
Vrata na nekom spratu su škripnula – pa sve učestalije otvarala – „Dobro jutro, komšija!“ – mirisala je kafa – „Obuci bundu: izgleda da je zaledilo napolju“ – čuo se ključ u bravi – „Ova skitnica se opet ušunjala pred podrume“ – nekako se podigoh sa kartona na odmaralištu pred podrumima i uspravih leđima uza zid – bolela me je glava i mamuran sam bio – otpih iz flaše nekoliko zaostalih gutljaja votke i pogledah naviše u vrtoglavi niz stepenica – dobro je što se odozgo niko nije popišao na mene – „Pao si na niske grane, Miloše Petronijeviću“, navukoh kabanicu – majka na ulaznim vratima podiže mališana u naručje dok sam izlazio – iza solitera se beše na zaostaloj barici uhvatila providna korica leda i gledah kako je pišajući razbijam – bar to mogu, a nekad sam prskajući znao mušicu u letu da ošamutim – sa ćoškova se smešiše video nadzor u funkciji odbrane privatne svojine – koka-kola, blenda-fleš, grand-kafa: blistale su reklame – i biznismeni i političari sa postera gledali su u daljine pred zadivljenim narodom: malo se koja zemlja ovakvim kuronjama može podičiti – prođoh kraj trolejbuske stanice: „Svašta majka rađa i svačeg u ovom Beogradu ima“, čuh za sobom – „Treba ih pohapsiti: gledaj kako mu sramotinja viri“, beše mi kako sam pišao van šlica ostala patka – uvukoh kurčić unutra da bi javni moral i poredak bili u redu – „Pivo je 162 dinara, gospodine, a vi imate 158“, smilova se na propalicu nekako kasirka više zbog reda iza mene – popravljali su brave i elektroniku na ulazu solitera: „Od sutra ćeš morati da pronađeš drugo sklonište“, kaza mi čovek dobroćudno – „Sutra je danas i juče“, sedoh pred podrume i naslonih leđa na radijatorske cevi – „Bolje da sam nešto kupio i pojeo“, pogledah flašu – „Devojčica vodu gazi“, počeh da pevušim – „Jebô ne jebô, kurcu vreme prolazi“ – nivo u „2 l“ je opadao i zvezdice su opet svetlucale i bilo mi je sve svejedno – „Koliko li gladnih sada lipsava u ovoj dolini suza?“ – „Neka Bog čuva slobodu i Ameriku i one koji imaju!“ – to se samo oči zatvaraju – i setio sam se jednog sna, gde sam jednu drugaricu držao za ruku, na proplancima slobodnim od bankara, popova, političara, otadžbine i mržnje.

