Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: Hodala sam dugim putevima

E ti i ovaj život, i tugu i radost i sve, i sudbinu moju lepu cigansku, bačenu na kaldrmu i crnu ko talog kafe bez dobici. Muku ti poljubim, koliko je malo sreće, a malo nam fali, ka da smo sjebani u pamet, nešto ne štima, baš da ga jebem šta je, i sve je dobro a ništa ne valja.
A mi se to samo u kartama osmehuje sreća na otvoreni putevi, pa sam na njima i njega s vatru u oči srela, veseli mi se mindža pod suknju, možda mi pred zakon i treći čovek postane, jer prvi se muževi u vodu bacaju, to tek samo siročići ostaju da po nas tragaju za travku rusavelu što bezbrigu neviđenu donosi.
I sve znam i vidim a ništa ne mogu, ugasnula je beskraj musavog detinjstva u nama kada je nanina mekica s pijace bila sreća, porasli smo i eve smo šta smo, kroz kalo si bauljamo pokisli i snuždeni, nervozni, i jebeš život, ka da smo u nekoj prokletinji, zinulo nam dupe i sve bi hteli da imamo pa te i nemamo ništa, kao ozebli sunce sanjamo radost bogatstva, gdi radost nije, i tugujemo od ljubavni jadni i žalobni smo u usamljenostima, kroz ćorsokake si hodimo ne videći ništa, sudarajući se među se, u sebičnosti i mrzosti, podsmešljivo u sebi grakćući na sličnoga što naspram nas je, s druge strane taraba, i prezirući ga iz dna duše, ali to ne pokazujemo, kezimo se smeškom i ljubazno mimoilazimo na dosuđenim nam putevima, i ne možemo od sebe otići, nigde, a vetrovi odnose dane, kao razbacane karte proricanja, to me je samo ova rakija ponela, i ne znam ništa, tek preturam ove đinđuve, dok sam još živa, a još sam, i tu smo gde smo i gdi ćemo, a posle će bidne šta bidne, ki će ga znati.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Ljubavna pogibelj poletarca

Nazivali su je opasnicom…
Govorili su mi: „Budi sa njom, dok si još mlad, ali i ne uzleći u nebesa, jer žensko ti je to, i nikad se ne zna…“
Govorili su mi: „E, moj mladiću! Odavno je ja gledam! I mogu ti samo jedno reći: pamet u glavu; i ne daj se! Jer još si zelen! A ona?… Ona ti je, rođeni moj, kroz sve prošla. Štono kaže naš narod: Ima da te prevede žednog preko vode! Kao što je mnoge i prevela! Jest!…“
Slađana je imala muža, a volela je mene.
Dešavalo se da, prolazeći pokraj domaćica što su pile kafu na terasi uz ulicu, iza sebe začujem šapat: „Je li, prijo?… Beše li ovo onaj Jovanov sin s kojim se Slađana spanđala?“ – „Jest! jest! on je taj; tiše samo!“ odgovarala je druga; a treća dodavala: „Jutros mi je Goca pričala: sad neki dan joj je i zembilje sa pijace nosio… Svi su se za njima okretali!“ – „Auuu–u! Zajedno na pijaci… Među onolikim svetom!… Kako je samo nije sramota?! Udata žena!…“
Slađana je bila jedanaest godina starija od mene, i u mene se zaljubila jednog aprila, čim me je ugledala. (Da je tako bilo, priznala mi je sama.) A da sam se i ja u nju zaljubio, primetio sam, iznenađen, tri meseca kasnije. Nekoliko dana posle toga uvideh da sam je mnogo zavoleo. Po čitave sate sam sedeo, mislio na nju i ponavljao: „Ona je najdivnija žena na svetu!“
Govorili su mi: „Budi čvrst, delijo! i pazi šta radiš! Jer samo li se malo opustiš, zavezaće ti pamet načisto, takva je ona. A onda si gotov: zaljubićeš se u nju, sto posto, propićeš se, propašćeš; mnoge je ona tako unesrećila. Zato, poslušaj čiku šta ti kaže: Idi kod nje… nemoj mene da lažeš da sa Slađanom nemaš ništa, vidim ja dobro; i znaj, nema ničeg lošeg u tome što si s njom – momak si, i šta te briga – ali… e tu je sad caka, tu leži znanje: treba i da umeš prema njoj pametno da se postaviš, da joj ne dozvoliš da te skrene sa tvoga puta, pa da sa tobom, umiljavajući se, svoje igre kako ona hoće igra. Zato, ako nećeš da propadneš, moraš da budeš maher, da budeš mangup veći od nje. A šta to znači? To znači: kovneš, pa bež’, kovneš, pa bež’! Samo se tako možeš spasti. U protivnom, opustiš li se, ne daj bože, zacopaćeš se u nju, to je sigurno, a onda – onda si se sjebao za sva vremena! Zapamti dobro šta ti čika kaže!…“
Govorili su mi da je od posebne, lakodajuće sorte, i upozoravali me da ću nagrajisati, a ja sam ih gledao s dečačkom bezazlenošću, ne verujući im ništa.
„Ostavi je, sine“, govorio mi je ponekad i čika Dragan, iz čijeg smo bifea posmatrali ženskinje na ulici. ,,Nije ona za tebe; ne poznaješ ti nju.“
„More, znam je ja dobro, čika Dragane“, odgovarao sam mu, slušajući šale mojih vrsnika za stolom, smejući se i sam sa visina svoje mladosti.
„Nemoj tako, sine“, nastavljao je on. „Ne znaš ti ništa. A ja je znam još otkad se zadevojčila; već tada je bila đavolasta. A sada?… Vidiš i sam kakva je sada…“
Slađana je bila lepa žena, s blistavim osmehom u crnim očima, sa raskošnim pramenovima tamnokestenjaste kose, i zamamnim oblinama punim poziva.
Ulične dangube, što su stajale na uglu robne kuće, posmatrale su me sa surevnjivošću dok sam sa njom pokraj njih prolazio, a deda Miloradovi podstanari od preko puta nudili su se da mi u koje god hoću vreme ostave praznu sobu, kako bih neometan i natenane mogao sa njom da uživam u muškim zadovoljstvima i svemu onome što mi je širokogruda sreća donela. „Ali“, uslovljavali su, „da nam osvetlaš obraz i pokažeš joj kako to radimo mi – majstor Miloradove kurajlije!“
Slađana je bila najlepša žena koju sam u životu video, i svi su znali za nas dvoje. „Šta li je našla u njemu?!“ čudili su se.
Pojedini od onih s kojima sam fudbal igrao pitali su me i otvoreno na koju sam je fintu uhvatio. Drugi, umesto mene, odgovarali: „Namesti se da te izvrti, pa ćeš videti na koju fintu!“ Smejao sam se i sâm i dvosmisleno pravdao kako sa Slađanom nemam ništa: „Ona mi je samo prijateljica“, dodavao sam važno, nehajno se smešeći, zadovoljan što mi niko ne veruje. – A, zapravo, moglo se i verovati mojim rečima. Bejahu one u to vreme mnogo bliže istini negoli njihovo uverenje da sam ljubavnik Slađanin. Jer tek nešto kasnije osmelio sam se ja i nju poljubio. I od te večeri prestali smo se ona i ja po gradu viđati i počeli naše susrete od ljudi kriti.
U to srećno vreme, kada me šarmerom smatrahu, sem moje mame i ponekad mene samog više se niko prema meni nije ophodio kao prema dečaku što život tek počinje da otkriva, nego su me svi u svoje društvo primali i sa mnom kao sa sebi ravnim razgovarali, verujući da čvrsto s obe noge na zemlji stojim i da sam u dobrim odnosima sa životom i uživanjima koja je on pružao i da je normalno da u mladosti malo i prolumpujem. Podržavao sam ih u tom uverenju i pravio se da i zaista jesam takav: da sam mangup, uživač i ženskaroš. I ne samo što sam se takav pravio pred njima, nego sam celim svojim bićem i sâm u to poverovao. Jer dole, odakle je oduševljena ponesenost sopstvenim uspesima izvirala, dole je tavorilo dete koje je jedva dočekalo tapšanja po ramenu i čestitanja na mom osvajačkom podvigu, i koje nije dozvoljavalo da se ta veličanja tek tako pokvare sitničavošću sumnji…
Nisam ja znao, u tim vremenima bez nedoumica, da ljudi o drugim ljudima malo razmišljaju. Verovah ja tada da svi oni što su me mangupom zvali odista i svom dušom svojom iza svojih reči stoje i da, poput mene samog, i sami u ličnosti mojoj interesantnu temu za razmišljanje nalaze, usled čega počesto bejah ja stidljiv, sujetno strahujući da kriterijume zadovoljiti neću.

