Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Predstavlja nam se Florian Hajdu

Florian Hajdu prisutan je na stranicama Studija TiM i Književnosti uživo od samih početaka. Prva objavljena crtica bila je “Jelsa” kojom je ušao i u e-zbirku “Vrati mi ljeto”. Florianov je književni izračaj zapravo najbolje okarakterizirao Mladen Blažević rekavši kako Florian podjednako slika i kistom i riječima. S ovim samozatajnim umjetnikom razgovarali smo ovako, virtualno, premda bi zasigurno bilo ljepše da smo se udobno smjestili pod suncobranom kakve terase…

1. Za početak, osim što znamo da ste akademski slikar, možete li nam reći nešto više o svom profesionalnom djelovanju?

Imao sam dve mame, dva tate /dva oca/, brata sa kojim nisam odrastao, kontakte nije želeo, lažnog dedu, pravu Babu Terez. Plakao sam, smejao, smešne pokrete pravio, bez pelena, mađarski. Nešto vremena posle, kada me je bebonoseća ptica spustila na bikove sapi, u toku parenja sa bikicom pored Sive reke, na mekom baršunastom svetlookerastom pesku koje je zenitno žutolubeničnobojno sunce grejalo, okačeno bogoručnoradnom štipaljkom između dva merinobela ovcolika oblaka, namigujući zajebantski skelaru da ne voajerizira, već da bebonoseću stvar među nogama brzo nosi kući, skelaricu žudnotužnu uteši, naguščoježi, usreći, gde su neme tigraste patke pantomimično, mislima, u horu pored skele, grkljajući priobalsku, muljogustu, ogledalo mirnotekuću vodu sa Tiskim cvetovima koji umiru, lepršajući u seksozadovoljenju, pevale nečujnu Odu radosti neželjenoj pridošlici. Tako sam, od ništice, tabula raseći počeo skupljati Arhimedove krugove, u velikoj zemlji, da napunim tabula rasu…

A sada kako se to desilo… Rodio sam se u Bačkom Petrovom selu /Pétérréve/ u radničkoj porodici, od oca Hajdu Pala, soboslikara, i majke Hajdu Sági Iren, kuvarice. Osnovnu školu sam završio u Beogradu, a srednju za primenjenu umetnost u Novom Sadu /Ujvidék/. Akademiju za likovne umetnosti, slikarski odsek, završio sam 1976. godine, u klasi prof. Ljubice Sokić, na beogradskom Univerzitetu. Od 1967. godine radim u listu beogradskih studenata “Student” kao urednik, zatim u časopisu za književnost i umetnost “Vidici” kao urednik te u časopisu “Socijalističke teme” Radio sam u Novinsko-izdavačkom preduzeću “Politika”, u istoimenom listu, NIP “Borba”, Radio Beogradu i RTV Beogradu. Od 1974. godine radim u radnoj organizaciji “Beograd Publik” na organizovanju kulturnih i sportsko-političkih manifestacija i priredbi u Beogradu, kako domaćeg, tako i međunarodnog značaja. u RO “Sava Centar” prelazim u rukovodioce za kulturne manifestacije od 1979. godine. Od 1971. godine sam sekretar Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu, od 1974. godine sam bio sekretar Sedmojulskih svečanosti u Beloj Crkvi i Krupnju, a od iste godine konstantno jedan sam od suorganizatora Međunarodnog filmskog festivala FEST. Od završetka Akademije dobijao sam nekoliko značajnih nagrada za slikarstvo: prva nagrada Likovne kolonije mladih 1970. godine, prva nagrada Akademije likovnih umetnosti u Beogradu 1969./70. godine i druge u Mađarskoj i Nemačkoj. Izlagao sam kolektivno i samostalno u nekim evropskim zemljama i gradovima, imao sam studijska putovanja po Italiji, Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Holandiji i Švedskoj. Od 1986. godine dobijam jednogodišnju stipendiju Ministarstva kulture NR Mađarske za istraživanje i proširenje moga slikarskog opusa i upoznavanje slikarstva u Mađarskoj, koja se produžava na još jednu godinu. U vreme boravka u NR Mađarskoj priređujem veliki broj svojih samostalnih i kolektivnih izložbi u svim većim mestima u Mađarskoj, kao i u Fényés Adolf galeriji u Budimpešti te u Salonu mladih u istom gradu.

