Arhiva kategorije: Proza

Alen Brabec: Od kostiju svirala (fragment)

Ukupanipo! Ukupanipo! – dozivao me s čamca. Pljeskao je veslom po površini i po pučini tražio poznatu sivu leđnu peraju. Svi seoski ribari lovili su na drugoj strani otoka, tako da sam ga zaista morao čuti. Nije bilo nadvikivanja i lupe koji bi zagušivali njegove povike. Sunce je stalo pržiti oko sredine dana, tako da je svako malo zaranjao ne bi li si ohladio glavu. Moje ime nije moje lice. Moje oči su nebo. Moje peraje režu podmorske struje koje erodiraju grebene i kovitlaju pijesak na dnu arhipelaga. Prizivam svjetlucave srebrne ribe koje zatim vrtložim i dok lijeno kružim promatram igru svjetla na tijelu jata.
Ulazim mu u um. 
Priđi sada, dijete.
Gledao sam kroz njegove oči, jezik mi je bio višak u ustima, gutanje sline neprirodno, čudno. Druge boje činile su svijet oko mene nepotpunim i tupim.
– Mahu, tvoj put račva se u ovom trenutku. Zareži dlan i ruku položi na moju glavu. Zatvori oči. Isprva ćeš osjetiti blago peckanje u sljepoočnicama. Ne otvaraj oči, to je prolazno. Kada začuješ zvuk, visok ton poput zvonjave u ušima, otvori oči. Ruke drži uz tijelo. Udahni. Izdahni. Zaboravi kukove, izvij se i pokušaj spojenih gležnjeva i koljena pomaknuti noge. Kasnije će ići lakše. Sada zaboravljaš kako je biti čovjekom. Prenut ćeš se iz tog majmunskog sna i jurnuti ka prvom jatu od srebra i krvi. Vrhom nosa ćeš odrediti pravac. Vodit će te glad. Hemoglobin će ti slati željezne odjeke kroz vodu. Ne trepći. Živi u svjetlosti, upijaj zrake koje se lome svuda oko tebe. Misli na plijen. Prvi zagriz probit će krljušt i kožu, pustiti crveni sok, natopiti tvoja čula. Slano. Slano. Slano. Meso se koprca, palaca ti repom po nepcu, škaklja ti grlo, bodu te kosti. Ocean je put kojim tvoji majmunski bogovi ne hode. Žar ne pluta. Magma tone. Vjetrovi zibaju kolijevke ribara u krvavim snovima od zubi i pjene, vabeći njihove unutrašnje zvijeri da izađu. Prizivaju reptilske očnjake, gule kože i tjeraju u trk. Ova voda koči ih, nikada ne oprašta krzno, klijetke i tanušne opne kojima svjetuju. Tako krhki.

Foto: www.morguefile.com

Milan Zagorac: O smislu

(odlomak iz neobjavljene knjige Objava po povratku iz mračne šume. Simboli vječnog sazrijevanja)

Za čovjeka je najvažnije pitanje na svijetu smisao. Ne treba oko toga duljiti, ne treba se bacati u euforiju niti mistificirati. Čovjeku je najvažnije pitanje upravo smisao. Ne pi bozoni, ne struktura DNA, ne niti traganje za tzv. Božjom česticom, najvažnije pitanje nije ni postojanje niti nepostojanje Boga, svemudrog starca koji nas drži u moralnim granicama, nije to niti pitanje ima li svemir kraja ili je beskrajan niti hoće li se dvije asimptote u sustavu nekog tamo neeuklidskog matematičara ikada u plus beskonačno dodirnuti. Nije najvažnije pitanje ni to je li sutra moguć potres, državni prevrat, promjena režima. Čak je i sigurnost, naročito ona apsolutna samo obična muljaža medijske mašinerije (koja uvijek postoji, bili to masmediji ili sustav strogo kontrolirane vjerske obavještajne zajednice srednjega vijeka) da bi se na neko vrijeme odagnao strah. Sve su to samo prečke na ljestvama kojima čovjek pokušava ispisati lice svoga smisla. Iznaći ga u beskrajnom moru podražaja i informacija, spojen na stalni dotok informacija iz svoje nesvijesti. Čovjek je stoga izložen stalnome strahu od nestanka i stalnoj želji za hodanjem po posve nepoznatoj zemlji. Iz toga dvoga rađa se dvojnost, dva, parovi suprotnosti, ali to je jedna sasvim druga priča. Bio čovjek u sigurnom strahu ili nesigurnom lutanju, on je uvijek u potrazi za smislom. On je lutalac.
Zašto sam siguran u to da je smisao najvažniji? Zato što znam da ako se čovjeku oduzme mogućnost postavljanja pitanja o smislu na neki način siječe stablo života na ovome svijetu. Stablo života je čovjekovo porijeklo u posve nedefiniranoj informacijskoj bazi koja čini u određenom denzitetu i dimenzijama njegovo tijelo koje može percipirati, dakle materiju, njegovo porijeklo u mikrobiološkom, biljnom i životinjskom s granama koje sežu k nečemu umnom i nečemu još mističnijem a što nazivamo nebom.
Odrežemo li čovjeku, dakle, potragu za smislom, time on prestaje postojati. Neće ga spasiti nikakve invazivne ni neinvazivne metode liječenja, neće mu pomoći nijedna kemoterapija, ni jedna farmakoterapija, već one mogu samo produljiti vrijeme čovjekova postojanja koje je obesmišljeno. Čovjek bez smisla ne postoji. Pa bio on na razini dječje bajke, priče o princezi koja je sto godina spavala pa ju je probudio princ nakon čega su sto godina živjeli. Pa makar ta priča bila borba s vjetrenjačama i duhovima, ili, gotovo jednako naivna, ali zaogrnuta u veo znanstvene i racionalne potvrde statistički obrađenih podataka. Čovjek čak i u komi, čak i u predsmrtnom času ima svoju priču. Koju na ovaj ili onaj način zaključuje. Posve živ i naizgled zdrav čovjek kojem je nekako dokinuta priča ne postoji, on je samo mrtav čovjek koji još uvijek naivno vjeruje da postoji iako ne postoji. Smrt je stoga vrlo relativno pitanje, možemo govoriti o biološkoj smrti, o moždanoj, ali možemo govoriti i o smrti kao terminalnom trenutku suočavanja sa svojim smislom. Nakon kojega, izvan religijskog ili duhovnog žargona, teško možemo ponuditi suvisle odgovore. To da naše tijelo postaje prah i vraća se elementima točno je s biološkog gledišta. No s ljudskog ono je samo dio odgovora.
Smisao je istina. Ona nije konačna niti je jedinstvena. Svako je ljudsko biće, štoviše, svako je biće doseže u svojim ograničenjima. Ne u olakotnim okolnostima niti direktno. To bi bilo netočno jer bi se odnosilo na jednoga, a ne na svakoga. A svatko ima pravo na svoju misiju i svoj smisao. Kroz priču o smislu svi su na neki način povezani. Kao da kroz čovjeka tako progovara sama inteligencija majke Zemlje, cijele planete i njezina čežnja za komunikacijom s drugima. Na nama je da naučimo taj govor. No on se izgleda više očituje kroz naše iracionalno, nesvjesno, diluvijalno, divlje, nego kroz odgojenu, racionalnu, plemenitu, moralnu farizejsku ljudskost.
Smisao se odvija u priči. Svaka priča savršeno funkcionira u svojim mjerama i svojim simbolima. Priča je temeljna jedinica smisla. I stoga čovjek kako bi došao do smisla pripovijeda svoju priču. Zato ispričati svoju priču znači artikulirati potragu za smislom.

Zoran Žmirić: Onaj koji je obukao Mjesec (fragment)

Doplovivši na cilj, Kristijan nije mogao odvojiti pogleda od Grada Svjetla, kako su Indijci tepali Benaresu. Njegovih milijun žitelja zvali su ga Kaši ili Varanasi jer se nalazio na mjestu gdje su se spajale Gangesove pritoke, rijeke Varuna i Asi. Tek s te, riječne strane, moglo se u cijelosti uživati u svoj raskoši njegove arhitekture. Stepenasti hramovi grada uzdizali su se iz Gangesa u kojoj se kupalo na desetke tisuća hodočasnika. Stupovi plavičastog dima obrednih vatri kojima je rodbina kremirala pokojnike, dizali su se visoko iznad ružičastih kupola hramova razvlačeći se na povjetarcu koji ih je nosio kilometrima. Tek bi se poneki magličasti oblak nakratko zavukao u zelene krune visokih stabala da bi se lijeno rasplinuo u narančastoj izmaglici. Na pagodama koje je ljudska ruka u stijenama isklesala prije više od tri tisuće godina, vijorile su se zastave od žute svile, dok su uz samu obalu Gangesa bili pobodeni šareni suncobrani pod kojima su se na pijesku odmarali kupači raznobojne odjeće, zbog čega je ovaj, poput bombonijere šaren prizor, svakome ostajao u trajnom sjećanju. Vidjevši Benares, Kristijan se nepovratno zaljubio, shvaćajući razinu obožavanja kojom ga Hindusi, Budisti i Jaini štuju poput božanstva, nazivajući ga svetim gradom i gradom hramova. Po predaji osnovao ga je sam bog Šiva, a Buda je u njegovom predgrađu Sarnatu održao svoju prvu propovijed. Među njegovim nebrojenim hramovima najviše se štovao Zlatni hram u kojemu se, vjeruju Hindusi, nalaze posmrtni ostatci jednog od Šivinih avatara, kao i Hram majmuna u kojemu se po legendi niotkud pojavio kip božice Durge, nakon čega je ovo postalo mjestom hodočašća. S obje strane obale, ljudi su niz rijeku puštali košarice od lišća i trave u kojima su, odolijevajući lahoru, tinjale svijeće. Činile su se kao bezbroj duša na izdisaju što hrleći ušću pokušavaju doseći izvor, kao Benares i Ganges, kao početak i kraj.
No koliko god da je Benares bio zavodljiv, više od njega Kristijan je bio fasciniran priprostim Ćandradarom koji ga se toliko dojmio, da se po iskrcaju tereta vratio s njime u Kurukshetru, što ovome uopće nije teško palo. Nijedan od njih ne bi mogao sa sigurnošću reći koliko su puta oplovili tu rutu, iznova primajući teret koji su dopremali do obala Gangesa. Putujući zajedno naučili su da mogu provesti sate, bez da progovore i riječ, a da nijednome od njih to ne bude mrsko u srcu. Nisu imali potrebu razgovarati tek kako bi tjerali tišinu, dapače, uživali su u njoj nalazeći u ritmičnom klopotanju valova zvuk beskrajnog mira kojemu je uzburkani um oduvijek težio. Kada bi Ćandradar poveo razgovor, pričao je o čaju, jer ni o čemu drugome nije ni znao, uvodeći Kristijana u tajne himalajskih grmova, pa se ovaj znao zapitati bavi li se njegov suputnik prijevozom ili uzgojem ove biljke. Dok su odmarali privezani uz obalu, Ćandradar je, vidjevši kako Kristijan nema potrebu za snom, i sam dobivao poticaj da ostane budan. Čitavu bi noć s velikim žarom pripovijedao o nečemu što je bilo naizgled banalno, pa se Kristijan, prepoznavši silinu Ćandradarove ljubavi prema prirodi, s užitkom prepuštao čak i onim pričama koje je dan ranije već čuo. Ćandradar je objašnjavao kako je navada ispijanja čaja u Indiju došla iz Kine preko Tibeta od kud je dopreman stiješnjen poput bloka cigle, a ta se tradicija i danas očuvala u nekim dijelovima Indije. I sam je Ćandradar svom ujaku Indri donosio čaj pakiran u takvim blokovima, a on mu je uvijek iznova govorio – Čajnik istovremeno predstavlja udobnost samoće i zadovoljstvo društva – što je Ćandradar prihvatio kao životni stav.
Kristijan je mnogo naučio na rijeci. Kako ne daju svi vrtovi u Darjeelingu jednako dobre čajeve i kako je za proizvodnju vrhunskog čaja važno da vrt bude posađen iznad tri tisuće metara. Na tim mjestima temperatura ne smije biti niža od pet i viša od dvadeset stupnjeva. Naučio je da su zeleni i crni čaj plod jednog te istog grma te da ih različitima čini način na koji se obrađuju. Zeleni se odmah nakon berbe vlažio parom da bi se potom sušio na propuhu, dok se crni nakon branja puštao neka vene na zraku, da bi mu se usred fermentacije aroma zadržavala prženjem na velikoj vatri. Ćandradar je pričao dajući Kristijanu povoda da razmišlja o tome kako isti odgoj ne stvara jednako kvalitetne ljude i kako za dobar karakter nije dovoljno imati tek dobre uvjete za život. Razmišljao je o tome kako čovjek u jednom trenutku života načini izbor koji nepovratno briše sve ostale mogućnosti. Shvatio je kako vrlina kod jedne osobe, može biti mana kod neke druge i kako ono što je nekome dobrodošlo, drugome može biti teret. Također je dokučio kako ne postoji jedinstveni odgovor koji bi bio valjan za sve. Razmišljao je o sebi, kakav je bio prije bolesti i kakav je postao nakon što je obolio. U kakvom se mentalnom stanju nalazio prije nego je krenuo na put i u kakvom je sad. Koje su ga visine i temperature oblikovale i u kakvim je pećima gorio da bi postao to što jest. Naučio je kontrolirati vrijeme kako bi dobio točno onaj okus čaja kojeg bi poželio. Čak se izvještio u upravljanju brodom, svladavanju brzaca, kroćenju vjetra i struje, naučio je gospodariti kormilom, biti peljar koji zna cilj i koji s njega neće skrenuti ma što da mu se ispriječi na putu. Gledajući rijeku kako teče, pitao se tko se doista giba, voda ili on. Rijeka se nepomično ukliještila između obala, kao što je i on mirno sjedio na pramcu, a struja je pak hrlila prema ušću zbog čega je i on putovao bez pokreta.
Kao i Ganges, iza sebe je ostavljao kilometre, i razmišljao, protječe li tako i vrijeme ili ono stoji, dok su ljudi ti koji prolaze. Doplovivši do Benaresa, zapitao se koliko je već puta na obalu iskrcao bale čaja i koliko je još potrebno da oplovi istu rutu prije no odluči da će to biti posljednji put. Pitao se i gospodari li svojim životom, drži li sudbinu u svojim rukama ili je ona tek cvjetni vjenčić natopljen valovima kojeg nose hirovite struje slučajnosti. Tada se iznova sjetio cilja svoga putovanja, pa se tri tjedna nakon prvog ukrcaja konačno oprostio od Ćandradara i krenuo u susret cilju.