***
Kada bi Slađana kroz čaršiju prošla, doterana, uzdignute glave, lomeći se u kukovima – za vrludavim hodom njenim svi su se okretali. Kada i mene kraj nje počeše viđati, s odobravajućim osmehom stadoše mi se javljati i oni koje nisam poznavao: „Samo tako nastavi“, hrabrili su me. „Kreši to muški, uživaj dok možeš, šta te boli uja za sve!“
Prijatelji moga oca, što su igrali preferans na našoj verandi, moj prolazak propraćali su šaljivim pogleđivanjima i savetovali ga da mi begeniše pravu kućanicu i da svadbu priprema:
„Vidiš da mu je sva krv u landaralo sišla; glavom ne razmišlja; da ga ona pomamnica mladog ne sasuši“, smejali su se. – „More, manite vi momka!“ branio me je čika Radivoje. „Hajduk ti je to. Ume ti taj i steći i uteći! Nije od juče…“ – slušao sam ga ja, i iskosa pogleđivao, čudeći se odakle me tako dobro poznaje.
Govorili su mi: „Drži se dobro, sinovac! jer ta ti rupa zakrpu nema…“
Neki moji majstori krstili su se dok sam s posla telefonom sa njom razgovarao: „E, ovo ti nema nigde!“ doprlo bi do mene. „Već pola sata guguću… I šta sve šapuću. Da te bog blagi sačuva i sakloni…“ – „Šta ćeš, moj gazda Ljubo“, odgovarao mu je drugi. „Tako ti je to kad je muž prezaposlen, a domaćica mu po ceo dan u kući sama…“ Zaćutao bi za časak, pa, stavši kraj njega, nastavljao: „A ti? Zar misliš da je kod tebe bolje? Crnčiš od jutra do sutra, uveče se onako umoran izvališ odmah u krevet, već si i omatoreo, a ona tvoja rospija, još uvek držeća… A žensko, kô žensko – traži! Misliš li da ona sada razmišlja o tebi? Da se brine što se za decu ovoliko boriš i povazdan kô mučenik rintaš? Jok, brate moj! I daj bože da samo ovako razgovara…“
Neki drugi, pak, kad bi se našli nasamo, znali su mi, kao svom pitomcu, u poverenju došapnuti: „Je li, bre?! A ti juče onako: u po bela dana, kroz sred grada sa njom! A?! Samo što se niste zagrlili… Nemoj, bre, tako javno, bog te tvoj! Ta svi vide… I ako njen muž sazna? A?! Jebô si ježa u leđa! Ima da te zadavi kô pilence; zaguljen je to čovek…“ Pogledao bi me za časak i, nagnuvši se ka meni, još tiše dodavao: „A i onih drugih se pričuvaj! Njih naročito!… Mislim, onih što je posećuju dok on putuje. Nisi znao?! A?!…“
Pre sadašnjeg, Slađana je imala još dva muža. Po gradu se pričalo da su se oba njena prethodna muža propila zbog nje. Pričalo se da je obadvojica još uvek vole…
Knjaževac beše ime varoši u kojoj smo Slađana i ja ašikovali. I često bi ona, predveče, između šest i sedam, izlazila u čaršiju, zarad kupovine. A ja sam u to vreme svagda šetao kraj izloga, i retko bih omanuo a da se ne sretnemo.
Omanji gradić bio je Knjaževac, varošica tek, i u njemu su se mnogi i mnogi poznavali. Ali o tome tada razmišljao nisam, zagledan bejah u ono što sam sâm doživljavao, i verujući da se ljudi na nas ne obaziru („Zašto bi vodili računa šta mi radimo?“, mislio sam) ne malo sam se iznenadio kada sam video da već nakon naših prvih susreta svi na poslu i u fudbalskom klubu znaju za nju i mene.
„Gde takav šiljokuran da onakvom tetkom jajca okiti!“ smejali su se.
I kada sam video da je smatraju poželjnom i lepom, i shvatio da se i prema meni s uvažavanjem odnose, počeh se ja truditi da me što češće sa njom po gradu viđaju… Jer, prijatno je sutradan bilo čuti, i znati da i svi ostali čuju, dobacivanje simpatičnog mi šaljivdžije: „Bravo, mali! Alal ti alatka!… A i jeste dobra, sunce joj njezino!…“ – duboku slast donosile su meni te reči istomišljenika moga: slast do tada nedoživljenog samopostignuća, u kojem sam se brzo snašao, uveren da mi ono po samoj prirodi stvari i zaslugama sopstvenim pripada, i da će tako zauvek i ostati.
***
Govorila mi je da joj nema života bez mene i da sam izlazeće sunce što joj obasjava dane posle čemernih noći što ih je kraj trupca od muža traćila, i zahvaljivala se bogu što je, najzad, i na nju pogled svrnuo.
Govorila mi je da bi sa mnom išla do na sam kraj sveta, sad kad zna šta je to sreća, i da je retka ljubav kao što je naša – „Ili ti ili vir u Timoku“, ljubila me je, a beskrajna nežnost prelivala je kadifaste sutone njenih zenica.
Njen zagrljaj razvejavao je senke nesigurnosti i budio u meni uzavrela muževna snevanja, a bleskava raskoš njenih bokova, za koje su svi znali da su meni, srećniku, bili namenjeni da ih kušam, sokolila su me da s neslućenim osvajačkim nadama iščekujem znakove spremnosti i od ostalih gospođa, s omalovažavanjem posmatrajući sitnuriju što je obletala oko devojčica u disko klubu.
Jednog usamljenog predvečerja, mirisale su lipe, zagledan u daljine, sanjario sam o velikodušnoj duši jedne udate žene, čije su se oči mutile toplinom čežnje kad god bi me ugledale, i u njenom liku prepoznah lik one o kojoj sam i ranije sanjao, i znao da ću je jednom i susresti…
„Bolje da je na vreme ostaviš; dok još možeš, i ako možeš… Jer, ako te načisto omađija: gotov si! I znaj! nisi ni prvi ni poslednji koji je zbog nje izgubio glavu… Dobro, ako nisi još, uskoro ćeš; već se vidi…“
A svašta su mi o Slađani pričali…
U početku sam se dičio što i mene zavodnikom smatraju. Kasnije, kad sam je zavoleo, i kad mi je pripala, s bolnom gorčinom slušao sam one koji su mi govorili: „Samo onaj ko je nije pitao nije joj ga i zavukao… Jer, takva ti je ona: ne ume da odbije čoveka. Možeš da pitaš koga hoćeš… Šta ti je sve samo u svom zimovniku Andra pre tebe sa njom radio, eeee…“
Istinska je bila strast kojom sam ja nju voleo – voleo je kao dragocenu tajnu koju treba čuvati a koju svi slute, voleo je utoliko dublje i grozničavije, što su uzbudljivije bile pretnje koje je donosila blizina opasnosti, i utoliko iskrenije, a nema neiskrenih strasti, i čistije, što su mi ružnije o njoj govorili.
Slađana je bila jedina žena koju sam u životu voleo; mnogo je voleo.
A onda je, iznenada, jednog lepog dana, ona ostavila i muža i mene, i otišla u plave daljine, sa čika Perom. E tad kad nisam svisnuo, nikad neću…
„Ona te je volela“, govorio sam sebi. „Ona je bila jedina koja te je onoliko volela!“ šaputao sam, kada je otišla, uveren da to nije i neopozivo i siguran da će se brzo i vratiti.
„Samo se jednom u životu ovako voli“, ponavljao sam njene reči, godinu dana kasnije, vraćajući se iz grada gde čuh da su je videli, a gde sam je dva dana po ulicama zaludno tražio da joj sve objasnim i dam joj dušu svoju.
Ona je otišla od mene, definitivno, mada sam ja mislio da se to nikada neće dogoditi. – „Ne pij toliko, nije ona jedina“, tešio me je moj prijatelj, zabrinut; a ja ga sažaljivo gledah, klimajući glavom. – „E, znaš mi ti moga“, htedoh mu reći, ali ne rekoh ništa, i mereći dubine svoje nesreće, upoznavah se natenane sa pravom veličinom svoje nekadašnje sreće. Posle sam i plakao, s glavom na astalu, kujući osvetoljubive planove o sreći budućoj, kojom ću naplatiti svu patnju svoju i bol, i opravdati njen odlazak.
„Ubiću se“, pomišljah. – „Neka sazna tada koliko si je voleo!“ klicala je budala u meni.
I ranjavah sebe, neizbrisivom uspomenom na lik njen, u sladostrasnom grču poda mnom. „To ti se više nikad ponoviti neće“ – ponavljao sam, uveren da sam karijeru završio i da je sve otišlo u pizdu materinu.
Prolazili su dani, i dalje sam taljigao, i umorno pogleđivao na ono što zaboraviti nisam mogao.
„I neka je otišla, đavo je odneo. Uništila je život trojici, dobro je što se ti nisi dao“, govorili su mi.
U mesecu kad su lipe cvetale, dok sam zevao kraj obale Timoka, jedna devojka ispusti u hodu maramče, i ja joj podigoh.
Govorili su mi: „Koja ti je ono curica? Je li, bre?! Aa! Vidi ti njega kakvu je lepoticu prigrlio, ko bi rekao, jebote…“
„Tako je, majstore! To je prava devojka! Vredna, učena, poštena… Skromna! Onakva kakva žena i treba da bude. A ne kao ona prepletuša…“
Kada bismo Mira i ja prošli ulicom, učtivo se javljajući ljudima, svi su nam otpozdravljali, blagorodno se smešeći.
„Vidi ti kako se momak snašao u životu, moglo bi se reći i uspeo…“
Mirjana se dugo nećkala da li da se uda za mene, i tek kada se i svojim očima uverila da sem dve-tri čašice u društvu subotom ostalim danima sem vode ne pijem ništa drugo, i kada je videla da i od mene može biti čovek, ona je odmahnula rukom, i moj tata je otišao kod njenog tate i ugovorili su svadbu.
„Baš je toplo napolju. Lekovit je miris bagrema“, govorila mi je žena. „Iznesi ga malo na verandu, znaš da se plaši usisivača… Samo mu kapicu stavi, dosta mu je to ćebence…“
„Da ti opeglam ovu plavu košulju, ona ti baš lepo stoji…“ – „Zamisli, molim te, onog ludog Milorada podstanari i noćas su do u neko doba s kurvama bančili…“ – „Ako još i ova jebena struja poskupi, ja čisto ne znam šta ćemo da radimo…“
„Hajdemo, zaspao je“ – držao sam je za ruku, i njene su se oči smešile, i ja sam je ljubio u kosu s nežnošću, razumevanjem i poštovanjem.
„A je li ovo onaj tvoj levi volej, tata!“ ševrljao je moj sin s loptom po livadi. – „Podigni glavu i ispravi leđa“, pokazivao sam mu, otkrivajući u njegovom otkrivanju sveta najveću sreću dosuđenu čoveku.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: U centru pažnje

