Arhiva oznaka: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Ostajem nemi prijatelj iz daljine

Ostajem nemi prijatelj iz daljine
Maradok nèma baràt a tàvolban

…nemo srce
dok ljubi oštricu sekire brusi
đavo crni
u
blagim nemim lepim
zlim
kestenbojnim očima
mačeve vitla
gađa srce na dlanu poklonjeno
nemi dvolični
lažljivi jezik
ljubi
usne
nepca
telo
ljigavim smrtonosnim otrovima
volim te
kaže
morzeovim milovanjima
lizanjima
sisanjima
uzmi me
moli plače preklinje
nemo telo
grč rajski imitira
udova pretvara
svršavanje
avetinjskim smehom
u kovčeg blindira
nema duša
umesto raja
jezivim ognjem mi telo
parče po parče nesnosnim bolovima
sagoreva…

Maradok nèma baràt a tàvolban
Ostajem nemi prijatelj iz daljine

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Oči tvoje

Videla si oči moje
oči tvoje lepe mile dobroćudne

Osetila usne moje
usne tvoje tople meke ljubljujuće

Otvorila dušu moju
duša tvoja baršunasta svet i život davajuća

Zarobila srce moje
srce tvoje plemenito od samog Boga darivano ogromno
na klupi hladnoj travi zelenoj rukama oko bedra zamotanim izloženo

Zadrhtala telo moje
telo tvoje kanonski svirepo afrodizijačko
davajuće mirisno gizdavo vrelim vibracijama zagrejano moleći od iskona uzimajuće

Videla si oči moje vodom polivene
oči tvoje suzne mile drage…

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Bik

Bik sam
bikovo seme nosim
srce 
živi
tebi
rukama ga osećaš
ljubav bije
riknuće snažno na uvo
rajski
volim te neiskazivo
strasno
duša ti lice mazi
bradavice ljubi
telo greje
pore širi
šapće
kako samo duša ume
baršunasto
u usta nos i oko
koliko mi snažno
kao život
otrov
bol tuga seta jecaj
radost ushićenje vaskrsenje
nedostaješ
želim
otimam
tebe od tebe
zlih poroka vestačke krvi ljubavi
sažaljenja đavoljih mudrovanja
paklenih poklona
dušo moja jedina
dnevno Raj semenom bika večitujem
oplođujem
te volim…

Florian Hajdu: Nudnički izvori /Poema o ljubavi/

Mesec letnji
vreo
dvadesetišesti
godina ljubavi
grad na Sivoj reci
jutro
tražim srce
tiho
srce moje
gde si…
nije na mestu
dozivam ga
Viknem jako!
Florianeee…!
Neće!
Ridam tvoje ime…
od sreće uzbuđenja
Stavljam ga na mesto
skače lupa udara hoće da iskoči
da ônô
prvo tebi ode
dušu u oblacima hvatam
ponela me
kad je osetila tvoj dolazak
otišla je da se Bogu moli
da mu kaže koliko te voli
sveto dvojstvo da traži
da posveti ljubav blagoslovom svetim
Isusovim
koliko sam tada voleo te silno
oganj bih ognjem gasio
ni bogovi svi bude alahsi
zajedno
nikad ne bi mogli meni
tebe
oduzeti
ničim na ovom svetu
svim svetovima koliko god ih ima
klecaju mi noge tad i sad jednako
ruke mir ne nalaze ko ringišpil vrte
usne “o” “v” imitiraju često tvoje ime pantomimom izgovaraju
oči izgubljene
traže
da uhvate pipnu vide osete
tebe
lepotu
čaroliju oreolsku
oko tela struka bedra vrata
ponositih bradavica
usred jonskih stubova
ukus miris formu vanzemaljsku
magijsku
život smrt istodobno živi
u meni
dah života moga iz anđeovskog tela
izvire
u
tom
susretu prvom…
Sunce ljubi zracima pore stidne
vlažne
zora rana
milovao sam šumu mirisa tvojih
pre podne
sve
reke ljubavi su se ulivale duboko dugačko dugotrajno
podne veče noć
svi planiski vrhovi moja ljubav
grč
krik
vrhunac
darujemo život
drogiran mozak moždina bilo srce zenice aka
kesteni divlji
letimo
moja duša dubinama mora
u
tebi
naša ljubav
volimo toplotom sunčanom
energija večne ljubavi
volimo voliš volim
svetom sam te ljubavlju voleo
ljubio imao mazio volim voleću…
Kako?
Dali možeš?
Bez suza da zatvoriš oči
pomisliš na godine meseci dane
koje smo zajedno bili
silinom zemljine teže voleli
bez urlika da zatvoriš usta
sećaš se sati
kad smo se iz vulkanskog
grotla osećanja
mazili
grlili
valjali
jedan dugom
u
uvo
nos
usta
pore najsitnije
glasom i jezikom šaptali
volim te
kad smo na vrhuncu
zavet bogu dali da se lava nikada silom ne prekine…
Da li možeš to sada
dušo moja jedina?
Posle ovog stanja
pakao je smešan
smrt lakša
lepša
jer posle ne boli…
Toliko je bilo!?
Ti si srećna bez mene
ja samo sa tobom
lažima kupan
osmehom
glumom
vrelinom nestvarnom iz raja
zauvek ponižen…
Živote zbogom!

