Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Milan Zagorac: Nakon 9 sezonskih brojeva, rezultati se nižu sami od sebe

naslovna ljeto 2015Dragi naši čitatelji, do sada je u devet sezonskih brojeva objavljeno više stotina autora, a posebno nam je zadovoljstvo to što je upravo ovaj projekt omogućio mnogima sudjelovanje na književnoj sceni uz već uobičajene kanale – naše su prednosti posve izravna komunikacija autora s brojnom čitateljskom publikom, velik broj čitatelja i fanova stranice koji kontinuirano raste, a ono što je najvažnije, uočavamo i trend porasta broja autora kao i same kvalitete radova. Ovogodišnja je novost tiskano izdanje časopisa od ove godine dostupno pretplatnicima kao i narodnim knjižnicama.

S ovim brojem napravili smo puni dvogodišnji ciklus našega postojanja, a iz broja u broj se sve više potvrđuje važnost i utjecaj virtualnih projekata na književnu scenu, ne samo Rijeke koja ovime postaje književno relevantnija u organizacijskom smislu, već i na planu cijele Republike Hrvatske, te Bosne i Hercegovine, Srbije, Slovenije i Crne Gore. Sve ovo što smo u posljednjih dvije-tri godine napravili možemo ponajprije zahvaliti dvjema stvarima: samoorganizaciji i društvenim mrežama.
Svi su naši brojevi časopisa kao i pripadajućih naslova čitani, listani ili dijeljeni više tisuća puta te je ukupan zbroj posjeta našim stranicama (Issuu, knjizevnostuzivo.org) više od pola milijuna, što za male književne projekte nastale na periferiji zaista predstavlja respektabilnu brojku. Cilj je povećati broj fanova na procijenjenih 100.000 na FB stranici sa sadašnjih četrdesetak tisuća, što predstavlja vrlo ostvariv plan.
Može se činiti da nije puno, no zaista je cijeli niz autora oknjižen (primjerice, samo u posljednjih godinu dana to su Dulce et decorum est Nevena Lukačevića, Moebiousova vrpca Željka Maurovića, Zapisano metkom Zorana Žmirića, Vražji prolaz Milana Zagorca, Leti, leti i Anatomija Ljiljane Jelaske, Ida Jovanović je objavila Blizinu susreta, tu je i izvrstan Ilirik Mladena Blaževića, Lica i naličja ljubavi zadarske autorice Andreje Malte, Poslije ovog života Nataše Kovaljev Opatić, u pripremi su i romani Blage Vukadina kao i Floriana Hajdua, ostvarene su dobre suradnje s Poiesisom Petera Semoliča u Ljubljani, kao i skore realizacije suradnje s Balkanskim književnim glasnikom, a da ne spominjemo cijeli niz individualnih objava kod različitih nakladnika brojnih autora koji su svoje prve radove objavili upravo na KU, a danas su već čitani autori s vlastitim kolumnama), mnoge prve reference su stečene, brojni su autori dobili novi prostor i prije svega poticaj.
Neosporna je činjenica da ovaj sustav objavljivanja i prije svega potpore autorima daje rezultate, štoviše, nadoknađuje one manjkove koji nastaju zbog nedovoljnog ili izostajućeg financiranja, slabih medijskih tretmana ili organizacijskih nedostataka na planu rganizacije nakladničke industrije u nas, i općenito, suprotstavlja se atmosferi općeg književno-izdavačkog kolapsa u nas zahvaljujući blagotovornom i paradoksalnom utjecaju tehnologije.
Nastojeći se izboriti za još više čitatelja i autora, što i jest primarna misija Književnosti uživo, pozivamo još jednom brojne potencijalne autore na sudjelovanje u maloj virtualnoj demokraciji koju želimo učiniti još plemenitijom.
U ovome su broju objavljeni radovi Vergilija Franizza, Mislava Bartoša, Tatjane Beuk-Laćak, Martine Grbeša, Mladena Blaževića, Enise Angie Behaderović, Sare Mrak, Slavice Gazibara, Tamare Čapelj, Ivane Pavić, Nevena Lukačevića, Edite Brkić, Roberta Vrbnjaka, Melinde Kostelac, Blage Vukadina, Nikole Leskovara, Floriana Hajdua, Ive Anića, Donče Rumenova, Željke Kovačević Andrijanić, Julijane Plenča, zatim razgovor s Peterom Semoličem, Andreje Malta, Željka Maurovića, Predraga Kisić, Miloša Petronijevića, Maje Marchig te putopis Zorana Žmirića po Crnoj Gori u vezi predstavljanja riječke književne scene u Podgorici.
Nastavljamo dalje, nema nam druge. Mala gruda je već zakotrljana…

Florian Hajdu: Kakav lav

Mesec je koso visio šivaćim koncem, crnim, prikačen za špic zvonika tačnog vremena Skupštine grada kome je zaštitni znak Bergiški lav. Čuj, Bergiški lav koji plastičnokičav kruži slalomskim ulicama, na krovu jedne Bube džungalasto peščano izmolerisane. Jebemti grad u kome je lav zaštitni znak i u snu čuješ „die“, „der“, „das“ kad jašeš na koscu, suprotno, bez rogova, negde na peskovitoj džungli Deliblata! Sunce je vikalo, jodlajući austrijski, svetlosnim zracima Morzea mesecu da se skine sa mesečice jer će napraviti lake osmorke nepreživljive. Jok. Jutros sam se tako brzo probudio da sam sebe video kako spavam, sanjam…
Ne brini o vremenu i godinama što stoje pred nama, svakako će proći. Dok trepneš, stajaću pred tobom, blesav i budalast. I ti ćeš preda mnom stajati u vizantijsko plavoj haljini, vesela i lepa, moja najdraža i jedina, blistava i velika. Neka te ne brine šta će sutra biti, jer za nas će uvek biti danas, nikad juče. Za nas ovo vreme ne postoji, izašli smo izvan okvira ograničenog, pa je tako naša ljubav postala ono što je večno. Za nas je uvek danas, jer kada bi smo brojali dane, to bi značilo da računamo početak i kraj, a kraja u večnosti nema. Nemoj da brineš o prošlosti i budućnosti, jer za nas ništa nije prošlo niti će proći išta osim boli, a i kad prođe bol, ona će biti zaborav. I sve ono što nam dolazi već je tu, samo nam treba malo da to vidimo, da se mi približimo tome. Neka te ne brine ništa, jer dok trepneš okom mi ćemo biti tamo.

Foto: www.morguefile.com

Milan Zagorac: 300

naslovnica fejsPovodom 300 objavljenih tekstova na našoj stranici

Dragi naši čitatelji, pratitelji, prijatelji, u ove se dvije godine našega postojanja najprije na Facebooku, a kasnije u časopisu na našim stranicama te na ovome webu štošta dogodilo. No najvažnije je da je prostor književnosti dobio jedan novi akcent, jedan novi izraz, prostor koji odaje, ako ništa drugo, barem novi duh, iako se nikada nije nazivao pokretom. A taj je duh upravo ovo što se događa: brojni vi koji u svemu tome sudjelujete, koji sve ovo stvarate, koji ste sudionici jednog repozicioniranja književnosti, paradigme koja nije zadana ni vašom kronološkom dobi, navikama, osobnim okupacijama, već samo i isključivo djelom. Na kraju krajeva, nije Književnost uživo ta koja je stvorila od nekoga pisca, to ste upravo vi sami, vaš rad, trud, način pristupa i komunikacije s drugima, a naša je KU samo medij kroz koji se taj novi kreativni naboj nastoji reprezentirati.

