Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Grgulja

Tamo odmoguće odočito daleko u Lakiju, sunce rađa odrađa, dan, ljudima priča, čukce, mukće, grulja, ciči, piči, jauče, šapče, dahće, urliče, čeće, hekće, mrmolja, hokće, kokće, drombulja, šišti, hušti, gramoće, krekće, brekće, šašolji, tiši, puše, hujuče, zumči, šušolji, sivu moždanu koru rađa hrani u pepeo pretvara… 

Ilustracija: Florian Hajdu

Florian Hajdu: …otvoriš li dušo moja nekad to prekrasno srce tvoje?

Da li si, od onda, posle onog najsretnijeg dana, kada su nam oči prvo kapima govorile, na rastanku stope su nam vlažne tragove na asfaltu, u gradu bez crkve sa crvenim krovom, ostavljale, kao morzeovim znacima volim te tako snažno zauvekno da nas ni Ad ni Bog ni njegov otac ni svi sveci iz Sikstinske kapele, ikone iz Studenice, Alah iz kurana, Buda sa Tibeta, ne mogu više naša sjedinjena dva tela vezana u jedno u gordievom svevremenskom čvoru duše srca u jedno pretvorena nikad ničim pa ni posle prestanka života rastaviti, sve na svetu moje, negde gde si, kad si, sama u tišini ili u društvu gde harfe u oktetu tako mazeći titraju Concierto de Aranjuez nezaboravno vrhunsko delo, kao tvoja duša srce telo, Joaquina Rodrigoa, kada ti misli negde veoma daleko u meki vreli uzbuđujući samoformni pesak odlutaju, otvorila sebi srce svoje onim uvek, želim te, jedinim, živote stvaraujućim, živim ključem kojim se sva ovozemaljska Rajska vrata otvaraju, kao svetu knjigu kuran ili pismo klinasto i pogledala, neku, možda baš onu dvadeset prvu stranicu u hladnom mesecu, pođu li ti tada žmarci od stopala butina Rajskih vrata međunožja koja plaču sluznim kapima suze nedoplačive za onim ringišpilom, za, u dvoje kojim smo se toliko puta u svesti sreći besvesti bacali, valjali, vrteli, mazeći grlili, i vozili daleko u futurske krajeve nedokučije, krene li ti duša grlu, hoće krila da doleti i pronađe dušu srce silom napuštenu sada agonski izgubljenu, na onome mestu gde su listovi akaca mađarsku rapsodiju oratorijumski šumile a Baha u crescendu nagih sluzavih spojenih u jeno dva tela, kada su se za tebe oronula zarđala ali pred tobom gordo držeća kapijska vrata od sreće sama od sebe otvarala, koje iznemoglo nemo šapče reči zadnje volim te dušo moja zauvekno, a kad je ne puštaš iz sebe vrišti ječi traži ono meko milovanje, ljubljenje okolo pupka, igrarije trepavicama sa naježenim nabubrelim bradavicama dok se vlažna tela tresu trepere u snažnim rafalnim grčevima sreće svoje doživljene uzivljaje, maze li te milocvileći pojedinačno li u nemome horu naša nerođena deca na susednom oblaku koji polako odlazi u nedođiju poput tona dirke sa klavira koje sviraju Moderato Cantabile a note bolno ječe ehohuju, prima li ti tada srce duša telo ruku tuđu kao nekad moju, drhte li ti usne na topli dah ljubavi kada se približi i hoće da te uzme, tresu li ti se grudi bradavice do pucanja zgrče, međunožje u špagu širi kao na onome toplom pesku ispod duda dok su ptice uvežbavano direktno za nas u horu orile rapsodiju orgazma za dvoje… otvoriš li dušo moja nekad to prekrasno srce tvoje?