„Ne drži se kašika celom šakom, ispravi leđa, niko ti neće oteti tanjir!“ – „Sto puta sam ti rekla da se to dugme na suknjici zakopčava pozadi!“ – „Šta sam ja bogu zgrešila?!“ – „Pa to uopšte ne liči na slovo A“ – uzdisala je moja majka i izuvala mi patike, kao da je važno što mi je jedna čarapica plava a druga zelena.
„Idi tamo, očisti ono, nemoj tako, uradi ovako…“
Ponavljala sam peti a posle i sedmi razred jer nisam shvatala kako se i zašto zemlja okreće i kuda ide i zašto je neki put x = 5 a drugi put 9… I još mnogo štošta drugog nisam znala. Jedino sam u rastu prestizala ostalu decu, mada sam bila trapava: „E, to mi nikad neće biti jasno kod ovog deteta“, pridržavala me je nastavnica fizičkog. „Da je priroda takvim skladnim telom obdari, a da se pri običnom kolutu kao baba sapliće.“
Na pregledu za nas što smo zaostajali u razvoju rešila sam sve testove, i mami su rekli da nisam glupa, ali da imam prirodne nedostatke koje će internat vremenom ublažiti, i osposobiti me za život, u kojem ću slobodnom voljom o svemu odlučivati. Preselili su me u grad, u novu školu, gde su svi bili nezreliji od mene, i kao iz šale završila sam sedmi razred, u osmom bila najbolja, i služila za uzor na koji se treba ugledati. Krajem tog osmog razreda, bez obzira što sam blistala, mama je došla po mene i odvela me kući, jer su se javila različita narodna stremljenja. Nešto kasnije videla sam i tatu sa odistinskom puškom, koju je sakrio iza ćebeta na ormanu, i sa tečom i ujakom posle su dugo šaputali za stolom pod kajsijom u dvorištu, i jednog jutra ga nije bilo, a kroz neki dan su u naše naselje došle nepoznate čike, grleći se sa nekim komšijama od preko puta, i na raskrsnici je osvanulo fantastično vozilo, sa cevima nalik ježu iz bajke. Sa bregova okolo i iz naselja posle su često pucali, i ja sam zapitkivala mamu ko su „ovi“ a ko „oni“, rekla mi je da se skrasim i umuknem, i sedela sam na hoklici i ćutke razmišljala zašto se međusobno ubijaju, nije mi bilo jasno, ali meni mnogo toga u životu nije jasno pa me zato valjda ponekad i zovu debilče. Moje drugarice prestale su uveče da se okupljaju kod oraha, i nismo se više sakrivale iza škole da uz muziku pušimo i zadirkujemo se s dečacima, a kada bi me ponekad mama slala u prodavnicu, govorila mi je da idem oborene glave i da se nigde ne zadržavam, i ošišala me je budibogsnama na kratko i terala da nosim majicu do guše i široke pantalone, da mi se ne vide sise i noge.
Jednog prepodneva se začuo helikopter, i oni od preko puta izašli su na ulicu, a sa naše strane tete su spustile roletne i preko telefona s mamom šaputale da je u Zaseocima nekoliko njihovih poginulo i da nam se crno piše. Gledala sam televizor u sobi (da ne bih kroz prozor virila i povazdan zvocala), i oni su nam zalupali na vrata – mama je izašla i raspitivali su se za tatu, nisu joj verovali da će se za neki dan vratiti, nisu joj verovali ništa, i ujakov kum rekao je da nam ne mogu garantovati bezbednost i da se moramo evakuisati na drugu lokaciju. Mama mi je dala dva kofera i rekla da izdržim, natovarila se i sama, sve dahćući, i došle smo sa drugim tetama do raskrsnice, gde su nas popeli u prljavi kamion, spustili su ciradu i pošli smo nekuda, unutra je vladao muk, a kad su nas zaustavili prepoznala sam Hotel i benzinsku pumpu, i svi smo sišli na parking, pred šlemove u zelenim uniformama sa čokoladnim šarama, koji su nas zagledali. Čika je stao između nas i njih, bio je kao iz filma Pobednik, sa istim tamnim naočarima, i upirući prstom kazao je: „Ti… ti… ti“, izdvojio ih je četiri, i moju sestru od tetke među njima, i dok su žene vriskale zastao je preda mnom: „Odvedi je u šesticu“, okrenuo se jednome iza sebe, mama je kukala i istinski plakala, saletala ga za dugmad na uniformi, a zaplakala sam i ja, otimala se onome koji me je za ruku vukao: „Pusti me“, ljudski ga molila, osvrćući se ka mami, koju su ubacivali u kamion.
U sobi u koju su me odveli pritisla me je velika tuga i ništa nisam videla, pao je mrak i odozdo se začula muzika, i kada je onaj čika kao iz filma ušao, sedela sam na taburetu pokraj stočića, suvih očiju. Rekao je da se ne plašim i ne brinem, da će sve biti u redu, da je moja mama na sigurnom i da će se ovde i na mene paziti, i izašao je i doneo poslužavnik sa sendvičem i pljeskavicom, parčetom torte i koka-kolom, ali ja nisam više bila gladna. Čika je upalio televizor i pio neko žućkasto piće, sipao je i meni, ali nisam mogla, samo sam od zelenkastog pića, koje je mirisalo na mentol, srknula dva-tri gutljaja, od kojih mi se zamantalo u glavi, a čika je pričao, nekima na televiziji psovao mater, spominjao političare u mercedesima i šakom po čelu udarao sebe „glupog“ i „zalutalog“, i kaza da je rat zajebana rabota, da će biti i još čupavije, a onda će se videti ko je čovek a ko pizda – posle mi je pokazao hodnik, kancelariju i njegovu sobu, rekao da malo počistim sutra, ako budem mogla, i da ga u ma koje doba noći zovnem ako mi šta ustreba, doneo je odnekud posteljinu za moj krevet, i izašao.
Ja sam se ujutru kasno probudila, bolela me je glava, a na stočiću kraj kauča zatekla sam šolju čaja, šolju prave kafe, šolju bele kafe, sok od pomorandže, kutiju keksa, baš lepi grozd sa krupnim belim grožđem, salvetom prekriven oval s mesom, krompirićima, kačkavaljem i salatom od paradajza i luka sa strane, i ljubičastu ružu, kraj televizora. Otvorila sam prozor, bilo je zagušljivo (dole su trojica s čudnim kačketima stajala kraj jednog plavog auta otvorenih vrata), setila se mame, posle sam obrisala suze i gledala po sobi, skalupila posteljinu i tražila gde da ispraznim čikine pepeljare – u njegovoj kutiji ostale su tri cigarete, jednu sam zapalila, srknula malo čaja i prave kafe, i grickala napolitanku kada je dečko u uniformi nasmešen gvirnuo na vrata i mahnuo mi rukom, posle sam provirila u hodnik, nešto kasnije izašla, prišla ogradi stepeništa i pogledala dole – jedna teta je čistila hol i bife i onaj dečko je s automatom o ramenu stajao ispred ulaznih vrata – našla sam usisivač u uglu kancelarije, namestila veliki čikin krevet s ogledalima i obrisala prašinu, oribala malo kadu i tri plastične kese đubreta skupila, začudila se čikinom vitrinom krcatom punih flaša, kojih je bilo i u kutijama iza kreveta, kao da je namislio sav život u toj sobi provesti, htela sam da odnesem kese teti u holu, ali nje dole više nije bilo, pa sam se opet setila mame, svojih drugarica i kuće i škole, srknula ostatak kafe, pušila i gledala televizor – uto je i čika ušao, ostavio je veliki ranac kraj vrata, pogledao prostorije i rekao: „Prava si puška, curo!“, i u kancelariji mi pokaza dugme na stolu, rekavši da njime mogu da zovnem one dole u kuhinji, ako mi šta ustreba, i da i iz njegovog frižidera uzmem šta god hoću, i da preko dana mogu malo da izađem napolje, ali da uveče ne izlazim jer će dole biti raznih pijandura, i gurnuvši ranac do stočića rekao je da izaberem šta mi odgovara, usput me je pogladio po kosi i dodao da će me sutra izvesti da upoznam život, osmehnuo se i izašao.
Ostala sam sama i otvorila ranac, unutra je bilo haljina, suknji, majica, jakni, i sve mi je odgovaralo, bilo je lepog donjeg veša, spavaćica i originalnih čipkanih brushaltera, kao da mi je znao meru, našla sam i neseser sa pravom šminkom, kesu s mirisima, tašnicu sa srebrnom kopčom, i još koješta. Obukla sam kožnu mini suknju, majicu i jaknu, izgledala sam baš lepo u njima, probala straobalnu večernju tamnocrvenu haljinu, koja mi je perfekt stajala, ali sam se plašila da mi u njoj dupe ne izgleda preveliko, usklađivala boje šminki sa oblikom lica, posle ih jedva oprala, i morala da otvorim prozor, zbog mirisa i dezodoransa, i kasno sam zaspala.