2. Pisanje je neka davna strast ili datira u novije vrijeme?

Od kada znam, crtao sam, slikao slova i pisao crtež, kroki, sliku… Dok su mogli, oduzimali su mi sveske, knjige, papiriće, da bi primerovali aljkavost, neurednost i šta sve ne treba činiti na stranicama lepih, čistih, urednih nastavnih i drugih učila pametnoj i urednoj deci i dobrim đacima velike voljene zemlje. Možda da nisu tako činili, ne bih ni radio sve što sam do sada u životu delao, možda bih postao stvoritelj vinograda, suncokreta, kukuruza, zaljubljenik mikrobiologije, strugar, pop, dobroćudni advokat, akrobat sa biciklom na žici ili odgajivač životinja u prašumama Amazonije, ali nisam, za sreću ili nesreću. Bio sam sâm, tako sam i odlučivao, imao sam i imam otpor prema svemu što je narudžbeno, nasilno, isključivo, jedino moralno, bezdijalogno, pa sam za sebe i sva dešavanja okolo mene zapisivao, crtao i čuvao dok kompletno nesrećno nije izgorelo u ognju… uništeno. Od tada pokušavam to tastaturisanje u glavi da činim i da odnedavno mozak sada virtualno otvorim i prstima tastaturu tipkam. Tako to odatle datira.

3. Vaš je izričaj uistinu specifičan i zahtijeva čitatelja koji će se u potpunosti posvetiti tekstu. Koliko je na vaše pisanje zapravo utjecalo slikarstvo?

Kad vidim crvenu, plavu, žutu ili bilo koju boju oko mene, oči mi kao skener razlože sastav. U njoj se, pojedinačno ili u zavisnosti, koja boja preovlađuje, nalaze, tj. zamešane su još žuta i bela boja ili crna i oker ili mnogo više drugih boja, tonova, nijansi, u manjoj ili većoj meri, količini, zavisi od tona, nijanse, boje koju gledam, zamislim, osetim… Rađa mi se osećaj boje kao crtice, priče, pripovetke, začetak nekoga futurističkog fantazmagoričnog romana, govora, besede u meni… Isto se odnosi na formu, kompoziciju ili bilo koju vizuelnu senzaciju. To sada pokušavam slovima da oformim, slično onome kao kada slikam pa hoću u jedan određen prostor da bojama ispričam sadržaj, oblik, kompoziciju, formu, jednu priču, osećaj, senzaciju, san, zbilju, fantaziju…

4. Gotovo da nema teksta u kojem se ne spominje vaš pas Csoki. Je li ta ljubav posebno nadahnuće?

Onoliko ima duša u njegovoj glavi, genima, što žive, kada je budan, spi, sanja, laje, trči, skače, da hrani osećanjima mene, moja slova, slike, oči, u parohiji hram otvara, meduzu ganja na bogosluženje ispred triptikona, ženama svilenotiho, govorom, lajem njegovim, šapuće, koje u Raj, urlikom Lady Chatterley, idu i vode vlasnike zaljubljenih životinja da i on ima jednog voljenog bika. Csoki, Slatkoimeni, Žgana umbra, Čokolada, Kukuli mukuli. Sva mu dosadašnja imena iz miloljubavi glase, prati me blizanački poslednjih dvanaest godina, četiri meseca, tri nedelje i nekoliko dana. On je nasledio i primio osećanja mojih dragih koji nisu više u životu – Aldona, Picura, Jalija, Akija, Atosa. Oni su sa šape na šapu prenosili jedan drugom osećanja prema meni i moja prema njima. Moj Kukuli mukuli i ja bogati smo uzajamnog osećanja i velikog uticaja jedan na drugoga… sijamske povezanosti.

5. Živite, koliko mi je poznato, na relaciji Lakitelek-Njemačka. Vjerojatno vas podjednako inspiriraju prirodni i urbani motivi. No, imam osjećaj da ipak prevladavaju boje, zvukovi i mirisi Panonske ravnice.

Moralno sam dana D otišao iz velike zemlje, veče pre mobilizacije. Posle toga su me u raznim vremenima, danima, godinama pozivali, vojnom policijom tražili, još sedam puta na adresi na kojoj sam živeo u Velegradu, iako sam zbog godina iz rezervista bio otpao. Mene su kao petogodišnjaka, samog, deportovali u Velegrad – o tome sam pisao i pišem – iz miljea, okruženja, spoznaje mog dolaska na svet, gde se izlasak sunca vidi kao u Japanu, tlo je ravno i mekano, toplo, prigrli poput majke prilikom prvog dojenja, kada se padne na zemlju, glava se ne razbije, peščani prah greje, dezinficira, podglavački meki jastuk za ljubav je idealni Raj, Siva reka, ravna kao staklo, mirno šumi, tek kada se sasvim blizu površine vode uvo prisloni, čuje se, ko sluša genetski zov, da tiho žvrgolji, ćukće, mukće, nosi priču, teče, peva, dahće, jauče, moli, oprašta, nikada se ne naljuti… Da živim večno, nikada ne bih mogao da iživim dušu, toplotu, očaranost, zov, prigrljaj tla koje me je iznedrilo. Ostali urbani delovi, gde se nemnogorado iz potrebe krećem, kraće su ili duže senzacije u meni u zavisnosti od količine osećanja koja prema njima gajim i osećam ili one meni pružaju.