Foto: https://www.panoramio.com/m/photo/4266127

Miloš Petronijević: List na vetru

Ja se Tebe ne plašim.
Možda Ti i ne postojiš, ali kukavna je ljudska pamet da bi o tome sudila.
Krivice u nama nema, što smo slučaj žalostan.
Trave rastu jedne do drugih, koje uspeju da se probiju do mesta pod suncem, i iz prosutog semena tek srećnik ili nesrećnik put nalazi.
Oči su se moje nagledale i duša je se moja nasitila, i trčale su noge moje za srećom koje nema, i blizu je dan propasti moje i ide brzo što će me zadesiti.
Smeje mi se dan u koji se rodih, ne znam da li bi bolje bilo da nisam ni bio.
Gledao sam i čudio se za vremena taštine svoje.
Ljudi su u ratovima ginuli kao stoka, i kao ovce posle u nove vođe na televiziji blenuli. Uz božićnu jelku i uz ćurku pečenu pevali su Hvalite Gospoda, i po svetu na silu zavodili pravdu i svoj razbor i sud, koje su demokratijom zvali. Novac im je otvrdnuo srca, samozadovoljnim osmehom blistaju, i jauk unesrećenog roblja neće ih taći. U dvorovima njihovim blagoslov Tvoj obitava, i svoje će bogatstvo paklenim ognjem braniti. „Što se činilo to će se i činiti, i sve je već bilo i ponovo će biti:“
Hodio sam dugo po zemlji, zanet samim sobom, i umor nagriza kosti moje. Bilo je i sunčanih dana, kada sam verovao da sam Tvoj ljubimac i da ću život provesti dembelišući, ali se to nije uvek dešavalo, a posle je bilo kako je bilo, i čovek je rođen da bi grešio… Sve što stvorenja pod nebom čine u skladu je sa njihovom malom pameću, koju si im hvaljen budi dao, eda bi u bezglavoj jurnjavi himere sreće stvarali i otišli goli kao što su i došli. Zastakljene oči mrtvaca ne govore ništa, i list na vetru let promeniti neće, a pravda je od Tvoje tvorevine daleko i zla je mnogo u njoj…
A možda je sve deo Sklada, kao što vele sanjari, zagledani u bezimena vremena, gde niko ni za šta kriv nije. I vele da bez poznavanja bola ni blaženstva bilo ne bi, i da smo još pre rođenja raskrsnice sami odabrali i dobrovoljno došli Ovde. U danu što odblesak je rajske Večnosti, ubica je morao da ubija jer je ubijeni hteo da bude ubijen, i pile je izabralo da živi 40 dana, pa da ga zakolju, da bih ga pojeo. Osmeh Misli granice nema, i sve je zbog nama nezamislivih povezanosti, gde kroz neznanje svaki od nas treperi odabranom sudbinom, u Savršenstvu kojeg bez života nema. I onaj ko je u bolovima dugo umirao čekajući smrt kao sreću, sam je birao put, i nesrećnik koga su u ime „Dobra“ i „Pravde“ lomili i uklanjali, radovaće se u nebesnim jutrima što je bilo tako. Možda ću, kad dođem Tamo, videti gde sve nalazi svoje mesto i da je za sva vremena sve uvek u redu i onako kako treba da bude. I što je izgledalo krivo i neravno, blesnuće kao ravno i pravo. I progutaću pljuvačku svoju i od samog sebe se sabrati.
Ili ću otići u ništavilo i neće me biti i biće mi sve svejedno.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Na groblju

