Arhiva kategorije: Poezija

Tatjana Beuk-Laćak: Ostatak života

Prepirem se s ostatkom života,
hoću da mu skrešem u lice
sve što mi je ono ranije zakuvalo,
podmetnulo, kukavički uvalilo
dok sam gledala na drugu stranu,
onu zabranjenu, kojom prolaze
ljudi bez jedne noge,
žene na visokim štiklama,
bez pola glave i malo više mozga.
Mada mi ne priliči,
jer ja sam jedna lepo vaspitana
devojčica blizu šezdesete,
pljujem mu o lice bezdušno,
besramno, onako iz duše.
Đubre hohštaplersko kombinuje
gadosti u svojoj odvratnoj masi
koja više liči na klin-čorbu
nego na dane koji dolaze.
Podižem glas, ne ide drugačije,
zamahujem rukom
i puče šamar o kost,
jer ovo preda mnom nema obraz.
Ne mogu da izgovorim
rečenicu do kraja od besa,
od divljeg koprcanja,
nemo otvaram usta gutajući reči,
udaviću se ako tako nastavim.
Ostatak života nema šta više
da mi ponudi, ogoljen je, prazan,
ne mogu ni da se naslonim na njega,
žulja vreme na vidiku,
nisam raspoložena za tvrde podloge,
dosta sam spavala na kamenju.
Žaljenje, kajanje, tugovanje,
pomešano sa izveštačenim smehom,
koliko podnese, uz dodatak uzdaha
daje odličan specijalitet
za jedan savršen završetak.
Treba samo da odlučim,
samo da zakoračim i da ga zgazim.
To đubre hohštalpersko,
taj otpadak od budućnosti,
taj jadni ostatak mog života.

Foto: www.morguefile.com

Neven Lukačević: Čita li itko danas Georgea Trakla?

povodom 100. godišnjice smrti austrijskog ekspresionističkog pjesnika G. Trakla (1887.–1914.)

O, pjesniče psalma i snova zla,
jesi li našao smiraj svoj
ili još bludiš po polju čekanja
neshvaćen,
neprilagođen,
neuhvatljiv?

Tražiš li još razumijevanje ljudi
ti, koji si razumio patnje njihove,
koje si tješio,
kojima si rane vidao
rukom svojom,
utjehom riječi?

Ti, koji si kriknuo kao luda,
ti, koji si ostao kao stranac,
ti, koji si umro kao tuđinac,
neshvaćen,
neprilagođen,
neuhvatljiv.

Bea Balta: Tango na staklenom stolu

Hiljadu je pripadanja bilo u zjenicama umirućim od želje
i mjesec je lovio zvijezdu u svojim punim noćima,
a ludilo nas hvatalo svojim dugim prstima…
Na staklenom stolu plesali smo bez straha od loma,
igrali smo tango ne dirajući ništa osim korijena prsnog koša.
Ispod rebara te nosih.
Nedozrelo voće htjela sam da bereš,
i mirišeš,
i mirišem
magični jantar tvoga uha i žile do ramena…
Htjedoh.
Htjeli.
Al’ tango za stakla nije.
Stadoh ti na prste, ti udari nogom malo jače no što treba.
U trenu sva pripadanja rasprsnuše se,
a zjenice od želje umiruće oslijepiše
u treptaju gorućeg kapka
razlomi se sve…
Foto: www.morguefile.com