Arhiva kategorije: Proza

Miloš Petronijević: Kurva

– Ene, gle, kako je lepo procvetala trešnja… Opet će tebi tvoja nana praviti slatko – govorila je moja baka, gladeći me po kosi, dok sam se držala za njenu suknju i odignute glave posmatrala svetle senke u hladovini njenih mrkih očiju.
Očuvala me je ona otkad sam se rodila; deda je radio u varoši, a majka mi je otišla u plave daljine kada sam imala dve godine, i samo smo je četiri puta videle otada, i ne znam ko mi je otac.
Izrasla sam se u lepog devojčurka i dečaci su se kao vrapci jatili oko mene, ne prilazeći mi: – Jesi li joj video sise, jebote! – Kasnije sam ih pustila, i moj osmeh je, svojom spremnošću da se raskrili, razvejavao u njime pomrčine neznanja i nesigurnosti, a podatna dragovoljnost moga tela rasplamsavala je u poletarcima neslućene osvajačke planove u pogledu ostalih drugarica, ohrabrujući ih u samopoštovanju.
Posle sam otišla u Grad. Brzo sam postala tražena i prešla u Hotel. Tu je već malo ko za moju pičku mario. Tražili su da im glumim sluškinju i gospodaricu, majku i devojčicu; iživljavali su neku tamu u sebi koja se iživeti ne da i priznavali mi sve ono što zakonitoj ženi nikada ispovedili ne bi; vezivala sam ih i čarapom im kurčeve i jajca dražila i jebala ih vibratorom u odrtavele čmarove dok su kao mučenici neuračunljivo soptali poda mnom; debelo su plaćali i pokajnički se ponovo vraćali, kao da je u pitanju golemi nesporazum ili otklanjanje sitnice što kvari svu njihovu sreću. (Neke sam viđala i na TV-u, nasmejane, dok ih je narod zblanuto gledao spreman za njih pod voz da ide.)
Onda su se potukli i mislila sam da ću se snaći kao što sam se uvek snalazila. Jedni su bili Onamo, Drugi su bili Tamo, i preko bregova su se dovikivali i psovali jedni drugima sve najrođenije.
Vratila sam se na naš proplanak pred polugodišnjicu dedine smrti – dole, u zamukloj čaršiji, nije bilo vojske – i jednog popodneva su Neki ušli i doneli nam slobodu. Kroz nekoliko dana oni Drugi su ih granatirali i baka i ja sklonili smo se u podrum starog vajata.
Kada smo pred veče izašle, odozdo se čulo slavodobitničko veselje pobednika – bili su to oni Drugi – i pod strehom verande petorica Prvih unezvereno su provirivala iza ugla kuće dole ka naselju.
– Ovde čavka, ovde čavka, vrano javi se – siktao je kovrdžavi u motorolu, i čuh da će čekati noć i njihovu podršku.
Okrenuli su se s oružjem kad smo napustile ćošak vajata i pošle stazom ka njima i kući: – Ne pucajte! – umirio ih je bledoliki. – Čuće nas! – i jedan od njih, ošišan do glave, prišao je i radoznalo me osmotrio, a opasani s redenicima stao je pred baku i upitao je: „Jesi li naša ili njihova?“
– Jest, kurac naša – odgovorio je naočarac, ne slušajući bakina uveravanja da smo njihovi, ni moje: „Kako ste, momci… kako ste, braćo?“
– Ova im je pokazala staze i bogaze – rekao je ošišani, i uhvatio me palcem za podbradak, nišaneći me u oči.
Bili su već pripiti, i ušli su u kuću – naočarac je iz vitrine dohvatio flašu brendija – i ja sam im postavila sto, i sir i paradajz i narezala im čajnu kobasicu. Stražarili su naizmenično kraj prozora moje sobe i na stolac u verandi postavili su puškomitraljez.
– Majku im jebem, da nas ovako Krelac zaboravi – psovao je kovrdžavi, a ošišani je uvek tražio da mu ja sipam piće, i potezao me za rub suknje i dirkao po kolenima.
– Živite li same? – ispitivao je baku bledoliki, a naočarac je prevrtao po našim stvarima i raspitivao se gde krijemo oružje.
– Ma, izvedi tu matoru odavde – okrenuo se ošišani naočarcu. – Vidiš da se veštica samo pravi fina, pizda joj materina – i opasani s redenicima uhvatio je baku za pulover i odigao je od stolice: – Hajde, stara, da nam malo čuvaš stražu – kazao je. – Nemojte, deco – pritezala je baka čvor na marami – a ošišani mi je uvrnuo članak na ruci i držao me u mestu ne obazirući se na moje otimanje.
– A da sad tebe malo upoznamo – namignuo je ošišani kad su baku zatvorili u stražnju sobu i posadio me sebi u krilo.
– Vole one to – rekao je opasani, i pokušala sam da se nasmešim i ustanem, ali me je naočarac uhvatio za kosu i udario mi šamar.
– Manite je – rekao je bledoliki izlazeći na verandu, a za njim je bez reči izašao i kovrdžavi.
Naočarac me je držao za ruke i opasani mi je stavio maramicu u usta i zadizali su mi suknju.
– Uživaj, lepojko!.. – Tri rupe za tri kurca: baš taman… – Sad kad te nataknem upoznaćeš sreću… – Samo naš narod ovakav alat ima… – Zavuci joj ga u dupe pa da ima dva…
Posle su izašli – („Uslužila si narodne heroje..“) – i kasnije se začula pucnjava, i ja sam plakala. Bilo mi je žao nane, koja me je grlila, i ljudi što su takvi, i sveta… Dan se bio zaustavio, i ponoć je prošla: „Bili su pijani, čedo moje“, i suze bakine bile su ljubav, i bol se kamenila, i zagrlila sam baku, i sanjala beskrajnu plavet neba, i sebe radosnu, u polju.
Ujutru su nas probudili, lupajući na vrata. Bili su to oni Drugi i bila ih je puna avlija. I njih je zanimalo čiji smo: „naši ili njihovi?“ Raspitivali su se za onu petoricu od sinoć i ispitivali me što ih nisam prijavila. Trebala sam da ih nadmudrim, da se nekako iskradem i ne mareći za život siđem do njih.
– Tako radi onaj ko svoju domovinu voli, pizda ti materina! Hoćeš da ti slobodu na poslužavniku donesem?… – smeđokosi me je uhvatio palcem za podbradak, dižući mi glavu. – Nemojte je više – pošla je nana ka meni i on je odgurnu. Pala je zatiljkom na ivicu praga, i trag krvi pojavio se u njenoj kosi, i kap na usnama; dok joj se pogled gasio, pogledala me je, kao da se izvinjava.
Umrla je sutradan, u bolnici.
Bio je rat, posle su ih pomirili, i došli su novi dani, i Oni od Onamo i Oni od Tamo rukovali su se i govorili da narod koji je imao vijugu da ih izabere kriv ne može biti, i da se prošlost neće ponoviti, i ponovo je sve je bilo u najboljem redu i onako kako treba da bude.