Fotografija: morguefile.com

Florian Hajdu: Dan nedeljni, bez Csokia, na Pisarou

Vazduhoviseći  vupertalski  tramvaj na jednoj šini  bez trole, sa okačenim točkovima, velikim nalik parnoj lokomotivi, zmijao je iznad bistre kolenoduboke rečice Vupa, podnovljene prirodnim tamnomaslinastobojnim, ljigavolikim, raznoveličinskim često iz nje izvirujućim gromadima kamenja, koja je krivudala od severa prema južnim delovima ugrotvljenog, veoma estetski punog, iz perioda klasicizma, art nuvoa i bauhausa , umetničkim tvorevinama, sumornog, u neletnjim periodima, poput merinoovčastolikim oblacima, maglom filovanog srednjebrojnonastanjenog Severnorajnsko-Vestfalijskog grada, u kome je rođen, tvorac naučnog socijalizma, obožavao jastoge i dobro vino, šištao je zvukom poput niskoletećeg mlaznog gripena vs f16 na kečkemetskom aero mitingu, gde debela Pani, uživajući u tome, kaže zanosno svom mužu Kišpirošu skoro pevajući u uvo, Miši čuješ, vidiš, ovo je to što hoću da doživim kada ti, ponekad, hoćeš da prodreš u moj nostalgičnovreli podpupčani međubutinski nebeski nedovoljno poznati ti prostor, kada se ponašaš  kao malen jorgovan plavi Plavac leptir, koji ispusti medenu rosu čim Plavica krila u špagu postavi, ne pružajući joj šansu da dugo leprša i u Raj cela uzleti, na šta sićušni zidar Mihalj iskapi resto piva iz flaše i ode po treću flašu u Gemešev bistro gunđajući nesto nerazumljivo polusebno ni sam ne znajući šta, češući se levom rukom naviknuto u predelu šlica pantalona kao rege pevač kada nešto lično nekom izreguje, udaljavajući se od mesta ukrštajućih pešačkih nadvožnjaka topložutobojni  tramvaj je odnosio lik zaprepašćujuće dugokose crnomanjaste, nalik lepoj kineskoj glumici Bai Ling, devojke  koja je zabezeknuto izbečenih očiju, otvorenih usana gledala kroz zadnje ovalno staklo tramvaja u pravcu poslednjeg u nizu najvišeg nadvožnjaka na kome je stajao napeten, nag čovek, sa spoljne, neobezbeđene strane sigurnosne ograde, na levoj ivici vijadukta držeći se obema rukama iza leđa za okruglu ogradnu cev završetka bezbedonosne barijere, iza njega je na, sigurnoj, unutrašnjoj strani,  na trotoaru sedeo, kao kip isklesan, pas, svetlobraon boje, mešanac  Vižle i Vajmeranera, potresno cvileo isprekidano, tužno, skoro jodlajući. Nadomak kučeta stajale su samo, slozeno, stvari koje je crnokosi četrdesetogodišnji bradati čovek srednjeg rasta, normalnog stasa, sa istetoviranom crvenom ružom na levoj strani grudnog koša u visini srca, skinuo neposredno pre prelaska na usku opasnu ivicu nadvožnjaka za pešake, videlo se, bio je uzbuđen, kupulatorni organ, omiljeni rajski mišić, bio mu je u nepomičnovodoravnom prkosno čvrstom položaju, iz profila je delovao kao veštac koji je uzjahao metlu, verovatno  nesiguran, neodlučan jer je čas jednu pa drugu ruku odvajao od gelendera pokazujući time da bi mu pomoć, možda, mogla koristiti u datom stanju, psihofizičkim okolnostima, situaciji, da do odluke dođe, baš tada, iznenada, odjednom se naglo okrenuo, naprstio se nogama na ivicu obrnuvši kulus, gde su se jasno uočavali neosunčani delovi debelih mišica, znatiželjnoj, začuđenoj, uplašenoj, raznorodnoj, publici koja ga je netremice gledala od početka svlačenja odece, ispod u više predele okolobrdovitog grada stremećeg nadvožnjaka, gde su se prostirale okretnice i autobuska polazišta gradskog prevoza više prigradskih linija, koja je čekala, izlazila iz prispelih autobusa skupljala se kao onda  5. januara 1968, na Hradčany – ma u Pragu, pa ukopano nemo iščekujući nešto stajala. Nebo se oslikalo izasivilaprobijajućesunce nesunčano kao na slici “Hanibal prelazi Alpe” Vilijama Tarnera nabojnoosećajno ranoposlepodne, iz daljine, sve razgovetnije, čulo se, jetko zavijanje, bingbongovanje, jaukolikovanje, troglasno nesinhronizovano, hitajuce upozoravajuće, za uvo, neprijatno čujni zvukovi iz trubolikih zvučnika auta vatrogasaca, hitne pomoći, milicije, na okolnim spratnim kancelarijskim prozorima bečile su oči kičasto našmikane sekretarice mnogobrijnih advokadskih kancelarija Hopfsgartnera koje su se nalazile pored samih nadvožnjaka u novoj belomermerno oblozenoj, nalik oblikom, formom, palati Saveznog izvršnog veća u velikoj zemlji, zgradi. Iz gornjeg pravca vijugavog nadvožnjaka, iza krivine, visokim drvećem obraslog brdovitog predela mnogonacionalnog grada, sporim lakim korakom silazila je krupna  muska osoba u pariškoplavobojnoj trenerci crnozelenim patikama sa fluoroscentnom žutom debelom linijom na ivicama đona i sivojaknokapuljačom na glavi odajući potpunu odsutnost, nezainteresovanost za dramatičnu situaciju i okupljenu raznodobnu masu ispod na suzoobliknom stometarskom platou sa estetskimontiranim pravougaonim hromirano providnoplastičnim čekalištima za autobuse, obrazi  posmatrača, nenamernih stasista, psihofizičkog ”hepeninga“, ”performansa“, samoubistva, bila su okrenuta, poput rascvetalih suncokreta suncu u zenitu, nagoj crvenoružom tetoviranoj osobi na ivici, na tom delu, dvadestmetarski visokog nadvožnjaka, većina je zaprepašcenostrahujuće raznolikim gestovima, glasovima, pokretima sa nevericom posmatrala, drugi su ne skidajući pogled sa visine međusobno, više u bradu, pričali, Turkinje odevene od glave do pete sa maramama oko glave ufašlovanim da im se samo lica vide u dugačkim do zemlje žgana umbrastobojnim mantilima, nalik ibercigerovima, sitnoj deci su rukama oči pokrivale, uglavnom su svi mobilne telefone imali u rukama drzeći ih uvis uperene nadvožnjaku ili na uvetu, dvoje metalikanaca, prepunih nitni, lanaca, eksera na svojim crnim imitirajucekožnim odećama sa vasionskim frizurama u duginim bojama na delovima glave pirsinzima u nosevina, bradama, obrvama, ljubili su se ispod tridesetmetarskog visokog cera glumeci jednodomnost, heliofilnost, anemofilnost, uopšte ne konstatujući događanja u svojoj okolini, činilo se da njihove četiri ruke drze jednu zavijenu cigaretu ”trave“, čiji se vrh vedroneboplavobojno dimi, prinose usnama, koje se u imitirajućem ogledalu ogledaju, iz nje naizmenično dim povuku, zatim se spoje, kao hobotnica koja se za kamen boloa kracima vakumira, i tako odu u svoj nepovrat krošnji okerastih listova u visine gde su se nadgraktavala dva crna gavrana iritirajuće, kreštavo, glasno, zloslutno, nalik epskoj pesmi Car Lazar i Carica Milica. Ispod nadvožnjaka je dobrokondicionalna žena u godinama, obučena, verovatno namerno, viseslojno, u raznobojne odevne stvari duže kraće šetala, zastajkivala, sedala, klečala, klanjala se, širila ruke, tapšala, sve vreme govorila, bogovala, smejala se, zaplakivala, našta niko od prisutnih nije obraćao pažnju, da li zato što su je mnogi znali, tu često sretali, ili je scena, drama, na nadvožnaku životna namera, a ne gluma, biće da su po ponašanjima, izrazima mimikama lica, na platou, bili uvereni da se muškarac na ivici nadvožnjaka, kome se krupnisivojaknokapuljičasti približio na petnajstak koraka, životno odlučio, mišić ljubavnog uživanja mu je klonuo, uvukao se, izgubio moć, volju, snagu, želju, ružotetovirani je gledao u sivuljaste visine čekajući taj znak da pukne, prasne, svugde, u njegovoj glavi, telu, duši, mišićima, taj znak koji mu je obećan nekad davno ili možda baš toga trenutka, urlikojauk sirena zaglušio je masu koja je kroz sredinu prostora napravila razdeljak za propust vozila za pomoć, našta se tetovirani naglo okrenuo, izgubio ravnotežu, okliznuo. Žganaunbrastobojni, nedovoljno  uhranjeni pas, sa okruglom rupom u središnjem delu desnog uva, kao da mu je zrno iz Poluautomatske puške – PAP 7.62 mm M59 tu prošlo, koje nekontrolisano visi, oklembesilo se, od levog izgleda duži, koji je do tada skulpturalno sedeo, tiho zavijao, jodlao setno, naglo je skočio, otvorenim čeljustima iskeženim zubima, pribivši se sasvim uz niznorešetkastu ogradu, proturivši glavu kroz slobodan prostor, rupu, pored dve mladograškastobojne uspravne metalne šipke, sasvim blizu betona gde su se još, samo  pogledom sa nadvožnjaka, videle zgrčene šake golog bradatog koje su obuhvatile, držale, za donje delove dveju trosantimetarskomernih okruglih cevi ograde, urlicima, počeo rafalno da laje, nestižući od straha, žestine, izgubljenosti, panike, vazduh da udahne, sa platoa ispod nadvožnjaka čulo se, kada se tetovirani iznenada, nenamerno, okliznuo sa uske ivice i poleteo nadole, prvo jednom snažno raznotonalno uhanje zatim u kratkim razmacima tri puta, poput vulkana Etne kada je 2013. godine proradio na Siciliji, velike glasovne potrese sa izmešanim jaućima, plačem, urlicima, nekontrolisanom vikom, neidentifikovanim zvukovima, jetkim topotom đonova cokula, poput zvonkih odjeka kopita konja objahanih policajcima, ispred i oko Američke Ambasade kada je masa protestvovala horskim skandiranjem ”Trst je naš“, ”Dupe damo Trst ne damo“, izazvan trčanjem šest vatrogasaca, tri milicionera, dokrora hitne pomoći, i pomoći radih pojedinaca, vremešna žena u dobroj kondiciji spustila se potrbuške na beton pokrivši  uši sakama, nervno manje stabilni su tog trenutaka okrenuli lica suprotnim smerovima od nadvožnjaka da ne vide, osete uživo scene poput audiovizuelnih doživljaja na projekcijama, stravoužasavajućih, akcionohoror filmova, jedini pešak na nadvožnjaku, prividno nezainteresovan, odeven u parisko plavobojnu trenerku u višeskoku je, kao  Daniel Ahearn one 1909. godine u troskoku, doskočio do čvrsto zgrčenih šaka visećeg golobradatog, kleknuvši, uhvatio mu čvrso obe ruke iznad šaka moleći da se jednom nogom zakači za sigurnosnu ogradu nadvožnjaka, na šta goli nije reagovao, samo je ispravio šake, pustio metalne šipke, počeo slabomlazno da urinira niz desnu nogu, kuče se udaljilo unazad ne prestajući bežamorno da laje, ružotetovirani je telo beživotno potpuno opustio, sada ga je samo poslednjim genima snage držao višeskakač, koji je vikao upomoć jer mu snaga potpuno nestaje, odozdo sa leve strane nadvožnjaka trčanjem su hitala trojica raznovisinskih, po žestini trčanja, mladih ljudi u pravcu držeceg visećeg dua, dvoje metalikanaca su se odvojili od sebe i stabla cera i pošli nadole izašavši iz kadra događanja na platou i nadvožnjaku, skakač je golom, zbog nedostatka snage, ispustio desnu ruku sada uhvativši obema levu  kompletno se grudima, glavom, naslonivši na sigurnosnu ogradu da bi težinom svog celog tela pomogao sebi i omlitaveloopuštenom da ga do ikakve, nekakve, pomoći uspe držati, trojica neistovisinskih još su daleko da bi im pomogli, hor se ori na platou drži ga, drži ga… Iz ruku višeskakača lagano klizi ruka gologa bespomoćno, dok sasvim nije isklizila. Tišinagroba je zavladala prostorom oko nadvožnjaka, sve je stalo, poput zaustavljenog usporenog snimka trke na sto metara, na giga-projekcionom ekranu stadiona, kada je pažnja posmatrača usredsređena, isključivo, na tačku, detalj prelazaka pobednika linije cilja, sve se zaustavilo, oblaci, oči, pokreti, ptice su zastale u letu, reči u moždanim vijugama, dah u ždrelu, grkljanu,  samo život prisutnih, na platou, nečujno pulsira, vegetira, podseća na Karla Hofmana iz Bergisch Gladbach-a, nemačkog poslovnog čoveka u penziji, čija je supruga Margita dolazila svaki dan u posetu, u isto vreme  13:37 časova, u Lenepsku desetospratnu svetlookernobojnu moderno opremljenu regionalnu bolnicu, gde je Karl duže vreme boravio, ležao, zbog zapušenja  krvnog suda okolosrčanog mišica, i donosila mu stalno identične, istooblikne, četrdeset osmu, bliznakinjačaste zelenožutooranžastocinoberastemarelakarminobojne jabuke, senior Hofman nizak rastom, oštrokosi kratkoošišani mestimično sed sa džogingkondicionalnim, mišićavim negovanim, dobu nepriličenim, telom je znao, osećao svakim delićem u telu, genima, porama na koži, mirisu ozona, kada će se Margit pojaviti na caklećeglatkasto visokosjajno lakiranim belobojnim lakopokretnim masivnim vratima sobe intenzivnog kardiovaskularnog