Kada je sutradan popodne čika navratio, bila sam u pamučnoj bež haljini sa plavim cvetićima, zviznuo je: „Bravo, malena“, osvrtao se za mnom dok sam iz vitrine donosila čašu i šalio s koje sam naslovne strane pobegla, nazdravi: „Lepota će spasiti svet“ i reče da bi sa mnom i do iza večnosti sedeo, dodao je da ćemo za dva-tri sata sići dole, kad se istušira i još nešto obavi, na vešalici pogledao onu tamnocrvenu haljinu: „Super će ti stajati“, i izlazeći posavetova me da još malo šminkom oči doteram kako bi zenice došle do izražaja, dotakao me ovlaš po ramenu i sa stepeništa poslao s kažiprsta poljubac.
Pred veče smo sišli dole, muzika je zasvirala tuš kada su ugledali čiku, i svi su poustajali, oni kraj zida i vrata pozdravljali su ga uzdignutih pesnica, čulo se nekoliko rafala s terase i „Šampione“, „Majstore“, „Heroju“ odasvud… Kraj podijuma se s nekima zagrlio, isti su i mene s naklonom pozdravili, sa „lepa damo“ me oslovili, pa me je čika odveo do stola, za kojim su sedeli jedan kozičavi i prelepa plavuša, kozičavi mi je poljubio ruku i izvukao stolicu da sednem, a plavuša se zvala Rouz. Čikine sive oči plamtele su nekim zelenkastim sjajem, pio je mnogo, svi su dolazili da se kucaju s njim, i posle svakog kucanja razbijali su čaše, bratimili se i zaklinjali u oslobođenje napaćenih krajeva, i bilo je iza njega za dva japanera srče, dolazile su i neke drugarice, ljubile ga pevaljke, i ostali ološ dole prisutan. Ja sam srkutala liker, smešila se svima, i ne znam u koje se vreme čika kladio sa nekima da ću pogoditi kuglu na dnu pulta, dao mi je neko kratko oružje i rekao: „Ožeži, malena“, osećala sam njegovu podlakticu ispod desne dojke i pritisnula obarač, onaj za šankom pao je pod šank zbog pogođene flaše iza njega, ali kugla je i dalje svetlela, i čika se nije ljutio. Posle me je zagrlio, s kozičavim pričao o ovcama kojima će pokazati gde im je mesto, i još dugo smo pevali, u jednom trenutku me je poljubio kraj resice uva, i jebarnik se lagano praznio, u glavi mi se mutilo, Rouz se ljubila s kozičavim, a čika je ustao, za njim i ja, podigao me je na ruke i poneo uz stepenice, kao što sam videla da se na svadbi radi.
U njegovoj sobi poljubio je moje usne prvi put, i seli smo na ivicu kreveta, kucnuli se lepim tankim čašama u obliku lale, pa je čika ponovo iz trbušaste flaše sipao neko čuveno piće, koje mi je razbistrilo glavu: „Prava je razbibriga“, kaza, i držeći me za ruku pričao mi je kako jedva izlazi na kraj s onim ludacima dole, posle me je opet u usta poljubio i rekao da mu je srce celoga života po bespućima devojku kao što sam ja tražilo, pomilovao me po obrazu, a posle smo se ljubili i jezicima (izgleda da sam se uzalud plašila da to neću umeti), pa mi je čika stavio ruku kod njega dole, otkopčao je šlic i izvadio ga, znala sam šta je to i da služi za sreću, i bio mi je pomalo smešan njegov glavić s plavičastim žilicama, setila sam se bezobraznog filma i sličica što sam ih gledala, savila se i stavila ga u usta, osećala sam kako pulsira i njihala glavom, a on me je milovao po temenu, i posle je polegao po meni, mnogo me je zabolelo, osetila sam krv na butinama i rekla: „Boli me, čiko!“, odmakao se, uzeo moju ruku i njom ga je šetao, i klizio je niz moju šaku krvav i sluzav, a čika je stenjao i uvijao se: „To, malena! Ljubavi moja!“ dahtao je, i podigavši se nada mnom svršio je na moje sise, grčeći se, pa klonuo kraj mene, usrećen.
Kasno sutradan probudio me je odblesak sunca sa njegovih ogledala, bila sam sama, kad sam se istuširala i otišla u drugu sobu da se presvučem zatekla sam na stočiću predivnu sedefastu kutijicu, a na papiriću ispod pisalo je: „Tebi, najdraža“, skinula sam moje stare dečje minđuše i stavila te duguljaste sa zlatnim lančićima, fino su mi pristajale uz kratku kosu, setila se mame i zamislila njeno čuđenje kada bude videla da sam postala odrasla savremena žena, skuvala kafu, i sedela i pušila, zamišljena…
Čika je došao pred samo veče, dugo me je ljubio, i posle sam odozdo iz kuhinje donela paradajz i sir i uz rakiju mu napravila salatu s maslinovim uljem, koja mi nije najsrećnije ispala, ali čika se šalio da će mi sledeća biti bolja, i sišli smo dole, bila je manja gužva, on je otišao u ćošak i poslovno razgovarao s dvojicom u teget sakoima, a ja sam sedela sa Rouz, koja mi je obećala da će sutra skoknuti do mene da mi izvuče zelenkasti pramen sa strane, pa smo se opet malo veselili, i posle se vratili gore, raskomotili, rekao je da me sad više neće boleti, ali bolelo me je, samo manje, oćutala sam i izdržala, i sutradan me je tek malčice zabolelo, i više nikad nije, postala sam opuštena i sve sam naučila.
U toku našeg zajedničkog života kao muža i žene, čika mi je samo jednom šamar udario, ali možda sam i sama bila kriva, jer našla sam u njegovoj nathasni zaturenu novčanicu, i jedne večeri kada ga nije bilo kao mangupče sam se skockala i sišla dole, prošetala do šanka kao prava glumica i na barskoj stolici prekrstila noge, posle su mi neki prišli i učtivo razgovarali, i baš mi je jedan mladić naručivao liker od mentola kada se on pojavio na vratima, njegove oči načisto su pozelenele, u hodu je izvadio pištolj i udario mi šamar i poslao gore, čula sam još jedan šamar iza sebe i: „Nemoj nekome ovde ja da jebem mater“, kazao je, a ja sam otišla u sobu, razmišljajući sedela na taburetu – čika se vratio kasno, bio je mortus pijan, zagrlio me je i poljubio u kosu, seo, nazvao me njegovom devojčicom i privukao u krilo, i kao da se trag suze pojavio u uglu njegovog oka: „Koja sam ja budala“, konstatova, vajkajući se na sudbinu, i milujući mi rame i dalje je pio, ljubio je moje grudi i celu noć smo vodili ljubav, a sutradan do podneva čika se odmarao i nije bio na zadatku.
Jednom je u sobi kod njega razgovarao sa jednim baš elegantnim gospodinom, spominjao kamione, robu i neku banku, strojeve, delove i mašine alatljike, i pričao o ratu, o šumskim zverima u njima, i da je neka čudnovata glad za pičkom ovladala njime – a kroz neki dan sam ga i začula dok je bio s drugom, tiho sam iz hodnika odškrinula njegova vrata, jedna riđokosa jecala je pod njim: „O jee! O maj gad! Pa šta mi ti radiš, čoveče! Treba da ti ga urame!…“, i mrdala je opajdara najžešće što je mogla, a on nije video da se ona samo pretvara i da glumi, ili možda i jeste, ali mu je bilo svejedno.
Čika je prestao svako veče kod mene da dolazi, i jedne subote je navratio i rekao da ga nekoliko dana neće biti, pomilovao me je po obrazu, a sutradan je došao jedan s ožiljkom i hladnim buljavim plavim očima, kao kod crknutih riba, rekao da pokupim stvari i da im trebam u kuhinji, a kada sam se sagla i u čikin ranac stavljala neseser prišao mi je iza leđa: „E baš da vidimo s kakvom se to britvicom četovođa moj ovoliko dugo zadovoljavao“, kaza, uvrnuo mi je ruku u laktu i zadigao suknjicu, šakom mi zapušio usta i glavu natisnuo na stočić, bilo mi je odvratno, gadno i mučno, otimala sam se i grebala ga po rukama, i molila se da bol i košmar nestanu, ali me niko nije čuo, a on je orao po meni, stiskajući me, i istresao se međ moje guzove, sitno drhtuljeći, kao da je to krajnji cilj svih njihovih napora, a sunce se dizalo nad ivicom prozora i bleskalo mi u oči, i prteći mi torbe poveo me je niz hodnike, u ravnodušnosti se ljubav topila, i valjda je sve bilo po nekoj volji, kad su mi tete pokazale sudoperu i dale mi isflekanu kecelju.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Kurva

