Arhiva oznaka: Marko Galić

Milan Zagorac: 300

naslovnica fejsPovodom 300 objavljenih tekstova na našoj stranici

Dragi naši čitatelji, pratitelji, prijatelji, u ove se dvije godine našega postojanja najprije na Facebooku, a kasnije u časopisu na našim stranicama te na ovome webu štošta dogodilo. No najvažnije je da je prostor književnosti dobio jedan novi akcent, jedan novi izraz, prostor koji odaje, ako ništa drugo, barem novi duh, iako se nikada nije nazivao pokretom. A taj je duh upravo ovo što se događa: brojni vi koji u svemu tome sudjelujete, koji sve ovo stvarate, koji ste sudionici jednog repozicioniranja književnosti, paradigme koja nije zadana ni vašom kronološkom dobi, navikama, osobnim okupacijama, već samo i isključivo djelom. Na kraju krajeva, nije Književnost uživo ta koja je stvorila od nekoga pisca, to ste upravo vi sami, vaš rad, trud, način pristupa i komunikacije s drugima, a naša je KU samo medij kroz koji se taj novi kreativni naboj nastoji reprezentirati.

U ove dvije godine mnogi su od vas, dragi naši, dogurali do prvih knjiga, mnogi su nakon godina šutnje opet našli neko svoje novo mjesto, treći su pak dobili prostor dodatnog boostanja i motivacije pa su svoja djela nadogradili dodatnim knjigama u osobnim bibliografijama. Neki samo lurkaju i čitaju, ali to je također vid kreativnosti, u svakome od naših čitatelja zacijelo leži jedan mali autor koji nastoji smoći hrabrosti prije prvoga skoka u hladno more.

Nema smisla da vas se sve nabraja, ima vas na stotine i oprostit ćete mi propuštene, to je zaista nenamjerno jer sva imena osobno znam, ali nisam siguran jesam li ih u mogućnosti odmah nabrojati: Alen Brabec, Alen Brlek, Andreja Malta, Andrija Crnković, Antonio Šiber, Biba Dunić, Blago Vukadin, Daniel RadočajDarko Cvijetić, Enver KrivacFlorian HajduIlija BarišićIrena Lukšić, Ivan Glišić, Ivan Zrinušić, Iva Rogić, Izet Medošević, Jelena ŠimunićMarko Galić, Melinda Kostelac, Miloš PetronijevićMirela Fuš, Miro Škugor, Mladen Blažević, Moris Mateljan, Olivera Olja Petrović, Robert Vrbnjak, Robert Bebek, Ružica GašperovSandra-Anina Klarić, Silvija Šesto, skarlet_pSmilja SavinTamara Čapelj, Vladimir Vuković, Zoran Krušvar, Zoran ŽmirićĐurđa Mihić-Čivić, Željko Funda, Neven Lukačević, Nataša Kovaljev Opatić, Dunja Matić, Tea Marković, Darko Balaš, Alen Kapidžić, Jurica Žitko Forempoher, Antonia Kralj, Slaven Jelenović, Enisa Angie Behaderović, Bea Balta, Beatrisa Stošić, Tomislav Cindrić, Julijana Plenča, Denis Kožljan, Maja Marchig, Peter Semolič, Sara Mrak, Grozdana Poljak, Vergilije Franizz, stotine i stotine vas koji svakodnevno sudjelujete na stranici, a koji ste i osobnim angažmanom i radom i djelovanjem zaslužili javni prostor. Sve vaše nagrade, knjige, sve vaše dramatizacije izvedene u kazalištima, sve vaše promocije, sve je to ujedno ponos nama, i vi, vas više stotina, upravo ste vi naša najveća pohvala i dokaz uspjeha.

Stoga, živjeli vi još 300 postova, za zimski broj časopisa obećajemo jedno, nazovimo to tako, antologijsko izdanje s izborom najvažnijih tekstova i to će biti naš novi korak. Do tada, čitamo se i vidimo na fejsu, na webu i po mogućnosti u stvarnosti, ako se za to ukaže prava prilika.

Ilustracija: naslovnica prvog broja časopisa Književnost uživo, objavljenog 12. srpnja 2013.

