Arhiva oznaka: Miloš Petronijević

Miloš Petronijević: Kad dan u meni bude umirao

Izgleda, jednom,
otići ću,
kao da nikad nisam bio.
Po prirodnim zakonima
trunuće u zamandaljenom sanduku
zemni ostaci moji –
mada bi bolje bilo
da me odnesu međ grane hrasta
pa da bar ptice neku vajdu vide
od tela koje sam negovao.

Zaludu zaklone pravi
sitničava duša moja
u pregrade novčanika presavijena –
list na vetru
let promeniti neće,
i možda u beznačaju zaboraviću
lepotu kolena njenih
u izrezu suknje plave,
i blagotvorno veselje
iza treće rakije.

Od umiranja je teže
na ovaj svet doći –
em ako te živog
na kolac ne nabijaju,
i ne deru i ne sole
da bi te na tijoj vatri pekli,
što beše sudbina ajduka Novaka,
jednom, u Transilvaniji; –
seti se bede, prljavština, smrada, nepravdi,
gladi, rata, boleščina,
svih nemoći i zabluda,
eda se ne bi,
maloumno sopćući,
za poslednji srkut života borio,
i smrt što će doći
čekaj radoznao.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Beskućnici na sprovodu

Dve vucibatine i jedna baba mojih godina stajali su uza zid prodavnice s pogrebnom opremom ispred ulaza u groblje, čekajući da ih mimoiđe sprovod. Stao kraj njih i ja.
Sa nešto udaljenosti od ostalih, otpratismo i mi pokojnicu: ljudi su milosrdniji kada im neko umre, sete se da će i oni.
Bilo je dosta naroda i cveća, bogata sahrana, sa dva popa, za svaki slučaj, ako se jednom ne primi molitva.
Po završetku ukopa, do klupe ispod drveta gde smo, na dvadesetak koraka od blaženoupokojene, posedali, prišla nam je jedna mladica i pružila dve oveće kese s ponudama:
– Uzmite!… Moja sirota nana je za života uvek nesrećnicima delila – obrisala je suzu porubom šala.
– E neka joj je laka zemlja – prekrstismo se svi četvoro; a Ruža nadodade: – Sada je kod Boga, dobra gospođo – stade do nje. – A on sve vidi.
– Imate i pivo i sok, i mesa i kolača, i svašta – pokaza rukom žena. – Popijte i pojedite za pokoj njene duše: dugo je jadna bolovala, najzad se smirila.
– Nek počiva s mirom u Gospodu – rekoh, prihvatajući od Stojana flašu s pivom od koje, prekrstivši se, odasuh malko u zemlju. – Kada bi bilo i rakije… – tiho dodadoh.
– A i neka para za mene samu i sirotu: ne znate vi kako je ženi na ulici – kaza ona pizduljina Ruža.
Gospođa pođe od nas klimnuvši glavom, i iz skupine kraj groba gde su počinjali da se razilaze po jednom momku posla nam tek nešto otpijenu flašu vinjaka i 200 dinara koje dečko dade Ruži.
– E pa u zdravlje nas živih – kaza Đorđe. – I za upokoj mučenice koja nas možda odozgo gleda – dobrano otpi…
Isekli smo do pola perorezom kese da bi lakše uzimali, i kada se pratnja razišla doneli sa groba i ostale ponude kraj krsta, oteravši dve Ciganke gurbetarke s džakovima koje su se tu sjatile kao da se na groblju sreća može naći.
– Vide li ti šta je sveta i venaca, bog te tvoj? – primeti Stojan. – A šta misliš da li će neko i iza nas ovako ići kad dođemo na red, a?
– Plakati sigurno niko neće – gledah u kamenje po groblju. – A tu smo gde smo i šta je tu je, pobeći nemamo gde – rekoh.