U ove dvije godine mnogi su od vas, dragi naši, dogurali do prvih knjiga, mnogi su nakon godina šutnje opet našli neko svoje novo mjesto, treći su pak dobili prostor dodatnog boostanja i motivacije pa su svoja djela nadogradili dodatnim knjigama u osobnim bibliografijama. Neki samo lurkaju i čitaju, ali to je također vid kreativnosti, u svakome od naših čitatelja zacijelo leži jedan mali autor koji nastoji smoći hrabrosti prije prvoga skoka u hladno more.

Nema smisla da vas se sve nabraja, ima vas na stotine i oprostit ćete mi propuštene, to je zaista nenamjerno jer sva imena osobno znam, ali nisam siguran jesam li ih u mogućnosti odmah nabrojati: Alen Brabec, Alen Brlek, Andreja Malta, Andrija Crnković, Antonio Šiber, Biba Dunić, Blago Vukadin, Daniel RadočajDarko Cvijetić, Enver KrivacFlorian HajduIlija BarišićIrena Lukšić, Ivan Glišić, Ivan Zrinušić, Iva Rogić, Izet Medošević, Jelena ŠimunićMarko Galić, Melinda Kostelac, Miloš PetronijevićMirela Fuš, Miro Škugor, Mladen Blažević, Moris Mateljan, Olivera Olja Petrović, Robert Vrbnjak, Robert Bebek, Ružica GašperovSandra-Anina Klarić, Silvija Šesto, skarlet_pSmilja SavinTamara Čapelj, Vladimir Vuković, Zoran Krušvar, Zoran ŽmirićĐurđa Mihić-Čivić, Željko Funda, Neven Lukačević, Nataša Kovaljev Opatić, Dunja Matić, Tea Marković, Darko Balaš, Alen Kapidžić, Jurica Žitko Forempoher, Antonia Kralj, Slaven Jelenović, Enisa Angie Behaderović, Bea Balta, Beatrisa Stošić, Tomislav Cindrić, Julijana Plenča, Denis Kožljan, Maja Marchig, Peter Semolič, Sara Mrak, Grozdana Poljak, Vergilije Franizz, stotine i stotine vas koji svakodnevno sudjelujete na stranici, a koji ste i osobnim angažmanom i radom i djelovanjem zaslužili javni prostor. Sve vaše nagrade, knjige, sve vaše dramatizacije izvedene u kazalištima, sve vaše promocije, sve je to ujedno ponos nama, i vi, vas više stotina, upravo ste vi naša najveća pohvala i dokaz uspjeha.

Stoga, živjeli vi još 300 postova, za zimski broj časopisa obećajemo jedno, nazovimo to tako, antologijsko izdanje s izborom najvažnijih tekstova i to će biti naš novi korak. Do tada, čitamo se i vidimo na fejsu, na webu i po mogućnosti u stvarnosti, ako se za to ukaže prava prilika.

Ilustracija: naslovnica prvog broja časopisa Književnost uživo, objavljenog 12. srpnja 2013.

Florian Hajdu: Sreća je dobro zdravlje i loša memorija!

Sunce je sjalo kao bosanska tepsija za uvijaču ispod saća, netoplo, tek mlakomirno ravno. Park u vestfalijskom dosadnom gradu, duži nego širi, proplanački ravan, nemački sređen, pupi. Prenastanjen ptičji živalj na džinovskim stablima parnjački se nadvikuje, kiti, ulepšava, po granama hoda, žonglira i zri oplodnju, oseća u organima koji ih teraju u telesnoaudiovizuelne akcije, smešne, ptičje seksualne. Sivoasfaltirane staze, u glavnoj oazi grada, ukrštaju se, poprečuju poput kineskih štapića za obedovanje u početničkoamaterskim nekineskim rukama, da bi se sve zajedno ulivalo kao reke Ob, Jenisej, Indigirka i Kolima u svoje razgranate delte i dalje, u dubinska mešovita mora, među kitove raznosače kitinjskih glasova, vere o življenju posle prestanka života, kao opušteni na ispletenim akrobatskim žicama sveta cirkuskih šatora sa imitacijom tapšanja, ushićenja, bez gledalaca. Na asfaltnoj ravnopravoj, dugačkoj deltastazi koja dalje masuje mešovite stanovnike u centar neatraktivnog grada, iza dva rolera različitih estetskofunkcionalnih osobina i dizajna stopaju, jedan šepajući, dva vremešna gospodina. Na jednom roleru je tabla sa razmeštenim šahovskim figurama, na drugom korpa sa plastičnom flašom poluprazne kisele vode, golubijeplavobojne, dva narcisa slonovokostnobeli i žuti poput sunca u letnjem periodu u zenitu, mekana mandarina u uglu, prazna futrlola, crna, za naočare, otvorena, načeti paket papirnih maramica, poslednja, nevešto izvučena, i tranzistor, jeftini, mali, koji laganu muziku tiho svira. Prvi sa iznošenim žganaumbrabojnim šeširom na glavi povuče damu na G4, žali se da mu od zdravlja ništa ne ide, klackaju kosti, teško ustaje, veoma često vazduha nema. Gleda u tablu šahovsku i kao da od crnog kralja čeka odgovor na sve što mu se zadnjih godina rapidno pogoršalo. Drugi, gologlav, bez kose, ćelav, zastaje, odmara nogu koja mu je nekada bila zdrava, fudbal u regionalnoj ligi golovala, gleda napred pravo do mogućeg dugačkog vidika, kao za sebe, poluglasno, sećajući se priča kako je nekada mogao sve kad mu se ćefnulo, stajalo je uspravno, tvrdo, gordo kada god je poželeo, hteo ili namerno u duetnim, uzbuđenim okolnostima, voljom, htenjem Boga Raja to učinilo… Iza njih korača nemladi čovek, ležerno odeven, glavom nalik Fernandelu, sa kučetom koji ga vodi, sa povodcem od kože sa zubozlatnobojnom laso hvataljkom za ruke, koji zastaje često i naizmenično zadnje noge u vodoravno diže bezrazložno. Tada se kezi i ubrzano dahće visećim jezikom preko zuba lepeza, kao da se okolnostima u kojima se našao smeši. Ćelavi roler glasom krečećeg zvučnika, gledajući u šahovsku tablu, samouvereno kaže šeširnom roleru: Ditrih, sreća je dobro zdravlje i loša memorija. Šah i mat kralju.

