Arhiva oznaka: Jelena Stojković Mirić:

Jelena Stojković Mirić: To još niko ne ume

Hajde plači sa mnom
niko ne plače kao ja
biće ti malo nezgodno
uvek mi nabiju prst u oko
smeta im zvuk okamenjenih suza dok prave rupe u podu
Hajde plači sa mnom
sa mnom je najlepše plakati
biće ti malo nezgodno
moraćeš da mi brišeš suze
a to još niko ne ume.

Hajde raduj se sa mnom
niko se ne raduje kao ja
skakaćemo po žardinjerama
vrtećemo se oko uličnih svetiljki
ljubićemo drvorede
širiti ruke, hvatati radosne sebe u letu
biće ti malo nezgodno
gledaće nas prolaznici
malo je reći mrko
iako nikog ne mlatiš i nikom ne smetaš
svikli se na čemer
pa im je čudno, sve što se izvije drugačije
Hajde raduj se sa mnom
niko se ne raduje kao ja
bubamari na ruci
svitcima u krilima leta
procvalom mirisu lipa
pesmama reka
biće ti malo naporno
treba prepoznavati radost dvadesetčetiri sata.

Hajde pij sa mnom
jer niko ne pije i ne nazdravlja kao ja
Uzdravlje mojih zvezda i breza
što me nikad napuštale nisu
za svaku ponaosob po kriglu piva
Hajde pij sa mnom
jer niko ne zna kao ja
za svaku žicu zadenuti milion razbijenih parčića sebe
biće ti malo nezgodno
iako nepraviš galamu i pijan
ne mlatiš ostale goste
biće ti malo nezgodno
ako nas primete
kako plivamo kroz pločnike i nevidljive zidove
moraćeš da naučiš
u pravom trenu da zagrliš svaki moj skrhan deo
i da ga uspavaš izranavljenog
a to još niko ne ume.

Hajde crtaj sa mnom
jer niko ne crta naslagama ugljena iz sebe
biće ti malo nezgodno
umakaćeš prste u moja nedra
treba istrošiti taloge
ima ih za par gradova, u muralima sve zgrade da osvanu
a posle
moraćeš da naučiš prepoznavanje mog spokoja
i trebaš me zagrliti i tad
a to još niko ne ume.

Hajde boluj sa mnom
niko ne boluje kao ja
teglićemo bol u zavežljaju na štapu
savijaće nam kičmu
a mi ćemo se uzdizati
i radovaćemo se,
veruj
bar za trunku više od drugih
jer ćemo pevati pesmu
Nismo beskičmenjaci i plastičnjaci
moraćeš da naučiš da me lečiš, umiriš, miluješ
dok bolujem od ljubavi
kasno ih lažne naslutim
zaletim se otvorenog srca
koplja lakše prodru
a ja ostanem tako
da krvarim na lažima
zabezeknuto i zveknuto
malo je reći
k’o glavom o banderu
moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova bola
kad zadesi se tako da umrse se raznoliki
za isečenim drvetom
za ljudima koji se nikad ne vrate
za istopljenim snegom
moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova
dok bolujem od mržnje
čiji me hitci okrznu u hodu
a od nje bežim odavno
sluhom i mirisom
vidom i jezikom
dušom i umom
biće ti teško
jer to je maraton za ceo život.

Hajde sanjaj sa mnom
jer niko ne sanja kao ja
brdo pahulja
i kako pronalazi poljane na kojima niču stihovi dobrotom opijeni
makar ih nikla samo dva
biće ti malo nezgodno
moraćeš da se hraniš ostvarenjima malih snova
da roniš kroz plitke i duboke snove
i letom dotakneš njihove vrhove
a to još niko ne ume.

Hajde pričaj sa mnom
jer niko ne priča toliko koliko ja
biće ti malo nezgodno
moraćeš da shvatiš
može se biti pričljiv i mudar istovremeno.

Hajde ćuti sa mnom
biće ti mnogo teško
ozbiljno mi lice
moraćeš naučiti da ga nosiš
i svima objašnjavaš
da nisi ljut i neraspoložen
samo ti, lice takvo
ja sam se umorila od objašnjavanja
ako se umoriš i ti
evo, kupićemo maske klovnova
pa ćemo se stalno keziti
ili ćemo štipaljkama, krajeve usana zakačiti za uši.