Miloš Petronijević: Kako sam postao beskućnik

Celog sam života bio nešto drugo od onog što jesam (bio sam budala), i sve do svoje pedeset i pete vodio sam računa šta će ljudi da kažu i pomisle (zajebao sam se), i oni su mislili da sam na svome mestu i onakav kakav čovek treba da bude (pogrešili su).
Zakonitoj ženi išao sam niz pičkin živac − postavljala mi je astal, tražila pare i podavala mi se kada je mogla i kada sam mogao.
Jednoj sam drugarici pisao poeziju, kao dečkić sanjajući ljubav.
Često sam udarao glavom o zid – zid je ostajao na svome mestu, ali sam naučio da menjam pravac.
Kada se zahuktao nasmejani kapitalizam i kada je banda bez skrupula (pocrkali dabogda) pokupovala u zemlji Srbiji sve što se kupiti moglo (uzeli su za sebe blaga, nama su dali slobodu), zatvorili su i fabriku u kojoj sam dvadeset pet godina radio, i postao sam privatnik. Crnčio sam od jutra do večeri u radionici, a s večeri se alkoholisao da bih danuo dušom. Sutradan sam se odmarao.
Godine su prolazile, i iz Knjaževca je sve više ljudi bežalo u prestonicu, kao da se u Beogradu bez znoja na kajmaku živi, i posla je bivalo sve manje, postao sam pijanica, a računi i porezi pristizali su kao u nekom košmarnom snu, i nisam više znao šta da radim ni gde mi je dupe a gde glava.
Najbolje se živi od prodaje magle i intelektualnih usluga, i od politike, ali nije svakome dano da državni hleb jede i bavi se organizovanjem tankoumnih, treba se roditi s takvim talentom, i znam neke službenike javnih sektora koji su i pet-šest političkih stranaka promenili – i u čmar bi se jebali samo da položaj u kancelariji ili stolicu iza šaltera sačuvaju.
Moja žena Mirjana, koja je zvocala od kada ustane, kao da je pišala na koprive, i koju više nisam mogao očima da gledam, čupala se za kosu zbog neplaćenih elektro-tele-vodo papirića i siktala da sam joj život urnisao i da sam lenština, pijandura i falsifikat od čoveka, i pretila je da ću se zbog „one jebulje“ probuditi s ekserom u glavi, i jednog sam podneva, da je ne bih udario, izašao i otišao na Staru planinu u šumu i dva dana živeo kao kurjak u slobodi.
Glad me je umirila i vratio sam se, nakurčen, pobacao poreske prijave i na radnju stavio katanac za sva vremena.
Rešen da iz začaranih krugova pobegnem pa šta bude da bude, isprodavao sam neke materijale i drangulije i ostavio Mirjani nešto para (ostavio sam joj i njenog ljubavnika i saznanje da ja nisam bio tolika sirovina i mulac kao što je ona mislila da sam – mada ta zmija ne priznaje ništa), i jednog sam jutra uprtio torbe, ispratila me je do železničke stanice, gde sam je poljubio, poljubila je i ona mene, sećajući se valjda vremena kada sam bio bolji čovek, i mahnuvši joj iz voza pošao sam u beli svet da pišem stihove i da skitam i kradem (u mojoj državi krupniji lopovluk zove se biznis), i možda ću završiti u zatvoru, ali i tamo žive ljudi i hleb se jede.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Navijači

Bilo ih je petorica, adolescenata, navijača, „delija“ – iskaljivali su bes strepnji i obest i pevali:
„…bubnjevi tutnje i pesma se ori,
jedite govna, mi smo šampioni…“
Solidarisali su se i pljeskanjem raširenih šaka s uzdignutim rukama udarali susedne šake uzdignutih ruku…
Mače je dremalo na kartonu u useku između travnjaka i oluka kada su naišli:
– Vidi strvinu, jebote – opazi ga kačketisani.
– Kao loptica je! – kaza plavušan. – Imam ideju!
Dohvatio je za vrat mače i odmeravao ga na vrhu patike; mače mu se umiljavalo.
Kladio se da će ga „degažiranjem“ prebaciti preko autobusa u prolazu na suprotnu stranu ulice.
Uspeo je: mače je „degažirano“ preletelo autobus i palo u šiblje iza trotoara i izgubilo se u svoj svet, maukajući.
– Care! Šampione! – isplaćivali su ga ostali.
Prošli su pored kafića-kladionice u kojem su kraj nekoliko paralelnih ekrana nakurčeni debili blenuli u sportska dešavanja.
Zaobilazeći parkirana vozila, skrenuh ka keju, zagledan u višespratnice s poluspuštenim roletnama, iza kojih su uhranjeni mediokriteti pratili na TV-u rijaliti šou Velikog Brata, u hipnotisanom jadu nedostojnom ljudskosti.
„Mi smo pronašli sreću“, klicali su poslednji ljudi, žmirkajući očima.