foto: www.morguefile.com

Florian Hajdu: Frančesko / XXXIII nastavak

Posle Nušine ponude da sedne, Mađar je zastao jer nije očekivao nikakvu reakciju od osoba sa ćebeta, gde su osim Nuše sedele Marijanček, Lidija, i njihovo četvoro dece, kao mnogo puta do tada, jer kad god je pored bilo koga iz bele domostne zgrade prolazio, nikakav gest, činjenje prema njemu niko nije nudio, pokazivao, dvoumio se nesigurno, osetio je nekakav otpor, strah u telu, nelagodu. Imao je na sebi samokreirane olivabojne, kratke pantalone sa isečenim, od američkih dugačkih radnih pantalona, širokim nogavicama do kolena, koje je Pane dobio u paketu Crvenog krsta, pa je nogavice ručnoradnim nožem isekao i takve poklonio svom štićeniku, videvši da ovaj već duže stalno nosi, jedne te iste, tamnosive, dlakave, debele dugačke pantalone, sašivene od ćebeta za pokrivanje od raga umornih oznojenih konja, pantalone su bile za veću osobu, iz koje su Mađaru noge iznicale, poput čačkalice koju stari Šimon, papučar iz Mola, vrti u krug, jezikom, u ustima sa samo dva labava očnjaka dok zašiva ružocrvenobojni nadstopak za đon, ženske papuče za letnje šetanje u korzo ulicama bačvanskobanatskih ušoranih gradića i sela, ukrašene kaločajskim, bajalskim narodnim vezom sasrcolikocvetolikim zelenobelo tamnovišnjobojnim motivima i tom prilikom mumla kroz nos samo njemu poznatu, lično za nosno mumlanje aranžiranu, ariju iz Ciganina barona cupkajući na drvenoj, uglačanoj od sedenja, stolici kada dođe mesto, u njegovoobrađenoj opereti, onog juhuhovanja. Narandžastozelena majica za tri broja veća, je neuredno, krajevima, izvirivala iz Mađarevih pantalona, debljim užeton prikajšovanim za struk, imala je nekoliko rupa, od moljaca, a rol kragnana rajsferšlus, bila je na levoj strani vidno zaderana. Slovenke su delovale, izgledale uredno, čisto, narocito Nuša, na sebi je imala belu lepršavoširoku gustomagličasto jedva providnu bluzu od tila i komotnu crnu suknju sa dve ogromne, rascvetale ruže spreda i pozadi od žoržeta, tako skrojenu i dizajniranu da je centar rascveta trodimenzionalnih kičastih ruža bio smesten tačno, na gornjoj tački sastava butina i donjem veneričnobrežnom ispupčenom predelu međunožja spreda i vrhu spoja oblih debelomesnih mišića pozadi, grudnjak nije nosila i grudi su joj prkosno oblo oformile, vidno isturene, praveći duboke senke da istaknu veličinu, oblinu, tvrdoću, prednji deo grudnog koša i razdugmetnu do vrhova ispupčenih bradavica, bluzu od tila. Strahovao je on takođe i od toga da će ostala deca možda to videti, saznati, čuti, pa zbog toga postati ljuta, ljubomorna, pa će se, možda, prestati igrati, družiti sa njim ili će ga jednostavno ignorisati. Odlučio je, više podsvesno, da sedne videvši da mu Nuša, iz prekrivenog tanjira, plavookerastim kuhinjskim ubrusom, nudi parče, žutočokoladnog suvim grožđem filovanog, kućnospremljenog kuglofa. Nuša, osetivši Mađarevu nameru, rekla je Mateji, mlađem sinu, da se pomeri i pusti prijatelja da sedne na jedan kraj ćebeta naspram nje. Glista, kako su Mađara, iz zlobe, prozvali oni iz Doma za siročad i decu bez roditelja, jednom prilikom, kada mu se Leposava Krstić iz četvrtog tri, stidljivo, smešeci se, jako blizu približila i u ruku gurnula papir sa porukom da joj se on sviđa, seo je na mestodo Mateja pola na travu i ćebe, kada mu je Nuša pružila kuglof. Nagnuvši se napred da uruči kolač skupila je u kolenu levu nogu, a suknja je skliznula niz butinu ostavljajući otvoren vidik do duboko u sastav butina, zbog polukrivog sedenja i pružanja kugofa. Nušine roze, skoro providne, mekane gacice, skliznule su na desnu unutrašnju stranu spoja tela i butine i ostavile da se ukaže crna fina svilenkasta, gusta, prava, dlaka koju je po sredini razdvajao crvenosvetloroze nabubreli otvor, Glista je videvši prizor pogled sirom otvorenih ociju prikovaona to mesto i osetio nesto sasvim novo u čitavom telu, kao da mu iz svake pore silna vrelina izbija a u glavi, iznutra, poput doboša ritmički, što više gleda mesto, sve jače i brze udara, bije u grudni koš i bilo. Nuša, videvši crveno lice i pogled Mađara, jače je nagnula nogu više skupila i još jače iskosila ulevo… / nastaviće se. /