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Ringišpil ljubavi…

Volim te definitivno
Zauvek
Kada je tvoje oko
Divlji kesten
Zenice
Sijalo
Dušu moju ispod pupčanika

Svaki dan ću četvrtkom nazvati

Otići ću do neba
Krilima ptice žara
Razmoliću molitvu pred Bogom
Molitvu

Onu

Na svetu niko nikog
Ne voli toliko
Kako
Koliko
Ja
Tebe volim!

Gledam
Ljubim
Mazim
Imam
U zemaljskom Raju
Mišićima
Ringišpil ljubavi
Okrećemo…

Foto: Florian Hajdu

Florian Hajdu: Olovni vojnik

Gavrani lakirano crni na odsjaju zrakova nazeblog sunca, iza brzopomerajućih tankih svetlosivih razudjenih razuzdanih oblaka, dva sata posle zenita, su graktali jesenje, prodorne, grakove skupljanja na krošnji stogodišnjeg pravilno raskrošnjalog akaca i maslinastobojne glatkokore bele topole eko čištačice čije je srcolikoformne žutozelenobojne listove, kao rasuta boja žabe krastače po njima, lagani vetar sa severa vrteo u krug čas na jednu pa na drugu stranu izazivajući toplu šumeću horskotonsku mizanscen kontrasnu podlogu poput Schumann-ovog Sanjarenja, krikovima, okololetećestojećih vrana, što je sveukupno na mahove zvučalo poput groktanja, grguljanja, urlika, krika, svinje, kod Tibia, prilikom smrtonosnog bola i poslednjeg vapaja pomoći, u osećanju nemoći, usred trenutnog nasilnog nastupa smrtnog straha i prestanka života do tada i osećanjima tovljene mezimice, prilikom netačno potrefljenog prvog presecanja grkljana za to zaduženog pijanog Ištvana lokalnog koljača maženih žrtvenih životinja, tokom veselih, Pétérévečanima srećnih, božićnih praznika i masovnih uživajućih rituala, tokom konvencionalnih raznosortnih životinjskih gozbenogurmanskih svetkovnih klanja. Pošao je u tu, iz te, za tom, poslednjom slikom, kolažem, filmom, ogromnim muralom u glavi, emotivno jedino ostalog, konzerviranog, dela sela zvukova pejsaža, upakovanog misaonom plastičnom folijom, kao Big Ben sat-toranj 1985. godine u Londonu stvarnom, u paket sivog moždanog tkiva gde je sredinom prošloga veka poslednji put odlazno boravio, tada još nije mislio, znao, osetio, osećao, da reka koju je majkom zvao iz koje se rodio, tako je često voleo da misli, kada je to mislio tada su mu na obrazima u grudima topli žmarci prijatno titrali golicajući ga nežno, ponosom pluća nadimali a on bi gordo, kao olovni vonik kojeg je našao kopajući rupu da probuši banatski oker topao puder pesak da porodi reku iz nje izvadi izvor kao sestru rečicu svoju koja će teći u suprotnom smeru od majke im, i njih odvesti tamo gde Deda mrazevi prave ukrašene božićne jelke, poput Vilijeve, i svima tako zvrckavo blešteće zlatnim nitima i prahom posute darivati, stajao podignute glave oštrim pogledom gledajući zenitno tamo daleko u sivo bele čas debele pa tanke prestižno trčeće oblake ili vrane misleći da oni sve to čine zbog njegovog gordog stamenog olovnovojničkog stoja, da neće poći sa njim ili da je neće više nikada sresti videti osetiti tu majčinsku toplotu nežnost slobodu večiti zagrljaj veselje radost razigranost koju mu je majka reka od rodjenja pružala darivala. Vlažnih očiju srebrne kose okrernuo je uključujući ključ motora svoga auta…

nastavice se

Foto: www.pexels.com