Foto: www.pexel.com

Igor Petrić: Jedan dan, svaki dan ujutro

Danas kad postanem pio… pio…nirrr. Što? Danas kad postanem … što? Što??? Bože. Sveti se ime tvoje. Današnji snovi su totalno glupi i bez veze. Zato evo nekoliko jednostavnih savjeta. Danas ujutro, neposredno nakon buđenja, obvezno operi zube i umij se. Ne samo iz perceptivno-osjetilnih, estetskih, nego i jednostavno praktičnih razloga. Smrad uzavrelog gnjilišta, potpomognut bakterijama za koje kažu – ima ih podosta, oko 50 milijardi u samo jednim jedinim ustima, čijem razmnožavanju i gomilanju u beskraj potpomažu šećeri, slatki mali cukerčići, pa se gamad samo množi i množi naročito noću, nije baš najljepši prizor u svitanje. Nakon odijevanja, navuci osmijeh broj osam ili pet. Kako god. Samo ih nemoj miješati, jer zbroj i nije baš nešto što se tradicionalno nosi. Mislim da ćeš s njim doprijeti do svačijeg srca. Nije napadan, nije bezličan. On je taman i svakako hodaj uspravno, po mogućnosti na prstima. Onako elegantno poput srne, slatke male srničice uhvaćene objektivom kako žedna kraj potoka želi piti hladnu vodu bunarsku, od koje zubi cvokoću, cvok-cvok, cvok-cvok. Neka se zna tko je tko. Cvok-cvok, cvok-cvok. Tko srna žedna, tko vuk, a tko slon. Neka se gluteus maximus isprči, dođe do izražaja u ovom bezličnom, samodopadnom celulit svijetu, kojim caruju selfij starlete jeftinih silikona. Mišići trebaju titrati prirodno pri svakom koraku. Stezati se i opuštati, sinkronizirano, poput analognog satnog mehanizma, preciznim ritmom, točno toliko koliko je potrebno za puni krug, svih 60 sekundi, minuta, noći i dana unutar godine, unutar života. Tik-tak, tik, tak, tika-taka-tak. Kad, kad si sve to napravio mali čovječe, žvakni jednu preventivnu orbitalnu žvakalicu, zbog … ne daj bože nekontrolirano nakupljenih bakterija i možebitnog smrada uslijed raspadanja zaostalog ostatka nedjeljne kokošetine, zaglavljenog između gornjih kutnjaka na samom kraju zubnog, još uvijek, prirodnog mosta.