odeljenja, imao je duguljasto dobroćudno lice, glatko, uvek sveže obrijano, sa malo bora, oči, koje su nekada zavodile, sada malo smanjene u uglovima, oblikom iste, poput vodoravne velike suze, bistre, mile, plavičaste, pri krajevima šarenice sivkastoružičaste svetlije, usne pravilne, popunjene, krajevi usana se prostiru malo duže od kanona, zamišljene uspravno spuštene linije iz zenica, za osmeh, smeh, prijatno druženje, odgovarajuće, bio je pričljiv, iznutra iz sebe vedar, plašljiv bolesti svoje, što nikada nije pokazivao Margiti, voleo ju je, poštovao, više od boga u koga je verovao, trudio se i uspevao da ispuni sva njena očekivanja, želje, osećanja, koja nisu bila velika, živeli su sveimajuće skromno, povučeno, uzdržanodruštveno, sa mesečnoskupnim prijateljima sa kojima su se sastajali, svake  poslednje nedelje mesečno, u restoranu ”Zelena  guska“ kod Hansa Ditriha u baroknoj kamenoj kući Gradske većnice Solingena, prepune raskošnih detalja, natrpane scenskim inovacijama i pokretima, imali su kucu u Remšajdu na otmenom brdu, u ulići Hidenburg broj 23, odakle se sa baštenske terase, ako je kristalno vedro nebo pa se daleki horizont otvori, mogla videti Katedralna crkva Svetog Petra i Device Marije u Kelnu, koja je šest stotina godina građena, čuj Margit, šest stotina godina, koliko ljudi ju je gradilo, možda sto hiljada njih, a radost završtetka rada nikada nisu osetili, govorio je Margiti uz jutarnji čaj od kantariona, držeći je za ruku isto onako nežno, toplo, lahorno, kao kada su se u Katedrali 1965. godine venčali. Margit je bila jevrejskog porekla zvala se Epštajn, upoznali su se u Šiofoku glavnom gradu Balatona gde je Karl došao zahvaljujući prijatelju Beli, mesaru Kompanije PIK iz Segedina, koji je 1960. godine boravio tri dana službeno u fabrici noževa Karla Güde-a u Solingenu i tu se slučajno, u prolazu, upoznao sa Karlom Hofmanom u restoranu fabrike kada je nespretno poručio kobasicu sa karijem, koja mu je skliznula iz tanjira, on ju je zgazio i na senfu se okliznuo, pao, Hofman mu je tada pomogao da ustane i očisti usenfirane pantalone na zadnjem levom debelom mišicu, koji mu je poslao garantno pismo kao poziv za jednonedeljni boravak u Mađarskoj, Bela Havaši je bio veliki prijatelj sa Epštajninim ocem Otom, koji je pre rata radio u izraelskoj Hapoalim banci u Budimpešti i posedovao svetlorozebojnu malu vikendicu sa baštom u Šiofoku pored Havašijeve svetložganaumbraste, Margit je ostala jedinica, majka joj je prestala da živi na porođaju šest dana posle, otac nije želeo ponovo da se ženi, zapatio se zauvekno za Zoltan Marijom suprugom i Margitinom majkom, bio je pedantan, iskren, pravičan, ne strog ni popustljiv u životu, vaspitanju Margite, ona je veoma skladno, negovano, skromno, neističuće, vaspitavano dete, devojčica, devojka, supruga, bila je izrazito lepa, graciozna, kovrdžavo crnokosa, stasita karlovisinska osoba, imala je hernadivazno duguljasto, zaobljeno lice, duge tanke crne obrve, isticajne trepavice koje su poput kineske lepeze štitile velike, uvek radoznale oči divljokestenjeve boje, koje i najmanju sitnicu uoče, usne je nasledila od majke i od Marije sa Mikelanđelove skulprure ”Pijeta“, od poznanstva sa Karlom živela je samo za njega crpeći radost, sreću, sve blagodeti zemaljskog života od njegove odanosti, ljubavi, sveukupne pažnje. Toga dana je otvorila teška belolakirana vrata bolničke sobe u svoje vreme, nežnoosećajni blaženi osmeh krasio je njeno izvajano lice, oči su joj sijale jedvačekajućim blaženim zracima, poluzakoračivši, još nogom u vazduhu, videla je da Karl ne sedi na krevetu onako kako je do tada uvek činio kada je nju čekao. Tada je širom otvorila vrata, zakoračila još jedan korak u sobu, držeći se, još čvrsto, levom rukom za ovalnu hromiranu kvaku, glavu je okrenula ulevo, sasvim iza vrata, gde je stajala česma sa pravougaonolikim većim belim keramičkim lavaboom iznad kog je visilo jajoliko metalno uramljeno, verodostojnoliko, ogledalo, koje su bolesni iz sobe koristili, ako su mogli, hteli, za manja lična vizuelna i druga doterivanja, neophodnu ručnu, oralnoobraznu, glavošnu higenu, kada je konstatovala da Karlo ni tu nije, glavu je polako, nadajno, vraćala udesno u pravcu kreveta, zadržavši  kratko strahoispitivački pogled, koncentrišući sluh do maksimuma, na odškrinuta vrata toaleta, pored lavaboa desno, u taj tamni polumetarski razmak, da u tom delu možda čuje zvuke ili vidi očekivanu, željenu pokretljivost i time uspe da smiri, uravnoteži sve u sebi, potmuli bol u bilima, muklo, rastuće bubnjanje u ušima, ubrzani ritam srca, jako drhtanje tela, koje je obuzimalo i od kog su joj kolena klecala, obezbedi dodatnu količinu kiseonika u plućima kog joj je sve više manjkalo, i konstatujući da ni tu nema nikoga, glavu je sasvim ispravila, pogled joj se zaustavio na prostranom dalekom vidiku, kroz veliki podnoplafonski zidni prozor, koji se prostirao paralerno iza Karlovog praznog kreveta, videla je sebe na horizontu kako se iz peska stvara, majku koja joj se iz daljine, blagosetno, smeši, maše, pa potom u svumatu sasvim nestaje, oca koji nad njom, bolesnom, bdi toploglasno tiho, altom, smireno, ubedljivo, milozvučno, sporo, tečno čita, držeći joj ruku, po obrazu nežno mazi, kako ovce tamo jedu samo crvenim mirisom omirisano cveće, bilo ono bodljikavo ili ne, udav je progutao bez žvakanja slona, kada se to nacrta, svi odrasli kažu, crtež uvek mora da liči na šešir, mali prinčevi u Sahari žive na asteroidu ili planeti malenoj kao kuća, s tri vulkana (dva aktivna, jedan ne) i ružom, to sva deca znaju, odraslima to brojevima B612 mora da se kaže da bi razumeli, „Pustinju to ulepšava što se u njoj negde krije bunar…” , videla je zatim toplookerbojni vreli isparavajući pesak u zenitu sunca na kraju daljine, otiske svojih stopala koja po njemu trče i odmah stapaju u krila koja u visinu pokušavaju da lete, osetila je žmarke u predelu bedara i čula mirni odlučni zov nepoznatog eho glasa iz dubine svetlosti k njemu, Balaton kao ogromno pokošeno zrelo pšeničnobojno more koje se uvalama, fjordovima do Remscheida prostire i tu u Lenepu do bolničkog prozora podiže, u usne Karlove pretvara, na oknu željno mokrim šumom je zove, palate Budima gde se sa Karlom šeta,  ljubi, ushićeno srećnovoljeno priča, tri koraka zapleše, na grudi mu se pripije, sve na svetu ima, ogledalotečni smireno smirujući pariškoplavi Dunav ispod Lánchida u rani sumrak i bacanje jedne zauvekne zajedničke želje u njegov zmijniodtekući tok pre odlaska u novi život, svet, onda je sve ispred nje nestalo – vidik, prozor, soba, svi ostali detalji okolo, ostao je krevet, Karlo na njemu venčano obučen sedi jabuku u rući neprirodno drži okrenutu prema dole kao akvarelom naslikano, lice mu stoji, kosa mu je žuta poput oreola, donju mu usnu poput marionete nešto pokreće, on ne priča, ali mu ona čuje glas, zakorači prema njemu, pusti ruku sa kvake, otvori usta da duboko udahne jer vazduha nema više, snaga joj noge ne drži, pokuša nesto da kaže, glas više svoj, nikakav, ne čuje, vidi samo jednu tačku kao daleku svetlost koja nestaje, stropošta se pored vrata otvorenih usta, očiju bez sjaja, iz tašne pored desne ruke zastala je zarobljena virujuća četrdeset deveta jabuka. Karlo se tog jutra, 13. maja, posle nekoliko noćnodnevnih nemirnih, nesanih, potmulo bolnih, iscrpljujućih, neizvesnih odživljavanja, strahom iščekujućeg poboljšanja sveukupnog stanja, probudio čilije, vidljivo veselije, zbog osećajnoosetljivog poboljšanja stabiliteta organizma, boljeg funkcionisanja svih delova tela, u osvit zrakova zreloprolećnog, uvek istosmerno uzlećućeg, ranoizlazećeg sunca sa izkrokiravanjem vedrog jutra. Znao je on da je osnovno za lečenje relativno stabilizovanje njegove bolesti, koronarna bolest srca, produvavanje koronarnih arterija, da to više nije mogao odlagati, iako je do pre tri dana, kada je došlo vreme biti ili otići precima, svaki put zbog ogromnog svog straha, psihičke, nervne, ukupne mentalne nepripremljenosti, radi velikog rizika koji su mu lekari, kada su mu papire donosili za potpis, saglasnosti sa terapeutskim zahvatom, intervencijom, do najsitnijih detalja svaki put, redovno, predočavali. Tada je na očenašku molitvenu molbu Margite, na kraju, dragovoljno potpisao, kao onda u Remscheidskoj skupštini grada kod Zülke, slononoge matičarke. Sada je ispravio gornji deo tela u sedeći položaj, postavio iza leđa jastuk, proverio udobnost naslonivši, odslonivši se nekoliko puta, ostao u naslonjenosedećem položaju sa glavom okrenutom u pravcu plafonskopodnog celozidnog prozora koji je pružao vidik na talasaste blagokosne starošumovite slikovite bregove okolotrigradomeđije, gde je sa Margitom nebrojano prilika kondicionirao, šetao, sedeo, relaksirajuće tonove prirode slušao, lagano je spuštao očne kapke da bi mozgu pustio na volju i sliku fatamorganski možda video, Müngsten most, koji je bio remek-delo svog vremena viktorijanske ere inženjeringa, Antona von Rieppela, i onaj srcoliki kamen koji je našao, poklonio Margiti, na obali uskog, na tom delu žuborom tekućeg “kamenog“ Wuppera, ispod sto sedam metara visokog lukolikog mosta svetložganaumbra boje, pored zarđale metalne šipke koja je davno iz mosta ispala, na nju se sapleo i smešno na leđa pao kada ju je u naručje podići hteo prilikom prvog dolaska, posete Margite u Rmescheid, Solingen, Wuppertal. Tada su se valjali, smejali, neusmereno i u cik-cak trčali, nadvikujući se voleli, ginisovski ljubili, neprestatnom nesmrtnom životu radosti radovali, jedno drugom sto puta obećali, verovali, da će večno tako biti da niko, ništa, nikada ne može njih u njima promeniti. Brzo je prekinuo te njemu psihički veoma potrebne misli, koje nije znao da objasni sebi, zašto su baš sada došle, jer se zaprepašćeno štrecnuvši setio da se jutros, prilikom prvog otvaranja očnih kapaka, posle spavanja, nije pomolio kao što je do sada to uvek redovno činio. Otvorio je oči, sada tabularazeći gledao u nevidljivi, neidetifikovani vidik kroz panorama prozor, koji je zamaglio njegovu koncentraciju na izgovorene reči u molitvi koje je govorio veoma tihimpotresnim glasom nekom koga je samo on znao… Nemoj još sada, preklinjem te, nemoj, omogući nam još da živimo, vidiš da joj trebam, moilm te, usliši me sada, kao što si do sada kroz život to činio, znaš, nemoj, molim te, nemoj, nemoj… Pa sve to, opet, ispočetka, istim rečima samo u drugom rasporedu, polurečenica, spojenih preklinjanja, molbi, pojedinačnih reči, čitavih desetak minuta. Tom prilikom se u drvo pretvorio poput Wood Bodhisattva, Jin Dynasty /1115-1234/ skulpture. Samo mu je donja usna mrdala tako kao da je neko drugi mehanički pokreće. Posle velike vizite, koja je toga ponedeljka dosta kasnila, konstatovano je, posle pregleda snimaka, da mu je postinterventno stanje stabilno, u relativno laganom poboljšanju. Kada je ostao sam, Karlo je, uzbuđen, veoma zadovoljan, razmaženo srećan, počeo veoma oprezno sporim stopnim koracima, iako još nije smeo, da korača po sobi vežbajući veliko iznenađenje koje je želeo Margiti, tog majskog ponedeljka, da učini. Oko 11:30 je seo na krevet. Ne zadugo posle, sa snežnobele dokrevetne futurističke natkasne uzeo je četrdeset osmu jabuku, Margitin dar od prethodnoga dana, i hteo da je mazno čisti. Nespretno mu je, zbog glatkoće, izkliznula iz ruke i dokotrljala se do vrata gde se naglavačke zaustavila. On je lagano dostopao do vrata, sagao se da je dohvati. Tada je osetio neverovatno jedak, snažan bol u grudnom košu, pokušao je da se ispravi, vrata otvori, uspeo je samo da jednom nogom iskorači u široki hodnik, gde su sestre raznosile svežu vodu za piće bolesnicima, i osetio da mu kroz usta, iako ih je širom otvorio, više ne ulazi vazduh niti izlazi glas. Tada je sve postalo crno pred njim i on je pao grčevito držeći naopako jabuku u ruci…

