Arhiva kategorije: Poezija

The best of… Ivan Glišić

Fenjer

Ne vidiš ništa
Osim tame.
Zar u tami
Ne vidiš jedan fenjer?!
To sam ja i moja ljubav
Prema tebi.

Vrata

Ko bi rekao čuda da se dese!
Znao sam da ne treba da otvorim
Vrata. Želim li da odeš?
Ne. Ali ne želim da ikada više
Izađeš. Izađeš li, to će me ubiti.
Ko bi rekao čuda da se dese!

Oprosti što sam te voleo

Oprosti što sam te voleo. Neću više. Baš zato
Što te i dalje volim. Mislio sam da si ptica
Poput mene, ali ti si samo stablo na koje sam sleteo
Opčinjen tvojom lepotom. Oprosti što sam te
Voleo. Neću više. Baš zato što te još uvek volim.
Mislio sam da poput mene imaš krila, a ti imaš samo
Grane koje ne možeš da raširiš pa da se zajedno vinemo
Put neba. Oprosti što sam te voleo. Neću više. Baš zato
Što te još uvek volim. Ja nisam korenom vezan
Za zemlju, a tvoji koreni su duboko u zemlji,
Pa ne možeš da se makneš s mesta na kome si.
Oprosti što sam te voleo. Neću više. Baš zato
Što te još uvek volim. Potražiću sebi pticu, jer sam
Ptica, potraži sebi stablo, jer si stablo.
Oprosti što sam te voleo. Neću više. Baš zato
Što te i dalje volim. I ne krivim tebe. Krivim sebe
Što sam tražio da me voliš tom mojom nemogućom
Ljubavlju. I što sam zbog toga i sebe i tebe stvaljao
Na goleme muke. Oprosti što sam te voleo.
Neću više. Baš zato što te još uvek volim.
Ali, sleteću ponekad na tebe i pevaću ti pesmu
O našoj nemogućoj ljubavi. Znam, volećeš i ti mene
Na tvoj način. Slušaćeš moju pesmu i štitićeš me
Od vetrova i nepogoda, ako svijem gnezdo
U tvojoj krošnji. Oprosti. Oprosti što sam te
Voleo. Neću više. Baš zato što te još uvek
Volim, tom mojom nemogućom ljubavlju.

Da li se to samo meni događa?

Da li se to samo meni događa? Sve osobe koje sam
Voleo i kojima sam skidao zvezde sa neba,
Otišle su odnoseći zvezde i ostavile me samog,
S praznim nebom. Da li se to samo meni
Događa? Sve osobe koje sam voleo i koje sam
Spašavao iz vatre i iz vode, otišle su ostavljajući me
Samog, u vatri i u vodi. Da li se to samo meni
Događa? Sve osobe koje sam voleo i kojima sam dao
Svoje srce i svoju dušu, otišle su odnoseći
Moje srce i moju dušu, ostavljajući me samog,
Bez srca i bez duše. Da li se to samo meni događa?
Sve osobe koje sam voleo i kojima sam pisao
Pesme, otišle su odnoseći moje pesme, ostavljajući me
Samog, s praznim listovima i s rečima bez ikakvog smisla
I značenja. Da li se to samo meni događa? Sve osobe koje sam
Voleo i kojima sam verovao,
Otišle su odnoseći moju ljubav i moje verovanje,
Pa sam ostao sam, bez ljubavi i bez verovanja u ljubav.
Da li se to samo meni događa?

Gledajući tvoju fotografiju

Te tvoje oči!
Oči koje gledaju u Nebo i mole ga
Da me pretvori u pticu, i da ti doletim.
Ali, ja nisam ptica.
I ja sam dva oka koja gledaju u Nebo
I mole ga da tebe pretvori
U pticu, da ti meni doletiš.
Te tvoje usne! Usne uprte
U Nebo i mole ga da me pretvori
u dve kapljice kiše
Koje bi utolile tvoju žeđ za mnom.
Ali, ja nisam dve kapljice kiše.
I ja sam dve usne uprte u Nebo
I mole ga da tebe pretvore
u dve kapljice kiše
Koje bi meni utolile žeđ za tobom.
Ta tvoja tuga! Tuga Koja moli Nebo
Da me pretvori u radost kojom bih ozario
Tvoje lice. Ali ja nisam radost.
I ja sam tuga koja moli Nebo
Da tebe pretvori u radost koja bi ozarila
Moje lice.
No, i bez da nebo usliša naše molitve,
Uslišaćemo ih mi jedno drugom.
Bićemo jedno drugom
I ptica,
I dve kapljice kiše.
I radost.