Foto: www.morguefile.com

Florian Hajdu: Dan nedeljni, bez Csokia, na Pisarou

Vazduhoviseći  vupertalski  tramvaj na jednoj šini  bez trole, sa okačenim točkovima, velikim nalik parnoj lokomotivi, zmijao je iznad bistre kolenoduboke rečice Vupa, podnovljene prirodnim tamnomaslinastobojnim, ljigavolikim, raznoveličinskim često iz nje izvirujućim gromadima kamenja, koja je krivudala od severa prema južnim delovima ugrotvljenog, veoma estetski punog, iz perioda klasicizma, art nuvoa i bauhausa , umetničkim tvorevinama, sumornog, u neletnjim periodima, poput merinoovčastolikim oblacima, maglom filovanog srednjebrojnonastanjenog Severnorajnsko-Vestfalijskog grada, u kome je rođen, tvorac naučnog socijalizma, obožavao jastoge i dobro vino, šištao je zvukom poput niskoletećeg mlaznog gripena vs f16 na kečkemetskom aero mitingu, gde debela Pani, uživajući u tome, kaže zanosno svom mužu Kišpirošu skoro pevajući u uvo, Miši čuješ, vidiš, ovo je to što hoću da doživim kada ti, ponekad, hoćeš da prodreš u moj nostalgičnovreli podpupčani međubutinski nebeski nedovoljno poznati ti prostor, kada se ponašaš  kao malen jorgovan plavi Plavac leptir, koji ispusti medenu rosu čim Plavica krila u špagu postavi, ne pružajući joj šansu da dugo leprša i u Raj cela uzleti, na šta sićušni zidar Mihalj iskapi resto piva iz flaše i ode po treću flašu u Gemešev bistro gunđajući nesto nerazumljivo polusebno ni sam ne znajući šta, češući se levom rukom naviknuto u predelu šlica pantalona kao rege pevač kada nešto lično nekom izreguje, udaljavajući se od mesta ukrštajućih pešačkih nadvožnjaka topložutobojni  tramvaj je odnosio lik zaprepašćujuće dugokose crnomanjaste, nalik lepoj kineskoj glumici Bai Ling, devojke  koja je zabezeknuto izbečenih očiju, otvorenih usana gledala kroz zadnje ovalno staklo tramvaja u pravcu poslednjeg u nizu najvišeg nadvožnjaka na kome je stajao napeten, nag čovek, sa spoljne, neobezbeđene strane sigurnosne ograde, na levoj ivici vijadukta držeći se obema rukama iza leđa za okruglu ogradnu cev završetka bezbedonosne barijere, iza njega je na, sigurnoj, unutrašnjoj strani,  na trotoaru sedeo, kao kip isklesan, pas, svetlobraon boje, mešanac  Vižle i Vajmeranera, potresno cvileo isprekidano, tužno, skoro jodlajući. Nadomak kučeta stajale su samo, slozeno, stvari koje je crnokosi četrdesetogodišnji bradati čovek srednjeg rasta, normalnog stasa, sa istetoviranom crvenom ružom na levoj strani grudnog koša u visini srca, skinuo neposredno pre prelaska na usku opasnu ivicu nadvožnjaka za pešake, videlo se, bio je uzbuđen, kupulatorni organ, omiljeni rajski mišić, bio mu je u nepomičnovodoravnom prkosno čvrstom položaju, iz profila je delovao kao veštac koji je uzjahao metlu, verovatno  nesiguran, neodlučan jer je čas jednu pa drugu ruku odvajao od gelendera pokazujući time da bi mu pomoć, možda, mogla koristiti u datom stanju, psihofizičkim okolnostima, situaciji, da do odluke dođe, baš tada, iznenada, odjednom se naglo okrenuo, naprstio se nogama na ivicu obrnuvši kulus, gde su se jasno uočavali neosunčani delovi debelih mišica, znatiželjnoj, začuđenoj, uplašenoj, raznorodnoj, publici koja ga je netremice gledala od početka svlačenja odece, ispod u više predele okolobrdovitog grada stremećeg nadvožnjaka, gde su se prostirale okretnice i autobuska polazišta gradskog prevoza više prigradskih linija, koja je čekala, izlazila iz prispelih autobusa skupljala se kao onda  5. januara 1968, na Hradčany – ma u Pragu, pa ukopano nemo iščekujući nešto stajala. Nebo se oslikalo izasivilaprobijajućesunce nesunčano kao na slici “Hanibal prelazi Alpe” Vilijama Tarnera nabojnoosećajno ranoposlepodne, iz daljine, sve razgovetnije, čulo se, jetko zavijanje, bingbongovanje, jaukolikovanje, troglasno nesinhronizovano, hitajuce upozoravajuće, za uvo, neprijatno čujni zvukovi iz trubolikih zvučnika auta vatrogasaca, hitne pomoći, milicije, na okolnim spratnim kancelarijskim prozorima bečile su oči kičasto našmikane sekretarice mnogobrijnih advokadskih kancelarija Hopfsgartnera koje su se nalazile pored samih nadvožnjaka u novoj belomermerno oblozenoj, nalik oblikom, formom, palati Saveznog izvršnog veća u velikoj zemlji, zgradi. Iz gornjeg pravca vijugavog nadvožnjaka, iza krivine, visokim drvećem obraslog brdovitog predela mnogonacionalnog grada, sporim lakim korakom silazila je krupna  muska osoba u pariškoplavobojnoj trenerci crnozelenim patikama sa fluoroscentnom žutom debelom linijom na ivicama đona i sivojaknokapuljačom na glavi odajući potpunu odsutnost, nezainteresovanost za dramatičnu situaciju i okupljenu raznodobnu masu ispod na suzoobliknom stometarskom platou sa estetskimontiranim pravougaonim hromirano providnoplastičnim čekalištima za autobuse, obrazi  posmatrača, nenamernih stasista, psihofizičkog ”hepeninga“, ”performansa“, samoubistva, bila su okrenuta, poput rascvetalih suncokreta suncu u zenitu, nagoj crvenoružom tetoviranoj osobi na ivici, na tom delu, dvadestmetarski visokog nadvožnjaka, većina je zaprepašcenostrahujuće raznolikim gestovima, glasovima, pokretima sa nevericom posmatrala, drugi su ne skidajući pogled sa visine međusobno, više u bradu, pričali, Turkinje odevene od glave do pete sa maramama oko glave ufašlovanim da im se samo lica vide u dugačkim do zemlje žgana umbrastobojnim mantilima, nalik ibercigerovima, sitnoj deci su rukama oči pokrivale, uglavnom su svi mobilne telefone imali u rukama drzeći ih uvis uperene nadvožnjaku ili na uvetu, dvoje metalikanaca, prepunih nitni, lanaca, eksera na svojim crnim imitirajucekožnim odećama sa vasionskim frizurama u duginim bojama na delovima glave pirsinzima u nosevina, bradama, obrvama, ljubili su se ispod tridesetmetarskog visokog cera glumeci jednodomnost, heliofilnost, anemofilnost, uopšte ne konstatujući događanja u svojoj okolini, činilo se da njihove četiri ruke drze jednu zavijenu cigaretu ”trave“, čiji se vrh vedroneboplavobojno dimi, prinose usnama, koje se u imitirajućem ogledalu ogledaju, iz nje naizmenično dim povuku, zatim se spoje, kao hobotnica koja se za kamen boloa kracima vakumira, i tako odu u svoj nepovrat krošnji okerastih listova u visine gde su se nadgraktavala dva crna gavrana iritirajuće, kreštavo, glasno, zloslutno, nalik epskoj pesmi Car Lazar i Carica Milica. Ispod nadvožnjaka je dobrokondicionalna žena u godinama, obučena, verovatno namerno, viseslojno, u raznobojne odevne stvari duže kraće šetala, zastajkivala, sedala, klečala, klanjala se, širila ruke, tapšala, sve vreme govorila, bogovala, smejala se, zaplakivala, našta niko od prisutnih nije obraćao pažnju, da li zato što su je mnogi znali, tu često sretali, ili je scena, drama, na nadvožnaku životna namera, a ne gluma, biće da su po ponašanjima, izrazima mimikama lica, na platou, bili uvereni da se muškarac na ivici nadvožnjaka, kome se krupnisivojaknokapuljičasti približio na petnajstak koraka, životno odlučio, mišić ljubavnog uživanja mu je klonuo, uvukao se, izgubio moć, volju, snagu, želju, ružotetovirani je gledao u sivuljaste visine čekajući taj znak da pukne, prasne, svugde, u njegovoj glavi, telu, duši, mišićima, taj znak koji mu je obećan nekad davno ili možda baš toga trenutka, urlikojauk sirena zaglušio je masu koja je kroz sredinu prostora napravila razdeljak za propust vozila za pomoć, našta se tetovirani naglo okrenuo, izgubio ravnotežu, okliznuo. Žganaunbrastobojni, nedovoljno  uhranjeni pas, sa okruglom rupom u središnjem delu desnog uva, kao da mu je zrno iz Poluautomatske puške – PAP 7.62 mm M59 tu prošlo, koje nekontrolisano visi, oklembesilo se, od levog izgleda duži, koji je do tada skulpturalno sedeo, tiho zavijao, jodlao setno, naglo je skočio, otvorenim čeljustima iskeženim zubima, pribivši se sasvim uz niznorešetkastu ogradu, proturivši glavu kroz slobodan prostor, rupu, pored dve mladograškastobojne uspravne metalne šipke, sasvim