Sa dvojicom radnika na groblju, Đorđe i ja spustismo u raku Ivanove posmrtne ostatke; beše se, iz nekih njemu i bogu znanih razloga, obesio.
– E pa upokoji, Gospode, dušu raba tvojega – rekoh, bacivši grumen na sanduk. – I ne sudi mu po delima i rezultatima već po htenjima njegovim.
Povrh nas, socijalna službenica, zadužena za odnose s beskućnicima i propalim licima, presavi neke hartije i zapisnike u fasciklu, a radnici pobodoše krst i lopatama izravnaše humku.
– Hvala vam što ste došli! – kaza službenica Đorđu i meni i pri odlasku se rukova sa nama. Bili smo, pokojniku, jedina pratnja.
Sunce je odozgo peklo po zemlji, i na krak krsta nad samoubicom i promašajem metnuh pripaljenu cigaretu i udesih malo bolje na pročelju groba venac Zavoda za marginalne slučajeve, bez kojeg ne bi imao nijedan.
– Eto šta ti je sudbina – reče Đorđe, sipajući iz plastične flaše od litar i po u tri čokanjčeta rakiju. – Danas jesmo, sutra nas nema, i a u pizdu materinu.
– Takvo ti je božje davanje i uzimanje – rekoh. – Sve što se rodi mora i da umre – zamislih se, odasuvši malo rakije u zemlju za dušu umrlome i stavljajući ono treće čokanjče podno krsta, da mu se nađe na onom svetu, ako se taj lek za dušu i tamo sme piti.
U hladovini iza jedne kapele, na stotinak metara od blaženoupokojenog Ive Džambonje, posedasmo na zemlju i na novine između nas stavismo papirnu kesu s prženim giricama i isekosmo na kriške nekoliko paradajza i krastavac.
– Ovo mu je sva daća – reče Đorđe. – Mogao mu je bar sin na sahranu doći. Bar da se pojavio.
– Možda zbog ove vrućine nije mogao – osvrnuh se oko sebe; pogled mi pade na ploču ispred nas: „1905 – 2008“. – Pogledaj ovu babu koliko je živela, nepristojno je toliko živeti.
– Mi sigurno nećemo toliko – dopuni mi Đorđe čokanj. – Nisu loše ove ribice – kaza.
– Malo su nedopečene – dohvatih s papira giricu i oterah rukom mušice, uhvativši u letu jednu i pljesnuvši je drugom šakom. – Ali Eskimi ih jedu i žive – dodadoh. – Čovek je strvinar i može sve da jede – posmatrah onu mušicu kako se ošamućena i polomljenih krila kraj paradajza ševrdajući povlači u senku i bori za život. – Čak će i bližnjega svojega pojesti, kao što beše u Lenjingradu 41, kad su od ljudskog mesa pravili kobasice – zgnječih kraj krastavca palcem mušicu, skraćujući joj muke. – Uostalom, čitao sam da negde po Okeaniji i Amazoniji ni ne sahranjuju mrce, nego ih skuvaju, začine i pojedu − odgurnuh kažiprstom mušicu s papira i pogledah u nebo. – Da se taj običaj raširio po ovoj Kugli, možda bismo sada Džambonju kuvali u kazanu, umesto što ga u zemlji crvi jedu … Ko zna…
− Kuvali ga ne kuvali – pogleda me Đorđe – ja ga, vala, ne bih mogao okusiti pa makar majkao gladan… Smrdeo je na tri ćoška ispred sebe… Otkad je ono pre dve-tri godine pao pijan u Savu, jebem li ga da l’ se još kadgod okupao…
− Pa dobro sad… Meso je meso, mislim… Stvar je samo navike i uobraženja, gladi, i svako se može jesti… Ja sam jednom i od štenca pekao ražnjiće. Prošle godine. Fifika se zvala. A sad neki dan sam kraj Dunava pored neke jaruge slučajno nabasao na kornjaču, i poneo je do obližnjeg šumarka i tu ispekao…
– E! Gde baš kornjaču? Sa sve oklopom?…
– Stavi joj se užarena šipka na oklop – objasnih − da ispruži glavu, noge i rep. Njih sam odsekao. Posle se na žar metne oklop da razmekša i onda se rastavi. Meso sam nanizao na prut, samo gadan ukus ima, valjda se od nje kuva čorba, ali nisam imao lonac.
− Ubico! – nasmeja se Đorđe, ljušteći krastavac.
– Ona je svoju sudbinu proživela na slobodi i smrt je samo trenutak – pogledah unaokolo nadgrobno kamenje sa etiketama dužim od sećanja. – Pobiće nas ova rakija na ovoj zapari – dohvatih krišku paradajza i zamislih se:
– Čudno je to ljudsko zgražavanje nad prolivenom krvi – ispružih noge po zemlji i oslonih se leđima o zid kapele. − I pogledaj samo – zagledah se u daljine – pogledaj tu hipokriziju razneženih, tako brižljivih prema samima sebi, pogledaj ih zarumenjene u supermarketima gde tovare kese s mesom − kojeg vole da jedu, ali ne vole da znaju da se životinje kolju i da imaju dušu − i verovatno je sada najveća patnja ovoga sveta na farmama, u nerazumnoj i neljudskoj strani genetike, u štalama sa „Milka, našim kravicama“, kratkovečnim, koje nikada koraknule nisu, kod pilića stisnutih po hangarima, koji se u teskobi međusobno tamane, jer im duša oseća bol iza koje je smrt ništa. Da porobljene životinje umeju da govore, njihove vapaje iz pakla čuo bi Bog, ali možda to Svevišnji samo glasovne molitve izabranika sa svilenim gaćama postrojenim u Njegovoj crkvi razume…
– Nekada − otpih iz čokanjčeta − dok sam išao u školu − pogledah Đorđa, zanetog sopstvenim mislima i otvrdlog na rakijske monologe drugih – nekada je na ovoj planeti bilo oko četiri milijarde primeraka naše vrste. Sada nas je preko sedam milijarde mesoždera, duplirali smo se za samo 40 godina. Čovek češće sluša kurac nego glavu, i ako ljudi nastave da se sa ovim sumanutim tempom prcaju i kote, bez prirodnih neprijatelja osim samih sebe, ponovo će se za životni prostor međusobno pobiti, i možda zanavek istrebiti. Sadašnje je ljudsko postojanje pogubno za ostale oblike života, i bol Zemlje je veća nego ikada, ali u svetu obuzetom pohlepom, konformizmom i razonodom, gde je sve u redu i onako kako treba da bude, i gde je Bog na našoj strani, razmišljanje o smislu je besmisleno. Na utabanim stazama ničeg novog nema, ali tek neverovatno bi bilo da je krajnji cilj viših sila zdravlje bilmeza što u teretanama mesom junica biscepse prave. To bi bio kraj života i valjda čovek nije samo to − zapalih duvan i počešah muda, dosipajući iz flaše u čokanj rakiju…
Đorđe je, naslonjen na zid, dremao…