/nastavit će se/

Luka Murina: Intervju s političarem (II)

INTERVJU S POLITIČAREM[15]

 

Zvonim…

Nitko se ne javlja.

Zvonim opet…

Čuje se nešto živo unutra. Koraci… i otključavaju se vrata.

„Ej…drago mi je da te vidim.“ Zlatko me dočekao raširenih ruku.

„Ej…“ zakoračio sam naprijed. Samo da me ne zagrli…

„Dođi da te zagrlim.“

„Do – bro….“ tapšao sam ga po ramenu.

„Uđi, uđi… jesi za kavu?“

„Može.“

„Sad ću je staviti… Raskomodi se.“

Ušao sam u dnevni. Koferi su i dalje bili u istim položajima. Kabeli i dalje po svuda…

„Sabina opet nije kupila kavu… Može ona iz vrećice?“ iz kuhinje je dopirao glas.

„Može“, stajao sam nasred dnevnog boravka i nisam znao što bi sa sobom.

„Sjedni na verandu, sad ću ja…“ u pozadini se čula mikrovalna koja je odradila svojih dvadeset sekundi kuhanja kave.

Minutu kasnije stigao je i on.

Nelagodno sam se osjećao. Kao dijete koje se našlo u predstavi, a nije imalo što raditi.

Sjeo je. Laganim pokretom preko stola mi je gurnuo kavu.

„Hvala.“

„Nema na čemu, u moju kuću si uvijek dobro došao.“

„Hvala ti na tome. Nego, Zlatko… jel’ postoji neki konkretni razlog zašto si ti mene zvao na kavu? Jer što se tiče onog, mislim da sam bio jasan“

Iznenadio sam ga. Ili se samo pravio.

„Pa susjedi smo… Što mi treba razlog da te zovem na kavu?“

„Pa ne… Nego znamo se cijeli život skoro, a ti me sad odjednom zoveš na kavu.“

„Daj opusti se… Hoćeš zapaliti?“

„Neću, hvala.“

On je zapalio. Cigareta se nakon prvog dima vrtila po rubu pepeljare. Gledao je malo u žar, malo u polje pred njim.

„Zlatko… Što ti mama nije zalijevala ove jagode?“

„Jagode? Kakve jagode?“

„Pa ove jagode koje ti stoje pored prolaza.“

„Nemam pojma.“

„Prije par mjeseci nama je donijela par istih tih sadnica… Ima masu jagoda na njima.“

„A eto, ova je usahnula… Tako ti je to kod nas… Nikad se nema vremena.“

„Pa što je nisi ti zalio? Ti imaš vremena.“

„Ja?“

„Da.“

„Ne pada mi na pamet.“

„Zašto?“

„Imam pametnijeg posla.“

„Kakvog?“

„Što kakvog?“

„Pa kako ti provedeš dan?“

„Molim?“ uz politički pogled.

„Što ti radiš po cijele dane?“

„Nemojmo sad o tome…“ okrenuo je glavu.

„Nego o čemu?“

„Opusti se…“ ispio je gutljaj i šarao cigaretom po pepeljari. „Jesi razmislio malo o čemu smo pričali prošli put?“

„Ne. Rekao sam ti da…“

„I?“

„Pa rekao sam ne.“

„Dobro, ali…“ zastao je. Uzeo je dim. „Sigurno ti je prošlo kroz glavu.“

„Je.“

„I?“

„Odgovor je ne.“

„Tvrd si. To mi se sviđa“, mahao je s prstima po zraku.

„Jesmo završili s tim?“

„Tek smo počeli…“

„Tebe se baš ne da uvjeriti?“

„Po tome smo slični.“

„Zlatko, rekao sam ti. Ne zanima me i gotovo. Jel’ možemo o nečemu drugome?“

„Ne. Nisi dovoljno upućen, tako da ćemo morati još malo o tome. Mi… političari smo poznati po tome. Uvijek odradimo posao do kraja.“

„A da?“

„Da. Gledaj, mogu ti ponuditi nešto što nećeš moći odbiti.“

„Možeš, ali nećeš?“

„Mogu i ‘oću, ali moram prvo znati da li si zainteresiran.“

„Pa kakva je to ponuda koju ja neću moći odbiti, a da za nju prvo moram biti zainteresiran? Što se ne sporazumijeva da…“

„Nemoj sad cjepidlačit… Jesi zainteresiran?“

„Što da ti ja sad kažem? Kako bi mogao biti ne zainteresiran za nešto što ne mogu odbiti?“

„Mogu ti…“ stišao se. „Mogu ti srediti što god hoćeš. Uz minimalne troškove.“

„Ti to mene zajebavaš?“

„Najozbiljni sam.“[16]

„I to je ta tvoja ponuda.“

„Da“, ponosno se cerekao.

„Ok. Odbijam je.“

Iznenadio sam ga. Opet. „Kako to misliš?“

„Odbijam ju. To ti je ono kad nešto ne želiš i onda to odbiješ…“

„Pametnjakoviću… Dobro, reci mi, što te zanima?“

„Puno toga.“

„Reci nešto.“

„Recimo… volio bi ići na paraglajding.“

„Ok. Rješeno.“

„Ali za to mi ne trebaš ti. Imam skupljene pare, samo moram otići…“

„Dobro, nemoj sad ti mene zajebavati, što želiš?“

„Ništa ne želim od tebe…“

Stisnuo je usnice i klimao glavom.

„Zlatko, daj ti meni reci nešto?“

„Štogod.“

„Koji ću ti ja kurac?“

„Kako to misliš?“

„Što ću ti ja tamo?“

„To sad ne možeš shvatiti.“

„Ok. Ništa onda. Idem ja…“ dizao sam se od stola.

„Ne, ne… sjedni, molim te.“

„Mislim… nemamo što pričati, ako je ne mogu ništa shvatiti, a ti mi ne možeš ništa reći.“

„Ok, fer…“ uzeo je zadnji dim cigarete i ugasio ju uvježbanim pokretom. Gledao je kroz prozor.

„I?“ pravio se da me nije čuo. „Zlatko?“

„Molim?“

„Daj koji kurac, hoćeš pričati ili što?“

„Razmišljam malo…“

„O čemu?“

„Pa o odgovoru.“

„Znači ti ne znaš što ću ti ja tamo?“

„Ma znam to…“ zamišljeno je gledao van, „… nego ne znam kako da ti to sročim.“

„Ovo mi ne miriše na dobro.“

„Opusti se…“

„Opušten sam.“

Palio je novu cigaretu.

„Ali bi se ti mogao malo opustiti“, trznuo se kad sam to izgovorio.

„Ne pričamo sad o meni…“

„Možda bi trebali.“

„Zašto?“

„Ako već inzistiraš na ovome čemu inzistiraš, o čemu ćemo pričati ako ne o tebi?“

„Zašto?“

„Pa kako drugačije da ja dobijem uvid u sve to, ako ne preko tebe?“

„Nisam ja to tako zamišljao…“

„Pa radije počni…“

„Ok. Rođen sam…“

„Daj odjebi, stvarno ću otići.“

„Nemoj, slušaj me… Nismo s Marsa pali, jel’ tako? Tako je“, zauzeo je politički stav.