6. Roman “Frančesko” je u pripremi…

Mislim, osećam, verujem da se začetak i ovoga pokušaja rodio zajedno samnom, kao i sve ostalo što se genetski oformi u živom biću prilikom stvaranja. Pitanje je samo da li će to što je stvoreno i čuči u živom biću uspeti da se uspravi i kada ili će zauvek nestati u nepovrat prestankom bitisanja. Odavno mi se u genima razapinje nešto što ganja um na javu da osećanja, fabula, likovi, radnje, slova, rečenice, priča, romani lepršaju slobodno. Trudio sam se i trudim da naslikam samo jednu, onu pravu sliku u životu. Još nisam uspeo. To ću pokušati i sa slovima, rečima, romanom, iako u pratnji “Frančeska” paralelno žive još tri pokušaja. Možda će se na kraju negde stopiti u onaj za čim težim ili će, ako zasluže, nezavisni život živeti. Sada su trenutno svi u leru, čekaju novi start i zalet iz mene gde se nešto koprca, lomi, trilemuje, polako ustaje pa opet brzo čučne, koleba, nesiguruje… Verujem, želim, da ću kajase ponovo brzo držati u rukama i da čilaši u osmopregu krenu galopom kako sam ih i do sada terao.

7. Što najradije čitate u slobodno vrijeme?

Po drugi put u kratkom vremenskom razmaku, ne znam zašto, čitam roman “Aprilske veštice” od Majgull Axelsson, švedske književnice u srpskom prevodu, i neverovatno me relaksira. Ni to ne mogu da objasnim, ali je izuzetno prijatan osećaj, mogu ga rado preporučiti, možda će se i drugi u njemu osećati. Pratim rado, redovno i sa pažnjom portale Studija TIM, Književnosti uživo, kao i razne književne blogove te privatne ili grupne stranice na netu. Priznajem da je veoma raznovrsno i zanimljivo…

8. Možete li nešto preporučiti našim čitateljima tijekom ovih ljetnih dana?

Edgar Allan Poe, Kratke priče. Ako je već sve pročitano onomad, veliko je uživanje čitati iznova, svaki put je doživljaj smirujuće uzbuđujući, guščoježujuće nadahnjujući, a nije loše poneku kraću priču i odkrajačke pročitati, pa ponovo u isti tren od početka; dobijaju se sasvim nove slike i drugačiji doživljaji. Ephraim Kishon, “Jabuka je svemu kriva”. Prema motivima Deset Božjih zapovesti Kishon ispisuje priče koje navode na smeh i na – razmišljanja. A uveče je uvek pri virtu i magnetu Književnost uživo sa neverovatno raznovrsnom ponudom svega što je pisana reč.

9. Kako namjeravate provesti ljeto?

Ako uspem neke od ličnih stvari da sredim, zbog čega sam se obreo u Nemačkoj, i ako to bude sa uspehom, onda ću se razapeti kao INRI na Sivoj reci kod četiri duda na mekom prašnjavom mravostazućem pesku i čitati davno usnule snove zatvorenih očiju na zenitu lakitelečkog sunca. Možda će vremena i sredstava biti i za slanu vodu, kamene gradove i sunce Mediterana…

Želim vam puno uspjeha u daljnjem radu i… ugodno ljeto!

