Arhiva oznaka: Klara Peruško

Klara Peruško: Ideja

Još malo iz OŠ Šijana…

Mrtav je.
Sve četiri u zraku.
Gledajući u malu, okruglu, pufastu životinjicu niz obraz mi je kliznula suza.
– Tako mi je žao. Čekaj, pogriješio sam. Uopće mi nije žao – pohlepno je nadodao Tomo zureći u zaslon kompjutera.
Pogledao sam Tomu kao da ću mu oči iskopati, ali zbog ukočenog, mrtvog hrčka briznuo sam u plač.
– Ako prestaneš cmizdriti otići ću sutra s tobom prije škole da pokopaš tu beštiju – rekao mi je Tomislav.
Tomo mi je najbolji prijatelj. On je najveći frajer u kvartu. Nije baš dušica prema drugima, ali prema meni je. Čudi me što se takav lik druži s najvećim štreberom u školi. A to sam, dakako, ja.
Cijeli dan sam plakao pred mrtvim hrčkom.
Dignuo sam se ranije i otrčao po Tomu. Nakon što smo pokopali ljubimca krenuo sam čitati posljednji pozdrav.
Pufi je bio jako dobar hrčak. Želio sam sam ga naučiti repati, plesati step i svirati violinu, ali prerano me napustio. Proveli smo odlično vrijeme zajedno. Od kakanih trenutaka, pa sve do igranja kozmetičara i frizera.
Htio sam ga pitati da li mi može oprostiti što sam mu oblačio haljinice i suknje i što sam mu u srijedu zaboravio dati komadić mrkve.
Jedna djevojčica prošla je pokraj mene i pogledala me nasmiješenog lica.
– Što to radiš? – upitala me.
– Opraštam se s mojim ljubimcem.
– Vi to tako čudna radite. Mi stavimo životinja u kutiju s malo hrana da je ima kada dođe na neba. Potom ga spalimo i bacimo u kanalizacija.
Pogledao sam je čudnim pogledom misleći da su samo Hrvati normalni. Otrčala je i poslije je više nisam vidio. Zamislio sam se i sjetio da ona ide sa mnom u razred! Uopće je nisam primjećivao ovih nekoliko godina od kada je stigla u trećem razredu.
Tomo mi je oteo papir iz ruke i rastrgao na komadiće.
– Bla, bla, bla. Idemo plačljivko!
U školi sam pozdravio djevojčicu kojoj još ne znam ime.
– Hej kako se zoveš? – upitao sam je, no ona je istrčala iz razreda i pojurila na zahod. Da mogu, potrčao bi za njom, ali je dečkima strogo zabranjen pristup ženskom toaletu i obrnuto.
– Krasno, sad me se cura boji, pa više se ja nje bojim.
Nakon dugog čekanja u hodniku škole vratio sam se na sat no nepoznate djevojčice tamo nije bilo. Dok sam se vraćao iz škole sreo sam ju u parku i htio ostaviti dobar dojam pa sam uzdigao glavu kao da je ne primjećujem i počeo hodati kao na modnoj pisti. Smijao sam se samom sebi.
– Ooo…hej tu si. Nisam te uopće primijetio – rekao sam.
– Bok – odgovorila je.
– Sreo sam te u školi, ali kad sam došao do tebe pobjegla si.
– Oprosti, moja ime je Greta. Kako se ti zvala.
– Moje ime je Filip, Filip Papić.
– F-i-lj-l-i-p P-a-p-i-c? – Pokušala je izgovoriti moje ime. Skoro sam se počeo valjati od smijeha, ali nisam imao srca kad sam vidio koliko se trudi.
U parkiću smo bili zajedno samo deset minuta. Ona je samo šutila gledala u pod pa mi se uopće nije dalo biti tamo s njom.
Sutradan u školi učiteljica je zadala projekt iz povijesti. Morali smo napisati jedan jako važan događaj. Mogli smo odabrati kontinent, državu, pa čak i grad u kojemu su se dogodila važna povijesna zbivanja. Unatoč mojih dobrih ocjena mrzio sam povijest. Pošto sam najbolji učenik u razredu stavila me s Gretom.