„Dobro…“

„Treba mi netko takav.“

„Kakav.“

„Takav. K’o ti.“

„Ok. Zašto?“

„O tome sam već prije razmišljao, ali nisam znao kako to isfurati.“

„Daj, Zlatko, o čemu ti pričaš?“

„Gledaj, ti možda znaš nešto politici, ja sam ti nešto rekao… Ali nije to ni blizu tako.“

„Nego?“

„Treba preživjeti, zato mi je to tebi teško opisati.“

„Ma o čemu ti?“

„Zajebana je ta politika. Treba opstati, a stvar je da je svima tako. Svi žele na vrh.“

„Dobro, i?“

„Pa ja to želim malo više…“

„Jebi me ako je vidim kakve to ima veze sa mnom.“

„Ima vjeruj mi.“

„Kakve?“

„Gledaj… Mi se znamo skoro cijeli život i znam da me ti ne bi zajebo…“

„Kako bi ja tebe mogao zajebati?“

„Teško, ali opet… nikad ne znaš kad ti slijedi nož u leđa.“

„Zar i ti, sine Brute?“

„Molim?“

„Nema veze. Dobro,i?“

„Pa to je dovoljno.“

„Daj, ne seri. To opet nema nikakve veze sa mnom.“

„Kako nema?“

„Pa za to možeš naći bilo koga ‘ko je u stranci već.“

„Da, ali nije to tako jednostavno.“

„Opet ti…“

„Ma da, ali nije…“ gasio je do pola popušenu cigaretu. I odmah zapalio novu.

„Daj, molim te, objasni mi.“

„Pa upravo to. Što ne znaš. Svi u stranci znaju zašto nije jednostavno“, šarao je pepeljarom.

„Slušaj. Ako ne prestaneš govoriti u tim tvojim… političkim kodovima, ja ću stvarno otići.“

„A, jebiga… Profesionalna deformacija“, nasmijao se i uzeo dim. „Ne znam drugačije.“

„Ajde, imaj obzira prema nama nepolitičarima. A? I reci mi što ću ti ja.“

„Stvar je u tome…“, dim cigarete. Naglašeni politički stav, „… da ti pitaš pitanja, stalno… i znaš postaviti pitanje koje zbuni sugovornika…“

„Ej, stani… rekli smo da nećemo o meni, nego o…“

„Ma da, ali… i pričamo o meni…“

„Kako?“

„… jer Meni treba jedan takav…“

„… ali, rekao si da nije dobro postavljati previše pitanja…“

„… da, ne stalno, ali pravoj osobi postaviti takvo pitanje u pravom trenutku… Neprocjenjivo.“

„Ma šta?“

„Pa to… neprocijenjivo.“

„Pa što ga onda ti ne postaviš?“

„Pa jer mi ne bi palo na pamet, a i bitnije od toga… E jebote ovo je teško za objasniti, ali… poanta i je u tome da ga je ne pitam to pitanje…“

„Gubim te…“

„Recimo, ako ti postaviš nekom takvo pitanje, taj netko najvjerojatnije neće znati odgovor…“

„I?“

„I pada mu priča u vodu.“

„I?“

„Pa daj skuži više…“

„Što?“

„Pa mene nećeš pitati ta pitanja i moja priča ne pada u vodu. Kužiš?“

Iznenadio me. Ali, ono, stvarno me iznenadio. Ostao sam bez riječi u najdoslovnijem smislu riječi.

„Jel’ kužiš sad?“

„Ma kužim, ali…“ zastao sam.

„Reci…“

„Ne znam što da ti kažem…“

„Što nije jebeno?“

„I nije baš…“ zamislio sam se. „Nisam se predomislio, ako te to zanima.“

„A jesi neki… Dobra je ideja…“ i njegov pogled je nestao u polju. „A ti?“ prekinuo je tišinu i rukom krenuo prema kutiji cigareta.

„Što ja?“ i dalje sam gledao u polje.

„Pa ono, koja je tvoja priča?“

„Nemam ja priču“, stvarao mi je osjećaj neugode.

„Svi imaju priču. Znam da ti nije san biti političar, k’o i meni, ali što ti želiš?“[17]

„Puno toga, ali ništa ne uključuje takve slične ambicije, poput tvojih.“

„A sad si mi sve rekao“, zapalio je cigaretu.

„Kakvo pitanje, takav odgovor.“

„Dobro, koji ti je dugoročni plan?“ djelovao je isprovociran.

„Nemam plan uopće. Radim što mi se u tom trenutku isplati.“

„Pa ne možeš tako.“

„Mogu.“

„Možeš, ali će te uvijek netko jebati“, ispuhnuo je dim.

„Vrlo vjerojatno“, ispijao sam zadnji gutljaj kave.

„Pa jesi ti lud?“

„Možda i jesam. Ali bolje biti lud, nego ludi političar.“

„Zajebavaj se ti, ali znaš da sam u pravu.“

„Ok, kužim što želiš reći. Prošli posao su mi bile klime i šef me dobro izjebao. Prijavio sam ga inspekciji i možda ćemo na sud. Svakoj budali svoje.“

„Opa, zajeban si ti igrač“, gasio je cigaretu.

„Ma i nisam, ali taj kreten Mladen je stvarno uspio isprovocirati najgore iz mene…“

„Mladen? Mladen Totić?“ nasmijao se.

„Naježim se kad čujem to prezime. Da. Odkud ga ti znaš?“

„Ne znam ja njega, ali sam čuo svašta. On je bratić jednog starijeg kolege.“

„Što si čuo?“

„Ma stalno je u nekim problemima. Pa mu prijete, pa sudovi, pa sve to mora Vinko rješavati.“

„Vinko?“

„Stariji kolega.“

„Čekaj malo? Znači inspekcije, sudovi sve to zakurac?“

„Pa više manje da.“

„Daj nemoj me jebati.“

„A što si mislio?“

„Pa kako?“

„Uvijek se nađe načina. Malo tu, malo tamo, malo žalba, malo tužba, protutužba, troškovi, zastara… Nešto će upaliti.“

„Pa pička mu materina, ta konjina će se na kraju izvući.“

„Uvijek se možeš izvući, o tome ti ja pričam, to je bit politike.“

Zašutio sam. [18]Šutio je i on. Netom zapaljenu cigaretom vrtio je po rubu pepeljare.

U meni se zakuhao osjećaj bunta. Gledao sam ga dok je piljio u pepeljaru. Znao sam da nije on ništa direktno napravio, ali za mene je bio kriv. Morao sam mu vratiti.

„A koji je tvoj dugoročni plan?“ privukao sam stolicu i lagano se nagnuo prema naprijed.

„Molim?“ trgnuo se.

„Koji je tvoj plan?“

„Nije bitno. Koji god bude, to ću s Tomijem dogovoriti.“

„I to je to?

„Što?“

„Znači, recimo da mene zanima, ta vaša politika? Kako bi ja tamo, šta?“

„Ti bi regularno ušao u stranku, mi bi se pravili da se ne znamo, preuzeo bi pomalo strančke dužnosti i tokom vremena počeo provocirati određene ljude u određenom trenutku, a mi bi ti čuvali leđa.“

„Ali što bih ja to točno radio u međuvremenu?“

„Ma zaboravi na rad, kakav rad? Pa ne ideš zato za političara“, djelovao je uznemireno.

„Ali nešto moram raditi.“

„Ma lako za to…“ ispuhivao je dim.

„Ali što je to uopće?“

„Ma zaboravi na to… Imaš ti još puno toga za naučiti.“

„Znači, moram naučiti kako nešto ne napraviti. Zanimljivo.“

„Evo vidiš… radi ovakvih stvari mi trebaš. Ovako nešto plasiraš nekome tko nam ne paše i nakon toga svaka ideja ispada izvrsna. Eto, slučajno naša…“

„Tko ste to vi ?“

„Pa Tomi i ja, više manje… I? Jel’ ti sad to malo bolje zvuči sve skupa, jel’ mogu računati na tebe?“

„Ne.“

„Stvarno si u kurcu tip. A rekao sam ti sve što si htio čuti.“

„Dobro, nazovimo to tako. Ali stvarno, ne vidim se nimalo u tome, i dalje stojim iza svoje odluke.“

„Ne znaš što propuštaš… Tomi ima neke izvrsne ideje.“

„A koja je Tomijeva funkcija ono?“

„On je nećak od… ministra“, nasmijao se.

„Da, dobro, nego u stranci?“

„Pa rekao sam ti. On je nećak od ministra, gdje ćeš bolju funkciju.“

„Ali što on radi?“

„Sto mu ćoškova, opet ti s tim radom. Više si puta spomenuo tu riječ u ovom razgovoru nego što je inače čujem u mjesec dana. Objasnio sam ti kako to funkcionira i ti to i dalje ne možeš shvatiti, jer nisi još u politici. Ne znam zašto toliko inzistiraš na tom radu?“ klimao je glavom i duboko disao.

„Pa ne znam, počeli smo pričati o tvome poslu i normalno mi je da te pitam ‘Što vi točno radite’. Samo nikako da dobijem odgovor. Ili barem nešto slično odgovoru. Svako pitanje mi je završilo u slijepoj ulici, pa, eto, inzistiram na tome da mi kažeš što vi tamo točno radite. Osim ovih pizdarija…“

„Vi radnici stvarno ne možete…“

„Čekaj malo. Si to rekao: ‘Vi radnici…’?“

„Da.“

„A tko smo to mi, radnici?“ prekinuo sa ga.

„Pa vi… kako se ono zovete…. radnička klasa, proleteri“, otvorenim dlanom je pokazao na mene.

„A ti si…“ uputio sam na njega.

„Pripadnik buržoazije“, podignuo je bradu ponosno.

„Daj, Zlatko, ne seri opet.“

„Što ne seri?“

„Pa sereš.“

„Možda ja serem, ali to je tako. Najviše para imaju oni koji najmanje rade i obrnuto. Pa ti samo radi…“ pogledao me.

„Izvrtio si riječi do maksimuma…“

„Pa što ti je tu čudno?“

„Oprosti, ali mi je jako čudno da ti pričaš išta što ima veze s marksizmom.“

Trgnuo se.

„Kakvim marksizmom?“

„Pa nego o čemu si pričao?“

„Pa o politici, proleterima i… buržoaziji. Nisam ni spomenuo taj… marksizam.“

Dok je izgovarao riječi buržoaziji i marksizam, pokretom ruke bi mahnuo po zraku i pogledom pratio to nešto.

„Ali…“

„Slušaj, nemojmo sad ulaziti u neke duboke teme, ne da mi se više o poslu.“

„Sad ti se više ne da?“

„Ne.“

Osjećao sam se isprovociranim.

Naslonio se na stolicu i pogledom opet letio preko polja koja su se prostirala ravno ispred njega. Gledao sam u njega i pokušao shvatiti što zapravo on gleda. Nakon desetak sekundi sam shvatio što radim i oblio me val tjeskobe pa sam prekinuo radnju.

„Čitaš li ti novine?“ pitao sam ga.

„Pa i ne baš.“

„Internet portale?“

„Ne.“

„Knjige?“

Skupio je obrve i s polugađenjem klimao glavom lijevo-desno.

„Zašto me to pitaš?“

„Pa zato jer ne znaš ništa o politici…“ pokušao me je prekinuti, “…dobro, o politici u užem smislu riječi, nisi nešto previše informiran, nemaš fakultet, ne želiš raditi…“

„Što želiš reći?“ prekinuo me.

„Pa koje ti kvalitete nudiš na tržištu rada, ajmo to tako nazvati. Koje je tvoje znanje?“

„Opet ti s tim tvojim radom i znanjem, ti baš nikada nećeš shvatiti. Možda stvarno nisi za politiku. Ima ljudi koji su voljni raditi i imaju znanje i oni neka se takmiče na tržištu rada i znanja. Ja nisam jedan od njih“, pokazao je na sebe i podsmjehnuo se. „A oni neka rade i primjenjuju svoje znanje“, pokazao je na mene. „ Na meni je da to znanje i taj rad iskoristim na pravi način. Jer, odluke su ipak, stvar politike“, zadovoljno se namjestio.

„A na temelju kojeg znanja ti možeš donositi te odluke?“

„Nije ni bitno. Odluke su već donesene, ti moraš samo dignuti ruku i ako te netko nešto pita, reći što treba reći. Čista politika.“

„I to je to. Digneš ruku. To je tvoj uloženi rad.“

„Da…“ zadovoljno se smiješio. „I u određenom trenutku bi se taj rad trebao isplatit.“

„Kako to misliš?“

„Pa, mislim, da ne idem sad u detalje, ali doći će vrijeme kad će moje podizanje ruke početi imati cijenu. Službenu cijenu. Ispočetka manje, a poslije, nadam se, sve više i više…“ trljao je dlanove.