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: San

Ako Smisla ima,
Život je bio, jeste i biće uvek savršen.

Ja znam da tebe nema i da si samo san.
Ali snom stvarnijim od jave slutim,
doći ćeš ti k meni, kad tebi dođem ja.
I sreća susreta našeg, u vedrini lika tvog,
razvejaće bespućem vanvremena
zaludnost sitnih zadovoljstava
i strepnji bez smisla bol.
Ostaće samo radost,
što sam zbog tebe ja bio ovde.
Ja znam da tebe nema i da sam sasvim sâm.
Ali bih voleo da postojiš
i da sam zbog tebe grešio ja.

Kroz život prolazim,
lagano dolazim,
tamo, gde čekaš me ti.
Gde san u snu drema,
gde dan senku nema,
bićemo jedno ja i ti.

Ponekad mi se čini kako te vidim,
gde iz daljina smešiš se meni.
I kao da stid svih želja umine
u mirnom razumevanju pogleda tvoga.
Ponekad, osetim, gde dubina se drhtaji gube u tebi.
I bezimeni nedogledi nemire odnose tamo gde borave seni.
Ja znam da tebe nema i da si nesporazuma mojih san.
Ali tebe u sebi postojano tražim
i tvoj lik iz tame često me hrabri.
Da sam te poznavao odranije,
nedostatnost moja zna.
S osmehom proći, i tebi doći, uspeću, s tobom, znam.
Ti, što u večnosti o meni snevaš, vratiću tebi se ja.
I jedna misao bićemo mi
i vremena naša biće sa nama.

Život će proći,
i ja ću doći,
tamo gde jedno bili smo mi.
I kroz bezbrižnu vedrinu,
dok sve čežnje ne uminu,
ići ćemo zajedno ja i ti.

Ponekad slutim da smrti nema
i da je promena oblika sve;
i da život je ovaj večne igre san,
i da Sklada Večnosti bez Života nema.
I čini mi se, tako,
da smo neznanje birali sami;
i da sam ovamo dobrovoljno pošao
zbog sreće što će ga doneti razgovor s tobom.

I viđam, u snu,
da ti si sudbina moja,
što u dubinama žudnji samu sebe sanja;
i da ćeš mi jednom
osmehom svojim reći
zašto je sve bilo
ovako kako je bilo.