Hajde izvinjavaj se sa mnom
jer niko se ne izvinjava kao ja
kad treba i kad ne treba
biće ti veoma nezgodno
učićeš od mojih breza i zvezda
kako se izvinjava bez podteksta
šumova predomišljanja
a to retki znaju
moraćeš da se naučiš strpljenju
neka izvinjenja stižu sa decenijom kašnjenja.

Hajde igraj se sa mnom
niko se ne igra kao ja
igraćemo žmurke
biće ti malo nezgodno
dok se pokušavaš uvući u tubu boje
sakriti se na polici iza knjiga
između dve stranice
iza dva slova
igraćemo pošteno
zapamti
nikad se nećemo igrati grubih igara
nikad se nećemo igrati rata
ni postrojavanja
čim mi neko naredi da se postrojim
ja se rastrojim k’o četa leptira
takva mi šarena neposlušnost
verujem
neće ti biti teško
mi smo deca ranjenog pogleda.

Hajde voli sa mnom
niko ne voli kao ja
moraćeš da naučiš
(ako se voljenje uopšte može učiti)
to mora da traje dugo i strasno i iza beskraja
biće ti teško
treba voleti tako
i raznovrsno
treba voleti
zarazno i bez predaha.

Hajde želi sa mnom
jer niko ne želi tako malene želje kao ja
modroplav kačket
bordo plišanu svesku
mesingan fenjer u sobi okačen
bosu nogu u travi
nežnost maslačka na ramenu
pev slavuja, poželi
Hajde želi sa mnom
jer niko tako bandoglavo
uporno
ne upire želju
da se rodi kad hoće i gde hoće
biće nam mnogo teško
to još niko nije uspeo.

Hajde svetli sa mnom
sedefasto kao Mesec
počnimo odatle
to je bar lako…

…a za ostalo, biće ti, kako se snađeš
jer niko nije
nepodnošljiv
uvek
kao ja
tako bar kažu oni
koji sve ono
još ne umeju.

Foto: www.pexels.com

Jelena Stojković Mirić: Teritorija

Čekala sam sneg celu zimu
prizivala, molila i cenjkala se sa njenim glasnicima
u zamenu najaviše malo kiše
mene je čekao španski pesnik
kome stalno ime zaboravljam
promucam inicijale A. P.
peva o sirenama i vetru, onima što ih je more popilo
„Moj prijatelj je mrtav“ doziva Arsen
skoknem do neolita u one bezratne dve hiljade godina
sve deluje haotično jer istovremeno spremam ovozemaljsku večeru
a žurim
žurim da ponovo čujem nju
kako javno na 23. spratu Beograđanke
govori kako plače
a već se danima bavim mišlju da ovom gradu poklonim plakaonice
nalik na stare telefonske govornice sa tamnim staklima
za nas proterane u ćoškove što sabijamo suze u ramena i laktove
anatemisane suzom kao klicom kuge
još malo će nas uvoditi u arene ili spaljivati na trgovima
posipati krečom, toliko smo
toliko smo problematični da je kontinent plastike
savremena iskopina okeanska
postala mizerna

žurim da me ne čeka niko
ni sebe ne treba čekati
krajcovah svetline zarad tuđih
po inerciji
ne možeš biti svetionik pa da ti kosa raste direktno iz paunovih preliva
da su ti ruke od čiste mesečine
ipak ćeš biti sirena koja je zavela brodolomnike
dokučiš to kad ti se na vratu pojavi duborez ožiljaka
fusnotna omča proputovanja

Žao mi, do guše sam dužnik sebi
možda sam fulala ceo život
ne znam
ne znam odakle matematika ovde
Možda zbog odlaska do prodavnice u cipelama od plavičastog dima
u sasvim tihoj ulici kao da je policijski čas
prvi put čula sam vlastiti korak
Sa koliko ljudi ukrštam svoj put kroz vreme i mesto
preko koga gazim i,
ko će preći preko mojih obrisa nestalih negde
Možda zbog lepljivo-teškog vazduha iz 1933. godine
Svet je u haosu kao da će pući
svakog časa
Koga to lažem? Uveliko krcka.
Planeta će stresti planinske vence i šume
i čovečanstvo otpašće kao perut i vaš.
Truleži, je li ovo najava poslednjeg svetskog bojišta?
Hoće li insekti umeti pevati, posle…