Konjanici leda

Ojesenilo se
Ispod vodopada boja
Zloban vetar sanja
Pustoš
I razbesnela mora
Moja soba
Nije više
Sigurno sklonište
Galebova
Konjanici leda
Pred kućom mi stoje
Samo se deca ne boje
Zveketa njihovog
Oružja
I eha
Belog smeha
Smrti

Tih nekoliko dana bez tebe

Tih nekoliko dana bez tebe.
Kao nekoliko teških godina
Suše.
Kao nekoliko teških vekova
Gladi.
Tih nekoliko dana bez tebe.
Kao nekoliko teških godina
Tame.
Kao nekoliko teških vekova
Tuge.
A onda eto te.
Za tili čas sve se preobrati.
Suša u bujanje.
Glad u izobilje.
Tama u svetlost.
Tuga u radost.
Da li i ja tebi donosim toliku radost,
Posle tih nekoliko tvojih dana
Bez mene?

Ptica i reptili

Ptica sam
U kavezu
S reptilima
Umesto da letim
Univerzumom iznad sebe
Letim univerzumom
Unutar sebe
Krijem svoja krila
I gmižem
Da me ne rastrgnu
Jer ptica sam
U kavezu
S reptilima

Zen udvoje

Sve češće kažem sebi, svega mi je
Preko glave. I globalizacije, i antiglobalizacije.
I izlazaka i neizlazaka na referendume
I izbore. I spoljašnje i unutrašnje ekonomske
I svakojake krize. I ja sam od tih kriza u još većoj
Krizi. Pukao sam kao zvečka.
Jebo svih i sve, sem nas.
Vaki je plan. Treba sve poslati u kurac.
‘Napoljitis’ najbolja je psihička terapija.
Pa ranac. Pa put pod noge.
Pa planina. Pa kućica u šumi.
Pa ljubav. Pa zen…
Zen udvoje. Bog da nas vidi!
Ali nisam navikao da budem sam.
Jebo svih i sve, osim nas!
No, ne smem da te pitam da li je i tebi svega
Preko glave. Samim tim, možda i ja.
Zato ću da sakrijem ovu pesmu
Tamo gde možeš brzo i lako da je pronađeš.
Ako je nađeš i ćutiš, ćutaću i ja.
Ako kažeš: Eh, ti! Moja zen filozofijo!
To znači samo jedno: Jebo svih i sve, sem nas!
Vaki je plan. Zaista sve treba poslati u kurac.
‘Napoljitis’ je zaista najbolja psihička terapija.
Pa ranac. Pa put pod noge.
Pa Planina. Pa kućica u šumi.
Pa ljubav. Pa zen.
Zen udvoje. Zaista Bog da nas vidi!
(Moja zen filozofijo).

Ja, moja gitara i bluz

Želim da ti dođem. Ali uvek nađeš neki izgovor
Da ti ne dođem, jer ne želiš da ti dođem.
I ko i šta mi preostaje? Ja, moja gitara i bluz.
Želim da mi dođeš. Ali uvek nađeš neki izgovor
Da mi ne dođeš, jer ne želiš da mi dođeš.
I ko i šta mi preostaje?
Ja, moja gitara i bluz.

Veruj mi, moraš

Odlete tako, pa te nema.
I živim u toj strašnoj Praznini
Između tvog odletanja i doletanja.
I poistovetim se sa onim
Golim crnim stablom ispod mog prozora,
Koje takođe čeka svoju odletelu pticu.
Dohvatim njegovu crnu golu grančicu,
Pa kao da držim svoju i njegovu ruku,
I tešim i njega i samoga sebe
Onim što reče i ti,
Što i njegova ptica, pred odletanje:
Doleteću! Veruj mi! Moraš!
I šta mi drugo preostaje doli da te čekam
I da ti verujem.
MORAM! Ali, ako te ne bude bilo,
Onda ću stvarno postati ono crno golo stablo
Ispod mog prozora čija ptica više nije doletela,
Pa mu se srušio ceo svet,
Jer je njegova odletela ptica bila
Njegov ceo svet.
Tako ću i ja izgubiti veru u tvoje:
Doleteću! Veruj mi! MORAŠ!
I srušiće mi se ceo svet,
Jer i ti si meni ceo svet.
Veruj mi! MORAŠ! Ako znaš za datu reč,
I za verovanje.
(Moje ‘veruj mi, moraš’).