Marko Galić: La Tour Eiffel

Čovek je sklon usavršavanju, estetski opredeljen, zadržavao bi ovo »čulo« u jedinstvenom pogledu na svet od prvih zraka u okrilju pećina, duž staza medijevalističkih previranja, sve do trenutka zrelosti i mogućnosti socijalnog i kulturnog doprinosa. Naizgled opsenarski poduhvat Aleksandra Gistava Ajfela, kojim je ubedio nacije u pronalazak lepote van dogmatskih granica arhitekture, počiva u zagrljaju Marsovih polja gde naposletku uzimam korak sudbine sa izlizanog stepenika gospodin Eugenove konjske zaprege. Aristotelovski, atavističi, stav horror vacui plenio je srca onih koji su u projektu Svetske izložbe, videli ništa do naličje neuspeha, naizgled arabeskno, gvozdeno, zaprepašćenje. Umetnici, frakcije popularizovanog staleža doprinostitelja, posmatrali su ovu nesvakidašnjost očima kurtoazne odbojnosti.
Zagledan u kostur sopstvene ambicije, Gistav je ostavljao dubok trag u zelenim poljima, tiho romoreći u vazduh ispunjen poznatim, ferumskim, mirisom njenih oblina. Kompoziciona bravura njene siluete, oštra, poput okrnjenih stihova lošeg soneta, ispunjavala je njegove slušne puteve nemerljivim blagostanjem. Crni redengot poigravao je na vetru, otkrivajući umorna kolena sačinitelja nacionalnog obespravljenja, atentata na čistotu umetnosti graditeljstva.
– Dobar dan želim, gospodine – izgovarao sam bonvivanski u želji da uklonim brazdu koja je zabrinuto rezbarila put duž smrknutog čela.
– Dobar dan i vama, monsieur – uzvratio je, iznova položivši pogled na snažne noge veličanstvene konstrukcije.
– Velika je čast biti u podnožju monumentalnog ostvarenja sa, ni manje ni više, čovekom koji je ostvario epohalnu raciju – iskreno sam izgovarao ogledajući se u gramzivosti njegovih očiju.
– Retkost je sresti »progresivca« koji je poštovalac ove, rekao bih, snažne građevine – nasmejao se, zamišljeno se osvrćući oko sebe.
Prisećao se nemirne utrobe Sene koja je pri postavljanju temelja, razdvajala dva protivnička tabora, mnjenje koje bi reakcionarno potiskivalo rađanje veličanstvenosti. Egzaltirani zanesenjaci potpisivali su feljtone, peticije, odlučno suzbijajući napad na estetiku i postojanost dosadašnje arhitekture. Gomila gvožđa, geometrijski disciplinovana, ugrožavala je sjaj sakralnih spomenika, otkrivajući ružnu grimasu, grč koji je počivao u hladnoj senci tornja. Topioničarske peći brektale su u osvit zore, uzimajući velike zalogaje mirisnog tkiva koje je poprimalo pogodan oblik, inkorporiran u svetsku slagalicu divinističkih razmera.

»A quoi bon?«, bio je izraz koji je podražavao neslaganje utilitarnih poštovalaca, koji bi sumnjali u načelo u kome funkcija uslovljava oblik. Lekont de Lil, Sili Pridom, Šarl Guno i Garnije, protivili su se modernističkoj nakazi što poput »ružne mrlje mastila« razara strukturalnu privlačnost Pariza, želeći da monstruoznost osude na rušenje.
– Razumem, sam bejah žrtva brojnih peticija koje su zahtevale rukopis, ali ona jeste bila i zauvek će ostati izvor mudrosti, laureat gracioznosti i zvuk beletristike – izgovorio sam osmotrivši dižonskog arhitektu koji je poprimao izraz blage zahvalnosti.

Gi de Mopasan, naoružan satiričnim duhom, posmatrao je toranj kao »visoku i mršavu piramidu, kao skelet s temeljem koji izgleda spreman da ponese divovski spomenik, ali se izmeće u nedonošče – smešan i sićušan fabrički dimnjak«.
Bilo je onih koju su sedam hiljada tona, petnaest hiljada delova sjedinjenih uz nadmenu moć dva i po miliona zavrtanja, imenovali pastiricom Pariza, stepenicama u beskraj i zaista beše tako, kompletirana, zastirala je zajažljive lepote kišnih aleja, plešući u zagrljaju paučinastih oblaka, podarivši život stotinama radnika.
Lakroj, ministar trgovine, bi po završetku izgradnje izdao naređenje da se u posebnom okruženju u samoj nutrini tornja, postave štiva ispisana rukopisima znamenitih ličnosti, koja će privući narod, očaran frivolnom ograničenošću čovečanskog uma, iznad kojeg je u martovkom danu trobojna simbolika, zastava republike, krasila iste one, golobrade, kritičare koji su karikaturno počivali na vrtoglavim visinama izložbenog uspeha.
– Prijatno veče želim, gospodine Ajfel – izgovorih, neumorno protresavši njegovu šaku.
– Prijatno veče, monsieur Pjer – uzvratio je, isprativši razlivanje sutona na horizontu.