Preneseno sa www.studiotim.hr

Florian Hajdu: Preplivao patak Tisu

Tisa je ogledaloravno tekla. Otisci tragova u suvom, vrućem, svetlookerbojnom pesku su neprepoznatljivi. Sunce je ispodvesplav neba hitalo zenitu, oblaci, koji su se jogunasto svađali, klizili, menjajući forme, pravce, poput ameba kada se razmnožavaju, su njegovo zračenje osećajno usporavali, značaj zenita umanjivali. Skela jestajala privezana za direk akaca nabijenog duboko u vlažni pesak pored obale, sa obe strane uramljene mešavinom kanadskih i crnih topola, žalosnih vrba, ponekog akaca, hrasta lužnjaka, izduženom uzrečnom šumom, koju je čvrsto obezbeđivao visoki nasip, davno napravljen, za zaštitu ravnog, tanjirastog, ušoranog naselja sa dve crkve, katoličkom u centru, pravoslavnom na jugozapadnom ulazu učmalog naselja, od poplava. Na blagoj uzvisici koju voda nije podlokala kao posle kiše, crvena krasnica pečurka iznikla je, namerno,voljom skelara i suprugeskelarke, ludog Matyja koji je to mestobogovoljno označio okrećući se poput piruete Tatjane Totmjanine na Olimpijadi kada je u zanosu pored Maksima Marinina špicom sličuge napravila krater u ledu, tu jednom nogom stala, kao roda kada gnezdo završi, radosno klepeće, stane da se divi, odmori, publici poljupce obema šakama slala, sklonokućica nevremenska, odmarajuća, dočekujuća, za odlaganje vesala i vucoša kojima se vukla žica razapeta preko reke da bi skela brže plovila, prešla na drugu stranu obale. Kućica je bila prazna. Okolo nigde duša živa da se oseti, vidi. Jova skelar je otišao kući na ručak, u ulicu Jókai Mór 3, koja se nalazila u centru pored zgrade opštine, koju je nedavno kupio, na prevaru, menjajući svoju pored katoličkog groblja sa vremešnom tetka Ilonom, koja je sva srećna prešla u zapušteniju, oronulu i manju skelarevu kuću, samo da bi bila što bliže svom nedavnopreminulom suprugu Ilésu. Supruga skelara Milica spremila je paprikaš od onog petla kojeg je skeledžija ranom zorom sa merakom zaklao, koji je svaku kokošku po dva puta gazio, dugim nogama po leđima tabao, tada kljunom toliko jako kljucao glavu, dugo, čvrsto držao da su se kokoške posle zanosno klatile nakostrešivši sva pera na sebi, tresle poput ukrasa, đinđuva, na bedrimaturske trbuhoplesačice, padale nekontrolisano, veselo kokodakale, jaja na različita mesta nosile. Debeli Jova to više nije mogao da trpi, podnese, video je krišom onomad da se u takvim prilikama, koje su česte, Milica jako zarumeni, nervozno se njiše, sve jače, brže uzdiše, ispuštajući mekodugo “ehhh”…t obož’ grdeći sivopapagajastog zamašnog, agresivnog, nezasitog, navalentnog petla pred kim sve kokoške čučnu čim ga u blizini spaze. Pored ulazno-izlaznog, upatiniranog u okolinu, puta za skelu, sa leve strane prostirao se veoma blagi čistofinopeščani nadbrežnjak sa peskom nalik finom šećeru u prahu, blago slonovokostno bojan, gde se na sredini prostora, bliže reci, iz debelostablovne šume kanadskih topola došetala Vera, skelareva kći. Na sebi je imala široku, šarenu bengalskovatrenu, na ruže i žalfije išaranu, do kolena suknju od tila, tankomilujućusvilenu tamnozelenobojnu bluzu na raskopčavanje sa zlatobojnim dugmićima, letvi kraj nonšalantno zadeven ukukčani deo, ispod gornjeg gumom opasanog kraja suknje, desni slobodno leprša oko bedra i okruglog čvrstog mišićavog zadnjeg nadbutinskog dela karlice. Sunce se okačilo u zenit, oblaci razbežali. U gornjim slojevima ozona, u visini krošnji, puši tiho topli povetarac i vrti srcooblikne listove na topolama koji su dirigentnohorno tihomumlom šumili kao background pratnja na džez festivalu u naturi u New Orleansu. Dve divlje patke sletele su tik pored Vere, na obalu pored same vode, gavran je grakćući jetkim glasom parenja kreštao jetko, kvareći sinhroni šum lišća, preletao reku kada je skelareva kći, laganim pokretima ruku, počela da se skida. Sinhronim zahvatima prstiju, kao uvežbanim blagim elipsastim njihanjem u bedrima, krene kao nehotično da otkopčava dugmiće na bluzi, dižući i spuštajući ramena suprotno od ritma u kukovima, sve dok se dve oble ružičaste glatke polulopte, koje bi prepunile žudnu veliku šaku poželjnika, sa tamnijim okruglim, poput oka popunjenim, uobraženo kao strele Asteka yaomim, uperenim ka zenitnome svetložutom suncu, otkopčavši poslednje dugme na bluzi, nisu obe samouvereno, nežno, uzbuđenozadrhtano otkrivene pojavile, tad spusti bluzu jednom rukom pozadi pored članka nogu. Okrenu se naokolo i žalosno konstatuje da nigde nikog nema, iz skrovitih mesta ne čuje nikakve neobične glasove, poželjne uzdahe. Jednim dužim odsečnim pokretom rukama gurne suknju s kukova na pesak, ljutasto, nikoga u okolini nema, elegantno iskorači iz nje dugom glatkom desnom onda levom nogom. Napravi još jedan korak na mesto gde je pesak svetliji, rutinski proveri gde lastiš tankih,cinober obojenih kupaćih gaćica steže oko kuka, međunožja, provuče oba kažiprsta u krug oko butina, pogleda daleko preko reke na drugu stranu obale, gde ugleda kako jedna muška silueta stoji na nasipu nedaleko od vode, tad poče življe,vedrije da se ritmično njiše i lastiš kupaćih gaćica ispod pupka,bedara, rasteže naizmenično, gura dole sve niže pa brzo podiže, okrećući se u krug, klateći se napred-nazad, odsečno gibajući se u predelu estetskoformnih debelih mišića sa raširenim butinama u međunožju, gde se jasno ocrtavala tanka kratka linija otvora i sa strane vidno tamniji nabubreli deo depiliranih rajskih ulaznih vratašca. U nadraženom zanosu, Vera nije videla da se silueta sa druge strane obale svukla i iz zatrka bacila u reku te da je patak preplivao reku i jako počeo da gače.

