Arhiva kategorije: Ilustracija

Florian Hajdu: Frančesko

XXVIII nastavak

Profesorica Rita se promeškoljila, namestila sivobraonkastu dugačku pliširanu suknju, na neudobnoj klupi, pored divljeg kestena, pogledala da li Žiži leži na mestu iza njenih leđa, proverila, okobaasto, da ne sedne na nevešto izdrvorezbareni motiv povećeg falusa, duboko urezanog, na srednjoj debeloširokoj lajsni, i ponovo utonula, ko zna koji put, u ono tako joj, omiljeno meditiranje, sećanje, koje počinje sa Panetom, o kome se nije znalo mnogo više osim imena i da je mešač maltera na gradilištima, iz Vlasina barake, kada je učiteljici Miroslavi u školu doneo pismo koje je Mađar napisao babi Terez u selo, a njemu dao da ga u velegradskoj pošti preda, da bi brže i sigurnije pismo stiglo Bolyos Teréz, Péterréve, Petra Drapšina 4. szám, pismo nije bilo zatvoreno, Pane, videvši to, iz radoznalosti je pogledao, ali ga nije mogao razumeti, jer slova kojim je pismo pisano nije učio, reči koje je naricao nisu mu bile shvatljive, pismo je imalo tri pune stranice teksta, pa se malteromešač uplašio, jer je Mađara jako voleo, da mu se možda nešto loše nije desilo, te je toliko dugačko pisao, Mađaru je rekao da je pismo predao na pošti. Miroslava je istog dana pismo u Udruženju prevodilaca dala da se prevede. Miroslava je pročitavši pismo pustila da joj se oči kupaju, posle je, u zavisnosti od interesovanja, svima prepričavala dužu ili kraću verziju događaja, negde je malo dodala, ulepšala, utužnila, dramatizovala, a to joj je bio i osnov za izlaganje na godišnjem Skupu prevodilaca u Budvi. Mađar je pisao: „Mamice, Tisice, skelice, šumice, gugutkice, selce, vazduh će željni, mirisu, vonju u tebi, uličice, kućice, dudići, sve ptičice, svi moji, toliko mi dugo, mnogo, nedostajete! Uškolovan sam. U Školu odlazim iz stometarske barake, koja sama stoji, pored čonkavog srušenog dela mosta, a drugi je na beogradskoj strani, gde spavam noću, danju kada nema škole radim razne nedečje stvari, ponekada se igram sa Paškom, mojim drugom koga najviše volim ovde. Paško stanuje u jednoj ciglastoj zgradi koja ima više stanara, možda deset, ima i braće, oca, maćehu ružnu, gadnu. On je Šiptar kao i braća, otac, ali ne i maćeha. Govore oba jezika – šiptarski u kući, i onaj u školi srpski, koji ja nisam u selu, Mamice, naučio. Prosto znam, da, kada Paško ide u Školu, idem i ja, a kada se igra, i ja se igram s njim, ali ne baš tako često. Nakon raznoraznih događaja, koje ću ti sve po redu ispričati kada me voz ponovo dovede u selo, i dve godine na taj način pohađanja škole, zajedno sa Paškom, i nepričanja ničega ni u školi niti okolo nje, gde mi je debeljuškasta mamalepa učiteljica Miroslava, sa glavom nalik na belu jabuku, divnim, trešnjobojnim, srcolikim, usnama ofarbanim karminom, govorila nešto, i vraćala me stalno u prvi razred, iako sam ja uvek hteo sa Paškom jer smo mi drugari i zajedno smo u školu pošli, ona nemajući više strpljenja odustala je i ostavila da sedim u drugom razredu, iako sam saznao da sam ponavljao prvi, jer nije znala valjda na osnovu čega da me oceni kada ja ništa nisam ni govorio, ali osećam da me je od prvog susreta kao mama zavolela. Učiteljica mi je često na časovima pominjala ime, a ja bih ustajao, stajao malo dok mi ona ne bi pokazala da sednem, a ja onda tako učinio. Sva deca u razredu bi tada žamorila, osim mene, smejala se, ispuštala koje razne glasove, efekte, jer su znala da ću ja stajati, da ništa reći neću. Posle je učiteljici bilo potrebno umirivanja, nadvikavanja, da bi svu decu smirila i počela da priča ono što je pričati trebalo. O onome što naviše hoću da ti pišem, Mamice, počelo je jedne noći kada oka nisam sklopio, i od uzbuđenja, i od gledanja u list papira, iscepan iz knjige, koju mi je Paško dao, rekao, pokazao da pesmica mora da se nauči napamet. Jutro sam dočekao tako budan, iza ugla Paškove ciglaste kuće, čekajuci njega, da idemo zajedno u školu. Kada smo svi seli i učiteljica ušla sa jednim, nama ili meni, nepoznatim čovekom, isto onako okruglim kao što je i ona, učiteljica je počela da izgovara imena, a ona su na prozivku ustajala i deklamovala pesmicu „Ribarčetov san“, neko tečno počeo pa zastao jer se više nije sećao, drugi zamuckujući, sriču i uz pomoć šaptanja završio, treći pognute glave ustao jer je nije naučio, i tako su redom svi ustajali. Učiteljica je tada izgovorila moje ime, ja kao i uvek ustao, poznata graja, smeh, prateći glasovi, odmah su počeli, iako je učiteljica smirivala jer je nepoznati i dalje tu stajao sa njom i smireno, sa očinskim smeškom na licu, zatiželjno čekao. Tada sam ja izgovorio naziv pesmice, i počeo da recitujem, čini se da je zavladao toliki muk da su i muve za trernutak stale da se i one valjda uvere da li dobro čuju. Na sredini moga recitovanja, na završetku druge strofe, učiteljica Miroslava je vidno obraze vlažila, a neka deca su, valjda uplašena, ili jako iznenađena pocela da ridaju za njom. Kada sam završio recitovanje na najčistijem srpskohrvatskom jeziku bez akcenta. koji Mamice i sada govorim, nepoznati pored učiteljice, Branko Ćopić, kako se posle predstavio, prišao mi je, pomilovao me po glavi i rekao: „Ti si se, dečače, danas ponovo rodio“.