Foto: http://sonyaandtravis.com/khajuraho-madhya-pradesh-india/

Florian Hajdu: Koliko ljubavi

Koliko je, eh, koliko je, bilo ljubavi moje u njoj, cunamične, zemljotresne, neizmerljive, duboke dublje od svih vodenih zemljinih dubina odakle lava izbija, visoke više od neba i mnogo dalje od toga do svih crnih rupa koliko god ih ima, široke šire od polova planete preko svih meridijana do najosećanije dubine srca njenoga, ljubav moja darivana poput količine kapi vode pritoka u najdužu Amazon reku, kao energija talasa te beskrajne reke u najrazgranatiju deltu, kao stapanje najšire najrazuđenije delte u roze akacija more medovano u samom ovozemaljskom raju smešteno obostrano telima dugo izosećano, kad se uliva i cela u njoj nestaje, spoji, stopi, novi život rodi, tako je moje ljubavlju drogirano srce pumpalo u aortu, moje vene, najsitnije krvne sudove, mišić rajski, i poplavljivalo moju krv, smrtno zadojenu svevremenskom zauveknom ljubavlju, vrelu bikovsku, u njeno srce, dušu, najsitnije pore, trepavice njene, vijuge u mozgu za ljubav stvorene, podpupčani venac, krunicu bisernu sluznu njenu vrelu međunožnu, organizam ceo, kada mi se gledati voleti dala ljubio sam stope njene, prste, bedra, oble grudi, vrat i kosu, uši osetljive, ruke meke tople nežne, jezik sladak mek vlažan i vrlo klizav, bila je poput mlade smreke vitka, glatka, sjajno meko toplo oblotela, mirisna mirisom nedostaja, savitljiva u čvor vezujuća, ljubavi vapijuća njihana toplim vetrom požude, očiju mojih u ikonu, u nu, zaljubljenih, zakovanih, sa nje večno nemaknutih, na njoj uvek i u mislima ostavljenih za vremena sva…

Ilustracija: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Bože, spreči

Bože, spreči, ako možeš, molim te, da se ovo drvo smokve, njen dar meni, primi u moje dvorište. U njemu je srce njeno šesnest hemisfera i bezbroj crnih rupa veliko duboko široko u kojem sam ja jedini bio dugo ljubav voleo kao andaluzijski bik rikao, raj prizivao doživljavao i u njemu cunamično do besvesti i osvesti uživao opetujući u telu njenom ona večna velelepna grandiozna ponovna rađanja u gudurama bestežinskog prostora dolinama kokainskih crvenomakovskih polja vrhovima vulkanskih lava popokatepetla dubinskim tunelima sveukupne ljudske središnjice postojanja, virovima valjksto sluznih mišića i vrhunskog odživljaja životnog ringišpila večite svete ljubavi u zemaljskom raju, duša njena topla nežna bezgranična podskućena svedajuća samo mene primajuća, ljubav prava prva i jedina sveta zauvekna silom giljotinirana, do poslednje kapi, koja se skorila, unadana u ječećim bolnim grčevima izdahnula. Bože speči, ako možeš, preklinjem te poput pape Justicijana sedamdeset drugog kada je u Sikstinskoj kapeli ispod freske rađanja molio, suzu zadnju i dušu ispustio, da se ovo drvo smokve, njen dar meni, primi u moje dvorište. Na njemu su ruke njene uvek čvrsto zagrljajne večno sebi zovujuće sve od sebe davajuće darujuće, prsti njeni sveznajući meki, topli, baršunasti, uzbuđenja, pomoć, život, radost, sreću, izazivajuća, oči njene kestenjaste mile, blage, bistre, pametne, lepe kao Kraljevski leptir na zenitom sunčanom zraku na cvetu oplođenog kukureka raširenih krila. Bože spreči, ako možeš, kumim te poslednjim atomima nemoćne, bezvoljne, beživotne, nehoteće, neželeće, snage razapet na virtualnom krstu napuštene ljubavi, da se ovo drvo smokve, njen dar meni u vrhuncima raja, primi u moje dvorište. U njemu je telo njeno svebogovsko, anđeovsko, venere joj nisu ravne, Botičeli nju sad uškoljkuje na nekoj najsvetlijoj zvezdi, Gola Maja bi sad stidna od njene forme i lepote pobegla sa slike, Goja bi zanemeo od divljenja, htenja, i zauvekno prestao da slika, jer takvu čarobnu žudeće magijsku lepotu niko ne može više nikada da izmisli, stvori, u umetnostima oformi, planetarno daruje, ni posle svih bogova koji će možda nekada i doći novu ženu stvoriti. Ako bože ne spečiš, drvo smokve će rasti, a ja ću tada pred, pod, njim sve svoje živote, oči, telo moje, dušu, udove, srce moje, sve organe male i velike za njom izplakati… izsušiti.