Fotografija preuzeta s www.terport.hu

Florian Hajdu: Frančesko

XXVIII nastavak

Profesorica Rita se promeškoljila, namestila sivobraonkastu dugačku pliširanu suknju, na neudobnoj klupi, pored divljeg kestena, pogledala da li Žiži leži na mestu iza njenih leđa, proverila, okobaasto, da ne sedne na nevešto izdrvorezbareni motiv povećeg falusa, duboko urezanog, na srednjoj debeloširokoj lajsni, i ponovo utonula, ko zna koji put, u ono tako joj, omiljeno meditiranje, sećanje, koje počinje sa Panetom, o kome se nije znalo mnogo više osim imena i da je mešač maltera na gradilištima, iz Vlasina barake, kada je učiteljici Miroslavi u školu doneo pismo koje je Mađar napisao babi Terez u selo, a njemu dao da ga u velegradskoj pošti preda, da bi brže i sigurnije pismo stiglo Bolyos Teréz, Péterréve, Petra Drapšina 4. szám, pismo nije bilo zatvoreno, Pane, videvši to, iz radoznalosti je pogledao, ali ga nije mogao razumeti, jer slova kojim je pismo pisano nije učio, reči koje je naricao nisu mu bile shvatljive, pismo je imalo tri pune stranice teksta, pa se malteromešač uplašio, jer je Mađara jako voleo, da mu se možda nešto loše nije desilo, te je toliko dugačko pisao, Mađaru je rekao da je pismo predao na pošti. Miroslava je istog dana pismo u Udruženju prevodilaca dala da se prevede. Miroslava je pročitavši pismo pustila da joj se oči kupaju, posle je, u zavisnosti od interesovanja, svima prepričavala dužu ili kraću verziju događaja, negde je malo dodala, ulepšala, utužnila, dramatizovala, a to joj je bio i osnov za izlaganje na godišnjem Skupu prevodilaca u Budvi. Mađar je pisao: „Mamice, Tisice, skelice, šumice, gugutkice, selce, vazduh će željni, mirisu, vonju u tebi, uličice, kućice, dudići, sve ptičice, svi moji, toliko mi dugo, mnogo, nedostajete! Uškolovan sam. U Školu odlazim iz stometarske barake, koja sama stoji, pored čonkavog srušenog dela mosta, a drugi je na beogradskoj strani, gde spavam noću, danju kada nema škole radim razne nedečje stvari, ponekada se igram sa Paškom, mojim drugom koga najviše volim ovde. Paško stanuje u jednoj ciglastoj zgradi koja ima više stanara, možda deset, ima i braće, oca, maćehu ružnu, gadnu. On je Šiptar kao i braća, otac, ali ne i maćeha. Govore oba jezika – šiptarski u kući, i onaj u školi srpski, koji ja nisam u selu, Mamice, naučio. Prosto znam, da, kada Paško ide u Školu, idem i ja, a kada se igra, i ja se igram s njim, ali ne baš tako često. Nakon raznoraznih događaja, koje ću ti sve po redu ispričati kada me voz ponovo dovede u selo, i dve godine na taj način pohađanja škole, zajedno sa Paškom, i nepričanja ničega ni u školi niti okolo nje, gde mi je debeljuškasta mamalepa učiteljica Miroslava, sa glavom nalik na belu jabuku, divnim, trešnjobojnim, srcolikim, usnama ofarbanim karminom, govorila nešto, i vraćala me stalno u prvi razred, iako sam ja uvek hteo sa Paškom jer smo mi drugari i zajedno smo u školu pošli, ona nemajući više strpljenja odustala je i ostavila da sedim u drugom razredu, iako sam saznao da sam ponavljao prvi, jer nije znala valjda na osnovu čega da me oceni kada ja ništa nisam ni govorio, ali osećam da me je od prvog susreta kao mama zavolela. Učiteljica mi je često na časovima pominjala ime, a ja bih ustajao, stajao malo dok mi ona ne bi pokazala da sednem, a ja onda tako učinio. Sva deca u razredu bi tada žamorila, osim mene, smejala se, ispuštala koje razne glasove, efekte, jer su znala da ću ja stajati, da ništa reći neću. Posle je učiteljici bilo potrebno umirivanja, nadvikavanja, da bi svu decu smirila i počela da priča ono što je pričati trebalo. O onome što naviše hoću da ti pišem, Mamice, počelo je jedne noći kada oka nisam sklopio, i od uzbuđenja, i od gledanja u list papira, iscepan iz knjige, koju mi je Paško dao, rekao, pokazao da pesmica mora da se nauči napamet. Jutro sam dočekao tako budan, iza ugla Paškove ciglaste kuće, čekajuci njega, da idemo zajedno u školu. Kada smo svi seli i učiteljica ušla sa jednim, nama ili meni, nepoznatim čovekom, isto onako okruglim kao što je i ona, učiteljica je počela da izgovara imena, a ona su na prozivku ustajala i deklamovala pesmicu „Ribarčetov san“, neko tečno počeo pa zastao jer se više nije sećao, drugi zamuckujući, sriču i uz pomoć šaptanja završio, treći pognute glave ustao jer je nije naučio, i tako su redom svi ustajali. Učiteljica je tada izgovorila moje ime, ja kao i uvek ustao, poznata graja, smeh, prateći glasovi, odmah su počeli, iako je učiteljica smirivala jer je nepoznati i dalje tu stajao sa njom i smireno, sa očinskim smeškom na licu, zatiželjno čekao. Tada sam ja izgovorio naziv pesmice, i počeo da recitujem, čini se da je zavladao toliki muk da su i muve za trernutak stale da se i one valjda uvere da li dobro čuju. Na sredini moga recitovanja, na završetku druge strofe, učiteljica Miroslava je vidno obraze vlažila, a neka deca su, valjda uplašena, ili jako iznenađena pocela da ridaju za njom. Kada sam završio recitovanje na najčistijem srpskohrvatskom jeziku bez akcenta. koji Mamice i sada govorim, nepoznati pored učiteljice, Branko Ćopić, kako se posle predstavio, prišao mi je, pomilovao me po glavi i rekao: „Ti si se, dečače, danas ponovo rodio“.

