Arhiva kategorije: Poezija

Савва Радулович: Мајстор и Маргарита

Јул је свукао маске са убједљивих карикатура
Као сувишну одежду у јаком плусу
У сопственом гријеху гуше се праведници
Који су умислили да ће им бити подијељени ореоли
Који се више немају коме дати
Моја улица и дан-данас мирише на његове руке
Којима је упалио један пламен што никад неће изгорети
Појавио се потпуно изненада
Као Булгаковљева идеја коју је ево сад осмислио
Увио у невидљиву коверту небеску
И послао анђелима да од ње направе роман

Као што свако вријеме нерадо подноси по Мајстора
Цензурише све његове јединствене врлине
Спаљује његове најбоље рукописе
Узнемирује његов миран сан
Краде оне ситне радости од којих прави крупна дјела
Буца странице његове сопствене приче
Отима му ону о којој пише и која је једна
Тврди повез око његовог меког срца
И оловка којом ствара нестварно дивне стихове
За које се она хвата кад он није поред ње
Тако и он сијече демоне оправдавајући своје име

Прошетао је Воланд Оногоштом и забавио друштво
Увукао се у сваку рупу гдје је могла игла проћи
Поиграо се онима који прљаво играју са чистима
Највеће је смањио тек толико да се виде
Надвладао владаре ситних проданих душа
Јер шта је власт друго до насиљe над осталима
Завртио је мачак репом памет свим тупим
Који су се били наоштрили на недужне
Игра је могла да почне

Њега сам срела сасвим случајно
Као што случајно ухватиш погледом звијезду падалицу
Пао је тачно пред моје очи у задимљеном кафеу
И упалио се попут звијезде која засвијетли ниоткуд
Кад сам први пут чула за његово име
Пуна сала људи смијала се на сав глас
Разне приче пратиле су га као пси луталице
А у његовим очима те ноћи кроз бескрај плавих птица
Што су се поманитало разлетјеле преда мном
Препознала сам правог правцатог Мајстора
И повјеровала у сваку његову ријеч

Сваки стваралац живи у времену
Између онога што је било и онога што може бити
И суштина његовог дјеловања мора бити само истина
У животу, у дјелу, после њега
Не рекох ти, наиђох на Пилата у једном пабу
Прекрсти се: У име књиге, пива и рокенрола!
Викну и махну руком ко да ће отјерати маглу
Као све наметнуте невоље које су нам ставили под нос
И лупи шаком о сто ко да убија грешну муву
Која нам се напила крви све ове године
Штеточину којој морамо тепати као најљепшем лептиру

У његове руке повјеровала сам баш као у Нови завјет
Он је био мој Мајстор новог доба
Стара бољка за мој џеп са лијеве стране
Његов глас допирао је далеко у будућност
А његове усне помјерале су границе мог разума
Одједном сам добила храброст да освојим свијет
А никад не освојих тај њежни глатки образ
О који су се оклизнуле многе жене
Правећи планове како да се залијепе за њега
Као за икону која лијечи све старе патње
Само једним јединим додиром
Само једним погледом који и најгрешнију
Помилује као светицу која је само мало заборавила да је добра

Јул се још увијек размахује ватром
Гори погрешне идеје, друмове и рукописе
У једној улици на мјесечини од среће
Коначно сам успјела зауставити вријеме
Никад му нијесам рекла ништа лијепо
Не зато што не умијем него зато што се плашим
Да ли би се насмијао, побјегао или остао
Мада ово последње највише леди крв у жилама
На невоље се човјек навикне као на сунце
Али шта са срећом да ради неуки човјечуљак
Који је о њој маштао као о немогућем, нестварном
И док, ево, несигурно пратим звјездану ноћ
И не знам шта ће бити са нама
У себи понављам Булгаковљеве питке ријечи
“Онај ко воли, треба да дијели судбину оног кога воли!”

Transliteracija na latinicu:

Jul je svukao maske sa ubjedljivih karikatura
Kao suvišnu odeždu u jakom plusu
U sopstvenom grijehu guše se pravednici
Koji su umislili da će im biti podijeljeni oreoli
Koji se više nemaju kome dati
Moja ulica i dan-danas miriše na njegove ruke
Kojima je upalio jedan plamen što nikad neće izgoreti
Pojavio se potpuno iznenada
Kao Bulgakovljeva ideja koju je evo sad osmislio
Uvio u nevidljivu kovertu nebesku
I poslao anđelima da od nje naprave roman

Kao što svako vrijeme nerado podnosi po Majstora
Cenzuriše sve njegove jedinstvene vrline
Spaljuje njegove najbolje rukopise
Uznemiruje njegov miran san
Krade one sitne radosti od kojih pravi krupna djela
Buca stranice njegove sopstvene priče
Otima mu onu o kojoj piše i koja je jedna
Tvrdi povez oko njegovog mekog srca
I olovka kojom stvara nestvarno divne stihove
Za koje se ona hvata kad on nije pored nje
Tako i on siječe demone opravdavajući svoje ime

Prošetao je Voland Onogoštom i zabavio društvo
Uvukao se u svaku rupu gdje je mogla igla proći
Poigrao se onima koji prljavo igraju sa čistima
Najveće je smanjio tek toliko da se vide
Nadvladao vladare sitnih prodanih duša
Jer šta je vlast drugo do nasilje nad ostalima
Zavrtio je mačak repom pamet svim tupim
Koji su se bili naoštrili na nedužne
Igra je mogla da počne