Sve to tako lijepo napravi, ali prije toga provjeri koji je danas dan. Provjeri datum il’ nadnevak … ma koga briga kako se sad izgovara, bitno je pravilno uskladiti broj sa slovima i razumjeti što dovraga na kalendaru piše, jer … ako je danas, recimo, petak, onda si u gabuli. Bakterije u ustima su toliko uznapredovale zbog onog glupavog ostatka nedjeljne kokošetine da tu više ni Domestos, koji ubija sve poznate bakterije gdje god se one nalaze, ne pomaže. Ako je pak ponedjeljak, stvar je pristojno podnošljiva, još uvijek ispravljiva. Uzmi čačkalicu, malu tanku okruglastu, fino obostrano zašiljenu, drvenu, azijsku, pa čačkaj dok ne iščačkaš prokletinju smrdljivu, mesnu resicu zapelu u interdentalnom prostoru, koji se, zbog godina raširio i sad uvijek, ali baš uvijek postoji opasnost da zapne kakva mesna resica, kakvo zrno il’ mrva prokleta, usmrdi se i izazove bol, nepodnošššljivu iritantnu bol zubobolju kojoj ni rakija ne pomaže.
Na kraju, kad sve to lijepo napraviš, kad potrebno zbrojiš, nepotrebno oduzmeš, baciš i pustiš vodu zahodsku, zahvali bračnom partneru na strpljenju i trpljenju i odi već jednom na posao.

Foto: www.pexels.com

Nelly Božić: Grad mojih snova

Nastavljamo s proznim radovima učenika OŠ Šijana iz Pule uz vođenje Vladimira Papića

Volim putovati. Jednoga ću dana obići cijeli svijet, ali nažalost taj je dan još predaleko. Za sada često gledam putopise na televiziji o predivnim zemljama i gradovima koji me fasciniraju.

Grad mojih snova je New York. A zašto? Taj me grad očarava već samim imenom kao i atmosferom viđenom u mnogim filmovima i serijama tamo snimljenim. Zamišljam kako avion slijeće na poznati JFK aerodrom i avantura započinje.

Prva stanica je Manhattan, poznata meta svih šopingoholičara, glumaca i turista. Od tamo moramo brodom do Liberty i Elis Islanda. Fascinira ma Kip slobode koji je simbol SAD-a i predstavlja personifikaciju slobode. Najposebnije mjesto je Memorial. To je mjesto gdje su srušeni Tornjevi Blizanci i na tom mjestu velike tragedije svatko će osjetiti emocije koje simboliziraju dva spomenika. Moram spomenuti predivni Brooklyn Bridge koji povezuje Brooklyn i Manhattan. Sanjam kako gledam u visinu, okrećem se oko svoje osi kako bi vidjela sve te čuvene zgrade koje idu u nedogled. Svaki dio grada je jedinstven, ima svoju priču i svoj šarm npr. Greenwich Village, West Village…

U gradu se osjećaš slobodno možeš biti ono što jesi, nema ograničenja. Hodaš ulicama proučavaš ljude, način života, a svuda oko tebe žurba, buka… Grad nikada ne spava. Nažalost svaki početak ima svoj kraj i vrijeme je za povratak u stvarnost. Osjećaj da postoji grad u kojem imaš sve mogućnosti, u kojem možeš biti i postići što god želiš moja su inspiracija da prije realiziram svoje snove.

Foto: www.pexels.com

Nada Vukašinović: Kako sam ti otvorio vrata

Ne znam kada sam ti prvi puta otvorio vrata. Stajao sam na pragu, ukopan i tražio riječ koja bi me zaustavila. Ne znam što si govorila, ne sjećam se. Šutio sam. Svjetlost me zapljusnula. Nešto je trebalo napraviti. Pružala si mi obje ruke. Mirisale su kao rijeka na mjestu gdje sam proplivao. Imale su težinu vremena. Mogla si tada tražiti da iščupam stablo s korijenjem, da preplivam more, da se odreknem odlaska. Kako sam i kada zatvorio vrata, ne sjećam se. Jesam li ih uopće zatvorio?

