Arhiva oznaka: Bojan Tasić

Bojan Tasić: Čaj od laži

Ne unosi mi nemire
Zaćuti već jednom!
Pusti da se budim na dlanu
Imam vedro jutro
Pusti da osetim povetarac sa odškrinutog prozora
I da budan sanjam
Jer donosi mi mirise sa jednog ramena kraj mene što sanja
Zagolica nosnice mirisom zrelih trešanja
I ispuni pluća.
Ne unosi mi nemire Dušo prokleta!
Imam vulkan u pogužvanoj pećini noći
Imam mesec
I po mojim grudima prosute mu zrake
I male pamučne niti oko struka
I noge košute oko mojih…
Zar je potrebno više?
Ne unosi mi nemire!

Jednom ću ti probuditi jutro
Skuvaću ti čaj od tvojih laži
Svih onih laži kojima si tešio sebe
I biće to moja osveta za tvoje ignorisanje
Za dane kad si me sekao njenim osmesima
Za noći u kojima bi me opekao njenim dodirima
Za prevare
Za tugu
Biće to jutro kada ću ti vratiti nju
Onu koju si trebao sačuvati
Razumeti, čekati…
Biće to jutro kad će ti vatra razoriti grudi
Proklećeš sve svoje malodušne želje
Proklećeš svoje nestrpljenje
Proklećeš svoju uzavrelu krv
Svoje niske pobude
Požude…
Gledaćeš njene oči kroz prizmu sećanja
I boleće te
Gledaćeš njene osmehe na fotografijama
I prepoznavaćeš ih
Reći ćeš da je ironija
Govorićeš da si baksuz
A jutro će ti se smešiti osmehom koji nećeš podneti
Jednom ću ti probuditi jutro i skuvati čaj od tvojih laži.

Foto: www.pexels.com

Bojan Tasić: Moja tajna

Hteo bih znati:
Ko je dama u belom
Što se osmehne smelo
Uvek kad pomislim na tebe?
Hteo bih čuti reči
Sve te tajne koje mi šapuće tiho
Tako tiho da ne razumem ni jednu
Tek, nešto mi odagna stud
Tek, samo osetim neku toplinu
Tako poznatu mi odnekud.

Davno su reči utihle
Davno su suze presahle
Ostale su samo lepe šetnje, tumaranja
Neke poznate ulice
Neki poznate pesme
Neka poznata mesta
I čekanje da odnekud počne sve
Da počne ispočetka.

Sok lubenice koji curi niz prste
To je samo tren
I miris dunje na ormaru
Iz sećanja, iz mladosti, je samo tren
I jedan čovek
I jedna žena na javi
I njeno lice naspram njegovog je samo tren
Sve je samo tren
Sve osim ljubavi

A ti…?
Hoćeš li ostati moja tajna
Samo moja, večita tajna
Koju ću povremeno praviti od blata
I pepela
I dodira iz sećanja, iz mladosti?
Hoćeš li mi zauvek šaputati tiho
I grejati me toplinom, iz mladosti?
Hoćeš li…?

Foto: www.pexels.com

Bojan Tasić: Vreme je ku…

Vreme nam uvek naslika portret
Vreme se uvek našali sa odlukama našim
A onda nas zakuca za krst

Vreme je tužilac
Vreme je sudac
Zamoli nas da sednemo
Zamoli nas da saslušamo tihi šapat
I oštro presudi

——–

Ne bih ni primetio inje koje mi je prekrilo kosu
Da se nisi pretvorila u jedan zračak sunca
I prosula po sobi duše moje

Usnio sam san, prelep san
Rekoše mi da je to loš predznak
Ubiće me nečija predrasuda
Sreća se ne sanja
Udahneš je i ne ispuštaš
Živiš dok traje
Ja nisam imao poverenja
Samo sam želeo disati…

Foto: www.pexels.com