Ilustracija: Florian Hajdu, Grad i dusi

Florian Hajdu: … Laja

U daljini do sunca bi se moglo doći. Patrljci šume akacija, posle seče, talasasto iznikli, zelenim uzburkanim, titrajućim bezukusnim morem, kao pučinom, razvučenim kao testo na stolu za povijaču, ukazuju maštovitu, nesigurnu putanju kojim se može, do, čak onamo stići. Čuju se duboko iznutra, odnutra, svekoliki zóv, pój, húk drhtaj tonova skladnih kao da su listovi dirke, tanke grane žice, a kosi zraci koji se premeštaju, na njima sviraju kao Rahmanjinov kada je u glavi komponovao. To je u meni, mojim očima, ušima, glavi…
Mirno je. Raznobojne, rodne, formne ptice ubrzano skakuću, uzleću, pikiraju, svađaju se ili se igraju. Plenovi im beže, zaklanjaju, sve liči na dijagram kao kod aparata za merenje života ili prestanka.
Između dve zgrade, paralelno sagrađene u razmaku deset metara, sa metarskim zidovima od naboja i nabijene zemlje, sedim na jeftinoj ne baš stabilnoj, plastičnoj stolici. Oko i pored mene su isečeni debeli kanadskotopolski balvani i sklepane daske za što i neudobno sedenje, koji neumitno jako prirodno deluju sa kameleonskim bojama za vreme i doba godišnje. Preko stola je izbledeli plastični rupičasti stolnjak koji imitira nečiji nepoznati narodni vez, a neznano koliko dugo se bori sa prirodom za opstanak. Na ivicama su rese različitih dužina neke i odpale. Za lepši izgled potrebovao bi jednog resara, ali pošto je udomljen, na balvanima, trpi snama dáće i nedaće.
Ispijajući čaj od nečega što sam na pólju skupio iz čaše Leonardo rasparenog, nekog, nečijeg servisa, sto sam onomad na buvljaku kupio, zbog poštovanja i divljenja Da-u, ne u mojoj zemlji, koju tada nisam ni imao, razmišljam kako nema i nije bilo komaraca…
Nije bilo ni muzike, festivala, kamernog udvaranja, ićanja i pićanja, džonivokeroziranja, dušu na mile vetrove i butine ostavljanja, uranjanja i ponovo iz Raja izlaženja, ni vremena ni doba godišnjega ni vode ni disanja… samo lája od Csokija.

Florian Hajdu: Frančesko

francesko

XX.