Ilustracija: Sandro Botticelli, La primavera

Florian Hajdu: Csoki

Izlomak i romana Nedelja bez Csokija na Pissarou

Katedralna crkva Svetog Petra i Device Marije u Kelnu, koja je šest stotina godina građena, čuj Margit, šest stotina godina, koliko ljudi ju je gradilo, možda sto hiljada njih, a radost završtetka rada nikada nisu osetili, govorio je Margiti uz jutarnji čaj od kantariona, držeći je za ruku isto onako nežno, toplo, lahorno, kao kada su se u Katedrali 1965. godine venčali. Margit je bila jevrejskog porekla, zvala se Epštajn, upoznali su se u Šiofoku glavnom gradu Balatona, gde je Karl došao zahvaljujući prijatelju Beli, mesaru Kompanije PIK iz Segedina, koji je 1960. godine boravio tri dana službeno u fabrici noževa Karla Güdea u Solingenu i tu se slučajno, u prolazu, upoznao sa Karlom Hofmanom u restoranu fabrike kada je nespretno poručio kobasicu sa karijem, koja mu je skliznula iz tanjira, on ju je zgazio i na senfu se okliznuo, pao, Hofman mu je tada pomogao da ustane i očisti usenfirane pantalone na zadnjem levom debelom mišiću, koji mu je poslao garantno pismo kao poziv za jednonedeljni boravak u Mađarskoj, Bela Havaši je bio veliki prijatelj sa Epštajninim ocem Otom, koji je pre rata radio u izraelskoj Hapoalim banci u Budimpešti i posedovao svetlorozebojnu malu vikendicu sa baštom u Šiofoku pored Havašijeve svetložganaumbraste, Margit je ostala jedinica, majka joj je prestala da živi na porođaju šest dana posle, otac nije želeo ponovo da se ženi, zapatio se zauvekno za Zoltan Marijom suprugom i Margitinom majkom, bio je pedantan, iskren, pravičan, ne strog ni popustljiv u životu, vaspitanju Margite, ona je veoma skladno, negovano, skromno, neističuće, vaspitavano dete, devojčica, devojka, supruga, bila je izrazito lepa, graciozna, kovrdžavo crnokosa, stasita karlovisinska osoba, imala je hernadivazno duguljasto, zaobljeno lice, duge tanke crne obrve, isticajne trepavice koje su poput kineske lepeze štitile velike, uvek radoznale oči divljokestenjeve boje, koje i najmanju sitnicu uoče, usne je nasledila od majke i od Marije sa Mikelanđelove skulpture ”Pijeta“, od poznanstva sa Karlom živela je samo za njega crpeći radost, sreću, sve blagodeti zemaljskog života od njegove odanosti, ljubavi, sveukupne pažnje. Toga dana je otvorila teška belolakirana vrata bolničke sobe u svoje vreme, nežnoosećajni blaženi osmeh krasio je njeno izvajano lice, oči su joj sijale jedvačekajućim blaženim zracima, poluzakoračivši, još nogom u vazduhu, videla je da Karl ne sedi na krevetu onako kako je do tada uvek činio kada je nju čekao. Tada je širom otvorila vrata, zakoračila još jedan korak u sobu, držeći se, još čvrsto, levom rukom za ovalnu hromiranu kvaku, glavu je okrenula ulevo, sasvim iza vrata, gde je stajala česma sa pravougaonolikim većim belim keramičkim lavaboom iznad kog je visilo jajoliko metalno uramljeno, verodostojnoliko, ogledalo, koje su bolesni iz sobe koristili, ako su mogli, hteli, za manja lična vizuelna i druga doterivanja, neophodnu ručnu, oralnoobraznu, glavošnu higenu, kada je konstatovala da Karlo ni tu nije, glavu je polako, nadajno, vraćala udesno u pravcu kreveta, zadržavši kratko strahoispitivački pogled, koncentrišući sluh do maksimuma, na odškrinuta vrata toaleta, pored lavaboa desno, u taj tamni polumetarski razmak, da u tom delu možda čuje zvuke ili vidi očekivanu, željenu pokretljivost i time uspe da smiri, uravnoteži sve u sebi, potmuli bol u bilima, muklo, rastuće bubnjanje u ušima, ubrzani ritam srca, jako drhtanje tela, koje je obuzimalo i od kog su joj kolena klecala, obezbedi dodatnu količinu kiseonika u plućima kog joj je sve više manjkalo, i konstatujući da ni tu nema nikoga, glavu je sasvim ispravila, pogled joj se zaustavio na prostranom dalekom vidiku, kroz veliki podnoplafonski zidni prozor, koji se prostirao paralerno iza Karlovog praznog kreveta, videla je sebe na horizontu kako se iz peska stvara, majku koja joj se iz daljine, blagosetno, smeši, maše, pa potom u svumatu sasvim nestaje, oca koji nad njom, bolesnom, bdi toploglasno tiho, altom, smireno, ubedljivo, milozvučno, sporo, tečno čita, držeći joj ruku, po obrazu nežno mazi, kako ovce tamo jedu samo crvenim mirisom omirisano cveće, bilo ono bodljikavo ili ne, udav je progutao bez žvakanja slona, kada se to nacrta, svi odrasli kažu, crtež uvek mora da liči na šešir, mali prinčevi u Sahari žive na asteroidu ili planeti malenoj kao kuća, s tri vulkana (dva aktivna, jedan ne) i ružom, to sva deca znaju, odraslima to brojevima B612 mora da se kaže da bi razumeli, „Pustinju to ulepšava što se u njoj negde krije bunar…” , videla je zatim toplookerbojni vreli isparavajući pesak u zenitu sunca na kraju daljine, otiske svojih stopala koja po njemu trče i odmah stapaju u krila koja u visinu pokušavaju da lete, osetila je žmarke u predelu bedara i čula mirni odlučni zov nepoznatog eho glasa iz dubine svetlosti k njemu, Balaton kao ogromno pokošeno zrelo pšeničnobojno more koje se uvalama, fjordovima do Remscheida prostire i tu u Lenepu do bolničkog prozora podiže, u usne Karlove pretvara, na oknu željno mokrim šumom je zove, palate Budima gde se sa Karlom šeta, ljubi, ushićeno srećnovoljeno priča, tri koraka zapleše, na grudi mu se pripije, sve na svetu ima, ogledalotečni smireno smirujući pariškoplavi Dunav ispod Lánchida u rani sumrak i bacanje jedne zauvekne zajedničke želje u njegov zmijniodtekući tok pre odlaska u novi život, svet, onda je sve ispred nje nestalo – vidik, prozor, soba, svi ostali detalji okolo, ostao je krevet, Karlo na njemu venčano obučen sedi jabuku u rući neprirodno drži okrenutu prema dole kao akvarelom naslikano, lice mu stoji, kosa mu je žuta poput oreola, donju mu usnu poput marionete nešto pokreće, on ne priča, ali mu ona čuje glas, zakorači prema njemu, pusti ruku sa kvake, otvori usta da duboko udahne jer vazduha nema više, snaga joj noge ne drži, pokuša nešto da kaže, glas više svoj, nikakav, ne čuje, vidi samo jednu tačku kao daleku svetlost koja nestaje…