A razum mi kaže da tebe nema i da mojih si misli san.
Ali snoviđenja, dublja, rugaju se meni
i vele da si stvarna, i da si Ja.
I vele da ću,
kad dođem Tamo,
opet sve trenutke svoga života zadobiti,
i da ćemo ih ti i ja poslagati
onako kako nam se svidi.

I bićeš Ti
ishodište nesporazuma svih,
i smiraj želja
što nalaze sebe.
Jer, i moguće sve je,
Tu, gde zakoni logike ne važe.

Ja znam da tebe nema i da mojih si čežnji san.
Ali često sanjam kako mi dolaziš,
dok tebi dolazim, sâm.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Koketa s Fejsbuka

Ja volim da se slikam. Ponekad i po dva-triput u istom danu okačim svoje fotke na fejs, ali ne s računicom da bih zavela nekog dilbera od onih tankoumnika zagledanih na ekranu u proplanke mojih očiju, i u sveukupnu fizionomiju i u moje butine, već zato što sam žena i što volim da i drugi vide kako izgledam lepo – a i izgledam lepo: sačuvala sam mrenkastu svežinu tela i vitke noge i zavodljivu jebizovnost, ma šta o tome mislili puritanci koji me smatraju uobraženom.
Najčešće sam slikajući se oblačila mini-suknjice, dopičnjake, koje ponekad i na ulici provokativno nosim, i sedeći na betonu stepenika u hodniku, leđima oslonjena na ogradu stepeništa i s blago uzdignutim štiklama o zid nasuprot, puštala sam tkaninu da nežno sklizne do pregiba, ne otkrivajući ništa što nije za gledanje, ili bih se obgrlivši rukama kolena poluležeći ugnezdila na široki ram prozora, s krajolikom drveća iza, ne mareći što je na spratu, i oborenih trepavica i u stranu nagnute glave, dopola sakrivene pramenovima crne kose – „zanosne i duge, kao kod pokajnica“, napisa jedan zabludeli pesnik, koji je imao nesreću da se u mene zagleda – sačekala bih da aparat škljocne, bez misli zamišljena, znajući da zračim nečim iz sebe i da ti ono što jesi niko ne može uzeti.
Magija fotografije nije gola telesnost, kao što umišljaju lujke sa silikonima i prazninom u okicama, ona je umetnost stava i držanja, individualnost i sposobnost da samu sebe posmatraš sa strane, kako bi poput kakve priče prenela lepotu široj populaciji sa društvenih mreža i otvorila im vidike i uvide ka horizontima o bajci s druge strane banalnog, ali uprkos silnim lajkovima koje sam dobijala, i cvetićima i srcima i još koječemu, a čijim se brojem i lepojke mnogo mlađe od mene teško da mogu podičiti, balkanska goveda ne razlikuju šarm od pornografije, i život je tuga od nerazumevanja.
Fejsbuk je korzo slika i reči koje su slika i odblesak nečeg od nas, i epiteti o nama koje koristimo hvaleći se ne moraju uvek biti proporcionalno suprotni onome što jesmo ili mislimo da jesmo, jer to što je svaki moj fotos dobijao po 200-300-400 lajkova svakako je nesumnjivi dokaz da sam lepolika i izazovna, a što je potvrđeno i figuricama u komentarima: „Slatka si!“, „Divna si!, „Super izgledaš“, „Mače“, „Lutkice!“ itd, i to je u redu, ali to i ne znači da ću za vabljenjem svakog šarlatana fasciniranog mojom pojavom potrčati kao bez duše, petlovi postoje da bi kukurikali, a zavidljive sokačare koje nepismene u umešnosti flerta toroču da se to tek samo „željna kurca razgolićena po fejsu trćim“ (sačuvaj me, bože, kakvih reči), e one, vala, mogu tek samo da mi pljunu pod prozor na kojem se u suknjicama slikam − kao, uostalom, i razočarani muški šovinisti, čiju sam naklonost i težnju da se nađemo i kresnemo beskompromisno odbijala, a koji su me u frustraciji vređali da sam uspijuša i kaćiperka i iznosili nauk nekog slepca da „u svakoj ženi živi đavo koga treba ubiti ili radom, ili decom, ili i jednim i drugim, a da, ako to ne uspe, treba ubiti ženu“.
