Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Avaj zemlji

Ovoj zemlji ptice ne pevaju
vilin konjić ne pravi salto na žici
iz krupnih očiju retrovizor budućnosti
napaja bezmude
jalovim semenom praznoglavaca.

Šizofreno sunce sa zapada
izlazi badava
tražeći kičmu beskičmenjaka,
zagreva iz ada bezlične guzice
oštri
mekša
jezike
senkrupskih dupelizača.

Falus se sa kamenom tuca
nostalgično
bespermatozoidno
futuristički
praveći prošlost od budućnosti.

Crne godine
bez pastorala
uz pomoć ameba
od dana
gluve noći prave.

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Popodne na peščanoj strani obale

Reka sede boje sudarala je površinske talase,
poput trajnih lokni frizerke Margit na kosi baba Gizike
kada na pijaci,
kod rukometnog igrališta
na kome u zortu poneko izvadi i piša iza velikog akaca,
odlazi od tezge do tezge,
probajući kövidinku na kraju ne kupi,
onu kraću nogu još kraćom pravi,
pantomimično šepa,
sažaljivo gleda,
glavu trese kao Šturm pastuv kada u kasu njišti
osetivši miris Lacikine kobile Virág
koja vuče puna kola šećerne repe iz Banata
iz nužde vazduh ispod repa pušta na šta Lacika alergično kija,
Laza mu kajase popusti
da pokaže popu Stavri
kako ispod sapa mišićni talambas klateći se ritmično
tvrdozvučno udara u stomak i zvuči slično Cheyenne Idijanskom bubnju
kada peva Yane Heja Hee poziv na ratničku igru
na šta se popa gledajući ispod oka
nekoliko puta krsti u sebi šatro molitvu imitira
čuvši zvon pravoslavne crkve
koji na večernje poziva,
na kome je guzata skelarka Ildika mirno sedela
na ribarskoj šamlici,
koju je dobila za čerdeseti rodjendanski poklon
od ribara Kapetana Pere,
gledala kako reka mirno plovi skelu
samo s njom od banatske prema bačkoj strani…

Foto: www.pexels.com

‎Florian Hajdu‎: …danima, nedeljama, mesecima, godinama

O
kako je
vanzemaljski bolno
apokaliptično smrtno
posle džointno osećanje
kada zauveknu jedinu ogromnu iskonsku bogom gatanu prvu pravu
ljubav
crvenokrvnozrnačnu
silom
oštricom tupom
smrtonosnim bolovima prekinutu
danima
nedeljama
mesecima
godinama
ne uspevaš da zaboraviš izbrišeš ispuštaš iz sebe…
Onda
osetiš da počinje
da kaplje suzama
curi bolovima
teče krvlju
huči šizofrenim ludilom
nepovratno odlazi gubi…
Zlo doba se osvestiš
osetiš bol u predelima svim gde ćelija imaš
znaš
da je to tako i kod nje.
Tada
kao da te maljem udari
diektno u mozak srce dušu
većom snagom još brže snažnije
opet te poplavi potpuno zadavi
vrati se sve ono što je iz tebe ogromnim porodilačkim mukama isteklo
sav život iz tebe
tako opet sekundama minutima satima od jutra do mraka…
U mraku.