„A što misliš otkud taj novac?“

„Što ja znam“, ispuhnuo je dim.

„Misliš da to nisu nečije plaće u pitanju?“

Trgnuo sam ga iz njegovog lebdenja po marginama realnosti.

„Kakve plaće?“ uhvatio se za koljeno, ispružio prste kojima je držao cigaretu, podignuo je bradu, i evo ga: „O čemu ti pričaš?“ političar je nastupao.

„Pa ono, otkud te pare. Pale iz vedra neba da se plate političari?“

„Ma što ti pričaš? Kako možeš to govoriti?“ sav se uzjapurio i gledao me jako politički.

„Ok, dobro, što misliš otud pare da se plati tvoj glas?“

„Pa… i iz stranačkih fondova.“

„Pa zašto ti onda ne daju plaću i skrati se priča?“

„Ne ide to tako. Ne još, moram se prvo dokazati“, nakako je čudno iskrivio ovaj dokazati dok ga je izgovarao.

„Kako misliš dokazati?“

„Pa moram sudjelovati u jednoj akciji koja donese neke pare i glasove pa ću dobiti minimalac.“

„Akciji?“ ponovio sam njegov iskrivljeni govor.

„Ne mogu ti više reći o tome.“

„Tajnoviti Zlatko. O svemu priča, a ništa ne smije reći.“

Samo se nasmijao.

„Ali samo još jedna stvar, ako te mogu pitati.“

Opet me je pogledao politički.

„Nešto što si spomenuo…“

„Što?“

„Pa rekao si da je na tebi da to znanje i rad, nas radnika, ti, političar, iskoristiš na pravi način“, naglasio sam nas i ti.

„Da.“

„Znači dizati ruku po naredbi je taj pravi način?“

„Nemoj me opet s tim. Znaš kako to ide. Odluke su stvar politike.“

„A što je po tebi politika?“

„Pa to.“

„Znači ti doslovno dižeš ruke u određeno vrijeme i za to bi trebao dobivati pare.“

„Nadam se.“

„Mi se ne razumijemo ovdje, Zlatko. Između ostalog, te pare je netko zaradio, to si trebao naučiti na ekonomiji.“

„Da.“

„Ali taj netko nisi ti.“

„Nego tko?“

„Pa radnici koji se trgaju da prehrane obitelj. I radi takvih stranačkih fondova ne dobivaju plaće po par mjeseci. Jer misliš da je to realno za sagledati?“

„Pa je, ali ne ide to tako.“

„Nego kako?“

„To stranka rješava“, mahnuo je rukom i skrenuo pogled.

„Da, znam da to stranka rješava, samo pitanje je kako.“

„To nije moj problem. Ne mogu se ja petljati u stranačke financije i odluke, rekao sam ti, ja sam tu da dižem ruku i sasvim sam zadovoljan kuda to vodi. Samo da eliminiram još taj ostali rad i …“ stisnuo je šaku.

„Znači, apsolutno te ne zanima što se događa oko tebe.“

„Zanima itekako.“

„U kojem pogledu?“

„Pa… ono, prepoznati dobru priliku. S kim i šta, kužiš?“

„Jasno, ali znači samo i isključivo osobni interes.“

Nije mi odgovorio. Vrtio je žarom po rubu pepeljare i gledao negdje pored mene. „Pa više-manje da“, nadovezao se nakon kratkotrajne tišine. „Kad pogledaš, što mi u životu preostaje osim toga. Navikao sam na te pare i moram ih imati. Kakav je to buržuj bez para…“

„Rekao sam ti da prekineš s tim pizdarijama. Jesi ti svjestan da će ti starci jedan dan ostarjeti i umrijeti?“

Pogledao me je. „Jesam.“

„I da ti, nakon što potrošiš njihove zalihe, moraš preživjeti kao političar, po zanimanju.“

„Da, jasno mi je.“

„Jesi li ti svjestan koliko je to para u pitanju?“

„Pa ono.“

„Je li ti znaš koliko tvoj stari zarađuje?“

„Otprilike.“

„Je li ti znaš koliko je prosječna hrvatska plaća?“

„Otprilike.“

„Pa gdje ti misliš takve pare zgrnuti, ako ne radom. Završiti ćeš u zatvoru.“

„Neću. Političari ne završe u zatvoru.“

„Završe, završe.“

„Oni pravi ne.“

„Zlatko, zajebati ćeš se tek tako.“

„Neću.“

„Pa ti tvoji stranački kolege, nisu oni od jučer. Jebe se njima za tebe.“

„Ne možeš to govoriti, ne znaš što ja znam.“

„Istina, ali ne možeš mi reći da imaš povjerenja u te ljude.“

„Imam. U neke od njih.“

„Daj, ozbiljno?“

„Imam.“

„Naivan si.“

„To nije tvoj problem.“

„Pa možda i je“, naslonio sam se laktovima na stol i dlanovima podbočio bradu. Gledao sam ga ravno u oči. Ispočetka me nije shvatio. Onda je polako zakrenuo glavu.

„Ma što ti pričaš? Kako je to tvoj problem?“

„Pa, kako si ti to divno rasčlanio marksizam na proste faktore i podijelio nam uloge radnika i vladara, na meni je, kao radniku, pravo da znam kuda idu pare koje ja dam vladarima ove države.“

„Ja nisam spominjao marksizam i ja mislim da to nije tvoje pravo“, lupao je kažiprstom o stol.

„Možeš ti misliti što hočeš, ali kad ti se milijuni radnika digne na noge, brzo ćeš promijeniti mišljenje.“

„Ma što ti pričaš?“

„Jebote, Zlatko, dok se ti igraš političara, dobro ugojen od strane staraca, država je u žešćem kurcu.“

„Dobro, i?“

„Pa jel’ se pitaš zašto je kurcu?“

„Vjerujem da ćeš mi ti sad reći“, uzeo je dim i pogledao kroz prozor. Pravio se da ga ne zanima razgovor.

„Pa radi takvih k’o i ti.“

Zastali smo. Spustio je cigaretu na pepeljaru i pogledao me. Nije mogao vjerovati što sam mu rekao. Nisam ni ja.

„Što si rekao?“

„Čuo si me.“

„Čuo sam nešto, ali ne vjerujem da si to rekao.“

„Onda si dobro čuo.“

 

[15]   Opet.

 

[16] Djelovao je tako.

 

[17] Iznenadio me ponovno. Preuzeo je potpunu kontrolu nad razgovorom.

 

[18] Morao sam, jer da sam tad krenuo, ne bi dobro završilo.

 

 

 

Fotografija: jppi @ morgue file free photos

 


Luka Murina: Intervju s političarem (I)

Luka Murina, roman „Dnevnik jednog političara“, Edicija Katapult, Studio TiM 2013.

 

INTERVJU S POLITIČAREM

 

Zlatko je bacio opušak na pod i ugasio ga pokretom noge[1] . Ulazi u ograđeni dio terase.

„’Di su svi nestali?“

„Popili su kavu i morali su ići.“

„’Očeš ti još?“ kako je ušao tako je došao do đezvice i natočio si kavu u šalicu.

„Može“, pružio sam šalicu.

Natočio je, vratio mi šalicu i sjeo.

„E super, sad kad nema njih mogu i tu pušiti“, već je držao kutiju bijelog Marlbora i vadio cigaretu iz nje. Ponudio me.

„Neću, hvala.“

Spremio je kutiju i zapalio cigaretu.

 

Moderato

 

Tu mi je sad sve počelo biti bitno. Svaki njegov pokret bio je tu s razlogom. Da oda jedan veliki misterij, um jednog političara, i ja sam osjećao neopisiv poriv da sve to pratim. Pružila mi se prilika da iz prve ruke pričam s političarem i pokušam koliko-toliko doprijeti do mentalnog sklopa takve jedne osobe. I to s vremenom, nadam se, statistički pratiti. Raditi dijagrame, proračune, algoritme, što god je potrebno da se stvori korelacija u kauzalnosti, jer kad-tad će Zlatko zbog nečeg završiti u novinama. Samo je pitanje hoće li sjesti u neku fotelju pa napraviti neko veliko sranje ili će samo napraviti sranje. Od sad je sve prepušteno njemu…

Sjedio je jednom rukom naslonjen na koljeno, a drugom je pušio cigaretu. Igrao se sa žarom i povremeno gledao u njega dok je većinu vremena gledao kroz staklena vrata. Vrtio je tu cigaretu po rubu pepeljare i onda ispuhivao dim u žar da se stvori još pepela na vrhu. I tako u nedogled[2].

Vidim ga kako sjedi u svojoj sobi, isto ovako kako sada sjedi ovdje i igra se cigaretom, i vjerojatno ne radi ništa kreativnije od te radnje. Mislim da nije daleko ni na sastancima stranke. Ja u tome čovjeku ne vidim ideju. Doslovno. Kad sagledam cijeli njegov život, ne sjećam se niti jedne njegove dobre ideje, a da nije bila izrazito oportunističke prirode. I nije da mu zamjeram na tome, ali… Sad on sjedi na tim sastancima, ne radeći ništa, tu i tamo mu se da pa malo radi na promociji stranke pa si zatrpa garažu pizdarijama… Proslavice, obljetnice, putovanjca, sva ta preseravanja na račun stranke, i sve to skupa sjajno izgleda. Ali ne zarađuje on baš neke pare. A troši podosta. Čovjek se navikne, starci jedan dan umru, zaliha se rastopi i imaš tipa od četrdeset i nekoliko godina, možda u braku, vjerojatnije ne, koji nema više pokrića za život. To i ne bi bio neki bed samo po sebi, da ovaj nakon dvadeset i nešto godina u stranci nije već ostvario neke veze. Stisnut u kut i po prvi put suočen s hrvatskom realnošću, već vidim kako s par svojih pametnjakovića kreće po mirovinu. Cijeli njegov život, u vlastitoj projekciji, prošao mi je kroz glavu dok je on popušio[3].

Ispio je gutljaj kave. Kako se nagnuo prema naprijed, stolica na kojoj je sjedio malo se iskrivila. Zlatko je imao kojih sto kila i dobro je popunjavao tu stolicu.

„Zlatko, pa koliko ti kila imaš? Stolica ti se sva iskrivila.“

„Ma to su ove jeftine stolice, sve su krive neke. Starci nikako da kupe neke normalne[4] .“

„Pa koliko kila imaš?“

„Sto i četiri“, potapšao se po trbuhu.

„U jebote, Zlatko. Sve u pasu, a?“

„A jebiga. Moram sad na dijetu ići.“

„A da?“

„Rekla mi doktorica“, vadio je novu cigaretu.

„Pa što je?“

„Pa taj neki tlak, pa srce, pa ovo, pa ono.“

„Pa što je rekla?“

„Da moram smanjiti pušenje, jesti kuhanu hranu s masu povrća, da se moram prestati živcirati oko pizdarija jer da će me srce strefiti, da imam tijelo pedesetogodišnjaka… I tako, te standardne gluposti.“

„Pa nisu to baš standardne gluposti.“

„Ma da, dobro…“ i dalje je vrtio cigaretom po rubu pepeljare, „…treba malo to kuhano jesti, smanjiti pušenje, nije to problem…“

„Nego?“

„To živciranje. Ja sam stalno živčan. Samo je pitanje da li manje ili više.“

„Pa ne djeluješ inače baš tako. A zašto si živčan?

„Pa radi posla.“

„Pa što je?“

„Pa uvijek nešto. Sad mi se ponudilo mjesto privremenog pomoćnika zamjenika voditelja tajništva udruge mladih.“

„Fino. Krenulo ti je znači?“

„Pa da, ali taj posao…“

„Što?“

„Pa tamo treba nešto i raditi, nisam ti ja za to. Imam odgovornosti, moram sudjelovati u organizaciji sastanaka… Svašta nešto. Mene ti to sve strašno živcira. A kako stvari stoje, odgovornosti bi trebale rasti, i to je ono što me brine. I to me sve skupa jako živcira.“

„Znači, živciraš se jer se brineš oko toga što se živciraš što moraš raditi, a prestao bi se živcirati kad bi prestao raditi.“

„Pa tako nekako“, podignuo je pogled s pepeljare i brzo ga vratio.