Po prirodi sam veoma inteligentna, i bog me je obdario mnogim kvalitetima, ponekad oprečnim. Majka sam dvanaestogodišnjaka, divnog sina imam, na čemu hvala i mom bivšem mužu − poduhvat kada je Milana napravio bejaše i jedino valjano delo koje je taj idiot ikada u životu učinio. Za jedanaest godina nesporazuma kojeg zovu brakom, nikada nisam ni pomislila na drugog čoveka, nasuprot mom bračnom partneru, koji me je sa svakom radodajkom varao, ali ga nisam zbog toga oterala, već zbog drugačijeg shvatanja obaveza i njegovog lakomislenog pristupa svemu, jer život nije samo zagrljaj prepletenih nogu, treba voditi računa i o koječemu drugom, i ljubav je dodir razumevanja…
Posle razvoda pustila sam se u promet, ali samo na fejsu, s nadama devojčurka, a i šta ti vredi što si lepa ako i drugi za to ne znaju, i sem slika, jer žena je više od slike, ponekad sam i pametovala, u pisanoj formi iznosila svoje misli i zaključke o raznim društveno-korisnim i egzistencijalnim temama, načitana sam i radoznala, i pisala sam tako i o apsurdu i smislu ovog i o nekim tamo skrivenim svetovima, kao da ih poznajem, mada njih u našem vidokrugu nema, postoje samo senke, i mi često, da bi sebi podigli cenu, mnogo šta umišljamo, pisala sam i o ljubavi, koja je kao “krik pobune protiv praznine života”, ne znam baš najbolje šta to znači, ali lepo zvuči, i okapala sam nad ponekim svojim stihovima i po nekoliko i više noći, pisala o ravnodušnosti u izmaglici pogleda, i spominjala plamenove u vatri kamena, s kristalima straha, kada se to lepo ukalupi može svašta da znači, a ljudi ne razmišljaju, pisala sam i o uobraženosti sveta kao posledici sirotinjskih zaključaka, moju su poeziju nazivali mračnom jer je istinita, i na 2 fejs naloga sa po 5000 + 4000 posmatrača dobijala sam tek po 50-tak lajkova, i po neku bedu od komentara, posetioci fejsbuka uglavnom su skvrčenog mozga i zagledani u površinu, i ja sa njima − od sudbine se ne može pobeći: na tronožac bih postavila aparat i slikala se očas, ukrstivši kolena na fotelji i podigavši tabane o naslon nasuprot, sa skliskim suknjičetom do pregiba i sneno zagledana u daljine, i ponovo je sve bilo u redu i po merilima kojima je svet stvoren: „Maco!“, „Seksi izgledaš!“, „Čarobnice!“, „Pojedem ti smokvicu“, „Čežnjo duše moje“, govorili su, jer drugačije ne umeju.
Bez laskavih udvaranja ne bi se rađala deca, i naravno da svakoj suknji osvrtanje za njom imponuje, ali kompliment bez stila je čemer, žene imaju i dušu, mada neki neuračunljivi filozofi u to sumnjaju. Usamljenost ljudskog bića je nenadmašna, sve što čini s hirovitom je nakanom da od nje pobegne, i svaki je od nas zaglavljen u svome svetu, iz kojeg nema gde da ode, osim u priču koju o sebi drugome priča, da bi u pogledu njegovom odblesak trajanja našao. Sami po sebi mi smo tek nešto malo više od ništa, ono što jesmo tek smo u zajedništvu sa svime oko sebe, a dani se smenjuju i odlaze, i živeti treba, ne mareći za „uvrede vremena i nepravde ljudi“. Nedostatak istine naša je esencija, bauljamo kroz neznanje kao ćorave kokoške poneko zrno nalazeći, i ne možemo da budemo drugo do ono što jesmo…