Vetar je povijao vrhove jablanova kraj reke, i ničeg novog nema pod suncem.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Integritet duše

U vetar odoše dani moji, ne videh dobra, i obrisao bih kao grešku sopstvenu prošlost i počeo sve ispočetka. Pošao sam negde, stigao nisam nigde, sve što sam radio progutale su magle nepostojanja, i čudim se nad samim sobom, vucarajući se niz ulice beogradske, dok me pristojan svet kao propalicu zaobilazi.
A čovek živi da bi nešto postigao, ostvario, vele, da bi uspeo u životu, tek nigde ni u čemu uspeo nisam, i ne znam kako je greška moguća, jer ako Smisla ima i Život je bio, jeste i biće uvek savršen, sve drugo je odricanje Smisla, a greška je odsustvo znanja, kojeg rođeni ograničenih pameti ne možemo imati, i sve što činimo predodređeno je okovima sveta u kojem smo se našli i isprepletanim košmarom predispozicija u nama samima.
Sad tu sam gde sam, svaki je od nas uveren da je u svemu i vazda u pravu dok se ne saplete, i slepac dok ne udari glavom u zidove sopstvenih ograničenosti ništa ne vidi.
– Onaj koji se rodio umire – prođoh kraj crkve iz koje su izlazili mladenci sa svatovima. – Život je satkan od beznačajnosti – setih se sopstvene davnašnje svadbe, kao da je bila nekog drugog, koji se ženio verujući u sklad sveta i u integritet duše, i idući nigde, sudarih se na ćošku sa nekim zrikavim starcem zagledanim u izloge: – Pardon gospodine – mimoiđosmo se – a dan je bio lep, i kroz vedrinu u odsevu tuge posmatrah vrhove jablanova kraj Save, pomiren sa svime što je bilo, sa svime što će se desiti i biti.

Foto: http://www.gocoos.org/parish-information/marriage/

Miloš Petronijević: Hodala sam dugim putevima

E ti i ovaj život, i tugu i radost i sve, i sudbinu moju lepu cigansku, bačenu na kaldrmu i crnu ko talog kafe bez dobici. Muku ti poljubim, koliko je malo sreće, a malo nam fali, ka da smo sjebani u pamet, nešto ne štima, baš da ga jebem šta je, i sve je dobro a ništa ne valja.
A mi se to samo u kartama osmehuje sreća na otvoreni putevi, pa sam na njima i njega s vatru u oči srela, veseli mi se mindža pod suknju, možda mi pred zakon i treći čovek postane, jer prvi se muževi u vodu bacaju, to tek samo siročići ostaju da po nas tragaju za travku rusavelu što bezbrigu neviđenu donosi.
I sve znam i vidim a ništa ne mogu, ugasnula je beskraj musavog detinjstva u nama kada je nanina mekica s pijace bila sreća, porasli smo i eve smo šta smo, kroz kalo si bauljamo pokisli i snuždeni, nervozni, i jebeš život, ka da smo u nekoj prokletinji, zinulo nam dupe i sve bi hteli da imamo pa te i nemamo ništa, kao ozebli sunce sanjamo radost bogatstva, gdi radost nije, i tugujemo od ljubavni jadni i žalobni smo u usamljenostima, kroz ćorsokake si hodimo ne videći ništa, sudarajući se među se, u sebičnosti i mrzosti, podsmešljivo u sebi grakćući na sličnoga što naspram nas je, s druge strane taraba, i prezirući ga iz dna duše, ali to ne pokazujemo, kezimo se smeškom i ljubazno mimoilazimo na dosuđenim nam putevima, i ne možemo od sebe otići, nigde, a vetrovi odnose dane, kao razbacane karte proricanja, to me je samo ova rakija ponela, i ne znam ništa, tek preturam ove đinđuve, dok sam još živa, a još sam, i tu smo gde smo i gdi ćemo, a posle će bidne šta bidne, ki će ga znati.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Ljubavna pogibelj poletarca

