Arhiva kategorije: Proza

Igor Petrić: Čistač ulica

Reanimacija opet nije uspjela. Napetost je rasla iz sekunde u sekundu. Izgubljen je još jedan život i to je to. Sve što je ekipa napravila, napravila je. Sada truplo treba odvesti do mrtvačnice. Liječnik će proglasiti vrijeme i mjesto smrti i kao što rekoh: To je to! Nema nazad. Izgubljeni život nije moguće vratiti. Naravno, uvijek postoji neka kvaka.

Da… postoji! Lako je to reći. Lako je to sve smisliti, ali…

Sve bi to bilo uredu, da nije njega. Albert je kao i obično uvijek imao nešto za reći. Uvijek je prigovarao i kad stvarno nije bilo potrebe. Uvijek je nešto mrmljao sebi u bradu. Možda zbog godina? Možda zbog karakternih osobina koje su graničile s ludošću, s bjesnilom zavisti. Znate ono, imao je sva obilježja psihotičnog sociopata koji je mrzio sve oko sebe, jer nije znao pravilno izgovoriti slovo RRRR bez mucanja.

Ponekad je bio umiljat. Ponekad je žderao sirovo meso i režao na susjede. Gađao ih izmetom i urinirao po tratinčicama. Fuj!

Čujte ga … opet je počeo po starom. Naravno! Počeo je još jedan od onih dana kad je mjesec jednostavno pun i nekim ljudima nije baš dobro, nije ništa i sve im je istovremeno, čak i kad uzmu propisanu terapiju …

„Još jedan…“ bjesnio je Albert po dobrom starom običaju.

„Još jedan život! Zbog vas šupčine nesposobne! Što gledate!? Da, zbog vas! Nesposobni, neodgovorrrrni … Ne mogu ni izgovorrrriti kakvi sve NE-ovakvi i NE-onakvi!“ bjesnio je, škrgutao zubima i lupao se po glavi, gledajući u mrtvo tijelo nepoznatog čovjeka.

„Što vam je ljudi? Dovrrrraga i bestrrrraga i…! Vi niste norrrrmalni! Koliko sam puta rrrrekao da akumulatorrrr morrrra biti napunjen barrrrem na 90 posto, a vi. Što ste naprrrravili? Što? Napunili ga na 30 i sad ti rrrreanimirrrraj. RRRReanimirrrrrajte vi svoju mrrrrtvu babu. Krrrreteni jedni blesavi!“

„Ali …“ bojažljivo je progovorio tehničar, jedva hvatajući zrak kroz masku za disanje.

„Ništa nismo mogli napraviti. Pacijent je doveden hladan. Mislim mrtav i …“

„Što i …“ slineći je bjesnio Albert.

„Nema veze! Krrrrivi ste i gotovo. A ti! Što gledaš majmune. Prrrrimi se tog volana i ne okrrrreći očima. Vidim ja sve.“

„Ti nisi normalan!“ odbrusio je vozač, bacivši ključeve kombija u grmlje.

„Vozi si sad sam leševe po gradu. Što si umišljaš? Tko si ti uopće? Nisi liječnik, nisi tehničar, ni vozač. Tko si i što uostalom radiš ovdje s nama? Tko te poslao?“

Da …? Tko ga je poslao među ove ljude? Među posljednje ljude koji su pokušavali vratiti život u normalu, svakodnevno skupljajući žive i sanirajući ostatke umrlih. Umjesto da pomogne, svojim je bljezgarijama samo dizao tenzije i bilo je pitanje vremena kad će mu netko prosuti mozak na prašnjavu cestu.

Samo gledam i divim se njihovoj strpljivosti. Koliko će još dugo moći trpjeti. Vozač je puknuo kao koštica, ali ništa konkretno nije poduzeo. Bacio je ključeve i odšetao dva tri metra od kombija. Tehničar je samo stajao sa strane i nijemo gledao u daljinu.