Ne sjećam se dana kada sam ti drugi put otvorio vrata. Možda su vrata godinama bila otvorena? Oko mene su bili oceani, visoki zidovi, armirani beton, bodljikava žica, psi čuvari, a vrata otvorena. Otvorena još od onih dana kada sam zbog tebe mogao ostati.
S vremenom sam pristao na sve, na hladnoću, na vrtoglavicu, na šutnju. Vrtoglavicu očekujem kao najbolje društvo. Znam da dolazi s prvim jutarnjim svjetlom. Stojim između tvog i mog svijeta. Lelujam bez oslonca i okvira. Iščupan iz žute zemlje, bez korijenja i sokova.
Prihvaćam prazninu, sjene prošlosti. U ogledalu vidim stranca.
Presječen sam napola. Ispred mene divljaju moje sjene. Prigušeni zvukovi. Oslanjanjam se vlažnim rukama o zidove. Uronjen sam u ljepljivi oblak. Tresem se. Prikupljam se na hrpu, u čvrsto stanje.
Uspravljam se. Opet imam siguran korak. Moja sjena mirno hoda za mnom.

Koracima mjerim ulice. Obilježavam točke koje su mi važne. Brojim stabla s dubokim korijenjem, dodirujem debele zidove kuće.
Nekoliko puta zaključavam vrata. Za svaki slučaj. Krećem se noću. Čuvam leđa i razmišljam kao lovac. Živim kao rak samac.
Treći put ti otvaram vrata i znam da ćeš ostati. Donijela si priče s rijeke. Sada si moja sestra i moja majka, a ja sam uplašeni putnik bez puta. Kasna je jesen, miris vjetra s obale, a noć je već tu.

Foto: www.pexels.com

Ilija Aščić: Gladovanje

Kad sam bio izbjeglica pojeo sam oko 2.000 ribljih konzervi, dakle više nego što bi ih prosječni čovjek pojeo u pet života. Problem s tim konzervama je sljedeći: odvratne su! A ako ih tri godine jedeš baš svaki dan, želudac ti se okrene već od same pomisli na njih. Bilo ih je posvuda, tih šugavih konzervi, dolazile su u tonama sa svakom humanitarnom pomoći. Ljudi su ih davali mačkama i psima, ali ni oni ih više nisu htjeli jesti pa su ih na kraju bacali u smeće. Osim konzervi redovito smo dobivali brašno, krumpir, mlijeko u prahu u konzervama od 5 kila i slično, uglavnom stvari koje su jedva jestive.

Mi smo bili izbjeglice, što je niži status i od prognanika, pa je do nas dolazilo baš najgore smeće od hrane. Sve je bilo odvratno, često s davno isteklim rokom trajanja i držalo te tek korak od smrti od gladi. Ako si imao nešto love, mogao si sam kupiti hranu u trgovini i skuhati normalan ručak. Ali love nije bilo. Rat je trajao već tri godine i svi koji su imali bilo kakve rezerve davno su ih potrošili. A ušljivi humanitarci slali su iznošene stare krpe, raspadnute cipele, paste za zube s isteklim rokom trajanja, sapune od kojih bi dobio osip kože i – konzerve. Tone konzervi najlošije vijetnamske tunjevine!

Tek je par talijanskih katoličkih organizacija donosilo lovu. Ti bi talijanski humanitarci došli s koferom punim starih lira, od uprave izbjegličkog naselja uzeli bi popis izbjeglica (jer nisu vjerovali lopinama u upravi, valjda zato što su znali da većinu humanitarne pomoći uprava pokrade), zatim bi pozivali ljude i sami dijelili lovu. Svatko bi dobio po 50.000 lira. Možda su svi drugi zaboravili njihov plemeniti čin, ali ja nisam. Bog ih poživio 100 godina, te dobre stare katoličke Talijane! Kad umru, ako ima boga, njihove će duše pravo u raj.

Ali to je bila prava rijetkost. Većina humanitaraca bili su obični pozeri i smrdljivi europski ološ koji je dolazio iz pukog egzibicionizma i glumatao da širi dobrotu i ljubav, naslikavao se kako dijeli pomoć izbjeglicama, a onda se po svojim zemljama hvalio time. Nijemci su nam pak slali samo konzerve. Škrte protestantske pizde!

Živio sam u malom sobičku u bungalovu sa starom i sestrom i bili smo među najvećom sirotinjom u tom izbjegličkom naselju. Nismo imali čak ni bojler pa sam se tuširao jednom mjesečno kod  frenda. Smrdio sam, strašno sam smrdio! Bio sam odrpan i prljav, a bilo je dana kad nisam jeo baš ništa. Silio sam se da jedem tu odvratnu hranu,  ali tijelo se bunilo protiv toga, i ako bih ipak pojeo nešto, vrlo brzo bih povratio, što je rezultiralo time da sam pao na samo 50 kila. Danas imam skoro 100 kila i ne znam kako sam uopće ostao živ, ali eto, ostao sam.