Nazivali su je opasnicom…
Govorili su mi: „Budi sa njom, dok si još mlad, ali i ne uzleći u nebesa, jer žensko ti je to, i nikad se ne zna…“
Govorili su mi: „E, moj mladiću! Odavno je ja gledam! I mogu ti samo jedno reći: pamet u glavu; i ne daj se! Jer još si zelen! A ona?… Ona ti je, rođeni moj, kroz sve prošla. Štono kaže naš narod: Ima da te prevede žednog preko vode! Kao što je mnoge i prevela! Jest!…“
Slađana je imala muža, a volela je mene.
Dešavalo se da, prolazeći pokraj domaćica što su pile kafu na terasi uz ulicu, iza sebe začujem šapat: „Je li, prijo?… Beše li ovo onaj Jovanov sin s kojim se Slađana spanđala?“ – „Jest! jest! on je taj; tiše samo!“ odgovarala je druga; a treća dodavala: „Jutros mi je Goca pričala: sad neki dan joj je i zembilje sa pijace nosio… Svi su se za njima okretali!“ – „Auuu–u! Zajedno na pijaci… Među onolikim svetom!… Kako je samo nije sramota?! Udata žena!…“
Slađana je bila jedanaest godina starija od mene, i u mene se zaljubila jednog aprila, čim me je ugledala. (Da je tako bilo, priznala mi je sama.) A da sam se i ja u nju zaljubio, primetio sam, iznenađen, tri meseca kasnije. Nekoliko dana posle toga uvideh da sam je mnogo zavoleo. Po čitave sate sam sedeo, mislio na nju i ponavljao: „Ona je najdivnija žena na svetu!“
Govorili su mi: „Budi čvrst, delijo! i pazi šta radiš! Jer samo li se malo opustiš, zavezaće ti pamet načisto, takva je ona. A onda si gotov: zaljubićeš se u nju, sto posto, propićeš se, propašćeš; mnoge je ona tako unesrećila. Zato, poslušaj čiku šta ti kaže: Idi kod nje… nemoj mene da lažeš da sa Slađanom nemaš ništa, vidim ja dobro; i znaj, nema ničeg lošeg u tome što si s njom – momak si, i šta te briga – ali… e tu je sad caka, tu leži znanje: treba i da umeš prema njoj pametno da se postaviš, da joj ne dozvoliš da te skrene sa tvoga puta, pa da sa tobom, umiljavajući se, svoje igre kako ona hoće igra. Zato, ako nećeš da propadneš, moraš da budeš maher, da budeš mangup veći od nje. A šta to znači? To znači: kovneš, pa bež’, kovneš, pa bež’! Samo se tako možeš spasti. U protivnom, opustiš li se, ne daj bože, zacopaćeš se u nju, to je sigurno, a onda – onda si se sjebao za sva vremena! Zapamti dobro šta ti čika kaže!…“
Govorili su mi da je od posebne, lakodajuće sorte, i upozoravali me da ću nagrajisati, a ja sam ih gledao s dečačkom bezazlenošću, ne verujući im ništa.
„Ostavi je, sine“, govorio mi je ponekad i čika Dragan, iz čijeg smo bifea posmatrali ženskinje na ulici. ,,Nije ona za tebe; ne poznaješ ti nju.“
„More, znam je ja dobro, čika Dragane“, odgovarao sam mu, slušajući šale mojih vrsnika za stolom, smejući se i sam sa visina svoje mladosti.