kroz mene vlastita smrt prolazi neprimetno
dok se svetlost unutarnjeg krečnjaka
ne oglasi crvenim svetlom
na tren kao da se uplaši
onda se opet cereka
nastavljam da buncam slogove
svako svoju grobnicu oblaže nečim
kao što biramo postelju koja prija koži
ne mareći za perut ili atomska ludila
nekom budućem arheologu, uz prethodno navedeno
„Un canto antico“ prilažem
to izvorište i muzu nebrojenih proboja kroz mucanja

Bežim u belinu listova u lanena platna
Ovo je moja teritorija
gde mi siledžije ne mogu ništa
ne moram moliti zimu da mi uzvrati ljubav
kosa veje ili postaje tanušna ledenica
glava oluk
ovde me čeka zagrljaj bezimenih ruku umesto kreča
i dugi razgovori sa mrtvima i živima
spajanje nespojivog
Frida
Jesenjin
o tebi govorim
ovo je moja teritorija
Ovde se tramvaj neće skršiti

Migriraćemo zajedno

*

A krenulo je nekako čergarski, putopisno
migrirali smo, svako u svoje vreme
čitah na porodičnom stablu
oni su se skrasili na jednom mestu, uglavnom
a ja nesmir stalno negde ispisujem putanje
evo me u simbiozi
volim ovaj lim i kišu koja mi peva
moraće špahtlom da me sastružu sa njega, jednom,
kad dođe ta smrt seobe na odloženo

Ponoć se obznanila naga
ispred vrata ostavih vetrenjače i drine
Sadim svoje kosti za magnolična cvetanja i mladice breza

Neću se igrati sa tobom, dobaci trosatni rakorak od 00

Tražim se po sobi, ispod ladice, izvrćem rukave haljine na ofingeru
otvaram rernu, kutiju sa lukom
sudaram se sa sobom, osetim po pucketanju elektriciteta
koji nakratko preseče tišinu poput one nad zaraslim grobovima
Zavirujem ispod tepiha
Dlanovi pređu po stvarima, prašina
Jesam li to ja?, njušim je
Liznem lepak za tapete s onog dela zida dok se još lepio brašnom
pojedem se, 1940. i neke godine
možda u Staljingradu
sigurno civilno

krenem dalje da se tražim, za(kriv)ljena
zasigurno
čim se zaglavih na ovoj međuplanetarnoj stanici

Marama koja se njihala na mom vratu
ima mrlje:
Pucali su ti u glavu
ispred onih vetrenjača i krivih drina.
Pobedili su!? Vašarišta zla!?
Iza mene će ostati ništa
Iza njih moj migrantni skelet

Moram da se vratim
Frida
Jesenjin
me čeka

žurim da me ne čeka niko

ni sebe ne treba čekati

Foto: http://www.panoramio.com/m/photo/16024637

Jelena Stojković Mirić: Nije ti trebalo

Nije ti trebalo ugnježđivanje u plodovo more
tiha borba kroz karlicu koju nisi bolela
pad u novu zamku sa izbrisanim prošlim.
Nije ti trebao udar na dlanu novog
da već tada postaneš asmatična na laž
sa oštrinom njuha, hobotnico.

Nije ti trebalo (samo)analiziranje, rast iznutra
vodilo te ka zidovima o koje si se pepelno odbijala,
iz ćelija vazduha padala si u prašnicima krvi
posle smrti cvetanja.

Nije ti trebalo da zavoliš umetnost kroz kistove mraza
na kvarcnim vitražima svoje sobe
prateći otrov u zbiru sa zagradama, tačkama, slogovima;
snegove, jezerske vode, polarne svetlosti
mesečeve korene i onaj šanac gde si mlečni put plakala.

Nije ti trebalo da iz očiju ničeš kestenjem,
put zrenja i senzibilnosti da nedriš ženskim bilom
i raspolutiš se u muškobanjastim pokretima
u besu i psovci, tragovima igranja fudbala.
Nije ti trebalo da zavoliš sebe baš takvu kroz lična prelamanja
i, sebe kroz druge
pomisliš da ćeš ikad biti centar nečijeg sveta
i tako saznaš:
srce ti je košpica koju ispljunu na kraju
ili preživaju dugo dok umorom ne opadne ispošćeno.