Dan se bližio kraju. Miris spaljenog mesa budio je nadu. Što više očiste, vjerojatnost zaraze se smanjuje. Ovo nisu dobra vremena za filozofe. Ovo nisu dobra vremena za teoretičare. Tko umije preživjeti, preživjet će još jedan dan. Planiranje je samo fikcija. Danas jesi, sutra te već nema. Uz sve to stanovnicima Desne obale dogodio se i Albert. Da ga barem nisu pronašli iza onog kontejnera. Da ga nisu oživjeli istim onim uređajem kojeg i dan danas koriste. Kojeg pune do kraja, svako jutro i svaku prokletu večer iako na njemu kazaljka ide samo do 30. Koje budale. Spasili su ga, a on im tako uzvraća. Sve je to on znao, ali jednostavno nije mario za druge. Albert je bio Albert i kad treba i kad ne treba. Cijelo je vrijeme gunđao sebi u bradu, okretao očima i nesuvislo psovao izdane bogove.

Ovo neće dobro završiti. Ovo smrdi na nešto puno gore od spaljenoga mesa. Ovo je možda i ona prokleta mala kap koja će preliti čašu, iako već tjednima nije bila puna. Ovo je kraj. Ovo je … BENG! BBENG! Ovo je… čuje se samo BENG! BBENG!. Izgovaram i ja naglas BENG! BBENG! i još nekoliko puta tako. Onako bez veze, zbog adrenalina, napetosti i lažnog efekta zadovoljstva, sreće. Vidim ga kako pada na pločnik. Sivi prašnjavi pločnik, samo nekoliko milimetara od mladice Ailanthus altissima (žljezdastog pajasena) i pitam se:  „Zašto, dovraga, nije zašutio, nije prestao? Zašto sam opet morao trošiti svoje metke i ubiti starog Alberta? Zašto ovaj svijet ne zašuti jednom zauvijek?“

„Zato što drugi nisu mogli. Nisu željeli zaprljati krvave ruke. Strah ih je ili, ma znate već što. Ima, nema Boga, svejedno je. Nema veze što smo okruženi svim tim leševima, svim tim ostacima civilizacije, rasutim posvuda. Ovaj konj samo je još jedan u nizu, a jedan je … kao ni jedan, kao svi ostali, bez razlike, isti, prokleto isti napuhani, smrdljivi poluraspadnuti ostaci ostataka nekad ljudskih bića…“  pokušao je objasniti vozač, smireno premećući ključeve kombija među prstima. I smijuljio se, onako čudno, podlo i pokvareno. Rekao je što je rekao, potapšao tehničara po leđima i sjeo na rub drvene klupe.

Tehničar je samo stajao sa strane i nijemo gledao u daljinu.

Zanimljivo! Ovakvu reakciju ipak nisam očekivao. Možda još večeras, onako usput, riješim i njih dvojcu.

Foto: www.pexels.com

Edita Brkić: O njemu, bez nje

Vidjela sam ga jutros. Njega, bez pola sebe. Njega, bez nje. Dan je sedmi otkako je nema.
Nije je bilo jutros da ga budi i s kafom dočeka. Nije je bilo cipele da mu kraj šporeta stavi, jer vani je zima. Niko ga ispratio nije. Niko da kaže, evo, uzmi kišobran, vidiš da je n’akva čudna hava. Samo tišina ostala je iza zatvorenih vrata.
Danas, iz njegove kuće ne čuje se smijeh. Ni njeno roncanje što čašu stavlja gdje ne treba. Ni šištanje pretis lonca. Ni kuknjave iz turskih sapunica vise nema. Štrik pred kućom je prazan. I avlija puna lišća što ga skuplja, pa vitla, pa opet skuplja decembarski vjetar. Metlu je negdje sklonila. On je naći ne može.
Kad prođeš, osjetiš tišinu tešku k’o jorgan sto ga niko više sebi ne vuče. Vjeruj mi, i najveće težine svijeta u jednu tačku da se skupe, bile bi obično perce naspram toga. Pust jastuk. Jorgan što miruje. I hladna strana kreveta. Mjerna jedinica praznine.
Misao jedna stisla mi grudi, k’o štipaljka peškir, k’o oblaci Velež ponad kuće. Stisla i ne pusta. Bože, tako su blizu bolesti i krajevi. Tako blizu je smrt sama. Možda nas je baš jutros mimoišla. Možda smo se o nju očešali. Možda nas je za rukav povukla, pa pustila. Nekom drugom nogu podmetla. Pa zar zbog toga ne bismo trebali bit najbolji što možemo? I živjeti najbolje što znamo? I reci onima koje volimo, da ih volimo?
Jer kad zagrebe po srcu decembar, prstima od praznine mrzlim, i kad tišina na dušu legne, da je gnječi svojim silinama, e onda povratka nema. Da nam ne ostane život neproživljen. Vječito pod ručnom. I napola. Da nam ne ostane ljubav nedorečena. Smotanošću i strahovima ukraj zbijena.
Ni meni. Ni tebi, bola.
Ni nama, makar ‘vakima.