– Ene, gle, kako je lepo procvetala trešnja… Opet će tebi tvoja nana praviti slatko – govorila je moja baka, gladeći me po kosi, dok sam se držala za njenu suknju i odignute glave posmatrala svetle senke u hladovini njenih mrkih očiju.
Očuvala me je ona otkad sam se rodila; deda je radio u varoši, a majka mi je otišla u plave daljine kada sam imala dve godine, i samo smo je četiri puta videle otada, i ne znam ko mi je otac.
Izrasla sam se u lepog devojčurka i dečaci su se kao vrapci jatili oko mene, ne prilazeći mi: – Jesi li joj video sise, jebote! – Kasnije sam ih pustila, i moj osmeh je, svojom spremnošću da se raskrili, razvejavao u njime pomrčine neznanja i nesigurnosti, a podatna dragovoljnost moga tela rasplamsavala je u poletarcima neslućene osvajačke planove u pogledu ostalih drugarica, ohrabrujući ih u samopoštovanju.
Posle sam otišla u Grad. Brzo sam postala tražena i prešla u Hotel. Tu je već malo ko za moju pičku mario. Tražili su da im glumim sluškinju i gospodaricu, majku i devojčicu; iživljavali su neku tamu u sebi koja se iživeti ne da i priznavali mi sve ono što zakonitoj ženi nikada ispovedili ne bi; vezivala sam ih i čarapom im kurčeve i jajca dražila i jebala ih vibratorom u odrtavele čmarove dok su kao mučenici neuračunljivo soptali poda mnom; debelo su plaćali i pokajnički se ponovo vraćali, kao da je u pitanju golemi nesporazum ili otklanjanje sitnice što kvari svu njihovu sreću. (Neke sam viđala i na TV-u, nasmejane, dok ih je narod zblanuto gledao spreman za njih pod voz da ide.)
Onda su se potukli i mislila sam da ću se snaći kao što sam se uvek snalazila. Jedni su bili Onamo, Drugi su bili Tamo, i preko bregova su se dovikivali i psovali jedni drugima sve najrođenije.
Vratila sam se na naš proplanak pred polugodišnjicu dedine smrti – dole, u zamukloj čaršiji, nije bilo vojske – i jednog popodneva su Neki ušli i doneli nam slobodu. Kroz nekoliko dana oni Drugi su ih granatirali i baka i ja sklonili smo se u podrum starog vajata.
Kada smo pred veče izašle, odozdo se čulo slavodobitničko veselje pobednika – bili su to oni Drugi – i pod strehom verande petorica Prvih unezvereno su provirivala iza ugla kuće dole ka naselju.
– Ovde čavka, ovde čavka, vrano javi se – siktao je kovrdžavi u motorolu, i čuh da će čekati noć i njihovu podršku.
Okrenuli su se s oružjem kad smo napustile ćošak vajata i pošle stazom ka njima i kući: – Ne pucajte! – umirio ih je bledoliki. – Čuće nas! – i jedan od njih, ošišan do glave, prišao je i radoznalo me osmotrio, a opasani s redenicima stao je pred baku i upitao je: „Jesi li naša ili njihova?“
– Jest, kurac naša – odgovorio je naočarac, ne slušajući bakina uveravanja da smo njihovi, ni moje: „Kako ste, momci… kako ste, braćo?“
– Ova im je pokazala staze i bogaze – rekao je ošišani, i uhvatio me palcem za podbradak, nišaneći me u oči.
Bili su već pripiti, i ušli su u kuću – naočarac je iz vitrine dohvatio flašu brendija – i ja sam im postavila sto, i sir i paradajz i narezala im čajnu kobasicu. Stražarili su naizmenično kraj prozora moje sobe i na stolac u verandi postavili su puškomitraljez.
– Majku im jebem, da nas ovako Krelac zaboravi – psovao je kovrdžavi, a ošišani je uvek tražio da mu ja sipam piće, i potezao me za rub suknje i dirkao po kolenima.
– Živite li same? – ispitivao je baku bledoliki, a naočarac je prevrtao po našim stvarima i raspitivao se gde krijemo oružje.
– Ma, izvedi tu matoru odavde – okrenuo se ošišani naočarcu. – Vidiš da se veštica samo pravi fina, pizda joj materina – i opasani s redenicima uhvatio je baku za pulover i odigao je od stolice: – Hajde, stara, da nam malo čuvaš stražu – kazao je. – Nemojte, deco – pritezala je baka čvor na marami – a ošišani mi je uvrnuo članak na ruci i držao me u mestu ne obazirući se na moje otimanje.
– A da sad tebe malo upoznamo – namignuo je ošišani kad su baku zatvorili u stražnju sobu i posadio me sebi u krilo.
– Vole one to – rekao je opasani, i pokušala sam da se nasmešim i ustanem, ali me je naočarac uhvatio za kosu i udario mi šamar.
– Manite je – rekao je bledoliki izlazeći na verandu, a za njim je bez reči izašao i kovrdžavi.
Naočarac me je držao za ruke i opasani mi je stavio maramicu u usta i zadizali su mi suknju.
– Uživaj, lepojko!.. – Tri rupe za tri kurca: baš taman… – Sad kad te nataknem upoznaćeš sreću… – Samo naš narod ovakav alat ima… – Zavuci joj ga u dupe pa da ima dva…
Posle su izašli – („Uslužila si narodne heroje..“) – i kasnije se začula pucnjava, i ja sam plakala. Bilo mi je žao nane, koja me je grlila, i ljudi što su takvi, i sveta… Dan se bio zaustavio, i ponoć je prošla: „Bili su pijani, čedo moje“, i suze bakine bile su ljubav, i bol se kamenila, i zagrlila sam baku, i sanjala beskrajnu plavet neba, i sebe radosnu, u polju.
Ujutru su nas probudili, lupajući na vrata. Bili su to oni Drugi i bila ih je puna avlija. I njih je zanimalo čiji smo: „naši ili njihovi?“ Raspitivali su se za onu petoricu od sinoć i ispitivali me što ih nisam prijavila. Trebala sam da ih nadmudrim, da se nekako iskradem i ne mareći za život siđem do njih.
– Tako radi onaj ko svoju domovinu voli, pizda ti materina! Hoćeš da ti slobodu na poslužavniku donesem?… – smeđokosi me je uhvatio palcem za podbradak, dižući mi glavu. – Nemojte je više – pošla je nana ka meni i on je odgurnu. Pala je zatiljkom na ivicu praga, i trag krvi pojavio se u njenoj kosi, i kap na usnama; dok joj se pogled gasio, pogledala me je, kao da se izvinjava.
Umrla je sutradan, u bolnici.
Bio je rat, posle su ih pomirili, i došli su novi dani, i Oni od Onamo i Oni od Tamo rukovali su se i govorili da narod koji je imao vijugu da ih izabere kriv ne može biti, i da se prošlost neće ponoviti, i ponovo je sve je bilo u najboljem redu i onako kako treba da bude.