Florian Hajdu: Od pepela žar

Žar hoćeš od hladnog pepela da stvoriš
napraviš
iluzijom vulkan da izvajaš
amaterski profano
da prži ko Vezuh pre šesto godina
misliš
osećaš
da
monotona isceđena prošlost nepovratno izmiče gubi se rapidno
nestaje
ledi se
kao duplo golo
bez života osećanja majskog cveta
pupoljka mirisa ukusa sluzi razmnožitelja
samo
bazd
znojnih pora gorkog u ustima sve više jače neviđeno grubo
između
novog u nebo nabreklog srećnoga mišića
milovanja uzdaha jauka beztežinskog letenja
nestvarnom čigrom za dva glasa
srca
trepavica koje se u kike pletu uzbuđuju
dubinskog dugog plivanja gnjuranja mirisima stvarnosti u oazu gde se sve svršava šprica ispražnjava
zanos grčenja maženja urlika bika dvonogoga
kada kulja u stvarnosti lzmeđu
i
u
duboko duboko
sa
osećanjima sveukupnog ringišpila buktanja stvarnosti raja ukusa mirisa začeća nastanka rađanja…
Bojiš se budućnosti
jer ti više radosti seće blagostanja donosi,
nego bilo koja blska daleka prošlost na koju si navikla,
u pustama ljubavi
na obali Sive reke
vrelog seksualnog peska
mirisa ružičastih bagrema…
Sada
hodaš levo desno mozak vrenju teži
živce konjske sile u suprotno u suprotne pravce rastežu
Ti bi srce koje je na dlanu
oči koje budućnost sijaju
Ad proslosti te vuče mami plače preklinje ubija se kao
ti sa njim nestaješ
prestaješ da živiš
“sudbinu” preklinješ…
Kasno!
Ništa više ne vidiš
čuješ samo topot kopita andalurujskih bikova u daljini kako se udaljuju
na tebi ječe…

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Moj živote

Isplakaću nazad sve živote svoje,
kada sam dojke usnama osećao,
jezikom milovao,
topao sladak život pio,
most iznutra, odozdo, prelazio,
klokavi, klakavi, klikavi žuti tramvaj dotrčao
na rudu mu se kačio,
jedinom trolejbusu trole ukrštao mozak mu kuršlusirao
u šimšir pobegao
od brkatog, tresavog, lojavog Šimšivila
koji me jurio da bi pred putnicima penjeze bakšišao,
opravdao,
skupljao u francusku kapu,
koju nije nosio jer je ćelav bio,
žena Jažlika mu voljeno,
moj glatko,
tako cukorno tepala,
kapu je zbog ljubavi prema Marseljezi
pokazivao svaki dan
kada se sumrakom kroz Kalimegdan vraćao.
Doplakaću baraku,
čadjomanjastu,
stoprozorsku,
tanceve pacova,
cijukavo udvaranje štakora,
milovanje golicanje šugavo svrbljenje stenica,
jecavi poslednjedahni blagi,
nejaki,
zagrljaj vonjavih,
doprevarenih,
lakovernih,
životom izmoždenih žena-devojčica,
koje su me za spas stezale
da bi dvadeset i trećeg po redu izbegle
smrti se spasle…
Živote moj…

Florian Hajdu: Duvaj vetre sa pustare puste…

Poručio sam po vetru
što mi priča o tebi
kada mi je duvao u prsa
srce
i
Između nogu
jer duva u tvom pravcu
užasno je hladan
ledi dah irvasu
da
te
lavabojnom gustinom vrelinom
iz
sebe
volim
neopisivo nedostaješ
želim
obećao je
ako izdržim
poruku će doduvati
lično će ti predati
milujući toplim dahom vetrovim
poput mojim
tvoja bedra obla
kosu gustu
oči tvoje mile
lice lepo
butine što stežeš
pupak
podpupčanik
sa mirisnimim međunožem vrelim
sluznom suzom punom
nezadovoljenom.

Florian Hajdu: Noć

Noć…
dan sunčan hladan,
oblaci beže od sunca kao da se boje
liče na merino ovcaoblake
kad bi bili samo malo niže mogli bi se šišati,
pomislih za trenutak da bih i ja trebao
davno nisam
bilo je to u jednom portalu crkve kada mi je ženska ruka zaokružila kosu,
rekao sam joj da mi skrati šiške
nerviraju me
kada
volim
reče
lepo mi stoje
nek nerviraju
to su osećanja,
kiša je pobegla mada je htela
a
ja
gledam u noć koja je otišla i odnela mi one predivne snove
koje sam zaboravio
i sad osećam
svugde u sebi
da sam te toliko u njima voleo…

Foto: www.pexels.com