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Put za stanicu /Odlomak iz visekartičkog zamišljaja/

Kada je stigao na stanicu, osetio je da mu je ostalo još samo tri lule duvana u kesi napravljenoj od ovčje kože koju je duvanom napunio u Lüttringhausenu, koja je izrađena od muda ovna, i od dugog posedovanja upotrebe skoro se, u ovalnom donjem delu, potpuno usijano uglačala kao tamnosivi kamen gromuljac koga Siva reka, kada opada pre cvetanja, izbaci na virovitom delu toka na ostrvce, gde se Ágoston, jedinac u jevrejskoj papučarskoj porodici, udavio, i vlaži pored obale kod fudbalskog igrališta okruženog četvorostranom šumom kanadskih topola, žalosnih vrba, hrasta lužnjaka i bagrema. Krivo mu je bilo tada što nije poneo onu veću, od testisa Atlantidine svete životinje, koju je obožavao jer ju je dobio za bikovski rođendan od Klare još u prošlom veku. Mislio je sada kako će začuđeno gledati, oni nepoznanici, duvanlulu u njegovim više žutim zubima negoli bezbojnim usnama, koji su videli da iz lule u obliku naglavačkog znaka pitanja samo vremešni puckaju dim, ritmički, poput indijanskih dimnih signala koji najavljuju brzi napad sa zapada, iz krajičaka levih usana, mirisa Vilinog meda sagorelog na akacija drvenom žaru. Taj neostvareni put, prema, za stanicu, isplanirao je noću za avgustovski dan 1991. godine, kada je jutro u gradu na obalama Save i Dunava pokazivalo šest sati osvanuća od dugog, vremenskometeorološki najavljenog vrelog dana, kada je, mislio je on, poslednjim intervencijama dopunjavao sliku ‘zbogom’ a ne ‘doviđenja’ sa kojom je samo on tada grčevito komunicirao naglas, na neme govore, pitanja slike, pantomimom odgovarao bojom, prstima, četkom, šakom, špahtlom, peskom, kredom, malmitlom, krpama, razređivačem, šablonskim izrezlinama, ushićenjima, razočarenjima. Da li će moći da natera jogunasto neukrotivo platno da u budućnosti samo komunicira sa svima voljnim, hotećim, vidnosposobnim, dobronamernim, zlim, svegovornim, ateistima, bogoverujućim, poznavaocima, laicima, ostajućim osobama, ako ne u svetu, gradu, ulici, kući, galeriji, ono bar u stanu, nekom uglu Zida plača, prostorije napuštenih nada, razvaljenih osećanja, razdvojenih bračnih kreveta, presečenih zavarenih plemenitometalnih ljubavi, rasute veronaukičke dece po uličnim asfaltnim novonastalim bojnim poljima belih, crnih, žutih, čokoladnih rasa, tuđom rukom krštenih, samokrštenih, nekrštenih, neznano kuda pripadajućih dobrovoljno, morano ili nemanokuda ostalih žitelja osakaćene teritorije zemlje mladosti njegove, koja je ostala poput odpisanog ropćućeg bolesnika napadnutog kobnim, zaraznim, naslednim, dobivenim, stvorenim bolestima koje parčenjem, sporije ili brže, dovode do prestanka života. Stanica mu se urezala i ostala u svesti, onakva, i one godine kada je kao petogodišnji dečak doveden da morano otputuje sa nje neznano kome i gde…

