Arhiva kategorije: Poezija

Ivan Zrinušić: Jel trebam šta, jesam dobro i jel kao jebem redovno

E, al jebote, sretnem ti ja bivšeg zapovjednika od starog.
I ono, bio je neki dan na groblju, jel trebam šta,
jesam dobro i jel kao jebem redovno, disimali, kužimo se.
Ja mu reko, Gorane, spremi te oči u glavu, šta ti je,
ne trebam ništa, super sam, jebem kad stignem. I onda mi
ladno oće utrpat neku siću, kao da mi se nađe. Daj molim
te. Razumiješ. I kaže mogli bi pojest nešto. Ajd, ošli na miješano
meso. E, i onda ti ja naručio i ošo u vece, nazvo Popa.

Reko, nazovi me za deset minuta i on me nazvo i ja reko, jebiga
Gorane, zovu me, moro bi krenit pa se vidimo! Jel može, frajeru?
Napravio jebote facu, ko da će rigat, a ja ošo dalje rješavat. E, al
pazi, kaže on kao, jel te neko dira, samo reci, pazi ti, on MENI
kaže jel me neko dira. Koji kralj, a? Pa brate, di ti živiš. I jebiga.
I ono da ću otić, a on pita oću uzet bar cigaru. On ti ih ladno
puni sam. Reko mu ono, Gorane jebote, jel piješ ti te lijekove, a?
I izađem ti ja van i sretnem, e, čekaj brate, zvoni mi telefon.

Iz „Tri mrava“, Slušaj najglasnije!/Bratstvo duša, 2013

Foto: Maja Mishaze

Barba Franko Bušić: Odjebi sportaša, bejbi

Odjebi sportaša, bejbi.
Nije da nas i među umjetnicima nema
mrcina i u kondiciji.
I mi te možemo
stisnut, pritisnut, nagnječit,
izbiti ti dah iz prsiju,
… putenih tvojih prsiju.

Ali nije u tome bit.

Zar želiš biti
„žena majka Hrvatica“?!

Sportaš ti ne može priuštiti
orgazam u glavi,
simbiozu
intelektualnog i emocionalnog puknuća.
Nikada nećeš doživjeti boje
bez pera, bez kista, bez nastupa.
A tebi to treba.

Prekvalitetna si
za ljepuškastog Sport Billyja.
kojeg pokušavaš pretvoriti
u nešto što on nije.
Ne može te čovjek pratiti,
a mučno je gledati sportaša
koji šepa.

Iz zbirke pjesama „Ostani noćas doma“, DADAnti, Split 2012.

Olivera Olja Petrović: Želim (ili Jebale nas ovolike reči kada u sebi ćutimo najvažnije stvari)

