Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Csoki

Izlomak i romana (Nedelja bez Csokia na Pissarou)

Rasmija je pokrila uši dlanovima da bi na taj način sprečila, pokušala, smanjila dočujavanja, iz svih pravaca raznih zvukova, tonova, glasova, tišeg polušapata iz prostorije gde je žmureći ležala na kosturu madraca od žičanih federa, višeslojno prekrivenim tekstilnom robom dobijenom od Crvenog krsta, do unutrašnjosti uha, svesti, mozga i onih delova tela koje su, tada, takve vibracije pomerale, dražile, širile, grčile, skupljale, izazivajući u njoj nedefinisani, nepoznati osećaj naboja, čudne, dobujuće, srcelupajuće toplote u grudima, obrazima, i od toga, a u zavisnosti sa tim, pojedinim, unutrašnjim, spoljnim delovima organizma, da sve do jutra ta sveukupna nekontrolisana osećanja ne zavladaju njome. Nije uspevala, htela… Mogla je, da je želela, prstima skoro u potpunosti da zatvori dotok iritirajućih uznemiravanja u ušne kanale bubne opne, ali neka neukrotiva unutrašnja voljna energija, koja je prodirala iz nje skoro sveodkuda, terala je da iz svakog svog pokreta, pomaka tela, delova, draži njenu nezapočetu, nedovršenu stvarnost i da u mašti traži odgovore na pitanja koja joj takvo neželjeno prisilno stanje nameće, pa fantazmagorija i uzbuđeno telo sada postavljaju, koja su poput romana ‘Rat svetova’ Herberta Georgea Wellsa, gde je stvarnost, radnja, podvrgnuta raznoraznim interpretacijama, strahovima, predrasudama, mogućnostima; ili Dejvid Herbart Lorensov ‘Ljubavnik lejdi Četerli’, ono sa piscem Majklisom i lovočuvarem Oliverom; i taj neodgovor, haos, u glavi je nju prisiljavao da se trudi sve intenzivnije, stvarnije, da identifikuje one raznolikosti, suptilne pojedinosti svakog ponaosob tona i otkrije ko, šta, kome, koji zvuk više odgovara, čini, godi, uzrokuje, prouzrokovao je učestali glasniji ili tiši ređi, a njoj stvara nemogućnost zasanka, sna, spavanja i učinio mnoga otvorena, mentalno telesna uzbuđenja, odakle od koga, čega potiču, šta ko kome time stvaraju, zadovoljavaju, smiruju, nadražuju, zašto sve to nju toliko uzbuđuje. Tiho, da se ne oda da je budna, lagano je spustila ruke sa glave, nečujno ih uvukla ispod grubog sivomaslinastog, ućebanog, konjskopokrivačkog ćebeta, kojeg je otac Širhabudin doneo sa sobom iz Gornjih Bajvata kod Zavidovića sa reke Gostović, u kojoj slapovi suza čistu vodu sa pastrmkama, pre parenja, prevrću, kao deda Joksimov vašarski ringišpil u Svilancu, lokalne kicoše odevene u modne mornarske majice sa uskim belo okeanplavobojnim vodoravnim štraftama i šibičinom glavom na butinama, brzopoteznim veštački izlizanim Rifle farmerkama sa mentol cigaretom u napućenim usnama na otvaranju sezone Ringišpilijade i takmičenja za najvišeugaoni izbačaj i najdužetrajni zamotaj u dugačkim lancima, nosačima sedišta, bez pomoći držanja sa rukama, visokog kružnog drvenog limunžuto cinober plavobojno ošaranog ringišpila, kojeg su prodavci uglja iz Dubrave kod Tuzle posle prodaje kreka ćumura na rečici Gostović posle kupanja zaboravili. Osetila je da joj neobično godi, izaziva milu guščekožoježinu uzduž kičme sve do bila, kada desnu ruku ugura među stisnute butine, skoncentrisala se na to kada je čula sve internzivnije škripanje i glasnije, brže zagušenotupe udarce, poput tupih rafalnih šamara sa gvozdenog kreveta, kraće, brže udahe, jaukoliko vapajne nedovršene molbene reči sa cičeće vrištećim izdasima majke iz pravca gde je ležala sa ocem…

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Put za stanicu /Odlomak iz visekartičkog zamišljaja/

