Arhiva kategorije: Poezija

Tatjana Beuk-Laćak‎: Recimo

Recimo da ste ravnopravni
i da vam pridajem isti značaj.
Pa opet, on donosi i daje,
ti odnosiš i oduzimaš.
Zahvaljujući njemu
poznajem mnogo ljudi,
zahvaljujući tebi
ostajem bez mnogih meni dragih.
Recimo da mi je on doneo
mnogo problema i nesigurnosti,
ti ćeš sve to poništiti
i jednim potezom izbrisati,
ali olakšanja neće biti.
Njemu se klanjaju, tebe proklinju,
njemu se raduju, od tebe zaziru.
Recimo da ste ravnopravni,
ali tebe, smrti, nikada neću voleti
kao život koji mi je podaren
i kroz koji se probijam
kako umem i znam.

Foto: www.pexels.com

‎Viviana Bašković Perić‎: 100. Čistilište

Oluja bjesni
u
središtu svega,
što sam do sada stekla.
Kontrola mira,
ledeni osmijeh lomi
posljednju nadu,
nestali dani,
u vrtlogu istih
sudbina.

Čudan taj život,
zamka za umorne duše,
raskol dobra i zla,
čistilište
prepuno magle,
klizište sve do
dna.

Nisam korisna u
ovome tijelu,
gušim se, začuđena,
nijema,
neiskorištena u atriju
života…
Tek
Treptajem svakim, nepomična
pratim,
svakodnevni delirij
strahota…

Dolaz…
prolaze…
odlaze…
smislene i besmislene
figure,
što mi i sada
još toliko znače.
Ne mare za prisutnost
kojom ih častim,
smiju se, grle,
sebi dovoljna bića…

Taj čvor u grudima
neugodno steže,
… opet sam sama,
ponavlja se
životna priča!

Bilo u kojem svijetu
boravim,
ma koliko vremena
tu provodim,
ostajem
prozirna… nevidljiva…
i svakom entitetu
potpuno
…nedodirljiva.

Foto: www.pexels.com

Andrea Žic Paskuči: Cipele

Molim te, skini cipele prije nego skočiš.
Zajebi ih. Ostavi ih tu uz rub.
Bit će svjedok da si živio… i te kako živio.
Ljudi će prolaziti i gledati ih.
Netko će možda reći
– Ove su cipele bile svugdje.

Skini cipele prije nego skočiš.
Doći će po njih netko potrebitiji.
Vodit će ga svugdje
kao i tebe.
U njima će hodati,
hodati, hodati … do nekog svojeg ruba.

Skini cipele, molim te,
odveži brod i skoči.
O tome si sanjao dok si hodao,
zar ne?

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: A pillanat varázsa. Trenutak magije

Reko siva u venama mi curiš, gavrani ti vekovima šumove krilima komponuju i u meni, cvetovi leteći, sivim polenom minutnim, nostalgiju vasionom oplođuju, tvojim muljnim suzama te nevidljivo oplakujem koje se na obrazu suše u duši pucaju, ne cure skamene u utrobu upadaju, ja ti kosom sivomeliranom neprepoznatljivom na poklonjenje dolazim za oprost, nozdrvama pijem vazduh iz tebe dubune tvoje prošlovekovne trihiljade kilometra iz zemlje tebi nepriličive, sivilice moja, porode, pepeo moj, poezijo vasionska…

U prilogu: Szeleczky Zita – A kanyargó Tisza partján
Szeleczky Zita valahol Amerikában énekelte ezt a dalt. A közönség: emigráns magyarok. Az időpont ismeretlen. A pillanat varázsa fel…

Foto: www.pexels.com

Miro Škugor: Slučajni ranoranilac

jutros sam se rano probudio
istodobno

s utrčavanjem zadihane zrake sunca
u moju zarolećenu sobu

s brojanjem do šest kampanelnog zvona
u mom uhu nenaslonjenom na jastuk

s punjenjem mog proširenog novog srca
stalnoplimećim čeznućem za tobom
(nije ga više moglo stati u staro)

s mrmorom nevere
pri pospremnju tanjura i šalica
u škripeće ladice sive komode neba

s upjevavanjem juga
među tresećim stolnjacima od oblaka

sa sporopadajućim mrvicama kiše
po licu optuženog ljeta
koje je opet prespavalo zajutrak

Foto: Miro Škugor