Ilustracija: Florian Hajdu, Grad i dusi

Milan Zagorac & fotografi: Posve intimna Rijeka

Nisam odjednom mogao shvatiti svu tu količinu informacija kojoj sam bio izložen pri fejs streamingu, no sada je posve jasno: ovdje se ispisuje jedna posve intimna, osobna Rijeka, grad koji prelazi granicu samoga fizičkog grada, gdje prepoznatljive točke postaju najprije intimne, da bi se onda rasprsnule u bezbroj novih vlastitih i istovremeno univerzalnih značenja.
Premalo se govori o ovom fenomenu. Patimo od velikih motiva, remek-djela, patimo od kulture hitova i širokih zahvata, popularnosti, “važnosti” i utjecajnosti, a ne postavljamo pritom pitanje baze. Govorio sam o tim fenomenima već u nekoliko postova, čak sam i na Korzo.netu objavio kratki fotoesej, još uvijek premalen da bih obratio pažnju na sve ove intimne, male, osobne, svakodnevne doživljaje, a koji nam se pružaju na društvenomrežnom strujanju.
Slike sam izabrao prema osobnim afinitetima, no to ne znači da sam uvrstio sve, baš sve, jer to jednostavno nije moguće. Kako stvari stoje, vjerujem da ću uskoro imati još cjelovitiju, složeniju, još potpuniju sliku grada. To je priča koja nikad ne završava. U “gradopisu” se, preko manje ili više poznatih mjesta, konačno zrcali taj naš “ja”, a on je podjednako nestalan kao i zrcalna slika. Rijeka tada postaje grad svakoga, bilo njezinih stanovnika, bilo nekoga tko u njoj nije nikada bio.
Nema ovdje egzaltacija, “velikih” i “važnih” motiva koji igraju na našu estetsku slabost, na prvu emociju, na sviđanje i ne sviđanje. Ovo su slike koje zaslužuju dobar san, zapravo snove koji su ih spremni asimilirati. Samo takvi postajemo spremni na još širi i veći i dublji dijalog s drugim, drugačijim, onime koji, ako još i mislimo da nismo, baš jesmo… Ove su slike odrazi u izlozima, u staklima autobusa, fotografije fotografija, eksperiment, često vrlo osviješten, pokušaj, snimanje mobitelskom kamerom, prigušene emocije, a one su često nenamjerne.
Upravo je u toj slučajnosti, u tom trenutku, sažeto sve i ništa… Rijeka kakva stvarno jest…

