Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Noć

Noć…
dan sunčan hladan,
oblaci beže od sunca kao da se boje
liče na merino ovcaoblake
kad bi bili samo malo niže mogli bi se šišati,
pomislih za trenutak da bih i ja trebao
davno nisam
bilo je to u jednom portalu crkve kada mi je ženska ruka zaokružila kosu,
rekao sam joj da mi skrati šiške
nerviraju me
kada
volim
reče
lepo mi stoje
nek nerviraju
to su osećanja,
kiša je pobegla mada je htela
a
ja
gledam u noć koja je otišla i odnela mi one predivne snove
koje sam zaboravio
i sad osećam
svugde u sebi
da sam te toliko u njima voleo…

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Ljubavi

Zemlja moli seme moje,
oči tvoje,
iz prstiju, 
noktiju
bol radosti,
dugo, blago, linijerajobojne osetne, na koži obeleži,
lik tvoj,
glas grleni, venerični, ispodpupčani,
huk
dosegan, ječan, vrištav uzbudi svestogubitačno, oreole, duhove, šume, vampire, korenja, sluh moj, udah.
Vlakna tvoja,
valjkasta, vlažnosenzualna, grčećeusisna, piruetna, kontraktna,
sjedine mišiće moje u tvoje,
moje telo,
mene da ukorenim,
ljubav, dušu, srce da zauvekno ostanem u tebi, vrela, zemljo moja, ljubavi.
Moja jedina…

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Volim te kao Tiski cvet Tisu

Volim te kao Tiski cvet Tisu kad se izrodi i ponovo u nju urodi i večno ostane…

Šta li radiš sada sve na svetu moje, ako nešto uopšte možes, da li, i kako uspevaš, ovih dana, nedelja, sati, ili u ovo vreme, baš ovoga trenutka, kao onih večnih sati subotnjega dana kada smo mazni bili i veoma se, bogom i svetom prvom pravom ljubavlju darivali, srećno osećali, govorili jedno drugom u uvo dahom brzim, još vrelim, glasovima isprekidanim dahofalećim često nerazumnim one Evanske Adamovske reči iz Sikstinske kapele uzmi me, uzmi moje sve što možeš, hoćeš, želiš, jedini novostvoritelju moj, željno nastojeći da nam delovi vlažnokožnih tela klize, maze, dodiruju, ulaze, izlaze, polako, brže, često, sporije, osećajno, grublje, sasvim polagano, prateći forme, obline, uvale, fjordove, dubine, mekoće, čvrstinu, tvrdoću svih nam delova tela potom se sasvim intuitivno vraćaju u nove sve više uzbuđujuće i jače željne stvorene položaje, poze, pozicije, da bi kao feniksi nanovo sve ponovo novorođenim opetovali. Da li se smrtno bolno gubeći svest sećaš, osećaš, baš kao ja sada ili si sve već onog trena zaboravila, kada je zvono crkve sa crvenim krovom u centru sela sa jednim udarcem gonga zazvonio na pijačni dan, najlepša učiteljica na svetu iz škole više namerno nije izašla a bikovo srce je počelo da kaplje suze marela višnjeve boje okačeno na direk kapije u ulici srpskoj…. Volim te kao Tiski cvet Tisu kad se izrodi i ponovo u nju urodi i večno ostane… Izido, večno u meni, moja!

Ilustracija: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Dva miliona tri puta

Sunce je izašlo na zapadu
ja sam dva miliona tri puta ponovio volim te
krevet je ležao na meni pokriven krilima Ikara
sanjao sam unatraške oduševljeno
srećno si trčala meni u raširene za zagrljaj ruke
ljubila si me duboko u usta dugo uzimajući mi vazduh iz srca
mazila trepavicu
vlat kose
rekla suzama oko vrata
bez mene si nula
svaka stopa mene islikava
granitni mi portret nosiš u stomaku
bradavice usahle ko jesenje ruže
grudi bolno moje ruke traže
međunože
vlažnim
biserima
rajski mišić
draži
košmar u glavi ni skalpelom ne možeš da odkloniš
Raj ne osećaš
ni na zemlji
ni u nebu
i
Ad ti je stalno boravište sada
odakle te đavo samo minut pušta kontrolisano na uzici motri
istok zalazi
U ušima mi na veliko zvono crkve sa crvenim tornjem besomučno moj vaskrsli hristos zvoni…
Da li me ti budiš
ili
mi
je
vreme
odzvonilo?

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Jelka i Jèlak

U mom selu crkva ne postoji više
isekla je zavisna igračica Puzzle slagalica
plagijat ljubavi obožavateljka
senzipilna senzibilna senzi senzi senzi senzi
u beskraj ona
ovde bi ja mogao da ispričam koliko je ona to oči grudi nos bedra butine i obline ispod kičmenoga stuba
zamislite samo
kožu glatku blaga brda doline uvale tunele vrele sluz koja čakće napregnut mišić goli kap poput bisera
kaplje
virove talase lomljenje čvorova leptire koji krilima maze međunožje
ronjenje ne letenje
ronjenje ide mnogo sporije
mnogo duže traje
duboko u središte raja
bez vazduha bez ičega
samo
ljubav
i
oka spojena
U mom selu crkva ne postoji više
na tlu gde je bila
širi se zaraza
neizlečiva
nezaustavljiva
Bezljubavlje
bez bez bez
samo trepavice i suze okićene
Novogodišnja jelka
Zbogom
dušo moja…

Florian Hajdu: Virtualna ispovest

Pitala si me očima boje nezaborava
one parne dvehiljade i neke godine
odakle znam Sivu reku i kesten pored crkve
koji sveca hladi tvoga i mirisom kada cveta izaziva
nedostaj.
Tražila si dahom majčine dušice da ti odam ako imam oca majku brata sestru i rodbinu blžu daljnju
potomstvo da ti izcrtam na stablu rodoslova…
Zašto?
Pitao sam.
I
osetio da te grlim ljubim mazim
šapatom jorgovana grudi tvoje dražim
ti se daješ a kao da ne ja nećkana neuko i stdno glumim potpuno te uzimam
ljubi
dušo
krik
srce
ciča
vrisak
nedostatak vazduha
koža
vlaga
sluz
i lepljivi grč
daj totalno
uzmi sve
sad me stegni
jako jače još snažnije jaoj bože umirem
gde smo šta smo ko smo
ni smo
jedno smo drhtaj tela u telu i spajanja aorti u vrisak novoga života zanavekno zauvekno…
Pitao sam suzom boje zrele višnje
one parne godine u hladnom mesecu dvadeset i prvog jutra kad je sunčani zrak rosom kapljao
zašto sam ti virtualno znao crkvu sa crvenim tornjem i što sam se u tebe tada stopio
kad umesto jecaja tvog dah tvoj radosni drugi sa zadovoljstvom uzima.
Zašto?
Dušo moja jedina.

Foto: www.pexels.com