Foto: www.pexels.com

Klara Peruško: Ne vidim zašto

Jutro je počelo drukčije nego obično. Bez tatine vike i galame. Mislim da mu čak gorile u Kongu zavide na tom neizdrživom urlikanju. No nakon svog tog nadanja, da me neće probuditi iz mog sna, pojavio se na vratima i rekao:
– Probudi brata i napravite doručak. Ja ću doći za sat vremena –
kimnuo sam glavom i prebacio se na drugu stranu. Ovakvim tonom, izrazom lica i naredbom nikad prije nije došao do mene. Mogao me barem poljubiti. No poljupce i zagrljaje nisam uopće dobio u zadnjih nekoliko godina od kad je mama otišla. Jako često bi se popeo na vrh stepenica slušajući kako mama i tata urlaju jedno na drugo.
No svađa je utihnula.
Napustila nas je.
Od tog trenutka tata je sve njene stvari i obiteljske slike spalio, ali jednu sliku uspio sam sačuvati. Mama, Ivan i ja na pješčanoj plaži. Ivan je moj brat srednjoškolac. Pravi vrag. Svira bubnjeve, farba si kosu i majstor je u zadirkivanju. U kući s njim i s pomalo zapuštenim tatom nije baš lako. Sjetio sam se da moram probuditi brata jer bi tata mogao doći svaki tren. Ivan, umoran od jučerašnje svirke se čudom digne i spremi.
– Ja ću nam napraviti doručak -rekao je Ivan.
– Ne… ne treba – rekao sam sav uplašen.
– Buraz, zar mi ne vjeruješ? Što se uopće može dogoditi?
– Pa valjda ništa – rekao sam nesigurno i odjurio u sobu.
Dogodilo se i to da dopustim Ivanu da spremi doručak. Sjetio sam se genijalne ideje da ostanem živ i da se kuća ne sruši. Otišao sam u najbliži mogući dućan kupiti gotove knedlice koje se samo stave u kipuću vodu. Na blagajni su stajali bomboni u duginim bojama. Jako su mi se svidjeli pa sam ih kupio.
Izašao sam iz dućana zaboravivši na Ivana koji će zapaliti kuću. Zadihan i umoran otvorio sam vrata očekujući policiju i vatrogasce.
– Baš si lijepo skuhao, Ivane – govorio sam kao da ću povratiti.
Na stolu su me dočekala sirova jaja posuta žitaricama i sirovom paštom. Umjesto kečapa kojega smo imali sam je napravio umak. Zgnječio je rajčicu šakom i stavio mi u tanjur. Strpao sam u usta i odjurio u sobu sve ispljunuti kroz prozor. Mislim da je Ivan bio jako potišten zbog njegovog propalog recepta pa sam se spustio brzinom svjetlosti i poklonio mu bombone koje sam kupio skupa s knedlama. Što se tiče knedli, poslužile su Ivanu za njegove spačke.

Čuo sam lupanje vratima. To je značilo da je tata došao. On je vozač kamiona pa ga jako rijetko vidim kod kuće. Tata je bio jako debeo. Jednostavnije rečeno bio je lopta. Počeo se jako debljati od kad nas je mama ostavila i počeo je biti šutljiv i povučen. Jako je malo pazio na Ivanovo moje zdravlje, a i na svoje. Spustio sam se pozdraviti ga, ali umjesto njega zatekao sam Ivana kako struže pod od svojih kuharskih delicija. Tatu sam našao u sobi kako potajno plače. Odlučio sam poduzeti nešto.
– Ovaj… tata, možeš li sutra uzeti slobodan dan? –
– Mogu, ali ne vidim zašto bih – rekao je šmrcajući i češkajući se po glavi.
– Provest ćeš dan sa mnom.
– Što bi to značilo, svaki dan sam s tobom?
– Pa htio sam ti pokazati koliko nam fališ kao tata.
– U redu, ali obećaj mi nešto.
– Samo reci, tata.
– Nikad više nemoj spomenuti tvoju majku.
– Obećajem, nikad više.
Sutra je tatin rođendan i skoro sam to zaboravio. Srediti ću sve da mu bude najbolji.
Otišao sam ranije u krevet, ali brat se prvi probudio. Sve je spremno.
– Baloni, trakice, natpis, doručak?
– Sređeno mali braco!!
Čuo sam tatine korake. Zakoračio je u dnevni i sjeo na kauč.
– Iiii….? – upitao sam iznenađeno.
– Ahh… mrzim rođendane.
Ne mogu vjerovati da mi je tata to napravio. Povukao sam se u sobu kao da nikad neću izaći iz nje. Legao sam na krevet i izvukao maminu fotografiju. Tata je zakoračio u sobu i primijetio fotografiju, pokušao ju je uzeti, ali je zastao. Sjeo je kod mene na krevet i stavio ruku na moje rame.
– Oprosti, sine.
Nisam ništa odgovorio. Zastao sam i na kraju ga zagrlio. Tata se nasmijao i još čvršće stisnuo. Nikad se nisam ovako sretno osjećao. Mislim da je tata sada shvatio da ima mene i Ivana i da ne mora biti tužan zbog mame. Ona je otišla i baš me briga. I dalje imam svoga tatu. Dan smo proveli u gradskom zabavom parku. Ivan i ja smo po pola platili ulaznice. Bilo je prekrasno. Opet s obitelji.
Vratili smo se kući kasno i sada ležim u krevetu.
A sada tiho spreman sam dobiti poljubac za laku noć.

Foto: www.pexels.com