nastaviće se

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Misao noći

Sećam se tog sela, u kojem sam se rodio, kao prvenac roditelja i ponos i junak babe i dede, a koji bi se svi četvoro, da se kojim slučajem u grobu probude, kad bi videli šta je od mene postalo, čudom čudili i krstili. Davno sam, još kao omladinac, blesavo uveren da sve znam i umem i mogu, otišao iz njega i pošao svojim putem, da bih živeo svoj život i upoznao vlastitu sudbinu, ostvario sebe, štono rekli, i bio srećan, upotpunjen. Nije se desilo tako. U pizdariji koju su bogovi smislili sve je bilo kontra onome što treba da bude, onome što sam hteo da bude, i ne znam gde je greška, da li do maćehinskog razmeštaja zvezda i kurvinskog horoskopa ili do mene. Tek pitam se, ovako rasanjen, u dva po ponoći, kunjajući na klupi u parku ogrnut kabanicom i zagledan u svetlucanja neonskih reklama od preko puta – tek razmišljam, nemajući drugu razonodu: Može li čovek, kojem ništa nije jasno, budući da je rođen ograničene pameti – može li da izvrši pogrešan izbor, da pogreši i da bude kriv što je glup i takav kakav je?
Svaki od nas treperi vlastitom sudbinom, i kad sam bio mali verovao sam da će me kad postanem veliki svi poštovati i voleti, da važan i značajan na ovome svetu biću, izgubilo se negde to vreme budalastih pretenzija, putevi su vodili gde su vodili, i sve je bilo kako je bilo, kao u fantazmagoriji iz koje nemamo gde pobeći.
Sad što mi je tu mi je, čovek je biće sa slobodnom voljom, vele, može da postupi i ovako i onako, kako mu se ćefne, niko ga ne vuče za uši da pođe tamo a ne onamo, prisiljavanja ne postoje, ali čovek je najčešće nemoćan da postupi drugačije do onako kako postupi, njegovo Danas vezano je za Juče i mnogim je karikama uslovljen – roditeljima, mestom, vremenom u kojem se rodio… – i ne može mimo sebe, ne može da učini ono što ne blesne u njegovoj svesti, što nije u njegovoj prirodi, što nije svojstveno samo njemu.
Naše se odluke zasnivaju na neznanju, to nam je sudbina, ne znamo šta nas čeka iza raskrsnica do kojih smo se, ostavljajući za sobom ono kroz šta smo prošli, sticajem okolnosti i prethodnim vlastitim uvidima, namerama i izborima kako smo znali i umeli dokotrljali, čovek i ne zna kad greši, i u danu u kojem smo se zatekli nemoguće je izabrati najosmišljeniji pravac koji vodi u blistavu sreću gde ćemo biti uspešni, bogati, od sviju cenjeni, natimareni i tetošeni, za sve što jesmo i što nam se dešava ponekad je od naših odluka važniji slučaj, koji neki zovu proviđenjem, ko će ga znati, tek išao sam niz puteve snalazeći se kako sam znao i umeo, ponekad zviždukao ne brinući ni za šta, upadao u neke jaruge i zabasavao u šipražja, jurišajući samouveren i nadrčen s golim kurcem kroz trnje za smislom i oslobađajući se besmislenih težnji za dostignućima, i ne znam da li je sve moralo biti kako je bilo, ali sve mi se čini kao da sam iz nedokučivih razloga namerno išao protiv sebe, kao da sam hteo da karijeru završim na ulici, spavajući po haustorima i čekajući smrt kao poslednji blagoslov bogova.
Živ čovek pojam vlastite krivice reklo bi se i ne poznaje, i osim u retkim impulsivnim afektima, zakonom kažnjivim, niko neće da učini nešto ako to smatra pogrešnim, te tako čovek i ne može da pogreši – a to što se kasnije neka odluka, postupak i činodejstvovanje pokažu kao očigledna greška i promašaj, nevažno je, počinilac to tada nije znao i malo ga se dotiče, uveren je da ubuduće više grešiti neće – to je idiotizam, ali bez te samouverenosti života nam ne bi ni bilo – tek čovek je skrojen kako je skrojen i onaj ko se bar ponekad nije smejao samom sebi ništa i ne zna, uvereni smo da upravljamo životom, što je smejurija, i lakrdija počinje kad na sopstveno zaprepašćenje otpočneš uviđati kako je nemoguće sebi priznati da SADA nisu u pravu, da nisi u pravu u onom do čega ti je najviše stalo, u onome što je smisao tvoga života i ka čemu si dajući sve od sebe pošao: jer „Prirodno je da grešim“, ali prirodno je da u ovom što sada radim i hoću grešim, da sa ovime što jesam nešto nije u redu i da su sve moje pretenzije besmislica, to je čoveku nepodnošljivo, sa time se nikad pomiriti neće, i sve dokle baulja po ovom svetu verovaće u ono unutrašnje osećanje koje je on sam, a o kojem ništa pouzdano ne zna, verovati da je sve u redu i kako treba da bude, verovati u život, makar i u onaj posle smrti, da bi živeo, preživeo.