„Nemoj tako, sine“, nastavljao je on. „Ne znaš ti ništa. A ja je znam još otkad se zadevojčila; već tada je bila đavolasta. A sada?… Vidiš i sam kakva je sada…“
Slađana je bila lepa žena, s blistavim osmehom u crnim očima, sa raskošnim pramenovima tamnokestenjaste kose, i zamamnim oblinama punim poziva.
Ulične dangube, što su stajale na uglu robne kuće, posmatrale su me sa surevnjivošću dok sam sa njom pokraj njih prolazio, a deda Miloradovi podstanari od preko puta nudili su se da mi u koje god hoću vreme ostave praznu sobu, kako bih neometan i natenane mogao sa njom da uživam u muškim zadovoljstvima i svemu onome što mi je širokogruda sreća donela. „Ali“, uslovljavali su, „da nam osvetlaš obraz i pokažeš joj kako to radimo mi – majstor Miloradove kurajlije!“
Slađana je bila najlepša žena koju sam u životu video, i svi su znali za nas dvoje. „Šta li je našla u njemu?!“ čudili su se.
Pojedini od onih s kojima sam fudbal igrao pitali su me i otvoreno na koju sam je fintu uhvatio. Drugi, umesto mene, odgovarali: „Namesti se da te izvrti, pa ćeš videti na koju fintu!“ Smejao sam se i sâm i dvosmisleno pravdao kako sa Slađanom nemam ništa: „Ona mi je samo prijateljica“, dodavao sam važno, nehajno se smešeći, zadovoljan što mi niko ne veruje. – A, zapravo, moglo se i verovati mojim rečima. Bejahu one u to vreme mnogo bliže istini negoli njihovo uverenje da sam ljubavnik Slađanin. Jer tek nešto kasnije osmelio sam se ja i nju poljubio. I od te večeri prestali smo se ona i ja po gradu viđati i počeli naše susrete od ljudi kriti.
U to srećno vreme, kada me šarmerom smatrahu, sem moje mame i ponekad mene samog više se niko prema meni nije ophodio kao prema dečaku što život tek počinje da otkriva, nego su me svi u svoje društvo primali i sa mnom kao sa sebi ravnim razgovarali, verujući da čvrsto s obe noge na zemlji stojim i da sam u dobrim odnosima sa životom i uživanjima koja je on pružao i da je normalno da u mladosti malo i prolumpujem. Podržavao sam ih u tom uverenju i pravio se da i zaista jesam takav: da sam mangup, uživač i ženskaroš. I ne samo što sam se takav pravio pred njima, nego sam celim svojim bićem i sâm u to poverovao. Jer dole, odakle je oduševljena ponesenost sopstvenim uspesima izvirala, dole je tavorilo dete koje je jedva dočekalo tapšanja po ramenu i čestitanja na mom osvajačkom podvigu, i koje nije dozvoljavalo da se ta veličanja tek tako pokvare sitničavošću sumnji…
Nisam ja znao, u tim vremenima bez nedoumica, da ljudi o drugim ljudima malo razmišljaju. Verovah ja tada da svi oni što su me mangupom zvali odista i svom dušom svojom iza svojih reči stoje i da, poput mene samog, i sami u ličnosti mojoj interesantnu temu za razmišljanje nalaze, usled čega počesto bejah ja stidljiv, sujetno strahujući da kriterijume zadovoljiti neću.

