Arhiva kategorije: Poezija

‎Darko Balaš‎: Kad jednom odem…

Kad jednom odem, pamti naše dane
Što biseri su na božanskoj nisci
Čitav život u jedno sjećanje stane
Sami smo mu čuvari i pisci
Kad jednom odem, budi opet sretna
Volim te, moju ljubav svemiri pamte
Neka ti se osmjeh prikrade u predvečerja sjetna
Srećo, duše se ne rastaju, zauvijek plamte
Kad jednom odem, na nebu zvijezdu potraži
Onu, što svakog putnika domu vodi
Znaj kako čuvam te, gore, na vječnoj straži
Sve do zore, kad novi dan se rodi
Kad jednom odem, čuj pjesmu slavuja
Neka te ona miluje do nekog novog sutra
Pravog odlaska nema, život nanovo buja
U beskrajnom plesu između noći i jutra

Foto: www.morguefile.com

‎Vergilije Franizz:‎ Sličilo je

Sličilo je formalnom igrokazu
Suspendiranom slučaju
Bezrazložnom udesu
Sličilo je meni
U
Nezainteresovanom odnosu
Spram sebe
Sličilo je samom sebi
Sličilo je
Na izdvojeni korteks
Bio je nalik na koješta
I na bezveze
Sličilo je uzaludnoj boli
Otrgnutoj misli
Lažnom sjećanju
Potrošenom temperamentu
Sličilo je uzaludnosti
Izgnanom anđelu
Anđela!!!
Sličilo je dignutom prstu pod prijetnjom
Dignutom značenju na pijedestalu vrijednosti
Sličilo je uzalud bačenom novcu
Sličilo je nedoumici
Poremećenim kazaljkama
Vremenu pomiješanom od ujutru ka večeri
Pomračenju mjeseca u tihom predvečerju
I da,
Sličilo je nepostojanju ljubavi

Foto: Tamara Modrić

Sara Mrak: Imam tri, ne, četiri kuće

Imam tri, ne, četiri kuće.
Imam pet vrtova.
Imam jezero.
Iz jezera izranjaju tri peterokatnice i svaka na sebi ima
nacrtan grb
države ili korporacije, nečega
što je veće i od čovjeka.
Iz krune grba izranjaju avioni,
niskoletni sportski iz kojih se može ispasti,
ako se preokrenu naglavce.
Imam tri, ne, četiri iscrtana kamena
na kojima je pisalo: volim te, ili jedina
ili neka slična nevjerojatna izjava.
Sve je to precrtano gustim slikama,
naprimjer: mačka na stubištu zgrade
ili pčela.
Crvena lisica.
Nešto životinjsko, veselo što se može poklanjati
umjesto suvenira.
Nešto ispod čega se više ništa ne da isčitati.
Kao moje oko koje se pretvara u fosil.
Sve će se okameniti.
Završiti u muzejima ili na ljetnim štandovima.
Imam tri kuće, imam pet vrtova.
Imam pet lijepih šišmiša iza razbijenog prozora
i tanku kožu.
U svakoj okamenjenoj bajci nešto mora drhtati.

Foto: www.morguefile.com

Sofija Živković: Proleće u ćoškovima ulica

Jel tamo hladno?, da, ponesi neku
Jaknu što ne propušta vetar, što ne propušta
Sećanja, proleće se odvija
Sporo, kao traka starog filma koji pokušavam
Da gledam bez projektora, na stolu je
Novi jezik, nedostupan čulima, moguć samo
U zajedničkoj prošlosti koju ne pamtimo,
Kofere spuštamo iskusno, brojčana jedinica
Koja se ravna sa brojem zvezda,
Seliš se negde na nekoliko dana,
Postajemo nečiji privremeno, i zauvek,
Kako se to obično dešava,
Hladno mi je, zatvori prozore,
Sunovrate se stvari
Uvek kada pokušamo da ih popravimo,
Tada ti se oko očiju prenesu one linije što
Su oko usana ucrtane,
Hladno mi je, zatvori dvostruka vrata, zaključaj nas
Sa devet brava, boje mrznu na ovoj temperaturi,
Skupljam sobu u veličinu pisaćeg stola,
(Znam da ne možeš da voliš to što radim zbog tebe
Jer voliš ono što neko radi za tebe)
Ne možeš da voliš reči koje padaju na sto
Kad god upalim svetlo, legnem i
Neprestano se ove ovdašnje nadmeću sa Urijevim
Bojama, neprestano nešto izgovaraš,
Nešto slično rečenicama koje su mi bile pred očima
Kada sam poželela da spakujem sve u kofer
I preselim se u jedan valer otkriven između
Dva koloseka po kojima idu kočije,
I da ne raspakujem nikada jer sve bih novo kupila,
Nemoj više da razumeš moje boje koje vrište,
Kazao mi je Uri u nekom bunovnom stanju,
Dok smo išli ka vrtu, odjekivalo je kroz prolećnu kišu,
Zgrade su bile pohabane od grešaka i drugih šetnji,
Je l’ ti još uvek hladno?, uključila sam grejanje
Na najviše, barometar je stao, ali ti dalje drhtiš,
Uvijena su nam tela u atmosferu sobe,
U neke slike iz fioke gde držimo jesen
Zaštićenu od ljudi, u boje koje se razlivaju od toplote,
Da smo malo srećniji nego sada, sa koferima na podu
I ostavljenim sitnicama u podrumima,
Da li bi nam bilo toliko hladno?

Foto: Jelena Balać, Kočije kod Hofburga

Miro Škugor: Kruženja

Sve moje je kružno.
Kutovi bi me činili isprekidanim.
Kao Morseovu abecedu.
A njome znam napisati tek tri slova…

I tebe volim kružno dok postavljaš svoje lice
na stakla svih autobusa ovoga grada jutros od šest
ne bi li me ugledala u nekome od njih.

Kada me opaziš molim te reci mi:
„Volim te. I svi drugi nazivi čokolada su o tebi.“

Jer, postoji veća praznina
od praznine odskoka prazne plastične čaše
preko koje su netom prešli kotači automobila.

Ili od praznine samoće stupa javne rasvjete
u zagrljaju neorezane krošnje.

Foto: Miro Škugor