Kada je stigao na stanicu, osetio je da mu je ostalo još samo tri lule duvana u kesi napravljenoj od ovčje kože koju je duvanom napunio u Lüttringhausenu, koja je izrađena od muda ovna, i od dugog posedovanja upotrebe skoro se, u ovalnom donjem delu, potpuno usijano uglačala kao tamnosivi kamen gromuljac koga Siva reka, kada opada pre cvetanja, izbaci na virovitom delu toka na ostrvce, gde se Ágoston, jedinac u jevrejskoj papučarskoj porodici, udavio, i vlaži pored obale kod fudbalskog igrališta okruženog četvorostranom šumom kanadskih topola, žalosnih vrba, hrasta lužnjaka i bagrema. Krivo mu je bilo tada što nije poneo onu veću, od testisa Atlantidine svete životinje, koju je obožavao jer ju je dobio za bikovski rođendan od Klare još u prošlom veku. Mislio je sada kako će začuđeno gledati, oni nepoznanici, duvanlulu u njegovim više žutim zubima negoli bezbojnim usnama, koji su videli da iz lule u obliku naglavačkog znaka pitanja samo vremešni puckaju dim, ritmički, poput indijanskih dimnih signala koji najavljuju brzi napad sa zapada, iz krajičaka levih usana, mirisa Vilinog meda sagorelog na akacija drvenom žaru. Taj neostvareni put, prema, za stanicu, isplanirao je noću za avgustovski dan 1991. godine, kada je jutro u gradu na obalama Save i Dunava pokazivalo šest sati osvanuća od dugog, vremenskometeorološki najavljenog vrelog dana, kada je, mislio je on, poslednjim intervencijama dopunjavao sliku ‘zbogom’ a ne ‘doviđenja’ sa kojom je samo on tada grčevito komunicirao naglas, na neme govore, pitanja slike, pantomimom odgovarao bojom, prstima, četkom, šakom, špahtlom, peskom, kredom, malmitlom, krpama, razređivačem, šablonskim izrezlinama, ushićenjima, razočarenjima. Da li će moći da natera jogunasto neukrotivo platno da u budućnosti samo komunicira sa svima voljnim, hotećim, vidnosposobnim, dobronamernim, zlim, svegovornim, ateistima, bogoverujućim, poznavaocima, laicima, ostajućim osobama, ako ne u svetu, gradu, ulici, kući, galeriji, ono bar u stanu, nekom uglu Zida plača, prostorije napuštenih nada, razvaljenih osećanja, razdvojenih bračnih kreveta, presečenih zavarenih plemenitometalnih ljubavi, rasute veronaukičke dece po uličnim asfaltnim novonastalim bojnim poljima belih, crnih, žutih, čokoladnih rasa, tuđom rukom krštenih, samokrštenih, nekrštenih, neznano kuda pripadajućih dobrovoljno, morano ili nemanokuda ostalih žitelja osakaćene teritorije zemlje mladosti njegove, koja je ostala poput odpisanog ropćućeg bolesnika napadnutog kobnim, zaraznim, naslednim, dobivenim, stvorenim bolestima koje parčenjem, sporije ili brže, dovode do prestanka života. Stanica mu se urezala i ostala u svesti, onakva, i one godine kada je kao petogodišnji dečak doveden da morano otputuje sa nje neznano kome i gde…

nastaviće se

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Na zvezdi željopadalici

Dolaze praznici sami
samima
želeći samima
nadajući samima
voleći zauveknoostavljenim samima
čekajući večnozaboravljenim samima
moleći nemajunikoga samima
ostavljenim nejakobolesnima samima
dolaze praznici sami
starima
pogledoprikovanih imitat vratima
nikada neotvarajućima
morem
vazduhom
zemljom
kišom
oblakom
sunčevim zrakom
injem
srpolikom mesečinom
zatvorenim očnim kapkom
ispruženim željoprstom
sveizgubljenim osećanjema…

NAREĐUJEM

Praznik kod Boga
ako ga ima
iznad svih dosadašnjih Isusa
njihovih bližih daljnjih rođaka
da stvori za sve…

VOLJENO
VESEO
UŽIVAJUĆE SREĆAN
ZAUVEKNI
PRAZNIK

Da više niko
ako ne želi
ne bude sam
odbačen
izgubljen
star
mlad
da pored sebe ima
bar
svog jednog Barnia…

Na zvezdi željopadalici.

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Ostajem nemi prijatelj iz daljine

Ostajem nemi prijatelj iz daljine
Maradok nèma baràt a tàvolban

…nemo srce
dok ljubi oštricu sekire brusi
đavo crni
u
blagim nemim lepim
zlim
kestenbojnim očima
mačeve vitla
gađa srce na dlanu poklonjeno
nemi dvolični
lažljivi jezik
ljubi
usne
nepca
telo
ljigavim smrtonosnim otrovima
volim te
kaže
morzeovim milovanjima
lizanjima
sisanjima
uzmi me
moli plače preklinje
nemo telo
grč rajski imitira
udova pretvara
svršavanje
avetinjskim smehom
u kovčeg blindira
nema duša
umesto raja
jezivim ognjem mi telo
parče po parče nesnosnim bolovima
sagoreva…

Maradok nèma baràt a tàvolban
Ostajem nemi prijatelj iz daljine

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Oči tvoje

Videla si oči moje
oči tvoje lepe mile dobroćudne

Osetila usne moje
usne tvoje tople meke ljubljujuće

Otvorila dušu moju
duša tvoja baršunasta svet i život davajuća

Zarobila srce moje
srce tvoje plemenito od samog Boga darivano ogromno
na klupi hladnoj travi zelenoj rukama oko bedra zamotanim izloženo

Zadrhtala telo moje
telo tvoje kanonski svirepo afrodizijačko
davajuće mirisno gizdavo vrelim vibracijama zagrejano moleći od iskona uzimajuće

Videla si oči moje vodom polivene
oči tvoje suzne mile drage…

Foto: Florian Hajdu