Nije ti trebalo da zavoliš čergarske točkove
reke violina, sirene, mostove;
stare gradove, kaldrme, fenjere, krila bezubih ptica;
na drvenastim ramenima planina druženje sa zvezdanim platnima
i, idolopoklonstvo pred brezama;
nisu ti trebale kose harfi,
grudi trzalice
ruke i, sećanja.

Nisu ti trebali pokušaji koraka ka sreći, verovanje,
samoponištavanje i vraćanje šansi
slabokaloričnim organskim sklopovima;
nisu ti trebala darivanja
najmanja u taktovima vremena bezvrednima;
završavalo se slepilom i krikom ludila
lomovima kukova niz stene vodopadne.

Nije ti trebalo da zavoliš praistorijskog slikara;
da ljubiš u posnim vekovima;
Nije ti trebalo da se zaljubiš 1420.,1723., 1877., 1928,. 1965., (…)
da zavoliš u jesen, zimu, leta
i, ovo prestupno proleće.
Nije ti trebalo,
na konačištu svega ostaje
anoreksično srce i skeletni hod kroz samoću.

Nije ti trebao prasak mastila,
pobednici, ne –
gubitnici pišu poeziju
na konačištu svega
ono je košpica

Foto: www.pexels.com

Jelena Stojković Mirić: Na mikroskopskom atlasu

u kapljici kamen
u kamenu kap
u kapi jato dunavskih riba

plavetni konji u galopu
na mikroskopskom atlasu vodene nimfe
čuješ li muziku kako se cedi iz kamenog?
kristalna nežnost tiho pada
vidiš li je na njemu?

dostojanstvena harmonija vida
upire prstom u:
trebalo bi biti očigledno
i dodaje ti stolicu
da se ne sapleteš
o drhtaje iznenadne raskošnosti
teško je rastresti učmale zastore vidokruga
posle toliko svetlosnih peščanika

veruj, za ovo ti ne treba oftamolog

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
moje srce travnato i šašljivo

Pitaš:
Otkuda kamičak na tvom stolu, i trska?

neki su se zaboravili
od straha
pred ratljivom svetinom
većina se skrila u – gde?
/nećemo odavati tajne/
došla sam da ti kažem
u pesmi je sve moguće
/retko i van nje/
Vinčanko, nismo izumrli
samo smo odbili biti mač i sečivo
i zašli u raspršenost dubina

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
naša srca travnata i šašljiva
/dostojanstvena harmonija
dodavaće ti stolicu
dok se ne raspleteš

rastresi vidokrug, mila/

Foto: www.pexels.com

Jelena Stojković Mirić: Iz mojih usta uzleću ptice (negde)

Noć, tkivo moje snage i spokoja
umire na suvoj postelji zore
sa svakim novim svitanjem umiremo i ona i ja

deo po deo tela mi otpada
na vratu, ako preostane neiskidan
pronalazim dnevne tridesetdve rupe

plačem u ostacima
skrivena u praznoj mat boci
u stvarnosti je to zabranjeno
traže se reklamni likovi
blistavi zubi i osmeh
da li iza toga stoje zlikovci
po novim zakonima nije bitno

negde u Češkoj jedan zamak plače javno
(uputiću pismo njihovoj ambasadi da mi pojasne slučaj)

toliko ljubavi sabiti
gustinom naboja
guši
negde sam pročitala da je slepo crevo suvišan organ
posle je usledio demant ali to sad nije bitno
srce se izgrebalo na opštim i neopštim mestima
suvišno
moglo je nekim biserima biti okean

oslepela sam od pornografije
jednom ću biti japanski san
na maskembalu svoje smrti

negde u Poljskoj neko me voli
kao divlju trešnju
vekovima mi stižu pisma na francuskom
sanjam Provansu, tamo ih čitam
negde na obalama Baltika leže moje ruke i dlanovi
raznešeni minom koju su nagazili unutar mog torzoa
bunt nije hteo da uči o oružju
samo o prvoj pomoći
a to bi mi danas pomoglo da shvatim
čime sam aktivirala minu
sve to sad nije bitno
muškarac čiji jezik ne razumem
negde na Tihom okeanu
u stvarnosti plače
dok pravi njihove odlivke

pokušala sam rasti mirno obličjem okamenjene magme
otporna na predaje i okove
šiknula sam kreativnim haosom šuma
iz mojih usta izleću ptice
ali mi niko ne veruje

jednom ću se zagrcnuti vlastitim dahom
umreti negde na ulici
sama
van pesama
mobilni telefon će zvoniti
javiće se islednik
žderući svoj doručak