„Sutra idem kod psihologa“, obznanila je stara jednom kad nam je voda došla do grla. „Možda dobijemo kakvu pomoć.“

Štos s tim psihologom bio je ovaj. Kad bi ti voda došla do grla, otišao si psihologu i nalagao mu svašta, da proživljavaš strašne traume, da si bio u srpskom logoru (iako nisi), da ćeš se objesit ako se nešto ne riješi, a on bi se onda, da bi opravdao svoje postojanje, možda složio s tim da se pokrene procedura da ti se odobri jednokratna novčana pomoć. Ta je pomoć bila mizerna, ali bolje išta nego ništa. Nitko nije išao psihologu zbog psihologije. Psiholog je za izbjeglice naprosto bio netko iz „uprave“ kome je trebalo prodati priču. A ta je priča morala biti gadna, nesretna i tužna, tako da i sam kamen proplače od nje. Te birokratske pizde koje su imale posao i plaću nisu olako dijelile državnu pomoć. Obična izbjeglička sudbina nikog nije zanimala. Takvih je bilo na tisuće i sve su bile iste. Zato su svi koji su išli psihologu lagali i izmišljali priče, kakvih bi se postidio i najbolji holivudski scenarist.

Psihologa je, ukratko, trebalo prevariti.

„Hoću da budeš pristojan kad dođu!“ naglasila je stara.

Meni je bila muka od svega. Imao sam 14 godina i nisam želio imati posla s psihologom. Znao sam što to znači. Gledao sam filmove i znao sam da psiholog želi da mu otvoriš dušu, želi da skineš gaće pred njim i da sva tvoja sramota iziđe na vidjelo i da on onda štapićem prčka po tome i da tu i tamo malo pametuje kako trebaš ovo ili ono, iako mu se jebe za tebe i tvoj bijedni život.

Nisam ništa odgovorio staroj, samo sam izišao van na ulicu.

Moj frend Marko i ja provodili smo dane na igralištu, gdje smo igrali košarku. Bila je to jedina zabava jer je bila besplatna. Imali smo staru ofucanu loptu pa bi točno u podne, kad je ostali narod plandovao u hladovini, izlazili van i igrali košarku na igralištu usred naselja.

Ponekad nam se znao pridružiti i moj frend Ivica. On je bio par godina stariji od nas, ali pao je nekoliko razreda i na kraju odustao od škole. Ivica je imao trik: otišao bi u grad i zaustavio nekog mlađeg klinca na ulici, a zatim bi ga protresao. „Daj lovu!“ rekao bi, a pogled mu je govorio da će ga zgaziti ako ne da. Ako klinac ne bi dao, Ivica bi ga tresnuo šakom i oteo mu sve što je imao. A zatim bi nas pozvao na cugu. Kakav frajer! Bio je uhićen nekoliko puta, ali svaki put su ga pustili jer je glumio da je retardiran.

Tjedan dana nakon što je stara obznanila da ide kod psihologa, Marko, Ivica i ja vraćali smo se iz grada, gdje smo zujali bez veze, kad nas je na ulici dočekala hrpa lokalnih dripaca. Bili su to dečki stariji od nas, bilo ih je desetak i naprosto su nas zaskočili i počeli mlatiti. Mlatili su nas šakama i nogama, nisu birali. Lokalci su mrzili izbjeglice i krivili ih za sve: od nedolaska turista za vrijeme rata do toga što je nekog cura ostavila. Ali taj put smo dobili batine jer je Ivica oteo 10 kuna od nekog klinca, koji se potužio bratu, a ovaj je skupio svoju družinu i napao svu trojicu skupa. Pokrio sam glavu rukama, ali udarci su svejedno pljuštali po glavi i po leđima. Neki me tip raspalio nogom u glavu tako da mi je zazvonilo u ušima. Nekako sam se provukao između njih i pobjegao, ostavivši Ivicu i Marka na bojnom polju, gdje su ih ovi pošteno izmlatili.

Kad sam došao u sobu, zatekao sam staru, sestru i – čak troje psihologa. Bili su to frajer i dvije ženske, svi mlađi od 30. Sjedili su na kauču u tom našem  brlogu, pili kavu i postavljali pitanja na koja je stara skrušeno odgovarala. Baš su našli kad će doći!

