Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Moj živote

Isplakaću nazad sve živote svoje,
kada sam dojke usnama osećao,
jezikom milovao,
topao sladak život pio,
most iznutra, odozdo, prelazio,
klokavi, klakavi, klikavi žuti tramvaj dotrčao
na rudu mu se kačio,
jedinom trolejbusu trole ukrštao mozak mu kuršlusirao
u šimšir pobegao
od brkatog, tresavog, lojavog Šimšivila
koji me jurio da bi pred putnicima penjeze bakšišao,
opravdao,
skupljao u francusku kapu,
koju nije nosio jer je ćelav bio,
žena Jažlika mu voljeno,
moj glatko,
tako cukorno tepala,
kapu je zbog ljubavi prema Marseljezi
pokazivao svaki dan
kada se sumrakom kroz Kalimegdan vraćao.
Doplakaću baraku,
čadjomanjastu,
stoprozorsku,
tanceve pacova,
cijukavo udvaranje štakora,
milovanje golicanje šugavo svrbljenje stenica,
jecavi poslednjedahni blagi,
nejaki,
zagrljaj vonjavih,
doprevarenih,
lakovernih,
životom izmoždenih žena-devojčica,
koje su me za spas stezale
da bi dvadeset i trećeg po redu izbegle
smrti se spasle…
Živote moj…

Florian Hajdu: Duvaj vetre sa pustare puste…

Poručio sam po vetru
što mi priča o tebi
kada mi je duvao u prsa
srce
i
Između nogu
jer duva u tvom pravcu
užasno je hladan
ledi dah irvasu
da
te
lavabojnom gustinom vrelinom
iz
sebe
volim
neopisivo nedostaješ
želim
obećao je
ako izdržim
poruku će doduvati
lično će ti predati
milujući toplim dahom vetrovim
poput mojim
tvoja bedra obla
kosu gustu
oči tvoje mile
lice lepo
butine što stežeš
pupak
podpupčanik
sa mirisnimim međunožem vrelim
sluznom suzom punom
nezadovoljenom.

Florian Hajdu: Noć

Noć…
dan sunčan hladan,
oblaci beže od sunca kao da se boje
liče na merino ovcaoblake
kad bi bili samo malo niže mogli bi se šišati,
pomislih za trenutak da bih i ja trebao
davno nisam
bilo je to u jednom portalu crkve kada mi je ženska ruka zaokružila kosu,
rekao sam joj da mi skrati šiške
nerviraju me
kada
volim
reče
lepo mi stoje
nek nerviraju
to su osećanja,
kiša je pobegla mada je htela
a
ja
gledam u noć koja je otišla i odnela mi one predivne snove
koje sam zaboravio
i sad osećam
svugde u sebi
da sam te toliko u njima voleo…

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Ljubavi

Zemlja moli seme moje,
oči tvoje,
iz prstiju, 
noktiju
bol radosti,
dugo, blago, linijerajobojne osetne, na koži obeleži,
lik tvoj,
glas grleni, venerični, ispodpupčani,
huk
dosegan, ječan, vrištav uzbudi svestogubitačno, oreole, duhove, šume, vampire, korenja, sluh moj, udah.
Vlakna tvoja,
valjkasta, vlažnosenzualna, grčećeusisna, piruetna, kontraktna,
sjedine mišiće moje u tvoje,
moje telo,
mene da ukorenim,
ljubav, dušu, srce da zauvekno ostanem u tebi, vrela, zemljo moja, ljubavi.
Moja jedina…

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Volim te kao Tiski cvet Tisu

Volim te kao Tiski cvet Tisu kad se izrodi i ponovo u nju urodi i večno ostane…

Šta li radiš sada sve na svetu moje, ako nešto uopšte možes, da li, i kako uspevaš, ovih dana, nedelja, sati, ili u ovo vreme, baš ovoga trenutka, kao onih večnih sati subotnjega dana kada smo mazni bili i veoma se, bogom i svetom prvom pravom ljubavlju darivali, srećno osećali, govorili jedno drugom u uvo dahom brzim, još vrelim, glasovima isprekidanim dahofalećim često nerazumnim one Evanske Adamovske reči iz Sikstinske kapele uzmi me, uzmi moje sve što možeš, hoćeš, želiš, jedini novostvoritelju moj, željno nastojeći da nam delovi vlažnokožnih tela klize, maze, dodiruju, ulaze, izlaze, polako, brže, često, sporije, osećajno, grublje, sasvim polagano, prateći forme, obline, uvale, fjordove, dubine, mekoće, čvrstinu, tvrdoću svih nam delova tela potom se sasvim intuitivno vraćaju u nove sve više uzbuđujuće i jače željne stvorene položaje, poze, pozicije, da bi kao feniksi nanovo sve ponovo novorođenim opetovali. Da li se smrtno bolno gubeći svest sećaš, osećaš, baš kao ja sada ili si sve već onog trena zaboravila, kada je zvono crkve sa crvenim krovom u centru sela sa jednim udarcem gonga zazvonio na pijačni dan, najlepša učiteljica na svetu iz škole više namerno nije izašla a bikovo srce je počelo da kaplje suze marela višnjeve boje okačeno na direk kapije u ulici srpskoj…. Volim te kao Tiski cvet Tisu kad se izrodi i ponovo u nju urodi i večno ostane… Izido, večno u meni, moja!

Ilustracija: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Dva miliona tri puta

Sunce je izašlo na zapadu
ja sam dva miliona tri puta ponovio volim te
krevet je ležao na meni pokriven krilima Ikara
sanjao sam unatraške oduševljeno
srećno si trčala meni u raširene za zagrljaj ruke
ljubila si me duboko u usta dugo uzimajući mi vazduh iz srca
mazila trepavicu
vlat kose
rekla suzama oko vrata
bez mene si nula
svaka stopa mene islikava
granitni mi portret nosiš u stomaku
bradavice usahle ko jesenje ruže
grudi bolno moje ruke traže
međunože
vlažnim
biserima
rajski mišić
draži
košmar u glavi ni skalpelom ne možeš da odkloniš
Raj ne osećaš
ni na zemlji
ni u nebu
i
Ad ti je stalno boravište sada
odakle te đavo samo minut pušta kontrolisano na uzici motri
istok zalazi
U ušima mi na veliko zvono crkve sa crvenim tornjem besomučno moj vaskrsli hristos zvoni…
Da li me ti budiš
ili
mi
je
vreme
odzvonilo?

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Jelka i Jèlak

U mom selu crkva ne postoji više
isekla je zavisna igračica Puzzle slagalica
plagijat ljubavi obožavateljka
senzipilna senzibilna senzi senzi senzi senzi
u beskraj ona
ovde bi ja mogao da ispričam koliko je ona to oči grudi nos bedra butine i obline ispod kičmenoga stuba
zamislite samo
kožu glatku blaga brda doline uvale tunele vrele sluz koja čakće napregnut mišić goli kap poput bisera
kaplje
virove talase lomljenje čvorova leptire koji krilima maze međunožje
ronjenje ne letenje
ronjenje ide mnogo sporije
mnogo duže traje
duboko u središte raja
bez vazduha bez ičega
samo
ljubav
i
oka spojena
U mom selu crkva ne postoji više
na tlu gde je bila
širi se zaraza
neizlečiva
nezaustavljiva
Bezljubavlje
bez bez bez
samo trepavice i suze okićene
Novogodišnja jelka
Zbogom
dušo moja…