Arhiva kategorije: Poezija

Miloš Petronijević: Kad dan u meni bude umirao

Izgleda, jednom,
otići ću,
kao da nikad nisam bio.
Po prirodnim zakonima
trunuće u zamandaljenom sanduku
zemni ostaci moji –
mada bi bolje bilo
da me odnesu međ grane hrasta
pa da bar ptice neku vajdu vide
od tela koje sam negovao.

Zaludu zaklone pravi
sitničava duša moja
u pregrade novčanika presavijena –
list na vetru
let promeniti neće,
i možda u beznačaju zaboraviću
lepotu kolena njenih
u izrezu suknje plave,
i blagotvorno veselje
iza treće rakije.

Od umiranja je teže
na ovaj svet doći –
em ako te živog
na kolac ne nabijaju,
i ne deru i ne sole
da bi te na tijoj vatri pekli,
što beše sudbina ajduka Novaka,
jednom, u Transilvaniji; –
seti se bede, prljavština, smrada, nepravdi,
gladi, rata, boleščina,
svih nemoći i zabluda,
eda se ne bi,
maloumno sopćući,
za poslednji srkut života borio,
i smrt što će doći
čekaj radoznao.

Foto: www.pexels.com

Bojan Tasić: Moja tajna

Hteo bih znati:
Ko je dama u belom
Što se osmehne smelo
Uvek kad pomislim na tebe?
Hteo bih čuti reči
Sve te tajne koje mi šapuće tiho
Tako tiho da ne razumem ni jednu
Tek, nešto mi odagna stud
Tek, samo osetim neku toplinu
Tako poznatu mi odnekud.

Davno su reči utihle
Davno su suze presahle
Ostale su samo lepe šetnje, tumaranja
Neke poznate ulice
Neki poznate pesme
Neka poznata mesta
I čekanje da odnekud počne sve
Da počne ispočetka.

Sok lubenice koji curi niz prste
To je samo tren
I miris dunje na ormaru
Iz sećanja, iz mladosti, je samo tren
I jedan čovek
I jedna žena na javi
I njeno lice naspram njegovog je samo tren
Sve je samo tren
Sve osim ljubavi

A ti…?
Hoćeš li ostati moja tajna
Samo moja, večita tajna
Koju ću povremeno praviti od blata
I pepela
I dodira iz sećanja, iz mladosti?
Hoćeš li mi zauvek šaputati tiho
I grejati me toplinom, iz mladosti?
Hoćeš li…?

Foto: www.pexels.com

Boris Jovanović Kastel: Iz dnevnika oca, Titovog mornara sa Briona

Tek punoljetan, u opancima od teleće kože,
s nekoliko dinara u torbici,
lišen zvuka gusala i pratnje sestara,
spazivši siluete arhipelaga,
pristao sam na rajsko ostrvo –
dom za tri godine
u počasnoj četi maršalata na brodu
Galeb.
Kapetan, prekaljeni revolucionar, pričao je
da su kod masline stare 1700 godina
anđeli sletjeli sa krhotinama raja
sakrivši ih u somot mora od apokalipse.
S puškom podignutom uz desno rame
pred maršalom i delegacijama iz svijeta
stajao sam mirniji od bonace i skamenjen
poput statua iz ljetnje rezidencije
rimskih careva i kula u vizantijskom kastrumu.
U cik zore, pred podizanje trobojke sa zvijezdom,
sanjao oči Sofije Loren
bojene vulkanskim mineralima iz Pompeje,
morile me bradavice oblika zrelih iglica
pod kežual sakoom Đine Lolobriđide
i preznojavali pramenovi od bršljana
u zidinama Elizabet Tejlor
budeći se ljubomoran na čašicu loze,
sat i fotografisanje Ričarda Bartona na palubi.
Titov papagaj pričalica
Koki
govorio je više jezika od nas
a duga svjetla kadilaka
El dorado
zamračivala serpentine do vidrovanskih voda.
U safari parku od svih životinja
magarce i koze sam prepoznao
a za muflone, indijske svete krave i slonove
mislio da su preparirani u čast
dolaska predsjednika Libije sa ogrtačem.
Na otisak kandže dinosaurusa u kremenu,
stare 120000 ljeta, stavljao sam prste
da budem snažniji od predaka iz bitke na Grahovcu
kad Tito pozove u nastavak rata
ili na krstarenjima bukne kraj svijeta.
Da li mi se ovo pričinjava
mala crnogorska vala živahna od unučadi
ili na rajskim otocima
učim olupinu da plovi unatraške –
anali stoljeća prećutaće.
Još na smotri, onako mlađan,
uz desno rame držim pušku uvis
i roneći nalazim morsku zvijezdu
da je sijedim vlasima Sofije Loren
na epoletu katarke zašijem.
Od njenog posljednjeg loma
prve kazaljke će prohodati
i moje otisnuće počeće iznova…