Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Ringišpil ljubavi…

Volim te definitivno
Zauvek
Kada je tvoje oko
Divlji kesten
Zenice
Sijalo
Dušu moju ispod pupčanika

Svaki dan ću četvrtkom nazvati

Otići ću do neba
Krilima ptice žara
Razmoliću molitvu pred Bogom
Molitvu

Onu

Na svetu niko nikog
Ne voli toliko
Kako
Koliko
Ja
Tebe volim!

Gledam
Ljubim
Mazim
Imam
U zemaljskom Raju
Mišićima
Ringišpil ljubavi
Okrećemo…

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Olovni vojnik

Gavrani lakirano crni na odsjaju zrakova nazeblog sunca, iza brzopomerajućih tankih svetlosivih razudjenih razuzdanih oblaka, dva sata posle zenita, su graktali jesenje, prodorne, grakove skupljanja na krošnji stogodišnjeg pravilno raskrošnjalog akaca i maslinastobojne glatkokore bele topole eko čištačice čije je srcolikoformne žutozelenobojne listove, kao rasuta boja žabe krastače po njima, lagani vetar sa severa vrteo u krug čas na jednu pa na drugu stranu izazivajući toplu šumeću horskotonsku mizanscen kontrasnu podlogu poput Schumann-ovog Sanjarenja, krikovima, okololetećestojećih vrana, što je sveukupno na mahove zvučalo poput groktanja, grguljanja, urlika, krika, svinje, kod Tibia, prilikom smrtonosnog bola i poslednjeg vapaja pomoći, u osećanju nemoći, usred trenutnog nasilnog nastupa smrtnog straha i prestanka života do tada i osećanjima tovljene mezimice, prilikom netačno potrefljenog prvog presecanja grkljana za to zaduženog pijanog Ištvana lokalnog koljača maženih žrtvenih životinja, tokom veselih, Pétérévečanima srećnih, božićnih praznika i masovnih uživajućih rituala, tokom konvencionalnih raznosortnih životinjskih gozbenogurmanskih svetkovnih klanja. Pošao je u tu, iz te, za tom, poslednjom slikom, kolažem, filmom, ogromnim muralom u glavi, emotivno jedino ostalog, konzerviranog, dela sela zvukova pejsaža, upakovanog misaonom plastičnom folijom, kao Big Ben sat-toranj 1985. godine u Londonu stvarnom, u paket sivog moždanog tkiva gde je sredinom prošloga veka poslednji put odlazno boravio, tada još nije mislio, znao, osetio, osećao, da reka koju je majkom zvao iz koje se rodio, tako je često voleo da misli, kada je to mislio tada su mu na obrazima u grudima topli žmarci prijatno titrali golicajući ga nežno, ponosom pluća nadimali a on bi gordo, kao olovni vonik kojeg je našao kopajući rupu da probuši banatski oker topao puder pesak da porodi reku iz nje izvadi izvor kao sestru rečicu svoju koja će teći u suprotnom smeru od majke im, i njih odvesti tamo gde Deda mrazevi prave ukrašene božićne jelke, poput Vilijeve, i svima tako zvrckavo blešteće zlatnim nitima i prahom posute darivati, stajao podignute glave oštrim pogledom gledajući zenitno tamo daleko u sivo bele čas debele pa tanke prestižno trčeće oblake ili vrane misleći da oni sve to čine zbog njegovog gordog stamenog olovnovojničkog stoja, da neće poći sa njim ili da je neće više nikada sresti videti osetiti tu majčinsku toplotu nežnost slobodu večiti zagrljaj veselje radost razigranost koju mu je majka reka od rodjenja pružala darivala. Vlažnih očiju srebrne kose okrernuo je uključujući ključ motora svoga auta…

nastavice se

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Slamčica

Počinje da se svlači
sumrak
noć je gola
golo
čemera jada
košmara
ubogih nakaznih snova
hladnog znoja bez smisla
straha neizdržljivosti
cvokotanje kostiju
zvon crke Notre Dame
kvazimodo
kez urlik nokti u mozgu
živovatren ambiski skok
duboko u grotlo
vrelooo…
ništicaaa…
središte nepznatog
gde se traži
istina
koje nema
slamčica ljubavi…

Opetovanje do samoga početka
i
nismo se ni sreli…

Mic po mic
stopa po stopu
ringišpil
učvorana tela dva naga
vlaga sluz znoj dah u dah oko u oko jezik u jezik nokti u koži krv isusova
Raj
kako nazad od toga
Bože
Majko
Oče
Svi sveti
kako da ništa nije postojalo
kako kako kako
živote jebem ti mater
proklet da si
kako
ako si mi darivao voleti
zašto nisi odvoleti
umirem zaborav ljubavi ne posedujem
nazad nema
napred se ne može…

Slamčice dušo moja jedina!