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Dan nedeljni, bez Csokija, na Pisarou

/ 6 nastavak. /

Dobrokondicionalna žena u godinama, Apolonija, koja je, zbog nervnog straha i mentalne istrošenosti, svo vreme stomački ležala nepomično, na asfaltu očekujući ishod događaja na vijaduktu, naglo se okrenula čuvši uzdahohukojaučki vrisak, pritisak glasova, energije, prisutnih u ozonu, sela, na šakama kojima je lice pokrivala, odmakla je kažiprste od srednjih i uočila da golišavobradatog sa tetoviranom ružom više nema na ogradi vijadukta. Spustila je ruke i njma pokušala da se podupre, ustane, uspravi. Nije joj pošlo za rukama, nogama, telom, jer su joj se noge tresle u kolenima, butinama, pete u cipelama su joj cvokotale udarajući po betonu poput veštačkih zubala deda Sergeja na velikoj hladnoći za vreme Ruske revolucije devet stotina sedamnaeste, kada je car Nikolaj Aleksandrovič Romanov sa četvoro slugu porodično streljan. Okrenula se polukružno, nakolenila, stražnjicom sela na pete, ispravila leđa, polako ustala, crnolukasto, slojevito, raznobojno, višedužinski odevena izrazito se izdvajala iz skoro sive mase, ne izazivajući nikakvu pažnju prisutnih, podsećala je na Rasmiju iz Velike zemlje, iz perioda kada su ispod Avale počeli da se skupljaju, da skupljaju, rezerviste za kotu od Triglava do Đevđelije. Rasmija Iljazović se dičila svojom ciganskošću, bila je loknastodugocrnokosa velikotamnookata oblotelna belokafeputna rasna žena, odrasla je u Ciganskoj Mahali ispod Bežanije. Kao devetogodišnja devojčica, igrajući se pipe u zalazećesunce letnjim, izazivajućim, toplim dovečerjima sa trinaestogodišnjim prvobubuljičastim dečacima dozvolila je penetriranja iz nepoznanosti, znatiželje, želje za doosećanjima, na nedokučena, neodgovorena, osećajnouzbuđujuća unutrašnjoduševna pitanja koja je postavljala sve češće sebi, u sebi, u nesanim noćima, u ivericaplehanodaskastim, nevelikim, jednoprostornim, zašrafljenim, ušrafljenim, mešavinom blata i suve trave ulepljenim, dokucanim, podupretim jedno na drugo, naslonjenim, ravnokrovnim, sa vratima od kartonskih ambalaža ili isečenih, ispravljenih, praznih, raznih, plehanih buradi nađenih na smetlištima, bačenih prilikom utrpavanja ogromnih rupa, bara, kanala Novoga Velegrada, sklepanim, stanujućeboravišnim šupama. Ponekad oka sklopila nije jer sa početcima mraka, prvo jedva razgovetno, zatim, kako je noć više odmicala, šumovi, glasovi su postajali unosnozaneseniji, sasvim razumljivi, razgovetno su se čule reči, delovi rečenica, mešali, što glasnije grublji pa nežnije tiši, raznoliki, raznotoni, ženski, muški, tonovi jauka, vriska, uzdaha, ritmičkog sudaranja delova polunagih, nagih tela, u samoj prostoriji gde je spavala sa još šestoro dece, majkom, ocem, njegovim bratom, ženom njegovom i neposredno u dozidnoparavanskim komšijskim šupama gde je sve bilo slično ili gore, svaki put je pokušala da brzo zaspi, da misli na igru, đubrište kod bare aerodroma, da tu nađe iskopa toliko starog gvožđa, bakra, aluminijuma, da može da kupi onu lutkicu koju je imala Nazira. Misli su joj letele sa jedne na drugu temu, sa škole na drugarice, sitnu braću, sestre, sve dotle dok nije čula majku i oca kako se prigušenim glasovima prepiru, “nemoj još, budni su”, očev glas, “spavaju, ajde, pusti, drži ga, uzmi” pa ponovo isto, sada glasnije i grublje…

