Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Crni decembar

Gledam šumu u njoj tebe vidim.
Posmatram oblak,
tvoj zagrljaj me mami.
Idem po okerasto žganaumrastom
vodom natopljenom pesku koji se predamnom otvorio
u dubini otvora crni decembar
đavolski vrišteči se smeje
bacajući šiljastim bodljama upletene lance
hoće kod sebe dole u Ad da me dovuče.
Iz nemoći i očaja u nebo pogledah
orkanskom snagom ime moje ječeći
letela si kao od majke rođena prema meni…
Volim te iskonski snažno dušo moja,
kad bi me i crni decembar u mukama samoubio!

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Plače mi se…

Plače mi se! Plač mi kroz korene kose klizi sede vlati zatamnje klizeći nežno tužno kao da se bogu mole da u pesak u smrt ne odu upiju i odnesu ceo život jedan od ljubavi ponovo rođen već se vrate okomito jer ne žele da kroz suze ljubav krv moju izplačem izcurim usahnem, iz noktiju gde su ekseri onog hladnog dana dvadeset prvog duboko zabijeni pomešano skrvlju bistro cinober curi farba jagodice prstiju koje su ljubav tako nežno toplo iz dubine širine visine livada i polja brda planina kukureka i hajdučke travice ljiljana breza tisa i srebrnih zimzelena bagrema belog jorgovana mazile osećajno dahom duše novorođene sikstinsko kapelne prve ljubavi. Osećam da moram svu ljubav iz sebe da izplačem, kada sam je osetio iskonski pravu prvu onu koju je Adam pre jabuke osetio prema Evi onu koju je Bog prstom u rebra dariivao, timario gajio sve više dodavao ništa nikad oduzimao od siline topline lavasnažnog intenziteta nisam mogao mada sam toliko želeo i hteo kada je vedro nebo kišom lilo ne ljubi me više ti sotono ja rezervnu ljubav imam biram, hoću da osetim želim silno da vidim iz čega je sastavljena koji moji delovi vidljivi nevidljivi mogu učiniti sačiniti ljubav venalnom duševno srčanu organizmom zavisnom neraskidivom poput bebonosećih ptica kada silno klepeću posle ljubavnog parenja, odakle izlazi skuplja da li iz duše koja je u mozgu očima mišićima svim ili samo onom vrhunski ljubavnom usrećitelju što stopljena dva vlažna tela u Raj na zakletvu uživanja kroz crne rupe leti ili više iz srca gde su svi ključevi života smrti veselja radosti tuge padova uspinjanja branja svih plodova za sokove sreće i vrhunskog nastavka života novog rađanja ili će možda mozak ostati tada prazan kad izplačem i poslednji atom smrtne ljubavi za celo biće zauvekne, zašto se grčevito bori da ostane u meni i da me smrtno ranjava dnevno samoubilački od jutra do mraka veoma često u snovima kad se ljubav kao od majke pojavi daruje i nanovo kaže dušo moja toliko te silno volim… i u mozgu srcu duši mojoj ehohuje i ponovo sino puni…

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Ljubav

Kada plačem bez razloga isplačem kad sam srećan radostan besan jogunast tužan veseo kad mi ništa ne treba i sve mogu hoću kada ima boga đavola i svih svetih na nebu kada glava radi mimo mozga telom osećanja upravljaju komanduju kada ne znam gde mi je dupe a gde glava ringišpil me u gudure baca i u crnu rupu izbacuje rajski mišić smrtna sajta pravi lomi koprca uzdiže i valja kada dižem spuštam prevrćem u čvorove vežem klizim migoljim čas ulazim pa sam pola vani kada skičim vrištim brzo dišem uzdišem i vazduha nikad dovoljno u meni nemam kada uzlećem letim letim nigde kraj ne vidim tada je to! Ljubav…

Ilustracija: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Grgulja

Tamo odmoguće odočito daleko u Lakiju, sunce rađa odrađa, dan, ljudima priča, čukce, mukće, grulja, ciči, piči, jauče, šapče, dahće, urliče, čeće, hekće, mrmolja, hokće, kokće, drombulja, šišti, hušti, gramoće, krekće, brekće, šašolji, tiši, puše, hujuče, zumči, šušolji, sivu moždanu koru rađa hrani u pepeo pretvara… 

Ilustracija: Florian Hajdu

Florian Hajdu: …otvoriš li dušo moja nekad to prekrasno srce tvoje?

Da li si, od onda, posle onog najsretnijeg dana, kada su nam oči prvo kapima govorile, na rastanku stope su nam vlažne tragove na asfaltu, u gradu bez crkve sa crvenim krovom, ostavljale, kao morzeovim znacima volim te tako snažno zauvekno da nas ni Ad ni Bog ni njegov otac ni svi sveci iz Sikstinske kapele, ikone iz Studenice, Alah iz kurana, Buda sa Tibeta, ne mogu više naša sjedinjena dva tela vezana u jedno u gordievom svevremenskom čvoru duše srca u jedno pretvorena nikad ničim pa ni posle prestanka života rastaviti, sve na svetu moje, negde gde si, kad si, sama u tišini ili u društvu gde harfe u oktetu tako mazeći titraju Concierto de Aranjuez nezaboravno vrhunsko delo, kao tvoja duša srce telo, Joaquina Rodrigoa, kada ti misli negde veoma daleko u meki vreli uzbuđujući samoformni pesak odlutaju, otvorila sebi srce svoje onim uvek, želim te, jedinim, živote stvaraujućim, živim ključem kojim se sva ovozemaljska Rajska vrata otvaraju, kao svetu knjigu kuran ili pismo klinasto i pogledala, neku, možda baš onu dvadeset prvu stranicu u hladnom mesecu, pođu li ti tada žmarci od stopala butina Rajskih vrata međunožja koja plaču sluznim kapima suze nedoplačive za onim ringišpilom, za, u dvoje kojim smo se toliko puta u svesti sreći besvesti bacali, valjali, vrteli, mazeći grlili, i vozili daleko u futurske krajeve nedokučije, krene li ti duša grlu, hoće krila da doleti i pronađe dušu srce silom napuštenu sada agonski izgubljenu, na onome mestu gde su listovi akaca mađarsku rapsodiju oratorijumski šumile a Baha u crescendu nagih sluzavih spojenih u jeno dva tela, kada su se za tebe oronula zarđala ali pred tobom gordo držeća kapijska vrata od sreće sama od sebe otvarala, koje iznemoglo nemo šapče reči zadnje volim te dušo moja zauvekno, a kad je ne puštaš iz sebe vrišti ječi traži ono meko milovanje, ljubljenje okolo pupka, igrarije trepavicama sa naježenim nabubrelim bradavicama dok se vlažna tela tresu trepere u snažnim rafalnim grčevima sreće svoje doživljene uzivljaje, maze li te milocvileći pojedinačno li u nemome horu naša nerođena deca na susednom oblaku koji polako odlazi u nedođiju poput tona dirke sa klavira koje sviraju Moderato Cantabile a note bolno ječe ehohuju, prima li ti tada srce duša telo ruku tuđu kao nekad moju, drhte li ti usne na topli dah ljubavi kada se približi i hoće da te uzme, tresu li ti se grudi bradavice do pucanja zgrče, međunožje u špagu širi kao na onome toplom pesku ispod duda dok su ptice uvežbavano direktno za nas u horu orile rapsodiju orgazma za dvoje… otvoriš li dušo moja nekad to prekrasno srce tvoje?

Foto: http://sonyaandtravis.com/khajuraho-madhya-pradesh-india/