„Eto vidite kako je meni!“ zakukala je stara kad me je ugledala krvave glave. „Opet se tukao!“

Tjedan dana ranije doista sam se potukao. Ja i Marko smo razbili jednog klinca koji nam je namjerno probušio loptu pa smo se morali gadno namučiti da je zakrpamo.

„Što je mene bog ovako kaznio!“ kukala je stara i odmahivala glavom.

Otišao sam u WC i oprao se. Lice mi je nateklo od udaraca. Osjećao sam i da mi se jedan zub klima u ustima. Kad sam isprao krv s lica i iz usta, vratio sam se u sobu.

Znao sam da je to s psihologom promašena stvar. Trebalo je biti maher i prodati im priču. Bilo je ljudi koji su znali posao. Jedna naša susjeda je glumila da je pala u nesvijest od šoka, prisjećajući se tragičnih događaja u ratu. Lagala je da joj je dijete zaklano u ratu pa su zvali hitnu i reanimirali je. Bila je to odvratna travestija, ali očito uspješna. Ali moja stara nije znala glumatati, prenemagati se i lagati kao druge žene, nije to imala u sebi, odmah bi počela kukati o neimaštini i plakati. Pričala je kako joj je prvi muž bio propalica i pijanac, a ni drugi nije bio bolji, pa rat, pa bijeda, pa djeca koja je ne slušaju, a ona jadna mora sve…

Bilo je to čisto poniženje, gadljivo za gledati. Što je ona više kukala obuzimao me je veći bijes. To je najgore u siromaštvu. Poniženje! Ono je gore od gladovanja. Neprestano hodaš svijetom ponižen, ne postojiš kao pristojno ljudsko biće, ti si samo netko tko nema para i s kim nitko tko ima para ne želi imati posla. Da sam znao kad će ti ljudi doći, ne bi me ni zatekli tu, makar morao spavati pod drvetom. Ovako sam morao biti pristojan i strpljivo čekati da odu. Osjećao sam jezivu nelagodu jer sam znao da i ja dolazim na red. Nisam znao što da radim.

Slušajući staru psiholozi su pomno vodili bilješke. Postavljali su pitanja i potpitanja, a stara je odgovarala na njih. Kad je završila s kuknjavom, okrenuli su se prema meni i počeli postavljati pitanja. Počelo je seciranje moje ličnosti. Trebalo je nekako naplatiti tih šugavih 200 kuna koje ćemo dobiti. Pitali su me kako mi je u školi, imam li prijatelje, s kim se družim, što me najviše muči itd. Htjeli su znati što je u meni. Odgovarao sam kratko, odsječno i mrzovoljno. Nisam poticao razgovor.

„Brineš li se za svoju mamu?“ upitala je pametna psihologinja, da malo potakne razgovor. „Njoj je jako teško!“

Osjetio sam kako me obuzima neko čudno gađenje kad je to upitala.

„Ne!“ odgovorio sam zgađeno. Mora da mi se gađenje očitovalo na licu jer su zapanjeno gledali u mene kao da sam poremećen.

„Zar se ne brineš za svoju mamu i za svoju malu sestricu? Zar ne voliš svoju malu sestricu?“

„Ne!“ odgovorio sam opet.

„Ne voli on nikog!“ frknula je stara ogorčeno.  „Ne sluša nikog, samo se tuče. Šta ću s njim?“

Ovi su samo bez riječi gledali u mene. Odjednom više nisam mogao podnijeti sve to. Ustao sam i izišao iz sobe. Otišao sam van na ulicu i samo hodao cestom, bez nekog cilja. Hodao sam ulicama i smišljao što da učinim i kako da pobjegnem odatle. Bilo mi je dosta siromaštva i svih tih ljudi. Uzet ću ruksak, potrpati u njega svoje smrdljivo prnje i odlazim odavde zauvijek, bilo kamo. Otići ću u jebenu Ameriku! Nikad me više nećete vidjeti. Nikad me nećete naći!

Kad sam se vratio, psiholozi su bili otišli, a stara je bila crvena od bijesa. Bila je toliko bijesna da danima nije željela razgovarati sa mnom. Nije htjela čak ni kuhati, pa sam svaki dan opet otvarao riblje konzerve i jeo jednu po jednu…

Nekoliko dana kasnije morao sam otići u bolnicu kod zubara i izvaditi zub koji se rasklimao od onog udarca nogom. Doduše, bio je pokvaren i nije ga bilo šteta. Još uvijek imam rupu gdje je bio taj zub, ako ne vjerujete, dođite da vam pokažem. Kurvin sin mi ga je izvadio bez ikakve anestezije. Nisam imao zdravstvenu iskaznicu već izbjeglički karton pa nije želio trošiti dragocjeni anestetik na mene. Ušljivi stari sadist! Rana u ustima mi se upalila i nekoliko dana nisam mogao ni govoriti od bolova, samo sam mumljao kao kakva životinja.