−Tako mu je to – izvadih iz ranca pljosku s rakijom, koja pomaže čoveku da se snađe i pronađe: – I svi mi grešimo i svi smo uvek u pravu kad činimo ono što činimo, drugačije ne možemo i ne umemo, uvereni smo da je u datom trenutku to što radimo najcelshodnje moguće rešenje po nas…
Negde se oglasi sirena na kolima i umotah s klupe ćebe u rolnu i prikačih je na ranac. „Ono što se dogodilo otišlo je, vraćanja nema“, pomslih. „A novi je dan, i novi san, sa mnom u njemu.“
Krajičak neba na istoku belasao se kao obzorje, iz sporednih ulica oglasiše se kerovi, bio sam zdrav, još mrdao, i prteći ranac zaputih se ka stepeništu na izlazu iz parka da sabajle obiđem kontejnere i prikupim hranu za danas, pa da se razbaškarm i da uživam u slobodi i neoliberalizmu, i u životu, dok traje.

Foto: Milan Zagorac, “Corto Maltese kaže:’Sarebbe bello vivere una favola'”

Nada Vukašinović: Putovanje drugo

Dine su me susrele na pola puta. Šapuću, smiju se i pokazuju rupicu na licu. Žive su, rastu i stvaraju lice, koje nalikuje tvome licu.
Pomiču se, putuju polako i nestaju u daljini. Tražim usku crtu koja razdvaja nebo i pustinju. Treperi ugrijani zrak. Plešu, uvijaju se i izvijaju dine u ritmu, koji osjetim pod bosim nogama.
Pijesak teče niz moj dlan i ostavlja topli trag.
Vodopad pijeska svjetluca na obzorju.
Još dalje, iza vodopada dobro znam plave se vrhovi starih planina.

Foto: www.pexels.com

Miloš Petronijević: Novogodišnja čestitka

Sve najbolje u Novoj godini,
svim uličarima, popalicama i poznanicima iz Zabele, pesnikinjama sa fejsbuka i sanjarima uopšte, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost;
sirotinji bez posla, i ostalima koji s mukom hleb svoj zarađuju;
gladnima širom sveta, kojih nije malo, i malobrojnoj inteligenciji koja se bori protiv toga;
svima koji veruju da san o ovozemaljskoj pravdi nije utopija i onima koji znaju da je njihova sloboda pravo drugoga na drugačije mišljenje;
nesigurnima u sopstvena gledišta, svesnim da čovek često greši;
nenasilnim bekrijama iz kafane Ćošak, kurvama iz Picinog parka i sa ostalih ćoškova, i meni samom –
neka nam ova godina bude bolja od ove koja odlazi, a u šta sumnjam da će biti.