Fotografija: www.morguefile.com

Marko Galić: Susret (odlomak)

Ispovest fenomena:

Probudio sam se osmatrajući alabastersko lice, usnulo na brokantnoj fotelji kraj gramofona, sa čijeg je torza tekla mirisna, klasična, melodija. Igla je nevešto poskakivala sa crne ploče, umrtvljeno beležeći usekline na napukloj površini. Porculan je počivao u podnožju zida, odranjajući se u povremenim naletima hladnog vetra, koji bi neobavezno uplitao dronjave zaveze, krpljene jelenskom kožom.
Izdižući se iznad nosa, gonjen snažnim izdisajima, crveni pramen je uokvirivao rumene obraze, sa čijih su sprudova bujale guste trepavice, prožete snom.
– To si ti. Napokon, ti! – izgovorio sam u nerazgovetnoj neverici, posmatrajući njene kapke koji bi blago poigravali na jutarnjoj svetlosti.
– Monsieur, osećate li se dobro, ja… Ovde sam na zahtev Žorža, Gertruda je… Ona me je uputila… – mucala je uz mučeničku grimasu, koju je nevešto skrivala iza naherenog osmeha.
– Shvatam, ne brinite, bila je to moja želja – izgovorio sam potiskujući svoje razočaranje. Želeo sam je u naručju, istog momenta izgubivši nadu koja je skriveno obitavala u njenim rečima. Bila je prolaznik, svega gost, osuđen na ispunjenje testamentalne želje.
– Ne brinite, sada sam tu – nemirna iskra osećanja nazirala se u njenim očima, prošaranim azurom nebeskog tkanja.
– Poslužite se, izvolite, nisam vičan u gostoprimstvu, kao što vidite.
– Žao mi je, znate, izgubili ste vernog prijatelja, mora da je nesnosno živeti u tom saznanju – pogledom je ispitivala ćilibarne zrake koji bi nevešto marširali njenim čelom.
– Doista jeste. Sećanje na njega se gubi, povremeno. Nisam zdrav, ne očekujem… Ne smatram da ću poživeti dovoljno dugo da vam se odužim za sve što činite – podigao sam pogled ka njenom uplakanom licu. U sićušnim borama video sam ništa do žensku lepotu, krojenu po meri savršenstva.
– Nikada se nisam osećala toliko isprazno, nezahvalno. Mrzim trenutak koji me je nesmotreno uveo u vaš život. Teško je, osećam se poput mrtvozornika – plakala je.
Tišina je pustošila ćoškove prostorije koja je odavala ludački vonj, utamničen pokraj moje zaboravne stvarnosti. Naličje svega što sam poznavao polako je bledelo, gubeći se u orkanskim visovima ove bolesti. Vreme je, suvo poput peska, uzmicalo pred mojim dlanovima, željnim trenutaka sa njom.
– Voleo sam vas, oduvek. Ni sam ne razumem svoje osećanje, ali vi ste jedino što me je održavalo u životu. Shvatam da je sve naizgled nepoznato, vama strano, ali nedovršenost mog postojanja upravo je nestala, kraj vaše pojave.
Nikada nije razumela, osetila ono što osećam ja, kako je i mogla? Bio sam ništavna pojava, srozana prilika, patološki fenomen. Poslednje dane provela je u mom zagrljaju, umivena sebičnošću mojih zahteva, hirovitošću moje ljubavi.
Bilo je to zaista i ono krajnje, svršeničko sećanje, moja labudova pesma, zaživela povest.

Fotografija: Zerodesign @ morgueFile free photos

Marko Galić: Palimpsest

Osmeh je počivao u uglovima obraza, netremice ispraćajući reči sa usana oblikovanih godinama, prolaznicama. Kapi mirisne pripovetke ogrtale su vazduh, povlačeći za sobom nedorečenost, oporu u svojoj lepoti.

Naklonjen njenim umivenim dlanovima, čitao bih vreme, pesme i priče, petparačke i veličanstvene, palimpsestno skrivene u prstima, dugačkim. Poput samotnih oaza, dlanovi reči darivaše, bezmalo potocima hladne oštrine istinu iz mulja probudivši, golemu, nagu. Drhtava, obeščašćena, nadirući ispod slojeva propovedanih prošlosti, neznana epopeja zaživela je našim telesima. Umela je da nasluti umetnost, sadržanu u srpovima mojih zenica, prinoseći ih nebesima, plodonosnim. Telom svojim služila je gospodarima kanvasa, poput prazne hartije, čežnjive u nameri da u devojačkim skutama reč zaigra, iznedrena, podarena. Bila je umetnost.

Prevlačio bih vršak pera, duž linija njene kože, ispisujući putovanja, odiseje u nepoznato, zaboravljeno vreme. Povremeno, usne bi iskrivila u grimasu, kako je mastiljava reka ponirala ka unutrašnjosti prozračne kože, kolajući plavim venama.

Izdanci opojne svetlosti nečujno su se pomaljali prozorskim oknima, kako je jutro krišom oduzelo parče dubokog plavetnila. Sećam se njenog mirisa, mirisa zrele lavande ogrnute tminom razigrane simfonije, raspletene u bujnost priče.

Vetar je prostorijom raznosio delove njene datosti, izlistavajući hartiju kroz neumorne pramenove severca. Bio je to nagoveštaj, još jedna priča, umetnost njenog bića.

Fotografija: Biba Dunić

http://writing.blogograd.org/