blizu betona gde su se još, samo  pogledom sa nadvožnjaka, videle zgrčene šake golog bradatog koje su obuhvatile, držale, za donje delove dveju trosantimetarskomernih okruglih cevi ograde, urlicima, počeo rafalno da laje, nestižući od straha, žestine, izgubljenosti, panike, vazduh da udahne, sa platoa ispod nadvožnjaka čulo se, kada se tetovirani iznenada, nenamerno, okliznuo sa uske ivice i poleteo nadole, prvo jednom snažno raznotonalno uhanje zatim u kratkim razmacima tri puta, poput vulkana Etne kada je 2013. godine proradio na Siciliji, velike glasovne potrese sa izmešanim jaućima, plačem, urlicima, nekontrolisanom vikom, neidentifikovanim zvukovima, jetkim topotom đonova cokula, poput zvonkih odjeka kopita konja objahanih policajcima, ispred i oko Američke Ambasade kada je masa protestvovala horskim skandiranjem ”Trst je naš“, ”Dupe damo Trst ne damo“, izazvan trčanjem šest vatrogasaca, tri milicionera, dokrora hitne pomoći, i pomoći radih pojedinaca, vremešna žena u dobroj kondiciji spustila se potrbuške na beton pokrivši  uši sakama, nervno manje stabilni su tog trenutaka okrenuli lica suprotnim smerovima od nadvožnjaka da ne vide, osete uživo scene poput audiovizuelnih doživljaja na projekcijama, stravoužasavajućih, akcionohoror filmova, jedini pešak na nadvožnjaku, prividno nezainteresovan, odeven u parisko plavobojnu trenerku u višeskoku je, kao  Daniel Ahearn one 1909. godine u troskoku, doskočio do čvrsto zgrčenih šaka visećeg golobradatog, kleknuvši, uhvatio mu čvrso obe ruke iznad šaka moleći da se jednom nogom zakači za sigurnosnu ogradu nadvožnjaka, na šta goli nije reagovao, samo je ispravio šake, pustio metalne šipke, počeo slabomlazno da urinira niz desnu nogu, kuče se udaljilo unazad ne prestajući bežamorno da laje, ružotetovirani je telo beživotno potpuno opustio, sada ga je samo poslednjim genima snage držao višeskakač, koji je vikao upomoć jer mu snaga potpuno nestaje, odozdo sa leve strane nadvožnjaka trčanjem su hitala trojica raznovisinskih, po žestini trčanja, mladih ljudi u pravcu držeceg visećeg dua, dvoje metalikanaca su se odvojili od sebe i stabla cera i pošli nadole izašavši iz kadra događanja na platou i nadvožnjaku, skakač je golom, zbog nedostatka snage, ispustio desnu ruku sada uhvativši obema levu  kompletno se grudima, glavom, naslonivši na sigurnosnu ogradu da bi težinom svog celog tela pomogao sebi i omlitaveloopuštenom da ga do ikakve, nekakve, pomoći uspe držati, trojica neistovisinskih još su daleko da bi im pomogli, hor se ori na platou drži ga, drži ga… Iz ruku višeskakača lagano klizi ruka gologa bespomoćno, dok sasvim nije isklizila. Tišinagroba je zavladala prostorom oko nadvožnjaka, sve je stalo, poput zaustavljenog usporenog snimka trke na sto metara, na giga-projekcionom ekranu stadiona, kada je pažnja posmatrača usredsređena, isključivo, na tačku, detalj prelazaka pobednika linije cilja, sve se zaustavilo, oblaci, oči, pokreti, ptice su zastale u letu, reči u moždanim vijugama, dah u ždrelu, grkljanu,  samo život prisutnih, na platou, nečujno pulsira, vegetira, podseća na Karla Hofmana iz Bergisch Gladbach-a, nemačkog poslovnog čoveka u penziji, čija je supruga Margita dolazila svaki dan u posetu, u isto vreme  13:37 časova, u Lenepsku desetospratnu svetlookernobojnu moderno opremljenu regionalnu bolnicu, gde je Karl duže vreme boravio, ležao, zbog zapušenja  krvnog suda okolosrčanog mišica, i donosila mu stalno identične, istooblikne, četrdeset osmu, bliznakinjačaste zelenožutooranžastocinoberastemarelakarminobojne jabuke, senior Hofman nizak rastom, oštrokosi kratkoošišani mestimično sed sa džogingkondicionalnim, mišićavim negovanim, dobu nepriličenim, telom je znao, osećao svakim delićem u telu, genima, porama na koži, mirisu ozona, kada će se Margit pojaviti na caklećeglatkasto visokosjajno lakiranim belobojnim lakopokretnim masivnim vratima sobe intenzivnog kardiovaskularnog odeljenja, imao je duguljasto dobroćudno lice, glatko, uvek sveže obrijano, sa malo bora, oči, koje su nekada zavodile, sada malo smanjene u uglovima, oblikom iste, poput vodoravne velike suze, bistre, mile, plavičaste, pri krajevima šarenice sivkastoružičaste svetlije, usne pravilne, popunjene, krajevi usana se prostiru malo duže od kanona, zamišljene uspravno spuštene linije iz zenica, za osmeh, smeh, prijatno druženje, odgovarajuće, bio je pričljiv, iznutra iz sebe vedar, plašljiv bolesti svoje, što nikada nije pokazivao Margiti, voleo ju je, poštovao, više od boga u koga je verovao, trudio se i uspevao da ispuni sva njena očekivanja, želje, osećanja, koja nisu bila velika, živeli su sveimajuće skromno, povučeno, uzdržanodruštveno, sa mesečnoskupnim prijateljima sa kojima su se sastajali, svake  poslednje nedelje mesečno, u restoranu ”Zelena  guska“ kod Hansa Ditriha u baroknoj kamenoj kući Gradske većnice Solingena, prepune raskošnih detalja, natrpane scenskim inovacijama i pokretima, imali su kucu u Remšajdu na otmenom brdu, u ulići Hidenburg broj 23, odakle se sa baštenske terase, ako je kristalno vedro nebo pa se daleki horizont otvori, mogla videti Katedralna crkva Svetog Petra i Device Marije u Kelnu, koja je šest stotina godina građena, čuj Margit, šest stotina godina, koliko ljudi ju je gradilo, možda sto hiljada njih, a radost završtetka rada nikada nisu osetili, govorio je Margiti uz jutarnji čaj od kantariona, držeći je za ruku isto onako nežno, toplo, lahorno, kao kada su se u Katedrali 1965. godine venčali. Margit je bila jevrejskog porekla zvala se Epštajn, upoznali su se u Šiofoku glavnom gradu Balatona gde je Karl došao zahvaljujući prijatelju Beli, mesaru Kompanije PIK iz Segedina, koji je 1960. godine boravio tri dana službeno u fabrici noževa Karla Güde-a u Solingenu i tu se slučajno, u prolazu, upoznao sa Karlom Hofmanom u restoranu fabrike kada je nespretno poručio kobasicu sa karijem, koja mu je skliznula iz tanjira, on ju je zgazio i na senfu se okliznuo, pao, Hofman mu je tada pomogao da ustane i očisti usenfirane pantalone na zadnjem levom debelom mišicu, koji mu je poslao garantno pismo kao poziv za jednonedeljni boravak u Mađarskoj, Bela Havaši je bio veliki prijatelj sa Epštajninim ocem Otom, koji je pre rata radio u izraelskoj Hapoalim banci u Budimpešti i posedovao svetlorozebojnu malu vikendicu sa baštom u Šiofoku pored Havašijeve svetložganaumbraste, Margit je ostala jedinica, majka joj je prestala da živi na porođaju šest dana posle, otac nije želeo ponovo da se ženi, zapatio se zauvekno za Zoltan Marijom suprugom i Margitinom majkom, bio je pedantan, iskren, pravičan, ne strog ni popustljiv u životu, vaspitanju Margite, ona je veoma skladno, negovano, skromno, neističuće, vaspitavano dete, devojčica, devojka, supruga, bila je izrazito lepa, graciozna, kovrdžavo crnokosa, stasita karlovisinska osoba, imala je hernadivazno duguljasto, zaobljeno lice, duge tanke crne obrve, isticajne trepavice koje su poput kineske lepeze štitile velike, uvek radoznale oči divljokestenjeve boje, koje i najmanju sitnicu uoče, usne je nasledila od majke i od Marije sa Mikelanđelove skulprure ”Pijeta“, od poznanstva sa Karlom živela je samo za njega crpeći radost, sreću, sve blagodeti zemaljskog života od njegove odanosti, ljubavi, sveukupne pažnje. Toga dana je otvorila teška belolakirana vrata bolničke sobe u svoje vreme, nežnoosećajni blaženi osmeh krasio je njeno izvajano lice, oči su joj sijale jedvačekajućim blaženim zracima, poluzakoračivši, još nogom u vazduhu, videla je da Karl ne sedi na krevetu onako kako je do tada uvek činio kada je nju čekao. Tada je širom otvorila vrata, zakoračila još jedan korak u sobu, držeći se, još čvrsto, levom rukom za ovalnu hromiranu kvaku, glavu je okrenula ulevo, sasvim iza vrata, gde je stajala česma sa pravougaonolikim većim belim keramičkim lavaboom iznad kog je visilo jajoliko metalno