Arhiva kategorije: Poezija

Florian Hajdu: Oči tvoje

Videla si oči moje
oči tvoje lepe mile dobroćudne

Osetila usne moje
usne tvoje tople meke ljubljujuće

Otvorila dušu moju
duša tvoja baršunasta svet i život davajuća

Zarobila srce moje
srce tvoje plemenito od samog Boga darivano ogromno
na klupi hladnoj travi zelenoj rukama oko bedra zamotanim izloženo

Zadrhtala telo moje
telo tvoje kanonski svirepo afrodizijačko
davajuće mirisno gizdavo vrelim vibracijama zagrejano moleći od iskona uzimajuće

Videla si oči moje vodom polivene
oči tvoje suzne mile drage…

Foto: Florian Hajdu

Hayim Nahman Bialik: Vodi me pod tvoje krilo…

Vodi me pod tvoje krilo,
Budi mi sestra i majka,
Neka bude tvoja nedra sklonište moje glave,
Gnezdo moja proteranih molitava.

I u vreme milosti, u sumrak,
Prekini i reći ću tajnu moje patnje
Kažu: U svetu postoji mladost —
A gde je moja mladost sad?

I još jednu tajnu priznaću vam:
Duša mi je spaljena u plamenu;
Kažu: Ljubav postoji u svetu ––
A šta je ljubav?

Zvezde su me prevarile,
Imao sam san, ali je takođe prošao;
Sada u svetu nemam ništa –
Ništa nemam.

Vodi me pod tvoje krilo,
Budi mi sestra i majka,
Neka bude tvoja nedra sklonište moje glave,
Gnezdo moja proteranih molitava.

Preveo na srpski: Orel Beilinson

Pesmu se takođe može čuti odličnom muzikom i pevanjem od strane vodećeg izraelskog pevača pokojnog Arika Ajnštajna https://www.youtube.com/watch?v=YYMfR9MK3aQ

Foto: wikipedia

Neven Lukačević: Morski identitet

S mojim identitetom nešto ne štima
Nemam krunicu i ne vješam Posljednju večeru
Nisam čak ni onaj što drži kesu na kraju stola
Pa opet ne blejim

Odavno sam prošao trideset i treću
I znam, mnogi od mojih podmeću križiće i Gospe
što njišu se u retrovizorima

Ne palim se na turske sapunice
pa istovremeno gladim raspelo
Što imam ja s tim kad imam more uza se?
Kad stavim prst, kako kaže legenda
i gledam, čujem i osjećam čitav svijet.

Foto: www.pexels.com

Lorena Kujek: Ritmički ciklus trzaja

Pod ubojito
zapečaćenom ključanicom,
smatrajte me-
netragom nestalom.

Samosazidana
tamnica kolapsa,
makinalno me uvukla
u svoj ukleti sarkofag
totalitarnog odsječenja
od ostatka pučanstva.

U tajfunskom viru svjetionika
boravit ću stoljećima
i više se nikako neću
nekompetentno opirati
bučnom gubitku
najmilijih stvorenja.

Blagoslovljena bila,
nezaustavljivo nadiruća,
sveopća kongregacijo mraka
svakodnevnog opstojanja.

Katalepsijom častim tvoju
ateističku usrdnost,
kao u kognitivnom bunilu,
praznovjerno padajući ničice
pred žalobne oblake stratišta,
hodeći kroz snježne nanose
dimnih zavjesa
nikotinskih koluta zamisli.

Tmino,
umjesto jarkog provođenja
hipoteza giljotinskog reza,
šćepala si šćućurenu litotu
za prelomljen vrat pjesme
i zgrušano ju šamaraš
fatamorganom gnušave ucjene.

Poznavajući posljedice
zastare stranačkih slučajeva,
ne želim se kukavički daviti
u prepadnutoj hibernaciji-
slavujevog cvrkuta povodom
misterioznih otimanja
tahikardičnog bila.

Već naprotiv,
fraktalno pretendiram
ka finalnom razrješenju
nerazmrsivih umorstava duha,
slaveći zagasita otajstva
sjenovitih silueta zaposjednuća.

Utišala sam utješne uzvike
nadolazećih suicidalnih trupa,
i umrtvljeno odlepršala
u svejednakom ritmu
košmarnih elegija.

Zipka preminuća
već se vraški zanjihala.

Pod ubojito
zapečaćenom ključanicom,
smatrajte me-
netragom nestalom.

Foto: www.pexels.com