PS

Kao što sam i najavio u jednom od zadnjih fotoeseja, nastavit ću s predstavljanjima novih autora fotografa. Danas dvije sasvim posebne autorice: Carmela Žmirić i Maja Mishaze. Obje iz Rijeke, obje relativno dobro poznate u svojim kružocima, no manje poznate široj javnosti, autorice su posebnih senzibiliteta, svakako dobrog oka za detalj, ali još više, kao i sve dobre fotografkinje, autorice su unutrašnjih stanja, onih intimnih trenutaka, doživljaja koji se reflektiraju u njima e da bi se ponovo vratili u obliku magične fotografije, psihograma koji inače u neočuđenoj, otuđenoj i tupoj stvarnosti jednostavno ne vidimo.
Carmela je već dugo prisutna. Za one koje zanima više, slobodno pogledajte njezin fotoprofil na Fotozineu. Od ove prve, gotovo ikoničke fotografije u postu jednog zapuštenog, napuštenog, ali svima znanog mjesta do onih infernalnih crvenila poput nekog grada Disa, Carmela diše s ovim prostorima koji se ponovo pretvaraju u vrlo jaka, asocijacijama bogate simbole, a koji će malo koga ostaviti ravnodušnim. Ima Carmela, doduše, i razgledničarskih fotografija, ima i izvanrednih portreta, no ove tu postaju duša grada ovoga trenutka u vremenu i prostoru. Stube koje ne idu nigdje, stube koje zavojito odlaze u ništa, ekstenzije iz ničega u ništa, to su asocijacije koje nas najprije naježe, da bismo ih tek poslije bili u stanju osvijestiti; prolaznici ispod vrpci koje lamataju na ledenom vjetru, odbljesak svjetla u staklenim strukturama… Da, sve su to duševna stanja grada kroz prizmu Carmele Žmirić, autorice koja vam rijetko dopušta da dođete do daha – istovremeno svečana i monumentalna, a s druge strane izrazito intimna – ne pušta vas, ostavlja vas da dvaput promislite poznajete li, ne samo svoj grad, nego i same sebe.

ana marija vizintin1

Ana Marija Vizintin

ana marija vizintin2

Ana Marija Vizintin

biba dunić1

Biba Dunić

biba dunić2

Biba Dunić

biba dunić3

Hazim Begović

borislav božić1

Borislav Božić

borislav božić2

Borislav Božić

borislav božić3

Borislav Božić

carmela ž

Hazim Begović

carmela žmirić

Carmela Žmirić

carmela žmirić2

Carmela Žmirić

dora 3

Dora Božanić

dora bozanic

Dora Božanić

dora bozanic 2

Dora Božanić

Hazim begović

Hazim Begović

hazim bekovic2

Hazim Begović

Jasana Surina

Jasna Šurina

jasna surina

Jasna Šurina

jasna surina2

Jasna Šurina

Maja sindičić

Maja Sindičić

maletić3

Željko Maletić

melinda kostelac

Melinda Kostelac

melinda kostelac 2

Melinda Kostelac

putovanje borislava božića

Borislav Božić

sandra černjul 1

Sandra Černjul

sandra černjul 2

Sandra Černjul

tamara

Tamara Modrić

tamara 1

Tamara Modrić

tamara 4

Tamara Modrić

tanja ljubojević1

Tanja Ljubojević

tanja ljubojević2

Tanja Ljubojević

tanja ljubojević3

Tanja Ljubojević

željko maletić1

Željko Maletić