Foto: Florian Hajdu

‎Florian Hajdu: Tebi…

Pored sebe tegljim metalni kofer
nalik sarkofagu.
Iza mene vučem drveni štafelaj
i
naramak hrane.

Na meni je leđni džak
u džepu
grafitna olovka.

Stojim pred otvorenim vratima
nepoznatog aerodroma
u
neviđenoj gužvi.

Čekam
u nepostojećem redu
sa čekovanom kartom
bolju budućnost.

Aviona nema…
samo topli jezik prepun osećanja, na mom nosu
duše mi moje
Barnia.

Svanulo je!

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Avaj zemlji

Ovoj zemlji ptice ne pevaju
vilin konjić ne pravi salto na žici
iz krupnih očiju retrovizor budućnosti
napaja bezmude
jalovim semenom praznoglavaca.

Šizofreno sunce sa zapada
izlazi badava
tražeći kičmu beskičmenjaka,
zagreva iz ada bezlične guzice
oštri
mekša
jezike
senkrupskih dupelizača.

Falus se sa kamenom tuca
nostalgično
bespermatozoidno
futuristički
praveći prošlost od budućnosti.

Crne godine
bez pastorala
uz pomoć ameba
od dana
gluve noći prave.

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Popodne na peščanoj strani obale

Reka sede boje sudarala je površinske talase,
poput trajnih lokni frizerke Margit na kosi baba Gizike
kada na pijaci,
kod rukometnog igrališta
na kome u zortu poneko izvadi i piša iza velikog akaca,
odlazi od tezge do tezge,
probajući kövidinku na kraju ne kupi,
onu kraću nogu još kraćom pravi,
pantomimično šepa,
sažaljivo gleda,
glavu trese kao Šturm pastuv kada u kasu njišti
osetivši miris Lacikine kobile Virág
koja vuče puna kola šećerne repe iz Banata
iz nužde vazduh ispod repa pušta na šta Lacika alergično kija,
Laza mu kajase popusti
da pokaže popu Stavri
kako ispod sapa mišićni talambas klateći se ritmično
tvrdozvučno udara u stomak i zvuči slično Cheyenne Idijanskom bubnju
kada peva Yane Heja Hee poziv na ratničku igru
na šta se popa gledajući ispod oka
nekoliko puta krsti u sebi šatro molitvu imitira
čuvši zvon pravoslavne crkve
koji na večernje poziva,
na kome je guzata skelarka Ildika mirno sedela
na ribarskoj šamlici,
koju je dobila za čerdeseti rodjendanski poklon
od ribara Kapetana Pere,
gledala kako reka mirno plovi skelu
samo s njom od banatske prema bačkoj strani…

Foto: www.pexels.com

‎Florian Hajdu‎: …danima, nedeljama, mesecima, godinama

O
kako je
vanzemaljski bolno
apokaliptično smrtno
posle džointno osećanje
kada zauveknu jedinu ogromnu iskonsku bogom gatanu prvu pravu
ljubav
crvenokrvnozrnačnu
silom
oštricom tupom
smrtonosnim bolovima prekinutu
danima
nedeljama
mesecima
godinama
ne uspevaš da zaboraviš izbrišeš ispuštaš iz sebe…
Onda
osetiš da počinje
da kaplje suzama
curi bolovima
teče krvlju
huči šizofrenim ludilom
nepovratno odlazi gubi…
Zlo doba se osvestiš
osetiš bol u predelima svim gde ćelija imaš
znaš
da je to tako i kod nje.
Tada
kao da te maljem udari
diektno u mozak srce dušu
većom snagom još brže snažnije
opet te poplavi potpuno zadavi
vrati se sve ono što je iz tebe ogromnim porodilačkim mukama isteklo
sav život iz tebe
tako opet sekundama minutima satima od jutra do mraka…
U mraku.