„Pa nije da si baš izmislio toplu vodu.“

„Ma da, dobro, blesavo zvuči kad to kažem, ali… ja ti ne mogu raditi.“

„Kako misliš ne možeš?“

„Pa ja sam buržuj, nisam ti ja ta radna klasa. To ti je meni sve strano.“[5]

„Buržuj? Od kud tebi uopće taj pojam? Jel’ znaš uopće što to znači?“ znao sam zašto sam ga to pitao. [6]

„Pa tako Tomi[7]  kaže… a znači, da netko drugi mora raditi, ali ne ja. Ili on.“

„I tako ti doživljavaš demokraciju?“

Tu se tek trgnuo, jer je shvatio provokaciju i obavio hitnu transformaciju u političara.

Stisnuo je šakom koljeno, uspravio leđa, a cigareta koja je donedavno šarala po rubu pepeljare uspravila se između kažiprsta i srednjaka koji su zauzimali prepoznatljiv politički stav.

„Kako to misliš?“

„Pa lijepo. Pa nije to smisao demokracije.“

„Ma… ne brijem ti ja na tu ideologiju i politiku.“[8]

„Ali ti jesi u politici.“

„Ma da, ali ne na taj način.“

„Nego?“

„Pa vidiš, to ti je sve pitanje stava.“

„Stava?“

„Da. Vidiš, na sastancima uvijek ima tih što krenu filozofirati i politizirati… a ja samo pričekam da oni završe i onda krenem. Pravim se malo pametan, malo ponovim što su oni rekli, par retoričkih pitanja i eto ti – Zlatko, političar. Ja sam svoje rekao, nikome ništa nije jasno, pitanja nema i to ti je to. To mi ide, nego samo taj rad nikako da mi sjedne…“

Jedva sam se suzdržao od komentara. Ali s političarem politički….

Sjedio sam i klimao glavom na sve što je govorio. I shvaćao sam što želi reći. Dok je pričao vrat mu je bio ispružen, brada malo podignuta. Prstima, kojima je držao cigaretu i mahao po zraku, bi svako toliko naglasio koju riječ. Da je kojim slučajem ton bio isključen, djelovalo bi kao da čovjek stvarno ima što značajnog za reći i da to govori iz srca. Taj njegov pristup je i jedini adut koji ima – počne blebetati o tko zna čemu, držeći govor tjela u kontradikciji s riječima. Jer, na kraju krajeva, tko ionako sluša političare? Tu i tamo se pojave na televiziji, izreže im se iz konteksta neka rečenica, laičkom uhu sve dobro zvuči, ako dobro izgleda …i potpomognuto ovakvim stavom čovjek bi mu čak i povjerovao. [9]

„Pa dobro, nego što onda s tom tvojom dijetom?“ vratio sam se na prošlu temu.

„Kako to misliš?“

„Pa rekao si da sljedeći tjedan ideš na janjetinu.“

„Ah, to. Pa od sljedećeg mjeseca ću početi.“

„A s pušenjem?“

„Pa evo, za početak pušim light. Prije sam pušio crveni…“ podignuo je kutiju sa stola i protresao je. „A i smanjio sam.“

„Na koliko?“

„Na kutiju“, bacio ju je na stol.

„Mislim da doktorica nije na to mislila kad je rekla da moraš smanjiti pušenje.“

„Da, znam, ali ne mogu. Preživčan sam kad ne pušim.“

Ugasio je cigaretu čiji se pepeo savijao pod vlastitom težinom.

„Dobro. A to s tom tvojom strankom i sve to…“

„Da?“

„Pa što ćeš s tim?“

„Pa ne znam.“

„Očito je da ćeš morati bar nešto raditi. A to…“ napravio sam gestu pružanja dlana prema njemu.

„A to nije opcija“, nadovezao se.

„Pa što ćeš?“

„Ne znam ni sam. Izgleda da na ovoj planeti ne postoji posao gdje možeš skoro pa ništa raditi i za to biti jebeno plaćen.“[10]

„Kuda ide ovaj svijet…“ Nakon što sam to rekao, oboje smo pogledali u neku neodređenu točku na vratima i klimali glavom lijevo-desno. I čudili se. Svako oko svoje stvari. On se uistinu čudio što na planeti ne postoji takav posao, a ja sam se čudio… [11]

Posegao je rukom za kutijom i izvadio cigaretu. Pogled mu je i dalje bio tamo negdje.

Zapalio je. Već nakon prvog dima žar se vrtio po rubu pepeljare.

„I dobro…“ rekao sam nešto tek tako da prekinem tišinu i vratim njegov pogled. „Na tim vašim sastancima… Što vi radite?“

„To ti ne smijem reći“, zauzeo je opet onaj politički stav.

„Ma dobro, ne moraš mi odavati političke tajne, nego ovako, inače. O čemu pričate na sastancima i to…“

„Pa evo, zadnji put smo pričali o tome gdje će tko sjediti na večeri s ministrom i o tome gdje ćemo i kada organizirati sljedeći sastanak.“

„I o tome ste pričali… koliko dugo?“

„Tri i pol sata.“

„Ti to meni ozbiljno?“

„Da. Sastanak prije toga smo bili u centru kod onog, kako se ono zove… nije bitno, i raspravljali kod kojeg mesara uzeti čevape za Prvi maj. I nešto sitno komentirali predstojeće lokalne izbore“, srknuo je gutljaj kave.

Osim sumanutosti njegovih riječi, pozornost mi je odvukla i njegova pojava. Ne bih htio ulaziti u njegove genetske predispozicije i izgled kao fizičku manifestaciju, ali očitost koincidencije sa stereotipom bila je na zavidnoj razini. Kratki, blijedi prsti po kojima se stalno motala cigareta, prorijeđena kosa gdje je frizura više skrivala proćelave dijelove, dobra količina sala oko pasa, stav koji je govorio sam za sebe, rečenice krcate kontradikcijama, osmijeh koji je bio sposoban nabaciti nakon što bi djetetu oteo slodoled… Sve je upućivalo da je on pravi političar.

Priča kao političar. Ponaša se kao političar. Izgleda kao političar. Druži se s političarima… Mora da je političar. Da ga jebeš. To što nije imao veze o politici, u užem smislu riječi, niti je imao namjeru saznati, nitko mu i nije mogao uzeti za zlo. Jer, on je ipak političar.[12]

„Znači da vi baš ništa ne radite?“

„Da bar. Uvijek se nađe neki pametnjaković koji je za akciju. I onda moraš ići raditi, jer bi inače ispao neradnik.“

„A to je daleko od istine?“

„Da…“ gledao je kroz prozor dok je odgovarao i nije bio ni svjestan što sam ga pitao.

„Imaš li kakve bilješke s tih sastanaka?“

Pogledao me je.

„Kakve bilješke?“

„Pa što ja znam, nešto u što pišeš o čemu ste pričali, što se dogodilo, nekakve planove…“

„Ne“, odmahnuo je rukom i nastavio gledati kroz prozor. Pripalio je cigaretu.

„Doduše, povremeno vodim dnevnik, tamo znam zapisivati neke stvari.“

„Dnevnik? Ti?“

„Da. Zašto ti je to čudno?“

„Ne, nije mi to čudno, nego me samo iznenadilo da ti vodiš dnevnik.“

„Pa, što te tu iznenađuje?“

„Ne znam, Zlatko, je li to sad bitno?“

„Nije.“

„Pa koliko dugo vodiš taj dnevnik.“

„Od… petog osnovne.“

„Daj ne seri!“

„Ne serem. Ne razumijem zašto ti je to tako čudno?“ izgledao je kao da mu je neugodno.

„Pa što ja znam. Ne znam nikoga naših godina da piše dnevnik. I to još od petog osnovne. Bez prekida?“

„Bez prekida.“

„Pa gdje su svi ti dnevnici. Mora da ih ima masu?“

„Neki u garaži, neki na tavanu s knjigama, neki u podrumu . Bitne držim u sobi, a ostale sam dao staroj da ih spakira u kutije.“

„Bitne?“ Pogledao me. „Ti… dnevnici koje držiš u sobi? Zašto i njih nisi spremio s ostalima?“

„A ne, to su vrlo osobne stvari. To je na sigurnome. U ovima ostalima sam ionako samo pizdarije pisao pa mi i nije bitno, makar završili u smeću.“

„Pa dobro, ‘oćeš mi reći više po čemu su oni posebni?“

„Neću“, zadovoljno je ispuhnuo dim cigarete.

„Znači cijela ova priča nizašto?“

„Izgleda.“

Imao je neki bahati mot dok mi je odgovarao. Kao da je tražio da ga molim. Gledao me tako par trenutaka, a onda se zaigrao žarom cigarete. Neko vrijeme smo šutijeli i gledali u vrt koji je venuo pored terase. Okrenuo se prema meni i kao da me odmjerio.

„Znaš, ipak ću ti reći.“

Da. Odmjerio me.

„Da?“

„U sobi držim prve dnevnike. Iz petog osnovne. Ti su mi najdraži…“

„Što je u njima tako posebno?“

„U njima sam otkrio svoj životni smisao. I dan danas se držim nekih stvari koje sam tamo napisao. To ti je meni nešto k’o ona, kako se zove… Biblija.“

„Kao, na primjer?“

„E, to ti neću reći. Stvari koje su tamo zapisane su moja privatna razmišljanja i ne djelim ih s nikim.“

Skrenuo je pogled. Gledao je kroz vrata kao da se vani vodi bitka epskih razmjera i potpuno me ignorirao.

„Pa kako to da si uopće počeo pisati dnevnik?“

„Molim?“ I dalje je gledao van.

„Pa kako to da si uopće počeo pisati dnevnik?“

„Bio je to kao neki izborni iz hrvatskog….“ pogledao me. „Došla je učiteljica i pitala da li bi netko vodio dnevnik. Kako se nitko nije javio, rekla je da onaj tko vodi dnevnik ne mora pisati ostale sastavke i diktate. Ja sam prvi digao ruku“, nalijevao si je još kave i gestom me ponudio. Odbio sam. „I tako sam počeo voditi dnevnik. Prvo mi je nona pomagala, a poslije sam čak morao nešto i sam pisati. I tako je krenulo…“

Riječi su mu zvučale uvježbano. Ovo nije prvi put da priča tu priču. Više uopće nije bilo bitno da li ga slušam ili ne. To je valjda u rangu kad djed priča unucima priču i oni bi trebali pozorno slušati. Samo što je ovo priča koja se priča prije radnje same priče i ja utjelovljujem unuke i pokušavam pozorno slušati. Kako bi mogao pričati svojim unucima o djetinjstvu i životnome putu velikana hrvatske politike.

Zagledao se kroz prozor i posegao za novom cigaretom. Zračio je nekom sjetnošću.

„Tada sam i prvi put…“ zadržao je dim pa tek onda nastavio, „…otkrio svoj životni poziv.“ Zastao je nakratko gledajući naprijed. „Morao sam napisati što ja mislim biti kad odrastem.“ Izgledalo je da više priča s oknom prozora nego sa mnom.

„I? Što si napisao?“

Trgnuo se lagano.

„A ne, ne. To ti neću reći.“

„Daj ne seri, pa ne možeš mi tako na pola sve govoriti?“

„Pa tada sam, zajedno s učiteljicom, došao do zaključka da ja želim biti političar.“

„Ali ti si prvo išao na ekonomski, pa si zapeo na drugoj godini, pa si išao na strojarstvo pa si… koliko si ispita dao?“

„Pet.“

„Znači nisi ni semestar očistio.“

„Pa što želiš reći?“

„Pa ako si htio biti političar, zašto si odustao od ekonomskog i uopće išao na stojarstvo?“

„A to“, odmahnuo je rukom. „To su bile želje staraca.“ Napravio je neki mot kojim je ukazivao na kat kuće.

„I? Zašto nisi završio?“

„Pa jer su to bile njihove želje. Stara je željela da idem na ekonomski faks jer me može ubaciti u posao da jednog dana preuzmem firmu… i ja sam išao.“

„Pa gdje je zapelo?“

„Pa išao sam na ekonomski faks. To je i htjela. Čak me natjerala da nešto i naučim. Ali kad sam skužio što me sve čeka ako diplomiram… A ne, ne.“ Mahao je prstima i poprimio prijeteći izražaj van ikakvog konteksta. Svako toliko bih si isključio ton i doživljavao ga samo u govoru tijela. Kad bi se ponovno vratio u priču doživio bi lagani šok. Njegove su riječi i govor tijela bili usklađeni samo u, hajdemo ih nazvati, opuštenim situacijama. Kad bi se pretvorio u političara, nestao bi bilo koji trag usklađenosti. Svaki od vrsta govora vodio je svoju politiku. Možda je zato on i bio političar. Što bi više laprdao to bi imao ozbiljniji stav.[13]

„Pa si išao na strojarstvo?“

„Da.“

„Odmah?“

„Ne, nakon dvije godine.“

„Čega?“

Pogledao me malo čudno.