Foto: Wikipedia

Vesna Milosavljević: Sanjar

Radio je kao običan, mali činovnik ali je imao velike, neobične snove. Kad je mogao Kafka, mogu i ja, razmišljao je sortirajući prašnjava dokumenta. Samo, neće on čekati da ga smrt pretekne, preduhitriće on nju, doskočiće joj, proslaviće se za života. Videće i velegrad koji ga nije prihvatio i rodno selo koje ga je obacilo, ko je on i koliko vredi. Kopile? Nije nego! Videćete svi vi koji me tako nazivate koliko ste pogrešili, pokazacu vam koji se genije krije u tom mršavom telu i toj ružnjikavoj glavi koje se sam stideo ne priznajući to ni samom sebi. Uostalom, ne mora da bude lep dovoljno je što je genijalan. Sve će lepotice velegradske poludeti za njim, to je pitanje trenutka, samo da se proslavi. Glumice, voditeljke, manekenke sve te dražesne, mirišljave, negovane lepotice lomiće potpetice trčeći za njim a on će lomiti njihova srca i naravno krevete.

Jednom mu se čak i posrećilo, nakon neke književne večeri koje je redovno posećivao, trošeći po celu platu na jedan sako, neka mlada i neafirmisana glumica, je saznala da nije dobila obećanu ulogu, razočarana i pijana, pojebala se sa njim u haustoru, pa još jednom, iste večeri, u njenom stanu. Čak ga je i snažno zagrlila uzvikujući volim te, volim te, volim te… dok su joj se šminka i suze slivale niz lice. Uputio se nakon te zgode u svoju podstanarsku sobu na strogoj periferiji grada, mesto za koje niko nije znao jer je vešto izbegavao da ikome oda svoje skromno poreklo. Naravno da me voli, razmišljao je ushićeno, njena senzibilna duša umetnice nije mogla da ne prepozna moju genijalnost. Par dana kasnije, kad se vratio iz sela, odlučio je da je poseti. Od novca koji je iskamčio stricu i majci, kupio joj je orhideje pa se nalickan i uparađen uputio u njen stan. Samouvereno je zakucao na njena vrata, hej mala stiže tvoj ljubavnik, tvoj lični genije, otvaraj vrata, otvaraj srce, znam da si me čekala, znam da si spremna za mene. Čekao je tako čitavih četrdeset minuta, orhideje su gubile svežinu a kad se vrata napokon otvoriše, devojka, njegova devojka, njegova glumica, njegova jebačica gledala ga je bez reči, nemo i začuđeno. Nije imala pojma ko je on.

Zapamtiće me, zarekao se preskačući stepenice. Na izlazu iz zgrade bacio je orhideje na gomilu smeća koja se prelivala iz smrdljivog kontejnera. Na jedan uveli cvet sletela je zlatokrila muva zunzara a zatim nastavila svoj sumanuti let. Činovnik genije je nastavio svoju sumanutu trku ka uspehu. Od danas idem samo stepenicama koje vode na gore, pomislio je i potrčao. Nikada nije zakasnio na posao, pa ni tog dana. Vredno je odradio svojih osam sati, čak se ponudio i da ostane duže, da zameni kolegu, nikad se ne zna kad mu može zatrebati, kalkulisao je urođenom seljačkom logikom.

Dani su prolazili a on je uporno radio na sebi, najviše na promovisanju svoje prve zbirke priča i podrivanju konkurencije. Radio je to nonšalantno, instinktivno jer, bože moj, cilj opravdava sredsto a i tako je najbolji, što da prepusti drugima svoje parče kolača zvanog slava?! Knjiga je bila prepuna štamparskih grešaka ali to ga nije sprečavalo da o sebi misli i govori kao o velikom piscu. Iskreno je verovao da to i jeste. Kolegama je služio za podsmeh ali on je to pripisivao njihovoj zlobi i zluradosti. Nije se obazirao.