***
Kada bi Slađana kroz čaršiju prošla, doterana, uzdignute glave, lomeći se u kukovima – za vrludavim hodom njenim svi su se okretali. Kada i mene kraj nje počeše viđati, s odobravajućim osmehom stadoše mi se javljati i oni koje nisam poznavao: „Samo tako nastavi“, hrabrili su me. „Kreši to muški, uživaj dok možeš, šta te boli uja za sve!“
Prijatelji moga oca, što su igrali preferans na našoj verandi, moj prolazak propraćali su šaljivim pogleđivanjima i savetovali ga da mi begeniše pravu kućanicu i da svadbu priprema:
„Vidiš da mu je sva krv u landaralo sišla; glavom ne razmišlja; da ga ona pomamnica mladog ne sasuši“, smejali su se. – „More, manite vi momka!“ branio me je čika Radivoje. „Hajduk ti je to. Ume ti taj i steći i uteći! Nije od juče…“ – slušao sam ga ja, i iskosa pogleđivao, čudeći se odakle me tako dobro poznaje.
Govorili su mi: „Drži se dobro, sinovac! jer ta ti rupa zakrpu nema…“
Neki moji majstori krstili su se dok sam s posla telefonom sa njom razgovarao: „E, ovo ti nema nigde!“ doprlo bi do mene. „Već pola sata guguću… I šta sve šapuću. Da te bog blagi sačuva i sakloni…“ – „Šta ćeš, moj gazda Ljubo“, odgovarao mu je drugi. „Tako ti je to kad je muž prezaposlen, a domaćica mu po ceo dan u kući sama…“ Zaćutao bi za časak, pa, stavši kraj njega, nastavljao: „A ti? Zar misliš da je kod tebe bolje? Crnčiš od jutra do sutra, uveče se onako umoran izvališ odmah u krevet, već si i omatoreo, a ona tvoja rospija, još uvek držeća… A žensko, kô žensko – traži! Misliš li da ona sada razmišlja o tebi? Da se brine što se za decu ovoliko boriš i povazdan kô mučenik rintaš? Jok, brate moj! I daj bože da samo ovako razgovara…“
Neki drugi, pak, kad bi se našli nasamo, znali su mi, kao svom pitomcu, u poverenju došapnuti: „Je li, bre?! A ti juče onako: u po bela dana, kroz sred grada sa njom! A?! Samo što se niste zagrlili… Nemoj, bre, tako javno, bog te tvoj! Ta svi vide… I ako njen muž sazna? A?! Jebô si ježa u leđa! Ima da te zadavi kô pilence; zaguljen je to čovek…“ Pogledao bi me za časak i, nagnuvši se ka meni, još tiše dodavao: „A i onih drugih se pričuvaj! Njih naročito!… Mislim, onih što je posećuju dok on putuje. Nisi znao?! A?!…“
Pre sadašnjeg, Slađana je imala još dva muža. Po gradu se pričalo da su se oba njena prethodna muža propila zbog nje. Pričalo se da je obadvojica još uvek vole…
Knjaževac beše ime varoši u kojoj smo Slađana i ja ašikovali. I često bi ona, predveče, između šest i sedam, izlazila u čaršiju, zarad kupovine. A ja sam u to vreme svagda šetao kraj izloga, i retko bih omanuo a da se ne sretnemo.
Omanji gradić bio je Knjaževac, varošica tek, i u njemu su se mnogi i mnogi poznavali. Ali o tome tada razmišljao nisam, zagledan bejah u ono što sam sâm doživljavao, i verujući da se ljudi na nas ne obaziru („Zašto bi vodili računa šta mi radimo?“, mislio sam) ne malo sam se iznenadio kada sam video da već nakon naših prvih susreta svi na poslu i u fudbalskom klubu znaju za nju i mene.
„Gde takav šiljokuran da onakvom tetkom jajca okiti!“ smejali su se.
I kada sam video da je smatraju poželjnom i lepom, i shvatio da se i prema meni s uvažavanjem odnose, počeh se ja truditi da me što češće sa njom po gradu viđaju… Jer, prijatno je sutradan bilo čuti, i znati da i svi ostali čuju, dobacivanje simpatičnog mi šaljivdžije: „Bravo, mali! Alal ti alatka!… A i jeste dobra, sunce joj njezino!…“ – duboku slast donosile su meni te reči istomišljenika moga: slast do tada nedoživljenog samopostignuća, u kojem sam se brzo snašao, uveren da mi ono po samoj prirodi stvari i zaslugama sopstvenim pripada, i da će tako zauvek i ostati.
***
Govorila mi je da joj nema života bez mene i da sam izlazeće sunce što joj obasjava dane posle čemernih noći što ih je kraj trupca od muža traćila, i zahvaljivala se bogu što je, najzad, i na nju pogled svrnuo.
Govorila mi je da bi sa mnom išla do na sam kraj sveta, sad kad zna šta je to sreća, i da je retka ljubav kao što je naša – „Ili ti ili vir u Timoku“, ljubila me je, a beskrajna nežnost prelivala je kadifaste sutone njenih zenica.
Njen zagrljaj razvejavao je senke nesigurnosti i budio u meni uzavrela muževna snevanja, a bleskava raskoš njenih bokova, za koje su svi znali da su meni, srećniku, bili namenjeni da ih kušam, sokolila su me da s neslućenim osvajačkim nadama iščekujem znakove spremnosti i od ostalih gospođa, s omalovažavanjem posmatrajući sitnuriju što je obletala oko devojčica u disko klubu.