Ako te budu pitali za mene nemoj ništa da kažeš, mogu sama (ili Jebale nas ovolike reči kada u sebi ćutimo najvažnije stvari)
Kako si blesav u tim žutim, baš si smešan.
A što kuvaš špagete tako kasno, mogli smo da večeramo salatu ili nešto drugo.
Ne, ne, volim, samo kažem.
Žene tako vole da govore razne beznačajne stvari pa ta njihova sklonost nekad dobije oblik smisla za humor.
Mada šta god da izgovore one to ozbiljno misle.
Jeste, šta se smeješ?
Žene misle, naravno. Više nego što možeš da pretpostaviš.
O svemu, i ja tako nekad … I o tebi sam mislila… Kada bi stvarno, ali ozbiljno, bar pet dana proveo na nekom kampovanju postao bi drugačiji… Mislim da bi. Zato što ovde nedostaje slobode, mnogo je ograničenja, putokaza…Onih glupih znakova „stop“ zbog kojih možeš da zakasniš kada kreneš da uradiš neku veliku stvar.
Na kampovanju možeš da budeš potpuno svoj, da se prevrćeš u vreći za spavanje po celu noć, da spavaš na zemlji dok miriše borovina… Da se sakrivaš od kiše ispod velikih grana, možeš da vrištiš i pevaš, a da te niko ne vidi koliko si lud.
I meni se sviđa… Ja bih mogla vidiš sada da vrištim.
Naravno da neću samo kažem da bih lako da oslobodim glas. U svakom vrisku imaš hiljade reči. Ko ume da čuje i pročita vrisak taj razume i glad i bol. I može postati tako mnogo srećan.
Jesi, vidim da si srećan, jasno je da umeš zato i mislim da bi odlazak na kampovanje imao smisla.
Obriši odmah, da se ne zapeče. Samo stavi tu, ja ću oprati sve posle.
A što me snimaš?
Nisam slatka, lažeš.
Nisam, ja nikada nisam bila slatka.
Nisam skroz.
Valjda ja bolje znam.
Neću da se izujem,volim te crvene čizme.
Ne sviđaju ti se?
Ja sam zaljubljena u tu izbledelu kožu od sunca.
A i stopala mi izgledaju manja, ako obratiš pažnju, a broj četrdeset, izgledaju kao da je trideset i osam.
Dodaj malo bosiljka, malo samo, uhvati prstom kao kad hvataš trzalicu, tako se sprema.
Osećam, vidim.
Neću da znaš, nije važno.
Davno je to bilo, prošlo je sa odlaskom u bioskope.
Odlazim, ali ne tako često.
Naravno da se sećam, imala sam pet godina, možda par meseci manje.
Sa ćaletom.
Neću da ti kažem šta sam gledala, smejaćeš se.
Neću.
Ne, ta narandžasta i plava činija su super.
Jao, ko će sve to pojesti?
Ne mogu toliko, samo ću da probam. Dobro.
Kad si kupio cveće?
Predivno, hvala.
Ako te poljubim to bi moglo da znači zato neću.
I pogled znači.
Ti sve vidiš.
Ne bojim se samo mislim da ne bi trebalo.
Bolje da jedemo.
Baš si se potrudio.
Neću da plešem i ovako smo u riziku da postanemo bliski.
Sada sam gladna.
Dobro lažem. Eto tako, laže mi se.
Prija, ne kažem.
Ako te poljubim, šta ćemo sutra?
Važno je, svako sutra je važno.
Razumem, ali i ovako je lepo.
Ne mora da bude savršeno da bi bilo lepo.
Meni pola čaše.
Kasnije, posle večere.
Ne volim da pričam dok jedem.
Mogu malo.
Divno miriše.
Jeste, mogao bi da otvoriš restoran.
Ko ne voli Bitlse?
Znam te godine sam rođena.
I ja tako mislim.
Ne verujem ti, sad ti lažeš.
Ako te budu pitali za mene nemoj ništa da kažeš, mogu sama.
To ti samo mene tako vidiš.
Samo utisak.
Rekla sam ti da je bilo davno, tada me nisi poznavao.
Nije interesantno.
Sećam se, ali pamtim samo lice, izraz na njemu.
Možda bih, nisam sigurna.
Molim?
Da, to je ta noć…
Ne znam šta da kažem…
Molim te ćuti.
Prestani o tome da govoriš.
Pocrveneću, ćuti…
Pa drhtim, tako…
Ugasi svetlo.
Smanji muziku.
Ugasi kameru.
Želim.

Fotografija: chelle @ morgueFile free photos

Andrija Crnković: Žeđ trnave pećine

– Zvonku Bušiću
 
Znamo da je maslačak prototip zrakoplova
koji diše kroz kristalnu noć.
I zato je važno zakriliti ideju
bešumnom snagom najskladnije nemoći.
 
U peludnom svjetlu je Bog tvoje golotinje.
 
Bog tvoje golotinje ljubio je vinograd na svodu te pećine
u vrijeme dok je Sotona još bio čisti idealist.
 
Oprječost dvije nostalgije ne može biti tiša:
pećina – Hrvat – zavjetna euharistija
/na jednoj strani bića/
nepoznata zemlja – žena – gorka pozlata sreće
/na drugoj strani žeđi/

 
Srodne pripovijesti uviru
u žudište trnave pećine.
 
ne brini
dunje nisu odale
kako se samoća dokapitalizirala.