Deda Rus je i dalje istim putem tupotapavim malaksalostaroumornim koracima napredovao natovaren poput karavanoiduće dvogrbe kamile polako naviknuto, kao magarac koji okreće rudu za punjenje kanala vodom; pune, nalik kofama, posude od lamine kože stavljene za navodnjavanje u Peruu na području Lime, kada ona jos nije postojala, u Pakakamak svetilištu odakle su svetu vodicu svetili i tom vodicom na dan svetkovine raja vlažili rajske mišice igrom podignute i otvore raja nabubrele uzdužne, da bi se time tokom cele godine što češće vodili posedioce takvih mišica dugotrajno i duboko u samo središte raja, gde se tada razum gubi i nastaje praskanje svih genetskih osećanja, u pravcu svoje miromstvoriteljske moždanovremenske mašine koja mu se uključi u glavi čim otključa sve tri brave na vratima Vlasinačko barakoprostornog željenoimajućeg koliko toliko mira i odmora, tada odsutan iz ovoga vremena i trenutno bitisanog prostora putuje u isprekidanu prošlost, iako je imao prečice kroz neveliko zbunrastinja sa crvenim slično gloginjskim plodovima koje je tada kupio i ne zna se zašto je upotrebljavao kada je tuda prolazio, poneko mlado drvo, šipražje i niskozemni šaš i već utabanu kozju stazu, ipak ide putem makadama pribojavajući se da uvek ponovo, a desilo se već toliko puta, i sad nanovo brzog susreta sa sobom u čemernogorkom polunerazjašnjenom nemogućecelinupovezanom svojom prošlošću. Ova rečenica je toliko dugačka, da ju je gotovo nemoguće razumeti, ali ok, možda je to i bila namera. Na sebi je imao stari koliko je moguće dotrajali Montgomeri nekad sivomaslinastobojni mantil sa postavom, koji je dobio kada je putšljapao, kao i sada svakodnevno, kroz stari velegrad i stajao dugo ispred engleske ambasade, nedovoljno obučen u ciči zimskom košavomećavskom predvečerju, od neke starije stanarke iz te baštenske nekim stilom gvozdenom ogradom ograđenom kućom, koja mu je virila sa prednje strane jer je dugmad izgubio, a sebe opasao parčetom kanapa za sušenje veša. Odjednom je stao štrecnuto iznenađen, spustio iz obe ruke četvrtaste velike svojeručno napravljene, sada pune najlonske kese pored sebe, ispravio se i glavu podigao prema vedrom suncezalazećem nebu sa širom otvorenim kestenjastotamnozelenim velikim očima lepim i pravilnim malo naprćastim nosem oblim punačkim,  nekoliko dana neobrijanim obrazima, raširio do visine ramena poluutrnule ruke i izgovorio snažno iz pluća više vazduhom nego glasom UH, OH, EH jer su mu toga trenutka ponovo iz ispričanog sećanja kao iz mrklog mraka, kada se pojavi tračak jake zaslepljujuće svetlosti, počeli da se stvaraju maglonejasni kvadrati poput starih neretuširanih veoma kratkih dokumentarnih filmova o onome što mu je čergarka jako davno rekla. Uplašio se od toga sada jer on s tim uvek počinje svoje vraćanje u prošlost onda kada je sam u svom prostoru i kada krene na spavanje i pokuša svoj život unizati bez velikih i dugačkih blankonepoznanica. Sada je opet video svoju majku, uvek istu, kako ga golog samog ostavlja u krstastosloženom žitnom plastu nedaleko od otvorene pruge i prašnjavog uskog puta za kola sa životinjskom zapregom, zatim drugim naramkom ga pokriva, više sakriva, u okolini vidikom nigde nikoga nije bilo. Jedno vreme, ne zna se koliko, zatim negde pred mrak na putu su prolazili, od dugog puta umorni, čergari sa sedmoro kola s konjskom zapregom i šatorskooblikovanim zaobljenim svim i svačim šarenokrpljenim napravama na kolima, a čergarka koja je nedavno rodila sišla je sa kola da protegne dugo zgrčeno telo, sedeći na kolima u šatoru jer ih je još čekao put do blizine prvoga naselja i tada je čula jenjavozvonkasti umornoiznemogli tužnjikav plač iz plasta žita.

Melinda Kostelac, Biba Dunić i Florian Hajdu

Možda se čini zaista pretenciozno govoriti o trima autorima, živućim ljudima, u terminima povijesnog nadrealizma, no činjenica jest da se asocijacije nameću same od sebe. Svih troje autora, mojih što poznanika, što prijatelja, prije svega su likovnjaci, fotografi, grafičari, slikari, no ja ih poznam zapravo kao vrlo kompozitne, složene umjetnike, i pisce između ostalog, i kao takve ih sustavno promoviram i na stranicama Književnosti uživo. Radi se o književnosti koja je istovremeno i slikarstvo i glazba, o korištenju likovnih izražajni sredstava kako bi se postigla punoća, višedimenzionalnost umjetničkog, ona njezina dubina, širina i visina, ali ne u prostoru, nego u nekom najdubljem, najskrovitijem prekozemlju, kako ti izražama upravo Melinda, na onoj strani svijesti do koje ne dopiremo logikom, radnjom, činjenicama koje logički proizlaze iz razuma, već o onim stvarima koje su dohvatljive, razumljive, jasne, dostižne tek posvemšanjim otvaranjem i klizanjem na površini, koje će tek naknadno izazvati neke, još neutvrđene asocijacije.

Status ovih troje umjetnika je različit, no djelo ih čini sudionicima istoga misterija, onoga misterija razotkrivanja punoće spoznaje koja se zrcali u njihovim kako likovnim tako i poetskim (ne samo proznim) radovima. Njihova likovnost traži interpretaciju u poeziji, a proza traži interpretaciju u slici.