Foto: www.pexels.com

Jelena Stojković Mirić: Eliza ima srce čoveče

Eliza je u šok sobi hitre paučine
motri mrtvu belinu zidova
Eliza pokušava da pleše
Eliza je zaboravila plesati
čoveče

Eliza mora da nauči ono što zna
zlo postoji
ekologija svesti čoveka ne
prokletstvo Eliza mora da utvrđuje utvrđeno gradivo

Eliza ima trovanje
debelo masno
podgojeno lažima
trovanje
prokletstvo ona ne može da shvati
zašto joj je ubrizgan otrov
Eliza je glupa
beskrajno glupa
čoveče

Eliza posmatra životinje
prokletstvo
nikad neće saznati
delfini da li lažu

delfini da li lažu
čoveče?

Eliza je loše.

Eliza hoda dlanovom linijom samoće
ali joj ne veruje
kad Eliza tone svet se isprazni
pobogu Eliza zar su šapati personifikacije stvarniji od živućeg
pobogu Eliza dokle ćeš se boriti!?

Eliza ima krv, kost, meso
kosu, kožu, pokožicu
Eliza ima šareno srce prokletstvo Eliza
ima srce
čoveče!

Eliza vidi bljeskom valera
a ljude ne shvata kao slike
prokletstvo
Eliza misli da su ljudi živi!

Završiće pokrivena knjigama
pobogu znaš li šta joj se desilo
na nju se naslonio čovek u bulevaru misleći da je lutka
Eliza diše
pobogu Eliza diše
čoveče!

Eliza ima svoju planetu mašte
tamo ostavlja i menja svoja stopala
preobuje jedno zakorači palubom drugog
tamo peva i pljuje
tamo pada i leti
tamo gori i grmi
tamo se gasi psuje
zamisli Eliza psuje
Eliza psuje
čoveče
postaje zla od trovanja

dođavola sa Elizom
postaje zla od trovanja!

Foto: Tamara Modrić

Jelena Stojković Mirić: Devalvacija

U tom kutku gde mi pokatkad izrastu
čađava krila i zarđali prsti
zapalim mirišljave sveće
i krenem sasvim drugom stranom od spaljivanja prstiju
biće da je to šrapnel kukavučluka
zbog onih putovanja zagrcnutih ozonskim udasima
kad mi iz kose raste
tiha kiša
obraz dotičem ljubičatim krilima
a zelene ruke nebo napune podivljalim lotosima

u očima mi odsjaj kojim te nikada nisam uspela obuhvatiti
u tom kutu iznova buncam
Da sam se rodila kao zvezda
Glupost, njihova sveobuhvatnost sporo putuje
postale su klošari
spavaju pod mostovima u kartonskim kaputima
žicaju za pivo ispred supermarketa
mada niko ne veruje, ni ti
devalvirala je romantičnost
kao i život i smrt
kao ljudi od kojih su življe lutke u izlozima
(mada) viđam neke koji žderu na ulici
pitam se, kad su izmislili kioske hot-sapiens
mislim tamno-sivo slušam jezikom
u porubu haljine nosim bele oblake
da te podignem i iščupam iz korena
u kome stoji epitaf
da sam umrla najpre u tvojim snovima
potom u zori
bosiljku mladosti
i kako god se otelotvorim to je nedovoljno
za zrnevlje istine koje bi trebalo proklijati u neopipljivom

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

crnohumorno se smeškah kako vidim kao Klod Mone
prošlo je od tada par poderotina na košulji od trešnjinog tila
više se ne smejem
željne mi oči oštrih ivica
guše se pokreti u akvarelu
jednom ću izaći odavde
napipavajući obrise
samo da ne bude kužna godina svilenih buba

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

Foto: www.pexels.com