Iz sveg srca i svom dušom svojom priželjkujem da volšebne sile propast i sve najgore udele:
političarima svih fela, bez obzira na stranačku, versku i nacionalnu pripadnost;
svim kapitalistima i bogatašima i mnogobrojnoj inteligenciji koja se uz njih prišljamčila, brinući samo o svome dupetu;
MMF-u i Banci za obnovu i razvoj i svim bankarskim sistemima uopšte;
američkoj vojsci, i kineskoj i ruskoj, njihovim Senatima i Politbiroima, i mojoj tašti koja me ovako zajeba;
nasilnicima koji maltretiraju žene i uobraženim ženama koje misle da im ravnopravnost daje za pravo da uvek budu u pravu –
neka vreme njihove nadmoći sa zemlje nestane i neka im niko ko drži do sebe ne priđe bliže od dva koraka,
amin!

Foto: www.pexels.com

Igor Petrić: Refleksija sjene

„Dobro sam! Danas sam dobro, ako vas baš zanima. Mislim, pitali ste kako sam. Zar ne!“
„Da pitao sam kako ste danas. Onako, reda radi. Znate na što mislim“
„Ne!“
„Kako ne znate?“
„Ne znam i baš me briga. Ne moram ja sve znati, pogotovo to što vi mislite da bih ja trebao znati.“
„Dobro, dobro. Smirite se! Čemu tenzije? Zašto se odmah ljutite? U čemu je vaš problem?“
„Kao što rekoh, dobro sam, a ako sam dobro onda nemam nikakvih problema. Logično zar ne! Što vam je čovječe?“
„Meni?! Meni nije ništa. Što je vama?
„Rekoh dobro sam i možemo li već jednom završiti s ovim preseravanjem. Po mogućnosti danas?“
„Danas je taj dan. Dan kad okrećem novi list. Odlučio sam više nikad neću namjerno povrijediti drugog čovjeka. Ovdje vi mene nazivate čovjekom. Ok. Dobro… To je lijepo i hvala vam na tome. Sve pet i šest. Ma sve deset u materinu i… Zašto ste morali spomenuti tu prokletu i ružnu riječ?“
„Koju?“
„Preseravanje.“
„Eto zato!“
„Kako to mislite?“
„Tako kako ste čuli. Možemo li nastaviti, jer danas mi je dobro i želim nastaviti u tom tonalitetu. Želim se progibati i udahnuti svježinu jutra. Osjetiti podnevno sunce i ljetnu kišu u predvečerje. Želim sve, cijeli svijet samo za sebe…“
„Dooobro. Evo ovako ćemo. Kad sam vas pitao kako ste, nisam mislio ništa loše pod tim. Uvod je bitan, jer ono što slijedi neće vam se možda svidjeti. Ovdje ste radi odgovaranja na pitanja i ništa drugo. Niste pozvani kako biste pametovali i vi meni postavljali pitanja. Ja ih postavljam i ja pametujem, ako procijenim da je to uredu. Jeste li razumjeli „čovječe“? Još jednom! Samo još jednom recite više od onoga što vas pitam i sve će ovo otići u tri PM. Jasno!“
„Kao što rekoh dobro sam, ako vas baš zanima i baš me briga što ovdje vi postavljate pitanja. Ja sam taj koji je došao vama. Niste vi došli meni iiii… ma znate već što, pizda vama materina vaša blesava. Što si umišljate? Tko ste vi uopće? Što si umišljate prepotentni majmune? Vi ćete mene slati u PM“