Njega sam srela sasvim slučajno
Kao što slučajno uhvatiš pogledom zvijezdu padalicu
Pao je tačno pred moje oči u zadimljenom kafeu
I upalio se poput zvijezde koja zasvijetli niotkud
Kad sam prvi put čula za njegovo ime
Puna sala ljudi smijala se na sav glas
Razne priče pratile su ga kao psi lutalice
A u njegovim očima te noći kroz beskraj plavih ptica
Što su se pomanitalo razletjele preda mnom
Prepoznala sam pravog pravcatog Majstora
I povjerovala u svaku njegovu riječ

Svaki stvaralac živi u vremenu
Između onoga što je bilo i onoga što može biti
I suština njegovog djelovanja mora biti samo istina
U životu, u djelu, posle njega
Ne rekoh ti, naiđoh na Pilata u jednom pabu
Prekrsti se: U ime knjige, piva i rokenrola!
Viknu i mahnu rukom ko da će otjerati maglu
Kao sve nametnute nevolje koje su nam stavili pod nos
I lupi šakom o sto ko da ubija grešnu muvu
Koja nam se napila krvi sve ove godine
Štetočinu kojoj moramo tepati kao najljepšem leptiru

U njegove ruke povjerovala sam baš kao u Novi zavjet
On je bio moj Majstor novog doba
Stara boljka za moj džep sa lijeve strane
Njegov glas dopirao je daleko u budućnost
A njegove usne pomjerale su granice mog razuma
Odjednom sam dobila hrabrost da osvojim svijet
A nikad ne osvojih taj nježni glatki obraz
O koji su se okliznule mnoge žene
Praveći planove kako da se zalijepe za njega
Kao za ikonu koja liječi sve stare patnje
Samo jednim jedinim dodirom
Samo jednim pogledom koji i najgrešniju
Pomiluje kao sveticu koja je samo malo zaboravila da je dobra

Jul se još uvijek razmahuje vatrom
Gori pogrešne ideje, drumove i rukopise
U jednoj ulici na mjesečini od sreće
Konačno sam uspjela zaustaviti vrijeme
Nikad mu nijesam rekla ništa lijepo
Ne zato što ne umijem nego zato što se plašim
Da li bi se nasmijao, pobjegao ili ostao
Mada ovo poslednje najviše ledi krv u žilama
Na nevolje se čovjek navikne kao na sunce
Ali šta sa srećom da radi neuki čovječuljak
Koji je o njoj maštao kao o nemogućem, nestvarnom
I dok, evo, nesigurno pratim zvjezdanu noć
I ne znam šta će biti sa nama
U sebi ponavljam Bulgakovljeve pitke riječi
“Onaj ko voli, treba da dijeli sudbinu onog koga voli!”

Foto: www.pexels.com

Maja Šiprak: Istina se nosi sama

Zbunjuje te nedostatak želje
a ona je već tu
zakriljuje grad
ali ti si slijep na njenu sjenu
i snagu koju ćutiš dok izranjaš
pribojavaš se da se nećeš znati s njom nositi

hoćeš
s istinom je lako
ona se poput odličja
nosi sama

tražio si upravo to more
sirenski te dozivalo
na svoje obale
cijeli vijek si se pripremao
skupljao hrabrost za umiranje
i ponovno rađanje

Foto: www.pexels.com

Sandra-Anina Klarić: Na kapima Posejdonove strasti (Pakleni otoci)

Rađam se isponovno
u podnožju vala
kao metafora modrine
u pjeni Pojsedonovog dlana
sklupčana ležim
uskovitlanom strašću nimfe Dahmar
spojena s njime
krikom nepregledne ljepote
udišem život

Polegnuta na kameni cvijet
to raspršeno požude sjeme
u zagrljaju prozirnih kapi
priljubljeno stijenje
postelja mi vječna
mirisi pakline i bora
tijelo od soli
duša od mora…

Foto: www.pexels.com

Autoričina napomena: Iz zajedničke zbirke Kulture snova “More na dlanu 2017 – tijelo od soli”. Moji stihovi inspirirani legendom o nastanku Paklenih otoka i njihovoj osebujnoj ljepoti. Čuvajmo je, čuvajmo naše otoke, našu obalu, naše more!

Igor Petrić: Tri iza ponoći

Ležim sam, na postelji,
bez sna.
Oči širom otvorene.
Slušam, a ne čujem
i ne vidim oblake.
Sve je nekako …
Želio bih čuti!
Želio bih vidjeti
Svjetlost i obrise daleke.
Ležim sam
i sve je opet tu, zaboravljeno i plavo,
isto, dosadno kao nekad.
Hladnoća mi razara kosti.
Vikao bih na bilo koga, sebe!…
Gdje ste?
Gdje ste skrivene
moje sjene,
moje ruke teške od boli.
Nudim ih krvnicima.
Odsijecite ih
i nahranite svoju djecu.
Želim otići,
još jučer, još danas,
možda sutra

Foto: www.pexels.com

Maja Šiprak: Zahvala

Gledala sam zatvorenih očiju
u krajoliku valova
što mreškaju horizont
podali su se vrtlozima
koje je postojalo davno
prije nas
a u vodi je ostao
samo naš otisak

udahnuo si me
zazavao odjek valova
u mojoj krvi
propustio kroz sebe
šum ništavila u mojoj glavi
da se u njemu rode iskre
našeg zajedničkog pulsa

svijetlio si u meni
u snu o anđelima i demonima
tako stvarno
kao molitva u snazi
kojom ti se otvaram
dok se prostireš uz mene

Foto: www.pexels.com