/nastavlja se/

Ilustracija: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Kad bi čuti htela…

Govorim joj šapatnim, dahom, toplim izdahom duše, glasom telomilujućim maznim unutrauvlačećim, vičem poput Romea ispod jedinog životnosmrtnog balkona kad ljubavnom strelom, glasom iz nedara, poađa pogodi Juliino srce, ričem kao bik sa Bramaputre kad oseti gizdavi valoviti unutrašnji miris, sok, svete bikice koji, ona, kao i ona, namerno prirodno osećajno širi, voli, hoće, urličem da glasom kao virtualno magnetnim talasom dočujno obgrlim ta ramena obla meka, to toplo za ljubav rođeno žudno venerasto izvajano telo, da je u naručju nosim od izvorišta do dete uliva sveukupnih iskonskih osećanja gubljenja daha, samosvesti, kontrole, bivstvovanja i organsko uživljavanje zemaljskoga raja, i željama sreće praiskoniske isceđenih do poslednje kapi iz srži moždane kičmene životne moždine, to ona ne može da čuje jer do tamo daleko moj glas doječiti ne može, a bliže se ne da, oštricom sekire preseče veze, pričam ali to ne želi da čije, a da hoće, ptice bi joj pevale to otpevale, okolo, na, u, uvo na vrelome jogunastom pesku što kičmenu moždinu greje, golice, uzbudljivo draži, prefinjenim paperjem celo telo milovale, u onim dugim maznim valjajućim grčevitim, pozicijama, oblicima, satima, danima, godinama, večno, šaputale pticeći milo nežno, dušo moja jedina od vajkada, toliko te volim da u meni život, osećam, samo radi toga postoji, živi, funkcioniše, sve moje najdraže najlepše ikada bilo gde postojalo, u aortu mi curiš, život moj, osećanja, samo zbog tebe dišem, krećem se, postojim, sve u meni blizinom tvojom, dahom, postojanjem, hraniš, do nedostižnosti ulepšavaš, večituješ, šuma bi joj odšumila tonovima Baha, Musobskog, Prokupljeva, da je večno volim iz dubine bića, gena, iz mog praiskonskog postojanja, iz života pređašnjeg, sadašnjeg, budućih koliko god ih bilo gde ima, vetar bi joj milovao bedra bela, oble grudi, butine glatke duge, dražio ispod zanosnoga podpupčnjaka, zvezdo moja najsjanija što moj svet osvetljavaš oči srce dušu sve pore na meni otvaraš volim te kao majski cvet svoj mesec, kao lišće drvo svoje, kao beli puž kuću svoju, sunce moje jedino što mi dušu grejes volim te ljubavlju vulkanske lave što prži i sagoreva i zauvekno spaja oživljava… Marelavišnjevobojnu tečnost iz sebe ne mogu da zaustavim, curi, jer joj ove reči crkva crvenoga krova u centru sela na pijačni dan neće više nikad da odzvoni, ni tada kada najlepša učiteljica na svetu izlazi iz škole a ulica srpska slavu slavi na dan jedne smrtonosne tuge…

Slika: Florian Hajdu