uramljeno, verodostojnoliko, ogledalo, koje su bolesni iz sobe koristili, ako su mogli, hteli, za manja lična vizuelna i druga doterivanja, neophodnu ručnu, oralnoobraznu, glavošnu higenu, kada je konstatovala da Karlo ni tu nije, glavu je polako, nadajno, vraćala udesno u pravcu kreveta, zadržavši  kratko strahoispitivački pogled, koncentrišući sluh do maksimuma, na odškrinuta vrata toaleta, pored lavaboa desno, u taj tamni polumetarski razmak, da u tom delu možda čuje zvuke ili vidi očekivanu, željenu pokretljivost i time uspe da smiri, uravnoteži sve u sebi, potmuli bol u bilima, muklo, rastuće bubnjanje u ušima, ubrzani ritam srca, jako drhtanje tela, koje je obuzimalo i od kog su joj kolena klecala, obezbedi dodatnu količinu kiseonika u plućima kog joj je sve više manjkalo, i konstatujući da ni tu nema nikoga, glavu je sasvim ispravila, pogled joj se zaustavio na prostranom dalekom vidiku, kroz veliki podnoplafonski zidni prozor, koji se prostirao paralerno iza Karlovog praznog kreveta, videla je sebe na horizontu kako se iz peska stvara, majku koja joj se iz daljine, blagosetno, smeši, maše, pa potom u svumatu sasvim nestaje, oca koji nad njom, bolesnom, bdi toploglasno tiho, altom, smireno, ubedljivo, milozvučno, sporo, tečno čita, držeći joj ruku, po obrazu nežno mazi, kako ovce tamo jedu samo crvenim mirisom omirisano cveće, bilo ono bodljikavo ili ne, udav je progutao bez žvakanja slona, kada se to nacrta, svi odrasli kažu, crtež uvek mora da liči na šešir, mali prinčevi u Sahari žive na asteroidu ili planeti malenoj kao kuća, s tri vulkana (dva aktivna, jedan ne) i ružom, to sva deca znaju, odraslima to brojevima B612 mora da se kaže da bi razumeli, „Pustinju to ulepšava što se u njoj negde krije bunar…” , videla je zatim toplookerbojni vreli isparavajući pesak u zenitu sunca na kraju daljine, otiske svojih stopala koja po njemu trče i odmah stapaju u krila koja u visinu pokušavaju da lete, osetila je žmarke u predelu bedara i čula mirni odlučni zov nepoznatog eho glasa iz dubine svetlosti k njemu, Balaton kao ogromno pokošeno zrelo pšeničnobojno more koje se uvalama, fjordovima do Remscheida prostire i tu u Lenepu do bolničkog prozora podiže, u usne Karlove pretvara, na oknu željno mokrim šumom je zove, palate Budima gde se sa Karlom šeta,  ljubi, ushićeno srećnovoljeno priča, tri koraka zapleše, na grudi mu se pripije, sve na svetu ima, ogledalotečni smireno smirujući pariškoplavi Dunav ispod Lánchida u rani sumrak i bacanje jedne zauvekne zajedničke želje u njegov zmijniodtekući tok pre odlaska u novi život, svet, onda je sve ispred nje nestalo – vidik, prozor, soba, svi ostali detalji okolo, ostao je krevet, Karlo na njemu venčano obučen sedi jabuku u rući neprirodno drži okrenutu prema dole kao akvarelom naslikano, lice mu stoji, kosa mu je žuta poput oreola, donju mu usnu poput marionete nešto pokreće, on ne priča, ali mu ona čuje glas, zakorači prema njemu, pusti ruku sa kvake, otvori usta da duboko udahne jer vazduha nema više, snaga joj noge ne drži, pokuša nesto da kaže, glas više svoj, nikakav, ne čuje, vidi samo jednu tačku kao daleku svetlost koja nestaje, stropošta se pored vrata otvorenih usta, očiju bez sjaja, iz tašne pored desne ruke zastala je zarobljena virujuća četrdeset deveta jabuka. Karlo se tog jutra, 13. maja, posle nekoliko noćnodnevnih nemirnih, nesanih, potmulo bolnih, iscrpljujućih, neizvesnih odživljavanja, strahom iščekujućeg poboljšanja sveukupnog stanja, probudio čilije, vidljivo veselije, zbog osećajnoosetljivog poboljšanja stabiliteta organizma, boljeg funkcionisanja svih delova tela, u osvit zrakova zreloprolećnog, uvek istosmerno uzlećućeg, ranoizlazećeg sunca sa izkrokiravanjem vedrog jutra. Znao je on da je osnovno za lečenje relativno stabilizovanje njegove bolesti, koronarna bolest srca, produvavanje koronarnih arterija, da to više nije mogao odlagati, iako je do pre tri dana, kada je došlo vreme biti ili otići precima, svaki put zbog ogromnog svog straha, psihičke, nervne, ukupne mentalne nepripremljenosti, radi velikog rizika koji su mu lekari, kada su mu papire donosili za potpis, saglasnosti sa terapeutskim zahvatom, intervencijom, do najsitnijih detalja svaki put, redovno, predočavali. Tada je na očenašku molitvenu molbu Margite, na kraju, dragovoljno potpisao, kao onda u Remscheidskoj skupštini grada kod Zülke, slononoge matičarke. Sada je ispravio gornji deo tela u sedeći položaj, postavio iza leđa jastuk, proverio udobnost naslonivši, odslonivši se nekoliko puta, ostao u naslonjenosedećem položaju sa glavom okrenutom u pravcu plafonskopodnog celozidnog prozora koji je pružao vidik na talasaste blagokosne starošumovite slikovite bregove okolotrigradomeđije, gde je sa Margitom nebrojano prilika kondicionirao, šetao, sedeo, relaksirajuće tonove prirode slušao, lagano je spuštao očne kapke da bi mozgu pustio na volju i sliku fatamorganski možda video, Müngsten most, koji je bio remek-delo svog vremena viktorijanske ere inženjeringa, Antona von Rieppela, i onaj srcoliki kamen koji je našao, poklonio Margiti, na obali uskog, na tom delu žuborom tekućeg “kamenog“ Wuppera, ispod sto sedam metara visokog lukolikog mosta svetložganaumbra boje, pored zarđale metalne šipke koja je davno iz mosta ispala, na nju se sapleo i smešno na leđa pao kada ju je u naručje podići hteo prilikom prvog dolaska, posete Margite u Rmescheid, Solingen, Wuppertal. Tada su se valjali, smejali, neusmereno i u cik-cak trčali, nadvikujući se voleli, ginisovski ljubili, neprestatnom nesmrtnom životu radosti radovali, jedno drugom sto puta obećali, verovali, da će večno tako biti da niko, ništa, nikada ne može njih u njima promeniti. Brzo je prekinuo te njemu psihički veoma potrebne misli, koje nije znao da objasni sebi, zašto su baš sada došle, jer se zaprepašćeno štrecnuvši setio da se jutros, prilikom prvog otvaranja očnih kapaka, posle spavanja, nije pomolio kao što je do sada to uvek redovno činio. Otvorio je oči, sada tabularazeći gledao u nevidljivi, neidetifikovani vidik kroz panorama prozor, koji je zamaglio njegovu koncentraciju na izgovorene reči u molitvi koje je govorio veoma tihimpotresnim glasom nekom koga je samo on znao… Nemoj još sada, preklinjem te, nemoj, omogući nam još da živimo, vidiš da joj trebam, moilm te, usliši me sada, kao što si do sada kroz život to činio, znaš, nemoj, molim te, nemoj, nemoj… Pa sve to, opet, ispočetka, istim rečima samo u drugom rasporedu, polurečenica, spojenih preklinjanja, molbi, pojedinačnih reči, čitavih desetak minuta. Tom prilikom se u drvo pretvorio poput Wood Bodhisattva, Jin Dynasty /1115-1234/ skulpture. Samo mu je donja usna mrdala tako kao da je neko drugi mehanički pokreće. Posle velike vizite, koja je toga ponedeljka dosta kasnila, konstatovano je, posle pregleda snimaka, da mu je postinterventno stanje stabilno, u relativno laganom poboljšanju. Kada je ostao sam, Karlo je, uzbuđen, veoma zadovoljan, razmaženo srećan, počeo veoma oprezno sporim stopnim koracima, iako još nije smeo, da korača po sobi vežbajući veliko iznenađenje koje je želeo Margiti, tog majskog ponedeljka, da učini. Oko 11:30 je seo na krevet. Ne zadugo posle, sa snežnobele dokrevetne futurističke natkasne uzeo je četrdeset osmu jabuku, Margitin dar od prethodnoga dana, i hteo da je mazno čisti. Nespretno mu je, zbog glatkoće, izkliznula iz ruke i dokotrljala se do vrata gde se naglavačke zaustavila. On je lagano dostopao do vrata, sagao se da je dohvati. Tada je osetio neverovatno jedak, snažan bol u grudnom košu, pokušao je da se ispravi, vrata otvori, uspeo je samo da jednom nogom iskorači u široki hodnik, gde su sestre raznosile svežu vodu za piće bolesnicima, i osetio da mu kroz usta, iako ih je širom otvorio, više ne ulazi vazduh niti izlazi glas. Tada je sve postalo crno pred njim i on je pao grčevito držeći naopako jabuku u ruci…