Proleće

Kažeš, izludi te proleće. U pozitivnom
Smislu. I mene izludi.
U negativnom smislu.
Jer, nema te. Pa sva ona olistavanja,
Sva ona rascvetavanja,
Kao da su kadrovi kakvog
Dokumentarnog filma.
Žive slike koje gledam
I u koje ne mogu i ne želim
Da uđem. Jer nema tebe.
Moje jedine prave žive slike.
I mog jedinog pravog proleća.
Moja jedina živa sliko.
(Moje jedino pravo proleće).

Joj, ti, kad mi budeš blizu

Kad si daleko, kažeš mi:
Joj, ti, što si mi tako
Daleko! A ja tebi: Joj, ti, kad mi budeš
Blizu. I budeš mi.
Budeš ono crno golo drvo
Ispod mog prozora, u magli.
Otvorim prozor,
I dok mu vetar njiše grane,
Kao da mi pružaš svoje ruke.
Dohvatim dve grančice, i držim ih.
Pa kao da zaista držim tvoje ruke.
Joj, ti, kad mi budeš blizu!

Fotografija: clarita @ morgueFile free photos

Ivan Zrinušić: Lakši putevi

Povremeni pokušaji, male propasti i male izdaje,
sva ta stvorenja koja su prije mene hodala Europskom avenijom,
bivšim Bulevarom JNA,
i muka koju moram proživjeti da stignem do tamo.

Tamnokos muškarac nosi dijete na ramenima
gmižući prema svemogućem ulazu u zgradu,
upitam vodokotlić za mišljenje o ljudskim pravima
pa nagnem travaricu i pristavim kavu.

Birati lakše putove, svi se ionako pokažu teškim,
postojanje nas jede, a mi jedemo svinje ‒
premda je usredotočena svijest vjerojatno moguća.

Dani se ponavljaju, kao glupavi izgovori,
neki od njih budu dobri,
tada usrdno grlim prostor oko sebe.

Fotografija: Alvinmann @ morgueFile free ohotos

Zoran Žmirić: Zdravica (iz zbirke u nastajanju “Zapisano metkom”)

brko diže neopranu čašu
odguruje nož
nazdravlja slobodi
vatrica pucketa
zamagljen je prozor
svud na zemlji mir ljudima
dobra volja i kyrie eleison
večeras ću opet preskočiti piće
za zdravicu miru
trebam nešto drugo
snažnije i žešće od samostanskog piva
pristiglog u pošiljci švapskog karitasa
treba mi boca
treba mi kanistar
cijela bačva rakije mi treba
šteta što smo sinoć izbušili jednu
u podrumu zadnje kuće na kraj tuđeg sela
da smo barem gazdu
sustigli u dvorištu
sad smo mogli zazivati
mir u cijelom svijetu

Fotografija preuzeta s www.teamliquid.net

Mladen Blažević: Šljive

kada staviš na stol standardizirane krastavce uniformirane muzgavce čokoladu iz šećera šećer iz trske prehrambene troske i rum u kolače za prepune gaće sve to curi kroz jednjake crijeva i zalijeva nove želje za desertima tuba teglica i konzervi iz rafinerija okusa a da jedemo samo jestivo mogli bi mijenjati tebi moje šljive meni tvoj sir i ovo kovanica što zvoni po džepovima posaditi da ga pronađu jednom arheolozi iz svemira

Fotografija: Max Straeten @ morgueFile free pfotos

Krešimir Butković: Podzemlje

Promijenili smo izloge
pontonski prolazi
simfonija buđenja
na prodajnom mjestu
kolektivno praćenje
megafonskih uskličnika
u još jednom pokusu
slamaju noge
kamuflažno veselje
ribe na uzici
mašu repom
zbog čaše vode
promijenili smo ulaske
okrijepili slogove
sad složno pjevamo
pjesmu s etikete
utrkuješ se unazad
unatraške osvajaš
sva zakopana podzemlja
kojima se služim
robusne predodžbe
lektorirani sadržaj
uspijevam roniti
među tvojim riječima
ako me opiješ
moći ćeš slaviti
pirovu pobjedu
u svom rezimeu
odjeni mi košulju
s uzorkom gradova
putovat ću prstima
vozeći kravatu
ti stegni dio moga razuma
da popustim smjelo
pod naletom pitanja
kojim rješavaš se
sumnji…

Ilustracija: Rene Magritte, L’invention collective 1934.