Jednog usamljenog predvečerja, mirisale su lipe, zagledan u daljine, sanjario sam o velikodušnoj duši jedne udate žene, čije su se oči mutile toplinom čežnje kad god bi me ugledale, i u njenom liku prepoznah lik one o kojoj sam i ranije sanjao, i znao da ću je jednom i susresti…
„Bolje da je na vreme ostaviš; dok još možeš, i ako možeš… Jer, ako te načisto omađija: gotov si! I znaj! nisi ni prvi ni poslednji koji je zbog nje izgubio glavu… Dobro, ako nisi još, uskoro ćeš; već se vidi…“
A svašta su mi o Slađani pričali…
U početku sam se dičio što i mene zavodnikom smatraju. Kasnije, kad sam je zavoleo, i kad mi je pripala, s bolnom gorčinom slušao sam one koji su mi govorili: „Samo onaj ko je nije pitao nije joj ga i zavukao… Jer, takva ti je ona: ne ume da odbije čoveka. Možeš da pitaš koga hoćeš… Šta ti je sve samo u svom zimovniku Andra pre tebe sa njom radio, eeee…“
Istinska je bila strast kojom sam ja nju voleo – voleo je kao dragocenu tajnu koju treba čuvati a koju svi slute, voleo je utoliko dublje i grozničavije, što su uzbudljivije bile pretnje koje je donosila blizina opasnosti, i utoliko iskrenije, a nema neiskrenih strasti, i čistije, što su mi ružnije o njoj govorili.
Slađana je bila jedina žena koju sam u životu voleo; mnogo je voleo.
A onda je, iznenada, jednog lepog dana, ona ostavila i muža i mene, i otišla u plave daljine, sa čika Perom. E tad kad nisam svisnuo, nikad neću…
„Ona te je volela“, govorio sam sebi. „Ona je bila jedina koja te je onoliko volela!“ šaputao sam, kada je otišla, uveren da to nije i neopozivo i siguran da će se brzo i vratiti.
„Samo se jednom u životu ovako voli“, ponavljao sam njene reči, godinu dana kasnije, vraćajući se iz grada gde čuh da su je videli, a gde sam je dva dana po ulicama zaludno tražio da joj sve objasnim i dam joj dušu svoju.
Ona je otišla od mene, definitivno, mada sam ja mislio da se to nikada neće dogoditi. – „Ne pij toliko, nije ona jedina“, tešio me je moj prijatelj, zabrinut; a ja ga sažaljivo gledah, klimajući glavom. – „E, znaš mi ti moga“, htedoh mu reći, ali ne rekoh ništa, i mereći dubine svoje nesreće, upoznavah se natenane sa pravom veličinom svoje nekadašnje sreće. Posle sam i plakao, s glavom na astalu, kujući osvetoljubive planove o sreći budućoj, kojom ću naplatiti svu patnju svoju i bol, i opravdati njen odlazak.
„Ubiću se“, pomišljah. – „Neka sazna tada koliko si je voleo!“ klicala je budala u meni.
I ranjavah sebe, neizbrisivom uspomenom na lik njen, u sladostrasnom grču poda mnom. „To ti se više nikad ponoviti neće“ – ponavljao sam, uveren da sam karijeru završio i da je sve otišlo u pizdu materinu.
Prolazili su dani, i dalje sam taljigao, i umorno pogleđivao na ono što zaboraviti nisam mogao.
„I neka je otišla, đavo je odneo. Uništila je život trojici, dobro je što se ti nisi dao“, govorili su mi.
U mesecu kad su lipe cvetale, dok sam zevao kraj obale Timoka, jedna devojka ispusti u hodu maramče, i ja joj podigoh.
Govorili su mi: „Koja ti je ono curica? Je li, bre?! Aa! Vidi ti njega kakvu je lepoticu prigrlio, ko bi rekao, jebote…“
„Tako je, majstore! To je prava devojka! Vredna, učena, poštena… Skromna! Onakva kakva žena i treba da bude. A ne kao ona prepletuša…“
Kada bismo Mira i ja prošli ulicom, učtivo se javljajući ljudima, svi su nam otpozdravljali, blagorodno se smešeći.
„Vidi ti kako se momak snašao u životu, moglo bi se reći i uspeo…“
Mirjana se dugo nećkala da li da se uda za mene, i tek kada se i svojim očima uverila da sem dve-tri čašice u društvu subotom ostalim danima sem vode ne pijem ništa drugo, i kada je videla da i od mene može biti čovek, ona je odmahnula rukom, i moj tata je otišao kod njenog tate i ugovorili su svadbu.
„Baš je toplo napolju. Lekovit je miris bagrema“, govorila mi je žena. „Iznesi ga malo na verandu, znaš da se plaši usisivača… Samo mu kapicu stavi, dosta mu je to ćebence…“
„Da ti opeglam ovu plavu košulju, ona ti baš lepo stoji…“ – „Zamisli, molim te, onog ludog Milorada podstanari i noćas su do u neko doba s kurvama bančili…“ – „Ako još i ova jebena struja poskupi, ja čisto ne znam šta ćemo da radimo…“
„Hajdemo, zaspao je“ – držao sam je za ruku, i njene su se oči smešile, i ja sam je ljubio u kosu s nežnošću, razumevanjem i poštovanjem.
„A je li ovo onaj tvoj levi volej, tata!“ ševrljao je moj sin s loptom po livadi. – „Podigni glavu i ispravi leđa“, pokazivao sam mu, otkrivajući u njegovom otkrivanju sveta najveću sreću dosuđenu čoveku.

Foto: www.pexels.com