Dok je Melinda sa svoje tri Prekozemnosti (objavljene na Književnosti uživo) doprla do ruba smrtnosti – pa nam samim time najprije izazove aoscijacije neke knjige mrtvih  – ona je istovremeno krajnja životnost, stvarnost iza stvarnosti, vječnost u doslovnom smislu riječi, ali bez neke parsifalske nadmenosti dostizanja cilja kojemu na kraju ne zna postaviti pravo pitanje, već prije jedna skromnost i skrušenost u priznanju da još uvijek traži, iako je na samom rubu svijesti. Njezine prekozemnosti evociraju nadzemnost, nadstvarnosti, superordiniranu stvarnost koja spaja našu svakodnevicu s onim rubnim stanjem duha, dakle, predsmrtnim i posmrtnim stanjem, a da nas ni jednom ne dovede u kolebanje je li ona zaista takva. Ne, kod Melinde je prekozemnost stanje svijesti i duha koje zaista ocrtava ono što čovjek jest kada izađe iz banalnosti svakodnevice, no, posve jasno, to nije neka objavljiva istina svakome, već ona istina na koju čitatelj/gledatelj mora proći određenu predobuku s kojom mu se tek tada olakšava posao. Ne moram ni naglašavati da je to literarizirana/estetizirana struja svijesti itekako osviještene i obrazovane autorice.

Tri fotografije Melinde Kostelac

Na slični nas joyceovski trag navodi i sljedeći autor, slikar i pisac Florian Hajdu, stalno opalescirajući između jedne dechiricovske kolorističke pripovjednost mita (vidljive u prozi) i rudimentarnosti onoga što je svijest stvarno kada je oslobođena okova fenomena (što je u slikarstvu) kada nas nevjerojatno podsjeća na Jacksona Pollocka. Kada čitamo Floranove prozne minijature, kao i kod Melinde, imamo osjećaj da preko njih moramo glisirati, jer opadne li nam brzina čitanja/gledanja, utopit ćemo se u moru konteksta koje nam se nadaje na vanjski vidljivoj površini – riječ je o poetici koja udara u dubinske slojeve svijesti, a nikako u pleksus nekom banalnošću aktualne svakodnevne kritike. Kao i Melinda, i Florian je obrazovan slikar, no proza je način da dobije/da onu drugu dimenziju, nužno pojašnjenje svojega rada koji od svojih čitetalje/gledatelja traži i znanje i otvorenost. I ova je poetika izuzetno libidinalna, suprotno od Melinde koja je tanatografijska, no obje spajaju struju života u njezinoj posvemašnjoj punoći: erotsko/tanatičko dio je istoga, a to je batrganje svijesti iz mediokretitetske svagdašnjice prema zvjezdanom, kozmičkom, univerzalnom principu, oslobodilačkom iz okova u kojem je dominacija tijela i ega zatrpala, prigušila, pridavila druge komponete duše (a znamo iz mitskih/eshatoloških knjiga da ih je barem još pet, od kojih nijedna ne smije biti ignorirana).

Dvije fotografije i jedna slika Floriana Hajdua

Stoga je njihova literatura duboko eshatološka, ona nema onu soteriološku komponentu jer još ne pronalazi spasitelja (odnosno, onaj mitološki zadani kristoliki je izgubljen u golemim količinama osobnog istraživanja), ali predstavljaju one individualne knjigu mrtvih i živih, istine koje su dostupne onkraj istine banalne, (ne samo estetski) bezvrijedne ili manje vrijedne svakodnevnice koja na prvo mjesto stavlja potrebe tijela i ega.

Biba Dunić ovdje je treća i nezamjenjiva komponenta duboko uronjena u mizenabimsku sliku svijeta, ona zrcala koja su svuda oko nje, onaj autentičan govor spoznanje nakon prolaska kroz mračnu šumu ili duboki bunar depresije, a iz kojeg se vratila kao prorok, mistik, lučonoša, govoritelj istine. Za razliku od Floriana i Melinde koji su posve prirodno “opterećeni” likovnim obrazovanjem, utoliko je kod Bibe onaj prostor slobode posve nebranjen, posve otvoren, posve slobodan, pa je na kraju sve u ogledalima, a zrcalne su slike nas upravo mi. Mi se zrcalimo u svemu, dakle, mi smo svi samo zrcalne slike, projekcije onoga što vidimo, sviđalo nam se to ili ne. Ona svijest do kraja relativizira, a oniričko stanje kao i kod prethodnih dvoje autora postaje ultimativna istina. Dok je Melinda primarno inspirirana u području tanatičkog, Florian u prostoru libidinalnog, dotle je Biba i u jednom i u drugom, ona je most, poveznica, gape junction između ovih naizgled nespojivih obala.

Tri mizenabimske slike Bibe Dunić

Svijest/nesvijest, stvarnost/san, apstrakcija/logika, svakodnevica/vječnost sve to u ovih troje autora ukratko dolazi u njihovom djelu koje samim time postaje autentičnom reprodukcijom naše multidimenzionalne prirode, izvor naše metanoie, našeg kapaciteta za shvaćanje iskona, biti, Boga, dubine, struje svijesti, kako vam drago.

Milan Zagorac