Foto: www.pexel.com

Miloš Petronijević: Razgovor s mrtvacem

Volja je osećanje koje imamo o svojoj ulozi
Klasni neprijatelji proleterijata i sirotinje i prirodni tlačitelji bezgaćnika šiljomude da sam ja najveći zločinac XX veka. Vaskoliki su svet za svoj bogomdani pašnjak podsvojili vlasnici kapitala, a neuki ćute, u strahu od totalitarizma. U komunizmu bi bilo još gore – uče ih plutokratske udvorice, i s naoštrenim kurčićima upiru prstom na mene mrtvoga, šireći u svojim (ej) naučnim radovima klevetničke informacije o mom liku i delu: imao sam, kao, ćef za vlašću, vele, te sam u paroniju zapao i potro onoliki narod.
Pa majku vam jebem da vam jebem! Narod je mene voleo, bando reakcionarna, i zar bih ja kroz sve méne izneo živu glavu da nije bilo plamene vere masa u izgradnju besklasnog društva i drugarske podrške najodgovornijih kadrova Partije, koji su me uvek mogli smaknuti da su boljeg imali i da nisam bio ono što sam bio. A bio sam pravednik, hulje revizionističke, i graditelj naučnog komunizma i društva bez privilegija i nepravdi (a to utopijom, majčicu vam vašu, zovete) – to je bio moj razlog za život: da u skladu s istorijskim zakonima revolucijom vlast na obične ljude prenesem i satrem one koji su ih eksploatisali. Nije me interesovala moć radi nje same, kao što mi zarad kapitalističkih ciljeva visokoparno podmećete, gnusno falsifikujući istoriju i služeći se liberalnom demagogijom, sluge imperijalističke – pa po vašem naukovanju ispada da sam ja iz težnje za moći (da bih bio diktator, je li?) i na robije išao (kao da tamo nisam mogao za svagda nestati), i u Sibir me je, zar, caristička policija slala da bih se prekalio i cara ubio i novi car bio, znajući još na majčinoj sisi, izgleda, da ću biti ono što ću biti: pa ima li tu logike, kokoške bla-bla-bla ćorave? Mene je revolucija stvorila i za nju sam živeo, a moć mi je trebala da bih je čuvao i očuvao od svilom i ugledom okićenih buržoaskih razbojnika i nepoštene inteligencije – veliki SAN me je vodio: vera u društvo jednakih mogućnosti i u porodicu slobodnih i srećnih naroda, vera u trudbenika sposobnog da vlastitim moćima izgradi međuljudske odnose u kojima neće biti eksploatacije čoveka nad čovekom. Bio sam voljan da ljudima stvorim pravedniji svet od onog kojeg sam na rođenju zatekao, a kakva je vaša sitnoegoistička misao i volja vidi se po staklenom zvonu ispod kojeg, s poštovanjem drugih, u samopoštovanju živite. Siti i obesni, s blistavim svim zubima u glavi i u mirišljavim gaćama svilenim, stojeći iza katedri opravdavate debele plate prikazujući u karijerističkoj servilnosti postojeći kapitalistički poredak kao najbolji od svih mogućih svetova: – „Lese-fer, lese-fer“, cvrkućete, ne mareći za plač roblja na Zemlji. – „Dobro je! Nije baš najbolje, ali i ne može bolje…“ jedan za drugim naučeno ponavljate, braneći, kao, slobodu od tiranije, i pobedonosno uvereni da ćete besramnim iznošenjem svega najcrnjeg o meni i invazijom na tekovine Revolucije, za koju sam živeo, uništiti i samu ideju, i nužnost njenog ostvarenja. Ali, znajte, uskogrudni, civilizovano nasmejani nitkovi: dokle god postoje klasno društvo i neumitnost razvoja, postojaće i naučna (ne tupi ga s verska, maljčik), velim naučna komunistička ideja kao jedino rešenje toga problema! A onoga koji te izrabljuje treba ubiti. I da znaš i ti, individualni elementu: to što sam lenštine poput tebe slao na društveno-koristan rad u Norilsk, da delikt mišljenja okaju i ljudi kao što treba da budu postanu, bila je istorijska neophodnost (pošto, naravno, ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest, i nije važno šta si uradio, već šta bi, pogrešno misleći, mogao da uradiš) – a to što usled lagodnog života ponavljaš kako svako ima pravo da bude različit i da razmišlja i oseća i živi na svoj način, i da je to pravo iznad prava države budući da, veliš, društvo bez slobode mišljenja ne opravdava nikakva pravda, e to je, vidiš, kontrarevolucionarna delatnost i nazadni idealizam, malograđanska svest što pretežno o sopstvenom dupetu brine, jer, zapitaj se samo: ta valjda i oni na čijem znoju intelektualno živite, zadrigli u kravatama, hleb vam vaš beli što ga jedete, zadavili se dabogda (to je nečovečno, je li, ali spram vama, koji svega, pa i slobodnog vremena, na pretek imate, i to je mržnja, začudo, a vi bi kao, dok zarad golog života za druge dirinčite, ljubav kao cvet u duši svojoj uzgajali) – i, velim, zapitaj se samo: ta valjda i obespravljeni imaju pravo da sa čela otru znoj, i da sednu i danu dušom i dođu k sebi, kako bi se snašli i pronašli i uvideli da nisu tek marva u vašem jarmu i da samo od njihove pobune zavisi da li će kao ljudi živeti životom dostojnim svesnog bića, slobodni od tiranije čoveka nad čovekom, i od vaših sitnosopstveničkih interesa na njihovoj grbači ostvarenih. A oni koji nemaju ništa moraju se organizovati da bi srušili one koji imaju sve. I težina revolucionarne odmazde biće još krvavija.
Nisam ja nigde pogrešio, maljčik. Ni u razmišljanju ni u vođenju revolucije. – Svako je za sebe uveren da uglavnom ne greši, veliš, i nemogućnost čovekova da bude drugačiji do onakav kakav je njegova je sudbina. Jedni će, kažeš, na račun tuđe bede zgrtati novac koji u svom životu potrošiti ne mogu, neki će metanisati pred onime koji je zemlju zarad nadzemaljskog raja stvorio, treći će krupnim koracima preko poubijanih ka svetloj budućnosti trčati, znajući da je sami videti neće. A vernika će uvek biti i krv će teći kao voda. I razmišljaš koliko možeš, i činiti se da si glup, a na šta i očevidne činjenice ukazuju… E moj druže, slepcu! Nisam ja rđa i fanatik čiji je dijalektički materijalizam bezdušniji od iracionalne pohlepe i grabeži licemernih kapitalističkih snaga, koji u svojoj beskrupuloznosti bez stida odvukoše i boga na svoju stranu. Niti sam stvarao mravinjak, gospodo i gospođe buržujske, već sam, u skladu sa mehanikom društvenog razvoja, od ljudskog materijala aktivne graditelje socijalizma stvarao, i društvu bez izrabljivanja težio, i u danima sudbonosne borbe, oslanjajući se na revolucionaran, naučno-klasni duh pravde, a poznavajući dušu naših mužika, mahom pijanih (da bi izdržali život, pomišljaš solidarno), već sam, dakle, u skladu sa odlukama Kongresa i Politbiroa, s pravnim osnovom i uz razrađen institucionalni okvir, uvodio interne pasoše i s tvrdokornom masom beslovesnih seljaka u industrijalizaciju se upustio, i u skladu sa zajedničkim ciljem svih progresivnih snaga ukazivao na stranputice i boljševike stare garde uklanjao da jalovim blebetanjem Revoluciju kočili ne bi (naravno da ih tereti ne ono što su uradili već ono što su mogli da urade da nisu streljani), i lišen nedostatka budnosti s čelnim drugovima potpisivao spiskove, i stvarali smo jedinstvenu partijsku liniju, i NKVD i Armiju od opasnih smutnji štitili, te su očišćeni od devojačkog kajanja i očeličeni rat voditi mogli, i bilo je gladi i stradanja, jeste, i ruke su mi bile krvave, ali takva je revolucija, i evolucija, jer svet kakav je ja nisam stvorio, ja sam ga zatekao, i ispravljao, što oblik je ljudskog uspeha, i snage, ne očaja, ljubitelju lepe književnosti.