Nikada nisam bila opsednuta ničim. Ne znam ni da li mi se sviđa ili ne ovaj svet, dalek mi je nekako, previše sam s druge strane duge, i mada egzibiciono ekstrovertna uvek u sebi, onima koji me poznaju pomalo sam čudna, ne interesuju me njihova „uživanja“ i „žudnje“, niko me nije ni upoznao ni prepoznao, išla sam naprosto svojim putem, prestižući u svemu kilave pripadnike ljudskog soja, od većine sam muškaraca jača, zato sam i sama, valjda tako i treba.
Kažu da se neke ptice posle parenja vezuju do kraja života, verovala sam da tako i sa ljudima treba da bude, vidim da nije tako, mnoge moje poznanice kače se kako koja s kim stigne, tražeći sreću ili iluziju nje ili šta već, a svetu se moraš prilagoditi, ne znam kako, seksualne naslade bez duše nestvarnost su i podsmeh dostojanstvu, i zaludu sva hemija i vežbe iz fizike u varijanti „idi mi dođi mi“, jer ljubav je jednostavno tu, kada je ima, sve ostalo su bulažnjenja o njoj.
Ne znam da li će ikada ljudi shvatiti ono što oduvek znam, da je koitus najbanalniji odnošaj na svetu, tek posredno vezan s lepotom i kvantitativno-kvalitativnom anatomijom, ljudske mogućnosti su skromne, strast je samo polazište, ništa se tu ne da izmisliti, ali možemo u sebi, zbog sebe i onoga s kim smo, u beskrajnim prostranstvima bliskosti s njim uvek novo nalaziti, i ako nekog voliš biće ti vazda lep, i mislila sam, postavljajući posle razvoda svoje fotke na fejs, da među ljudima ima i džentlmena, obazrivo viteških, upoznatih sa značenjem reči dama, ali na svetu su sve same nemogućnosti…
Život je ponekad smejurija, i imaš tako sve a kao da nemaš ništa, ne znam kakva smo mi bića, naši su prohtevi nezajažljivi jer ne znamo šta hoćemo, ali uvek znamo šta nećemo, u ravnopravnosti smo prestigle muški rod, oni su postali slabiji i nikakvi, moralno posrnuli, onemoćali i zbunjeni, duhovno sterilni, kompenzujući svoju ništavnost mačo-stil agresivnošću i brojem žena s kojima će se hvaliti, robovi su svojih nagona, plitkoumni, lako ih je zavesti, vele da sam ih očarala seksipilom i pomerila im pamet, bar stotinak njih na fejsu saletali su me da se upoznamo i ma gde sretnemo, nikom se nisam odazvala, pamet mi nije među kolenima i trezveno razmišljam glavom, tek samo volim da se slikam, dok ovako bajkovito izgledam, u vremenu što prolazi i skoro je prošlo.
Ljudska mnenja međusobno se isključuju i mahom su pogrešna, mnogo šta u ženi vezano je za seks, što često ne priznaje, i za emocije, što uvek ističe, i ona krilatica da se šminkamo kako bi sebi izgledale lepo možda i ne pije vodu, znam ja sve to, ženska pamet ponajčešće je obuzeta sobom i kao takva plitka, ali nekom visprenošću ni muška se ne može pohvaliti, svi smo mi nesigurni i gladni ordenja i priznanja, i na kraju umiremo, i nije pametno sebe postavljati visoko.