Nekom se prilikom jedna skromna mlada studentkinja zaljubila u njega i njegove priče i šale ali, nije bila iz sveta za kojim je žudeo, tako da je propustio priliku da bude srećan u dve i po godine bezuslovne ljubavi koju mu je svakodnevno pružala. Jednom ju je čak i optužio da ga ne voli a kao dokaz ljubavi tražio je da uzajmi novac od svog oca i da sve uloži u njega. Nije osećao krivicu jer devojka je volela književnost, čak je i sama nešto pisala a još je imala je i privilegiju da voli njega koji zaslužuje mnogo bolje. Kada mu je dala svežanj novčanica, poljubio ju je u čelo i istrčao iz njene studentske sobe. Umesto hvala, odbrusio joj je preko ramena da ne bude patetična i uputio se onoj glumici. Već neko vreme se po kuloarima govorilo da je glumica trudna a on je bio siguran da je plod koji raste u njenom stomaku plod one večeri u haustoru. Taj njen matori ljubavnik sa kojim je povremeno viđaju, čak i on onako iz prikrajka, sigurno ne može da napravi dete. Pronašao je svoju glumicu na klinici za akušerstvo gde se oporavljala od posledica spontanog pobačaja i platio sve troškove njenog lečenja. Kad bude izašla iz bolnice on će se preseliti u njen stan u strogom centru grada i počeće da žive zajedno, dogovorili su se. Vidimo se što pre, ljubavi, rekao je i poljubio joj mali prst na stopalu. Crveni lak je dodirnuo njegove usne, bio je to vrhunski erotski doživljaj lepo upakovan sa crvenim mrljama krvi na bolničkoj posteljini ispod njenog lepog, bolešću skrhanog tela. Moja glumica, moja muza, moj san, moj mirišljavi bršljen, smišljao je pesmu koju će kasnije objaviti u književnom časopisu. Možda dobijem i nagradu, zaslužio sam.

Zaobišao je studentski dom, nije mu sada bilo do poljubaca i milovanja njegove devojke, do njenih suza još manje, sad mu to nikako nije potrebno, sad kad mu se sreća napokon osmehnula. Knjiga, glumica, stan u centru grada, televizijske kamere, slava…egzaltirano je razmišljao vozeći se poslednjim tramvajem ka svojoj podstanarskoj sobi u predgrađu. Nije platio kiriju poslednjih šest meseci, gazda mu je preti otkazom ali on se nije brinuo oko toga. I tako će sve ovo uskoro biti prošlost, zaboraviće i sobu, i predgrađe, i restorane društvene samoishrane, i memljivu kancelariju, i prašnjavu registraturu, i nezanimljivu provincijalku, i rodno selo, sve će zaboraviti, kao ružan san.

I dođe dan kada je njegova glumica trebalo da izađe iz bolnice. Uredio je već da tada izostane s posla, svojoj devojci rekao da mu je majka bolesna pa zato mora da je poseti na selu a ona bolje da ne krene sa njim u takvoj situaciji, on će je odvesti kako je obećao, ali ne sada, nego kad se stvari srede, kad bude pravo vreme, da je u punom svetlu predstavi majci i rodbini kao svoju buduću ženu, ali danas ne, nije zgodan čas a i on je sav sluđen od brige samo što ga ona, naravno, kao i uvek, ne razume.

“Dušo, pa ti me voliš, čekaćeš me.” govorio je ubedljivim, dubokim glasom.

“Volim te, beskrajno te volim, da, čekaću te. Ovde ili gde god ti želiš. I znaš, nisam planirala da ti ovako kažem ali trudna sam, već tri i po meseca, sve je u redu, dobićemo dete, volim te.”

“Ajde, ajde, pričaćemo, moram sad da žurim, ne zadržavaj me!”

Plašio se da ne zakasni za bolnicu, njegovoj glumici sad već sigurno kucaju otpusnu listu, odrurnuo je devojku i istrčao napolje. Ušao je u taksi, platiće ga novcem od devojčine stipendije, ni slučajno ne sme da zakasni jer ovo je njegov susret sa sudbinom. Stigao je sa malim zakašnjenjem ali svi su bili tu i lekar, i medicinska sestra i ostalo osoblje koje je već dobro upoznao tokom brojnih redovnih poseta glumici čiji se boravak u bolnici produžio na šest meseci, u međuvremunu joj je i urađena nekakva operacija, nije se sećao čega, mada je platio i to.

“A gde je sad glumica?!” zapitao se naglas.

“Otpuštena, otišla je.”

“Kada?”

“Juče, otišla je juče, sa mužem.”

Sestra je odlazila niz hodnik gurajući kolica sa sterilnim priborom a on, genije, stajao je nasred njega kao zaleđen.

Gledao je za njom neko vreme a onda pripalio cigaretu, prišao telefonskoj govornici, ubacio karticu, ukucao broj, sačekao a onda reče:

“Dušo,ja sam…”

Preneseno s posta na blogu Vesne Milosavljević