Jer, pogledaj samo, doušniku obzirnih stremljenja, pogledaj to amoralno pomanjkanje obzira prema drugima, tu pohlepu koju je kapitalistički liberalizam postavio na pijedestal vrlina. Pogledaj te akademike, političare i ostale, sav taj establišment – ta samo svojim nakitom svaka njihova gospoja bi tri sela gladnih u Africi godinu dana prehranjivala – pogledaj te gotovane i turiste, gde šećkajući se obilaze monumentalne građevine i dive se ljudskim dostignućima, jer ciglu nijednu u životu podigli nisu a kamoli okrvavljenih stopala teturali pod kamdžijom tegleći kamenje za slavodobitne spomenike vlastodržaca. Pogledaj samo tu bankarsku bagru, te parazite što ozakonjenim se transakcijama tuđom krvlju hrane – slobodom tržišta, preduzetništvom i sličnim, svoj lopovluk nazivaju oni – i pljačku predaka proglasiše svetinjom privatne svojine, i para u zajmu novu paru pravi, i prepustiše izabranicima narodnim da im klasni interes štite, veličajući ih u novinama svojim kao apostole napretka, i postala je država čuvar njihovog obora, i garant vlasništva i nepovredivosti kapitala. Pa zar to nije aktivna zločinačka delatnost? Ali neka ih, nek u grozničavoj jagmi profitabilno i legalno stiču, doći će i naše vreme, jer što više budu grabili pre će se potlačeni osvestiti i, nemajući šta da izgube, te razbojnike pobiti, što je dijalektika i zakon razvitka. A ono što su opljačkali i u trezore zgrnuli biće im u ime naroda oduzeto – taj akt državne vlasti zove se eksproprijacija – i ukinućemo „To je moje“ i zameniti ga sa „To je naše!“, i stvorićemo Novog čoveka i Novo društvo, sa samosvesnim subjektima… Smej se ti, smej, maljčik… Ali razvitak je sudbina čovekova, ne fantazmagorija vremena kojeg nikad nije bilo da ga nije bilo, kao što ti misliš. A čovekovo uspinjanje ka sebi je u razvoju samosvesti, u slobodi i hrabrosti da ne dozvoli nikome da mu pravo na život uskrati te da na njegov račun leškari i živi. Misliš da će buržuji prepoznati stihiju koja se protiv njih budi. I svojevoljno će se, kao, bez upotrebe sile, a da bi je izbegli, razumno odreći „viška vrednosti“, prihvatajući ljude kao svoju braću, prepoznavši u njima bića sebi nalik. E, moj maljčik… Kada je to istorija samilosno razumna bila? Pre će se oni čovečanstva i civilizacije odreći negoli blaga svojega, i pre ćeš im dva oka iz glave isterati negoli dva dolara iz džepa njihovog. – „Neka stvari idu kako idu“, smatraju oni, i smatraju da idu pošteno. „Takav je prirodni poredak, od Boga dat, a Bog je na našoj strani. I neka i nadalje čuva i od proleterske golokurdije štiti nas koji imamo.“ – „Bog je odumro“, razmišljaš ti. „Ili mu je ovo ludnica za nedopravljene slučajeve“, snatriš, i nižu ti se slike paklenih muka gliste na suncu Simeona Maga, i katastrofe, i volja za životom, koji život nije, robovske snage u lancima, i srednjovekovna glad i smrad, i čini ti se kao da vidiš konja gde crkava pred šahtom rudnika Partizan na Kolimi, jer je manje izdržljiva životinja od čoveka, i gledao si od eksplozija kontuzovano dete pod reflektorima Bagdada, koje se treslo i užasnuto cvokotalo, i koje će za ceo život drhtati, usred blagodati slobode i demokratije poklonjene od milosrdnih anđela u helikopterima ratnim. – „Boga nema“, govorim ti ja. „Zašto bi tuberkulozu stvorio? Čovek je pronašao cepljenje, usled nagomilanog znanja, što prirodni je progres, ne usled nečije milosti – a i jebem ti takvu zakasnelu milost: kao čovek je postao manje grešan, je li, pa se onaj gore smilovao, koji li moj.“ – Ljudi nisu jednaki samo pred smrću, maljčik, u društvu zasnovanom na razumu treba da budu jednaki i pri rođenju…
Pogledaj samo te priveske imperijalizma, tu bandu plavih i žutih, desnih i levih i onih sa centra – to, naime, demokratijom zovu, jer ako vam se jedni ne svide možete da glasate za druge, a svi su u službi kapitala – pogledaj te ličnosti važne i uvažene, među kojima ćeš teško na poštena čoveka naići. Misliš da će se oni odreći motorizovane pratnje policajaca i telohranitelja i buljuka novinara iza sebe, i shvatiće, kao, da je vrisak milenijumske patnje ljudi i poklanih životinja kojima se goje važniji od mišljenja koje imaju o samima sebi, i da su troškovi oko njih, pojedinačnih, previsoki, brate, i da nećete ostati obezglavljeni siročići ako neki od njih u odgovornoj službi i pogine. Misliš da će ljudi prestati da koriste novac, eda bi bankari pukli od muke, i da će zabataliti da prate vesti, kako bi političare na bunjište istorije poslali. Da su robovi prestali da rade, robovlasništva ne bi bilo, ali čovek je tek malo od ovaca odmaknuo i do toga nije došlo. Nazvati stvari pravim imenom, naravno da toga u politici nema, ili se štite postojeće vrednosti ili se u kriznim potresima na ruševinama starog drugačiji svet javlja. A novo se bez krvi još rodilo nije. Možda do tog kolapsa neće doći za vremena trajanja vašeg, ali kada se nafta potroši ili kada se previše nakotite, a sve što je u vašoj moći činite da tako i bude, ili se nešto drugo desi, pojaviću se ja ponovo, da vam put pokažem. Biću u novom obličju i s drugom ideologijom, i stasaće nova generacija, gola i gladna a željna svega, u društvima namučenim i u plemenima iskorištavanim, i u klasama na račun kojih po morskim plažama zviždukajući hladite muda, i probudiće se svest potlačenih i njihova beznadna mržnja, i biće im sve svejedno, samo da se nešto promeni. I njihov udar biće strahovit. Opet ćemo preokrenuti svet i nećemo imati meru. Nećete se više kurčiti dok su drugi na ivici baldisanja i misliti da svet samo vašem uživanju služi. S pesmom slobode na usnama ustaćemo mi, koji nemamo ništa, i pohrliti ka novom obzorju pravde. Proradiće opet giljotina, ili neka druga mašina (čovek je bar tu domišljat), i nastaće šapat i škrgut zuba po salonima buržoaskim i gospodskim. I biće „Jao“, „Kuku“, „Lele“, „Pa mi nismo znali“, i jebaćemo vam mamicu kapitalističku, to vam kažem ja,
Josif Visarionovič Džugašvili Staljin