/nastavit će se/

Predstavlja nam se Florian Hajdu

Florian Hajdu prisutan je na stranicama Studija TiM i Književnosti uživo od samih početaka. Prva objavljena crtica bila je “Jelsa” kojom je ušao i u e-zbirku “Vrati mi ljeto”. Florianov je književni izračaj zapravo najbolje okarakterizirao Mladen Blažević rekavši kako Florian podjednako slika i kistom i riječima. S ovim samozatajnim umjetnikom razgovarali smo ovako, virtualno, premda bi zasigurno bilo ljepše da smo se udobno smjestili pod suncobranom kakve terase…

1. Za početak, osim što znamo da ste akademski slikar, možete li nam reći nešto više o svom profesionalnom djelovanju?

Imao sam dve mame, dva tate /dva oca/, brata sa kojim nisam odrastao, kontakte nije želeo, lažnog dedu, pravu Babu Terez. Plakao sam, smejao, smešne pokrete pravio, bez pelena, mađarski. Nešto vremena posle, kada me je bebonoseća ptica spustila na bikove sapi, u toku parenja sa bikicom pored Sive reke, na mekom baršunastom svetlookerastom pesku koje je zenitno žutolubeničnobojno sunce grejalo, okačeno bogoručnoradnom štipaljkom između dva merinobela ovcolika oblaka, namigujući zajebantski skelaru da ne voajerizira, već da bebonoseću stvar među nogama brzo nosi kući, skelaricu žudnotužnu uteši, naguščoježi, usreći, gde su neme tigraste patke pantomimično, mislima, u horu pored skele, grkljajući priobalsku, muljogustu, ogledalo mirnotekuću vodu sa Tiskim cvetovima koji umiru, lepršajući u seksozadovoljenju, pevale nečujnu Odu radosti neželjenoj pridošlici. Tako sam, od ništice, tabula raseći počeo skupljati Arhimedove krugove, u velikoj zemlji, da napunim tabula rasu…

A sada kako se to desilo… Rodio sam se u Bačkom Petrovom selu /Pétérréve/ u radničkoj porodici, od oca Hajdu Pala, soboslikara, i majke Hajdu Sági Iren, kuvarice. Osnovnu školu sam završio u Beogradu, a srednju za primenjenu umetnost u Novom Sadu /Ujvidék/. Akademiju za likovne umetnosti, slikarski odsek, završio sam 1976. godine, u klasi prof. Ljubice Sokić, na beogradskom Univerzitetu. Od 1967. godine radim u listu beogradskih studenata “Student” kao urednik, zatim u časopisu za književnost i umetnost “Vidici” kao urednik te u časopisu “Socijalističke teme” Radio sam u Novinsko-izdavačkom preduzeću “Politika”, u istoimenom listu, NIP “Borba”, Radio Beogradu i RTV Beogradu. Od 1974. godine radim u radnoj organizaciji “Beograd Publik” na organizovanju kulturnih i sportsko-političkih manifestacija i priredbi u Beogradu, kako domaćeg, tako i međunarodnog značaja. u RO “Sava Centar” prelazim u rukovodioce za kulturne manifestacije od 1979. godine. Od 1971. godine sam sekretar Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu, od 1974. godine sam bio sekretar Sedmojulskih svečanosti u Beloj Crkvi i Krupnju, a od iste godine konstantno jedan sam od suorganizatora Međunarodnog filmskog festivala FEST. Od završetka Akademije dobijao sam nekoliko značajnih nagrada za slikarstvo: prva nagrada Likovne kolonije mladih 1970. godine, prva nagrada Akademije likovnih umetnosti u Beogradu 1969./70. godine i druge u Mađarskoj i Nemačkoj. Izlagao sam kolektivno i samostalno u nekim evropskim zemljama i gradovima, imao sam studijska putovanja po Italiji, Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Holandiji i Švedskoj. Od 1986. godine dobijam jednogodišnju stipendiju Ministarstva kulture NR Mađarske za istraživanje i proširenje moga slikarskog opusa i upoznavanje slikarstva u Mađarskoj, koja se produžava na još jednu godinu. U vreme boravka u NR Mađarskoj priređujem veliki broj svojih samostalnih i kolektivnih izložbi u svim većim mestima u Mađarskoj, kao i u Fényés Adolf galeriji u Budimpešti te u Salonu mladih u istom gradu.

2. Pisanje je neka davna strast ili datira u novije vrijeme?

Od kada znam, crtao sam, slikao slova i pisao crtež, kroki, sliku… Dok su mogli, oduzimali su mi sveske, knjige, papiriće, da bi primerovali aljkavost, neurednost i šta sve ne treba činiti na stranicama lepih, čistih, urednih nastavnih i drugih učila pametnoj i urednoj deci i dobrim đacima velike voljene zemlje. Možda da nisu tako činili, ne bih ni radio sve što sam do sada u životu delao, možda bih postao stvoritelj vinograda, suncokreta, kukuruza, zaljubljenik mikrobiologije, strugar, pop, dobroćudni advokat, akrobat sa biciklom na žici ili odgajivač životinja u prašumama Amazonije, ali nisam, za sreću ili nesreću. Bio sam sâm, tako sam i odlučivao, imao sam i imam otpor prema svemu što je narudžbeno, nasilno, isključivo, jedino moralno, bezdijalogno, pa sam za sebe i sva dešavanja okolo mene zapisivao, crtao i čuvao dok kompletno nesrećno nije izgorelo u ognju… uništeno. Od tada pokušavam to tastaturisanje u glavi da činim i da odnedavno mozak sada virtualno otvorim i prstima tastaturu tipkam. Tako to odatle datira.