„Dakle tako!“ Počeli smo se i vrijeđati! Bogme lijepo! Svaka čast, samo tako nastavite i sve će biti u „najboljem redu“, a red nam ovih dana treba više no inače. Neprijatelj je pred vratima i samo što nije sve uništeno, a vi… samo se pravite važni i nedostižni. Tome je sad došao kraj. Nitko vas nikuda nije poslao. Ni u tri, ni u četiri PM. To se samo tako KAŽE! Od danas više ništa neće biti kao prije. Od danas ćete osjećati svoju bol. Iskonsku bol, jer jučer je popijena zadnja tableta protiv bolova. Neka boli. Neka! Dobro je to kad „malo“ boli. Nitko još nije umro od „malo“ boli, barem za sada, a ako vi budete prvi, ništa zato. Lijepo ćemo vas sahraniti i to je to. Ljudi umiru svakog četvrtka. Petkom su sahrane i tako je već godinama. Idiota poput vas ima na pretek i jedva čekam dan kada ćemo vas zamijeniti. Ljudi čekaju. Tu su! Slobodno pogledajte kroz prozor. Strpljivo čekaju vaš krivi potez kako bi zauzeli vaše, kako kažete „jebeno“ mjesto. E moj čovječe! Svašta si vi umišljate, a niste ni svjesni koliko znam o vama i svima ostalima. Znam sve jer svi ste vi plod moje mašte, mog scenarija i budite sretni što uopće postojite.“
„Zanimljivo. Mislio sam da ste vi dio mog scenarija. Mog sna. Ako ste u pravu, onda povlačim sva sranja koja sam izrekao. Danas se čovjek može u trenu prevariti. Danas je savršen dan za sve. Zato sam i rekao da sam dobro. Zato sam i pristao na ovaj razgovor. Zato i postojim, ali očito sam se prevario. Ne postojim?! Je li tako? Sada ne pričam s vam. Ustvari vi pričate sami sa sobom. Koja jebena situacija. Vi niste normalni čovječe. Prestanite me gledati tim buljavim očima. Od vaše sline i zamućenog pogleda gadi mi se sve. Koga zavaravam? Pa vi ste ti koji ne postojite. Vi ste ti koji se samo pravite važni, a u stvari ste nevažni. Obični mali izmišljeni lik na papiru. Izmišljen radi dramatike i ugođaja umjetno stvorene panike.“
„Stvarno?“
„Da, stvarno“
„Znači, ovo nije stvarno“
„Upravo tako. Ništa od ovog nije stvarno. Nije ni san, nije ni izmišljeno.“
„Pa što je onda“
„Ništa!
„Kako ništa?“
„Tako!“
„Šalite se. Vi stvarno niste normalni. Ja imam obrazac za ispitivanje. Ja imam potrebna ovlaštenja, službenu komunikacijsku napravu, lozinku i potpis.“
„Potpis?“
„Da potpis. Evo pogledajte.“
„Super!“
„Ma što super?! Koga vi zajebavate?“
„Nikog! Stvarno nikog. To ja onako. Sam sebe… znate onako, profesionalno, stručno i uzvišeno.“
„Ne, ne znam.“
Sam sebe… za sva vremena. I prošla i buduća. Čak i ova sada, sadašnja, koja ustvari ne postoje, jer sve je samo prošlost i budućnost. Trenutak sadašnjosti ne postoji. Kao što ni vi ne postojite. Pitajte se što sada, upravo sada radite i vidjet ćete da trenutak sadašnjosti u trenu, nemjerljivom djeliću nečeg nepostojećeg, postaje prošlost ili budućnost, što pak ovisi iz kojeg kuta promatrate, jer… Nema veze, zaboravite da sam išta rekao.
„Zaboravim?!? Što da zaboravi?
„Sve! Zaboravite sve. Nema veze, samo vas podjebavam. Ustvari podjebavam sam sebe već dva sata i dvadeset i dvije minute, zureći u svoj odraz, mutni odraz u ogledalu prošlosti i divim se budućnosti koju za sada još uvijek ne mogu vidjeti. Ne mogu predvidjeti ništa unaprijed i zato je to tako super. Izazovno i novo, uvijek nešto novo i drugačije iako se ponekad pitam: Nismo li se već jednom, negdje sreli, o savjesti moja, moj najbolji prijatelju i neprijatelju, moj živote, refleksijo i sjeno?“
„Ne! Mislim da nismo…“

Foto: www.pexels.com