Foto: Emaze propaganda museum

Miloš Petronijević: Propalica

Sanjao sam svet dostojanstvenih ljudi, kojima nije trebao novac, jer su verovali sopstvenoj reči.
Proplanci pod suncem bili su isti kao i vazda, ljudi su bili drugačiji, osmehivali su se nedoglednim plavetnilima i danima pred sobom, znajući da su deo svega, i po podrumima se ne skrivahu osakaćena deca, beskućnici i robijaši.
Očevi i majke negovali su roditeljstvo, bez potpisanih ugovora, u dobrovoljnoj privrženosti i samosvojnoj ljubavi, gde se san duše produbljuje sa onime koji nam je blizak.
Poznavali su radost rose na travi i poštovali životinje koje su jeli, i u susretu sa sobom i među sobom pozdravljali su se otvorenih srca, s veseljem ustajući jutrom – zbunjivala ih je samo ideja Napretka: iza njih je bila besramna prošlost sujetnih uobraženosti i verskih cepidlačenja i „odbrambenih“ ratova i pljačke, gde je onaj ko više podjarmi drugoga više i poštovan bio, a bez sveobuhvatnog smisla Svih i Uvek, znali su, ostaju samo smrt i Ništa, i besmisao bajke o Bogu i raju.
Vrata na nekom spratu su škripnula – pa sve učestalije otvarala – „Dobro jutro, komšija!“ – mirisala je kafa – „Obuci bundu: izgleda da je zaledilo napolju“ – čuo se ključ u bravi – „Ova skitnica se opet ušunjala pred podrume“ – nekako se podigoh sa kartona na odmaralištu pred podrumima i uspravih leđima uza zid – bolela me je glava i mamuran sam bio – otpih iz flaše nekoliko zaostalih gutljaja votke i pogledah naviše u vrtoglavi niz stepenica – dobro je što se odozgo niko nije popišao na mene – „Pao si na niske grane, Miloše Petronijeviću“, navukoh kabanicu – majka na ulaznim vratima podiže mališana u naručje dok sam izlazio – iza solitera se beše na zaostaloj barici uhvatila providna korica leda i gledah kako je pišajući razbijam – bar to mogu, a nekad sam prskajući znao mušicu u letu da ošamutim – sa ćoškova se smešiše video nadzor u funkciji odbrane privatne svojine – koka-kola, blenda-fleš, grand-kafa: blistale su reklame – i biznismeni i političari sa postera gledali su u daljine pred zadivljenim narodom: malo se koja zemlja ovakvim kuronjama može podičiti – prođoh kraj trolejbuske stanice: „Svašta majka rađa i svačeg u ovom Beogradu ima“, čuh za sobom – „Treba ih pohapsiti: gledaj kako mu sramotinja viri“, beše mi kako sam pišao van šlica ostala patka – uvukoh kurčić unutra da bi javni moral i poredak bili u redu – „Pivo je 162 dinara, gospodine, a vi imate 158“, smilova se na propalicu nekako kasirka više zbog reda iza mene – popravljali su brave i elektroniku na ulazu solitera: „Od sutra ćeš morati da pronađeš drugo sklonište“, kaza mi čovek dobroćudno – „Sutra je danas i juče“, sedoh pred podrume i naslonih leđa na radijatorske cevi – „Bolje da sam nešto kupio i pojeo“, pogledah flašu – „Devojčica vodu gazi“, počeh da pevušim – „Jebô ne jebô, kurcu vreme prolazi“ – nivo u „2 l“ je opadao i zvezdice su opet svetlucale i bilo mi je sve svejedno – „Koliko li gladnih sada lipsava u ovoj dolini suza?“ – „Neka Bog čuva slobodu i Ameriku i one koji imaju!“ – to se samo oči zatvaraju – i setio sam se jednog sna, gde sam jednu drugaricu držao za ruku, na proplancima slobodnim od bankara, popova, političara, otadžbine i mržnje.

Foto: https://www.panoramio.com/m/photo/4266127

Miloš Petronijević: List na vetru

Ja se Tebe ne plašim.
Možda Ti i ne postojiš, ali kukavna je ljudska pamet da bi o tome sudila.
Krivice u nama nema, što smo slučaj žalostan.
Trave rastu jedne do drugih, koje uspeju da se probiju do mesta pod suncem, i iz prosutog semena tek srećnik ili nesrećnik put nalazi.
Oči su se moje nagledale i duša je se moja nasitila, i trčale su noge moje za srećom koje nema, i blizu je dan propasti moje i ide brzo što će me zadesiti.
Smeje mi se dan u koji se rodih, ne znam da li bi bolje bilo da nisam ni bio.
Gledao sam i čudio se za vremena taštine svoje.
Ljudi su u ratovima ginuli kao stoka, i kao ovce posle u nove vođe na televiziji blenuli. Uz božićnu jelku i uz ćurku pečenu pevali su Hvalite Gospoda, i po svetu na silu zavodili pravdu i svoj razbor i sud, koje su demokratijom zvali. Novac im je otvrdnuo srca, samozadovoljnim osmehom blistaju, i jauk unesrećenog roblja neće ih taći. U dvorovima njihovim blagoslov Tvoj obitava, i svoje će bogatstvo paklenim ognjem braniti. „Što se činilo to će se i činiti, i sve je već bilo i ponovo će biti:“
Hodio sam dugo po zemlji, zanet samim sobom, i umor nagriza kosti moje. Bilo je i sunčanih dana, kada sam verovao da sam Tvoj ljubimac i da ću život provesti dembelišući, ali se to nije uvek dešavalo, a posle je bilo kako je bilo, i čovek je rođen da bi grešio… Sve što stvorenja pod nebom čine u skladu je sa njihovom malom pameću, koju si im hvaljen budi dao, eda bi u bezglavoj jurnjavi himere sreće stvarali i otišli goli kao što su i došli. Zastakljene oči mrtvaca ne govore ništa, i list na vetru let promeniti neće, a pravda je od Tvoje tvorevine daleko i zla je mnogo u njoj…
A možda je sve deo Sklada, kao što vele sanjari, zagledani u bezimena vremena, gde niko ni za šta kriv nije. I vele da bez poznavanja bola ni blaženstva bilo ne bi, i da smo još pre rođenja raskrsnice sami odabrali i dobrovoljno došli Ovde. U danu što odblesak je rajske Večnosti, ubica je morao da ubija jer je ubijeni hteo da bude ubijen, i pile je izabralo da živi 40 dana, pa da ga zakolju, da bih ga pojeo. Osmeh Misli granice nema, i sve je zbog nama nezamislivih povezanosti, gde kroz neznanje svaki od nas treperi odabranom sudbinom, u Savršenstvu kojeg bez života nema. I onaj ko je u bolovima dugo umirao čekajući smrt kao sreću, sam je birao put, i nesrećnik koga su u ime „Dobra“ i „Pravde“ lomili i uklanjali, radovaće se u nebesnim jutrima što je bilo tako. Možda ću, kad dođem Tamo, videti gde sve nalazi svoje mesto i da je za sva vremena sve uvek u redu i onako kako treba da bude. I što je izgledalo krivo i neravno, blesnuće kao ravno i pravo. I progutaću pljuvačku svoju i od samog sebe se sabrati.
Ili ću otići u ništavilo i neće me biti i biće mi sve svejedno.

Foto: www.pexels.com