Ali opet tek šta je biće koje ni samom sebi ne veruje da vredi doli mizerija i biće bez dostojanstva, imati visoko mišljenje o sebi ne mora značiti i uobraženost, ponosna sam što sam ovakva kakva jesam, horizonti su daleko i uvek treba pokušavati videti šta hoćeš i ići dalje, pa i što da ne, možda okačim i ovu treću sliku večeras, na prethodnoj sa tamnocrvenom večernjom haljinom od pre 3 sata već sam dobila 247 lajkova, i to je nešto, a ovde baš izgledam zgodno, ovako gledana s profila, u pripijenim farmericama s nenapadno istrćenom guzom i s licem prekrivenim kosom i čeznutljivo okrenutim ustranu, nije ni meni lako, vetrovi odnose snove, i pusti majmune nek skakuću oko tebe i neka pate uzaman, možda ih požuda dozove pameti i pokrene da postanu ljudi.
Izgleda da je fejsbuk, ili barem često pojavljivanje na njemu, odraz naše nemogućnosti da volimo, ili ponekad naprosto samoće, pa i zatvorenosti u sopstveni svet, zvezde u nama gasnu, uvek smo užurbani i sami i okrenuti sebi, tako lako uvredljivi povodom svega što je vezano za naše dostojanstvo, ljudska sorta sklona je laganju, samolaganju i tetošenju sebe, zalutala sam u ovaj svet, sama protiv svih, i kad samo pogledam ove poruke koje dobijam u inboksu prevrne mi se stomak, šalju mi slike svojih telesina i ušiljenih falusa, oduševljeni sobom, misleći da će i mene oduševiti, nude mi provod, imovinu i ljubav, pozivaju u mračne budžake i na izlete i u hotelske sobe, da bi me svojim umećem i znanjem usrećili, ždrepci, šarenolikog su socijalnog statusa, fizičkog izgleda, inteligencije i duševnosti, mnogi su s fakultetskim obrazovanjem, neki i s doktorskim disertacijama, ne znam ko im diplome dade, svet je žalosno mesto nastanjeno dilejama ispunjenim samima sobom, ima i „genijalaca“ začaurenih u svome svetu, neshvaćenih, koje niko ne uzima za ozbiljno jer sami sebe uzimaju preozbiljno, i debila iz teretana kojima je jedina svrha ovozemaljskih dana razvijanje bicepsa, tricepsa i trbušnjaka, radost je življenja biti „dobrog zdravlja, sebičan i glup“, i pesnici mi pišu pesme, nazivaju me izuzetnom, zbog moje duše, vele, stihovno i prozno opisuju mi svoje utopističke emocije i patnju ljubavnu, iskazuju divljenje u beskrajnoj privrženosti i pevaju da sam sunce njihovog života, ne poznavajući me uopšte, a što samo zanesenjaci i socijalno-duševno neoformljeni alkoholičari mogu – šta li sam ja bogu zgrešila, svi me hoće ali su putevi zakrčeni ili ih ne nalaze, nazivaju me nimfom i golubicom, za adresu moga bivstvovanja se raspituju, hteli bi da stupimo u vezu i da im se podam, mahom su u bračnim vodama, beskrupulozniji trućaju o razvodu, neki su sa sitnijom dečicom a ima i onih sa iždžikljanim unucima, obećavaju mi kule i gradove i diskreciju, svaki od njih zajahao bi ženu bližnjega svojega uveren da mu se vlastita samo njemu nenadmašnom podaje, kretenizam, muška pomama za ženskim mesom čudovišna je, kao da su uplašeni od praznine u samima sebi, i ženska koketerija je takva, svi smo mi živa bića, bludnici, da bi se vodila ljubav moraš biti razgaćena, to je intima, kažu za strast da je prolazna, a da se duševno razotkrivanje zove sreća, za koju vele da traje, ne znam da li je tako, mnogo je nedohvatnih saznanja i ko će ih sve znati, svet je prostran i svašta se jednoj ženi u njemu može desiti, nikome nije lako, možda bez gorčine, starenja i smrti ni život vredeo ništa ne bi, ali ja sam žena i u to ne verujem…

Foto: www.pexels.com