„Kako misliš čega?

„Pa što si radio te dvije godine?“

„Ništa.“

„I onda na strojarstvo?“

„Da.“

„Pa nije strojarstvo nešto lakši faks.“

„Pa znam.“

„Ali..?“

„Što ali?“

„Nije ti se učilo na ekonomskom pa si išao na strojarstvo. Nema logike.“

„Stari je htio. Jer da me on može ubaciti u svoju firmu.“

„Ali?“

„Ali sam odmah namirisao rad…“ klimao je glavom u neodobravanju.

„I dobro. Na strojarstvu si bio onda, šta, pola godine, godinu?“

„Tri godine.“

„Pet ispita?“

„Da.“

„Dobar si.“ Osmijehnuo se. Je li moguće da nije primjetio ironiju? Je. Ili to njemu uopće nije ironija? „I onda?“

„I onda opet ništa. Dok nisam upoznao Tomija. On je nećak od nekog ministra.“ Bio je nekako sretan dok je to govorio. Čak je pustio cigaretu da se dimi na pepeljari. „Bake su nam bile susjede, tako da smo se i od prije znali, ali smo se tek onda službeno upoznali. Pričali smo malo o životu, bili par puta vani i on me je pozvao u stranku. Ogranak za mladež. Rekao je da me vidi kao političara i da ako se držim njega će mi biti dobro.“

„I kako je to u početku izgledalo?“

„Pa sastančići, domjenci, u početku su bila i neka predavanja…“

„O politici ili?“

„Ne bih znao. Nisam slušao. I tako malo, po malo…“ Uhvatio se cigarete.

„Što?“ Trgnuo se kad sam ga upitao.

„Što, šta?“

„Pa rekao si malo, po malo… Pa te pitam što malo po malo?“

„Aha, taj… politički život.“

„Ali nisi ni u jednom trenutku spomenuo politiku. Ni što bi ti tamo trebao raditi.“

„Pa ta dva pitanja me ne intreresiraju baš.“

„Kako te mogu ne interesirati, pa…“

„Vrlo jednostavno. Gledaj. Jednostavno me ne interesiraju“, raširio je ruke.

„I što Tomi kaže na to?“

„ Pa ni njega ne interesiraju. Zato i radimo sve to.“

„Što?“

„Pa to da ne radimo.“

„Buniš me malo. Ti mi želiš reći da vi imate posao kojemu je traženje što manje posla zapravo posao.“

„Moglo bi se i tako reći“, gledao me u čudu.

„Ali opet radite.“

„Da…“ osmjehnuo se i pripalio cigaretu. Jedna je već gorjela na pepeljari. „Ali je samo pitanje koliko i za koje pare.“

„Znači ti ipak možeš raditi.“

Ustuknuo je.

„Pa mogu si dozvoliti malo rada za pozamašnu nagradu“, zvučao je kao da se opravdava. Imao je nedefinirani osmijeh, ili više podsmijeh. Kao da zna nešto što ja ne znam, ili se bar pravi, i neće mi to reći.

„Pa dobro, je li možeš živjeti od politike?“

„Pa i ne baš. Zasad. Ovo je samo pripremanje terena.“

„Za što?“

Pravio se da me nije čuo.

„Za što?“ ponovio sam glasnije.

„Što za što?“

Stalno je to radio. Valjda profesionalna deformacija. Bubno bi nešto i onda se pravio blesav i morao sam mu sve ponovno prepričati. I onda me hvatao za riječ. Tu je valjda vrebao svoje političke sugovornike u zamku. Pustio ih da krenu prepričavati što je on upravo rekao i onda im ulijetao s politiziranjem. Hvatao sugovornika u verbalne besmislice vlastitih riječi.[14]

„Pa rekao si da je ovo samo pripremanje terena. Za što pripremaš teren?“

„Pa to ti je zapravo teško za objasniti. Ne možeš to shvatiti osim ako nisi u politici.“

„Isprobaj me.“

„Radije ne“, zagledao se opet u svoju nedefiniranu točku kroz prozor.

„Dobro…“

„Dobro. A ti? Čime se ti baviš u zadnje vrijeme?“ gledao je kroz prozor i vrtio žar po pepeljari.

„A znaš nas radnike, sa svime po malo.“

 

 

[1] Kao na filmu.

[2] Prvi zaključak bio bi da političari imaju dobro razrađene tehnike kako (po)pušiti.

 [3] Cigaretu.

 [4] Pod normalne je mislio na rukom ispletenu vrtnu garnituru napravljenu od tajlandskog bambusa koja je cijenom premašivala deset prosječnih plaća i koju su planirali kupiti. Samo boja koju su oni htjeli ne postoji, pa samim tim ne mogu kupiti ni garnituru. A kako ništa osim toga nije zadovoljavalo njihov profinjen ukus, privremeno su kupili najjeftinije plastične stolice na sklapanje i pripadajući stol. Privremeno traje i dan danas.

[5] Šok i nevjerica.

 [6] Oboje znamo da Zlatko nije baš nešto načitana osoba, a to je i potvrdio tako što ga uopće nije iznenadilo moje pitanje.

 [7] Tomi je inače, ni manje ni više, nego nećak od ministra i osoba koja je Zlatka uvela u političke vode.

 [8] Nevjerica. Ovaj put još veća.

 [9] Isto kao što mu i ja sad vjerujem… 

 [10] Ovako direktno ipak nisam očekivao.

[11] Mislim da je jasno čemu sam se ja čudio.

 [12] U širem smislu riječi.

 [13] Obrnuto proporcionalno, reklo bi se.

 [14] Nije loše za političara.

 

 

 

Fotografija: jppi @ morgue file free photos

Lada Vukić – Tri prozne minijature

Golub

Ptice

Poklepović je zbivanje pred vratima pratio kroz špijunku. Gospođa Dunić činila mu se posve izobličena kroz riblje oko. Usporedi li je s pticom, mogla bi proći za sovu; poduplane oči iza naočala s debelim minusom, te zgužvana i paperjasta kosa. Uporno je zvonila kao da podmuklo huče. Artritičnim je kandžama sjela na zvonce, trlja kljun o vrata i osluškuje krije li se Poklepović ili ne.
-Gospodine Poklepoviću, jeste li tu? Hitno je…
Buka na hodniku izvukla je van još jednu pticu.
-Dakle, da vidim o kojoj se tu vrsti radi… aha, o gavranu!
Sada je i ova druga zabila kljun u vrata, a oko u špijunku, pa je Poklepović od najezde ptičjih kreatura ustuknuo. Tiho se odmaknuo, te koraknuo prema balkonu gdje su samo deset minuta prije tu na rubu sjedila dva goluba. Na istom mjestu sada je ostala tek hrpica perja i obilje golubljeg izmeta.
-Pas, mater! – promrmljao je na glas, a zatim hitro okrenuo k ulaznim vratima. Tako ih je naglo otvorio da su obje posrnule, zabivši kljunove u njegova prsa označena ožiljcima kao neizbrisivom tetovažom iz rata.
-O! Gospodine Poklepoviću, malo ste nas iznenadili! Mislili smo da vas ipak nema, znate… zamucala je Dunićka skliznuvši papučama u ono što je on nazivao svojim teritorijalnim prostorom. Kako je Poklepović i dalje šutio, zbunjeno je nastavila:
-Jeste li vi čuli malo prije hice? Niste? Netko ovdje ima pušku i puca. Kako mislite gdje puca? Pa po golubovima. Tko? Da znam ne bih došla k vama! Dajte, pogledajte kroz prozor, još dva leže dolje pod našim balkonima. To je sve skupa deset mrtvih u zadnjih sedam dana.
-Zvuči kao da je rat u pitanju, gospođo!
-Gospodine Poklepoviću, netko je stvarno opasan i naoružan u našem ulazu ili u susjednoj zgradi. Teško je odrediti odakle meci stižu. Što vam to znači da je u pitanju vjerojatno zračna puška? Puška je puška moj Poklepoviću. Tko zna, danas golubovi, sutra ljudi…
Kad je nakon pet minuta ostao sam, najprije je očistio nered na balkonu, a zatim oprao ruke. Rastavio je pušku, te je dugo glancao, čistio, uljio, pa je obrnutim redoslijedom opet, kao da vraća film unazad, sastavio. Miris podmazanog oružja ispunio mu je nosnice donoseći spokoj poput sedativa. Uvaljen u fotelju, nakon dugo vremena je opet zaspao. Mljacnuo je u snu i progutao dobro poznati okus rata.

Pas

Dug

Zar je moguće da je umro, pitao se? Ako jest, kako bi se zvalo mjesto na kojem je završio? Pakao, rekla bi mama. Gorjet ćeš u paklu, kao da je čuje. Ali, nije mu bilo vruće već hladno. Došavši k sebi, činilo mu se da je iz njega izašao sav mulj i rijeka u koju je upao. Tada je začuo dahtanje i cvilež, osjetio balav jezik na licu.
Znači, tebi imam zahvaliti što sam živ, pomislio je i prešao mu smežuranim prstima preko rebara s kojih se objesilo mokro i olinjalo krzno.
-Dužan sam ti dlakavi…
Skinuo je dva broja veću odjeću, nabavljenu da što dulje traje, makar do škole, kako je objasnila mama. Nadao se da neće ništa primijetiti ako je povješa na obližnju vrbu i pusti da je zubato sunce pokuša osušiti. Ali, kako je privoljeti za psa! Sat vremena kasnije, doviknuo je nesigurnim glasom s kraja dvorišne tarabe:
-Mama!! Vidi! A da ovog ipak zadržimo?
-Na što to sličiš? – procijedila je stisnutih očiju praveći se da ne čuje postavljeno pitanje.
-Kao da te krava žvakala! Operi se, psa ostavi tu!
Bio je prepun nade, kad već nije kao inače još s vrata tiho posegnula za sačmaricom prijeteći da će njome napuniti psa. Taman je zagrizao u komad kruha s mašću i šećerom, kada je završila telefonski razgovor. Uhvatio je tek zadnje riječi… jer ja neću više obavljati vaš prljav posao!
Dugo je bez daha trčao za kombijem koji je za sobom u prašini, kao krvave tragove, ostavljao zgnječene makove. Ništa mu nije izlazilo na usta, samo rijekom natopljen zrak iz pluća. Kroz otvor na stražnjim vratima, još je jednom, prije no što je sve nestalo kao ružan san, ugledao dva klempava uha i par crnih očiju veličine dugmadi s kaputa. Duga, bijela cesta vodila je preko brda, stanjivala se u daljini i gubila u jednoj točki.

Nesanica

Nesanica

Gdje god je mogao nazivao ih je bučnim i napornim susjedima. S njima ni jedna večer nije prolazila mirno. U tri sata iza ponoći na repertoaru je moglo biti vođenje ljubavi ili psovanje i svađa. Vrisku njihove djece i rođendanska slavlja da ne spominjemo. Istina, i njega su zvali na jedan takav.
Začudio se jer tome je prethodio incident sa stablom u parku. Taman ga je zagrlio i… ništa drugo, kad je naišlo njih dvoje. Pitao se, što bi tek bilo da su ga, kao jučer, ugledali s uhom na klupi? S kažiprstom na sljepoočnici, susjed mu je dao do znanja što misli o tome. Nešto u vezi toga je htio i reći, ali ga je žena povukla za lakat i kazala mu neka ga ostavi na miru jer, nije li svatko na svoj način uvrnut?!
Kupio joj je i poklon za rođendan, dugo ga birao među parfemima vodeći računa o cvjetnoj noti koja bi joj odgovarala. A kada se našao na njihovom katu, vremena je bilo na pretek da prisloni uho na vrata, ne zbog kretanja s druge strane, već da ih osluhne.
Na kraju se vratio dolje u stan, odložio poklon na stol te nastavio osluškivati kako se izmiješani teški i laki koraci uspinju stepeništem, kako galama na gornjem katu u krešendu raste s noći, zamišljao sve ono što je upravo propuštao. U neko doba noći palo mu je na pamet da konačno pozove policiju, ali je kao i inače odustao.
A onda su jednom tiho iselili. Samo su se skupili, i kada se vratio s posla, njih već nije bilo. Vrata stana zjapila su širom rastvorena kao usta koja su iscrpila sve priče. Te je večeri do dugo u noć okretao jastuk, slušao ga s obje strane, ali i dalje nije mogao zaspati. Tišina je bila zaglušujuća.