3. Vaš je izričaj uistinu specifičan i zahtijeva čitatelja koji će se u potpunosti posvetiti tekstu. Koliko je na vaše pisanje zapravo utjecalo slikarstvo?

Kad vidim crvenu, plavu, žutu ili bilo koju boju oko mene, oči mi kao skener razlože sastav. U njoj se, pojedinačno ili u zavisnosti, koja boja preovlađuje, nalaze, tj. zamešane su još žuta i bela boja ili crna i oker ili mnogo više drugih boja, tonova, nijansi, u manjoj ili većoj meri, količini, zavisi od tona, nijanse, boje koju gledam, zamislim, osetim… Rađa mi se osećaj boje kao crtice, priče, pripovetke, začetak nekoga futurističkog fantazmagoričnog romana, govora, besede u meni… Isto se odnosi na formu, kompoziciju ili bilo koju vizuelnu senzaciju. To sada pokušavam slovima da oformim, slično onome kao kada slikam pa hoću u jedan određen prostor da bojama ispričam sadržaj, oblik, kompoziciju, formu, jednu priču, osećaj, senzaciju, san, zbilju, fantaziju…

4. Gotovo da nema teksta u kojem se ne spominje vaš pas Csoki. Je li ta ljubav posebno nadahnuće?

Onoliko ima duša u njegovoj glavi, genima, što žive, kada je budan, spi, sanja, laje, trči, skače, da hrani osećanjima mene, moja slova, slike, oči, u parohiji hram otvara, meduzu ganja na bogosluženje ispred triptikona, ženama svilenotiho, govorom, lajem njegovim, šapuće, koje u Raj, urlikom Lady Chatterley, idu i vode vlasnike zaljubljenih životinja da i on ima jednog voljenog bika. Csoki, Slatkoimeni, Žgana umbra, Čokolada, Kukuli mukuli. Sva mu dosadašnja imena iz miloljubavi glase, prati me blizanački poslednjih dvanaest godina, četiri meseca, tri nedelje i nekoliko dana. On je nasledio i primio osećanja mojih dragih koji nisu više u životu – Aldona, Picura, Jalija, Akija, Atosa. Oni su sa šape na šapu prenosili jedan drugom osećanja prema meni i moja prema njima. Moj Kukuli mukuli i ja bogati smo uzajamnog osećanja i velikog uticaja jedan na drugoga… sijamske povezanosti.

5. Živite, koliko mi je poznato, na relaciji Lakitelek-Njemačka. Vjerojatno vas podjednako inspiriraju prirodni i urbani motivi. No, imam osjećaj da ipak prevladavaju boje, zvukovi i mirisi Panonske ravnice.

Moralno sam dana D otišao iz velike zemlje, veče pre mobilizacije. Posle toga su me u raznim vremenima, danima, godinama pozivali, vojnom policijom tražili, još sedam puta na adresi na kojoj sam živeo u Velegradu, iako sam zbog godina iz rezervista bio otpao. Mene su kao petogodišnjaka, samog, deportovali u Velegrad – o tome sam pisao i pišem – iz miljea, okruženja, spoznaje mog dolaska na svet, gde se izlasak sunca vidi kao u Japanu, tlo je ravno i mekano, toplo, prigrli poput majke prilikom prvog dojenja, kada se padne na zemlju, glava se ne razbije, peščani prah greje, dezinficira, podglavački meki jastuk za ljubav je idealni Raj, Siva reka, ravna kao staklo, mirno šumi, tek kada se sasvim blizu površine vode uvo prisloni, čuje se, ko sluša genetski zov, da tiho žvrgolji, ćukće, mukće, nosi priču, teče, peva, dahće, jauče, moli, oprašta, nikada se ne naljuti… Da živim večno, nikada ne bih mogao da iživim dušu, toplotu, očaranost, zov, prigrljaj tla koje me je iznedrilo. Ostali urbani delovi, gde se nemnogorado iz potrebe krećem, kraće su ili duže senzacije u meni u zavisnosti od količine osećanja koja prema njima gajim i osećam ili one meni pružaju.

6. Roman “Frančesko” je u pripremi…

Mislim, osećam, verujem da se začetak i ovoga pokušaja rodio zajedno samnom, kao i sve ostalo što se genetski oformi u živom biću prilikom stvaranja. Pitanje je samo da li će to što je stvoreno i čuči u živom biću uspeti da se uspravi i kada ili će zauvek nestati u nepovrat prestankom bitisanja. Odavno mi se u genima razapinje nešto što ganja um na javu da osećanja, fabula, likovi, radnje, slova, rečenice, priča, romani lepršaju slobodno. Trudio sam se i trudim da naslikam samo jednu, onu pravu sliku u životu. Još nisam uspeo. To ću pokušati i sa slovima, rečima, romanom, iako u pratnji “Frančeska” paralelno žive još tri pokušaja. Možda će se na kraju negde stopiti u onaj za čim težim ili će, ako zasluže, nezavisni život živeti. Sada su trenutno svi u leru, čekaju novi start i zalet iz mene gde se nešto koprca, lomi, trilemuje, polako ustaje pa opet brzo čučne, koleba, nesiguruje… Verujem, želim, da ću kajase ponovo brzo držati u rukama i da čilaši u osmopregu krenu galopom kako sam ih i do sada terao.

7. Što najradije čitate u slobodno vrijeme?

Po drugi put u kratkom vremenskom razmaku, ne znam zašto, čitam roman “Aprilske veštice” od Majgull Axelsson, švedske književnice u srpskom prevodu, i neverovatno me relaksira. Ni to ne mogu da objasnim, ali je izuzetno prijatan osećaj, mogu ga rado preporučiti, možda će se i drugi u njemu osećati. Pratim rado, redovno i sa pažnjom portale Studija TIM, Književnosti uživo, kao i razne književne blogove te privatne ili grupne stranice na netu. Priznajem da je veoma raznovrsno i zanimljivo…

8. Možete li nešto preporučiti našim čitateljima tijekom ovih ljetnih dana?

Edgar Allan Poe, Kratke priče. Ako je već sve pročitano onomad, veliko je uživanje čitati iznova, svaki put je doživljaj smirujuće uzbuđujući, guščoježujuće nadahnjujući, a nije loše poneku kraću priču i odkrajačke pročitati, pa ponovo u isti tren od početka; dobijaju se sasvim nove slike i drugačiji doživljaji. Ephraim Kishon, “Jabuka je svemu kriva”. Prema motivima Deset Božjih zapovesti Kishon ispisuje priče koje navode na smeh i na – razmišljanja. A uveče je uvek pri virtu i magnetu Književnost uživo sa neverovatno raznovrsnom ponudom svega što je pisana reč.

9. Kako namjeravate provesti ljeto?

Ako uspem neke od ličnih stvari da sredim, zbog čega sam se obreo u Nemačkoj, i ako to bude sa uspehom, onda ću se razapeti kao INRI na Sivoj reci kod četiri duda na mekom prašnjavom mravostazućem pesku i čitati davno usnule snove zatvorenih očiju na zenitu lakitelečkog sunca. Možda će vremena i sredstava biti i za slanu vodu, kamene gradove i sunce Mediterana…

Želim vam puno uspjeha u daljnjem radu i… ugodno ljeto!

Preneseno sa www.studiotim.hr