Arhiva kategorije: Fotografija

Sofija Živković: Ružoprsta (najpristrastnijem čitaocu)

Ustaješ rano, pre svih koji mogu da naslute šta se dešava,
Samo bi hteli da saznaju koliko sam puta pocepala somot fotelje,
Sedela sam i sala je bila puna duhova prošlosti,
Neki su samo stajali iza mene i cerili se,
Neki su mi držali ruke vezane
Dok sam ja muklo vikala nečje ime,
Jednostavno, taj somot je bio previše mekan
Da me ne bi podsetio na kožu,
Noć nas je činila udaljenijim jos nekoliko konstelacija,
(Umeti sa mojim fantazmama, to je
Veština koje nema ničiji curriculum vitae)
Ustaješ da prevariš praskozorje
Pre nego što boje dođu na obronke
(Kada boje dođu same, tada više nisu tajne),
Ustaješ pre njihove mračne želje
Da te zaposednu,
Koketno ih prevariš da zaborave na svoje nijanse,
I onda možeš da  kombinuješ do besvesti;
To je tih 15 minuta koje ja nemam,
Onesvešćeno čitajući knjige koje nisam napisala
(Ne poznajem dovoljno nijedan grad po kome se ti krećeš,
Pokret ruke na čaši izlomljenih, tupih ivica,
Koji te čini najpristrasnijim čitaocem),
Nedostajanje postane odustajanje, previše je
Mitski spoj peska iz koga niču crvene, iskonske
Ruže, previše tačan, način na koji nestajemo
Uvek kada bih da se podelimo i postanemo celina;
Obično na nečjim linijama oko usana sve piše
Što treba da znamo o nekom gradu,
Zatvaram vrata, štrafta od svetla iz kuhinje,
Ružoprsta, otvorena rana, se zaceljuje sporo,
Zatvaram vrata,
Senka od šolja za čaj, prosuta kafa,
Zatvaram vrata,
Pokrivam se, sutra treba ustati rano, mnogo
Ranije pre proleća, poznojesenje rano,
Postajem fotografija nesanice,
sa sopstvenom rukom preko usana,
Postaješ galerija prećutanih
Reči, veliki austrijski plan za osvajanje
Tvrđave, neuspeli,
(Aprilska noć je vlažna od oktobarske kiše)
Zatvaram vrata, smeta mi svetlo iz kuhinje,
Zatvaram vrata,
Sad mogu mirno da ne spavam.

Foto: Jelena Balać, Svitanje nad okeanom

Sofija Živković: Proleće u ćoškovima ulica

Jel tamo hladno?, da, ponesi neku
Jaknu što ne propušta vetar, što ne propušta
Sećanja, proleće se odvija
Sporo, kao traka starog filma koji pokušavam
Da gledam bez projektora, na stolu je
Novi jezik, nedostupan čulima, moguć samo
U zajedničkoj prošlosti koju ne pamtimo,
Kofere spuštamo iskusno, brojčana jedinica
Koja se ravna sa brojem zvezda,
Seliš se negde na nekoliko dana,
Postajemo nečiji privremeno, i zauvek,
Kako se to obično dešava,
Hladno mi je, zatvori prozore,
Sunovrate se stvari
Uvek kada pokušamo da ih popravimo,
Tada ti se oko očiju prenesu one linije što
Su oko usana ucrtane,
Hladno mi je, zatvori dvostruka vrata, zaključaj nas
Sa devet brava, boje mrznu na ovoj temperaturi,
Skupljam sobu u veličinu pisaćeg stola,
(Znam da ne možeš da voliš to što radim zbog tebe
Jer voliš ono što neko radi za tebe)
Ne možeš da voliš reči koje padaju na sto
Kad god upalim svetlo, legnem i
Neprestano se ove ovdašnje nadmeću sa Urijevim
Bojama, neprestano nešto izgovaraš,
Nešto slično rečenicama koje su mi bile pred očima
Kada sam poželela da spakujem sve u kofer
I preselim se u jedan valer otkriven između
Dva koloseka po kojima idu kočije,
I da ne raspakujem nikada jer sve bih novo kupila,
Nemoj više da razumeš moje boje koje vrište,
Kazao mi je Uri u nekom bunovnom stanju,
Dok smo išli ka vrtu, odjekivalo je kroz prolećnu kišu,
Zgrade su bile pohabane od grešaka i drugih šetnji,
Je l’ ti još uvek hladno?, uključila sam grejanje
Na najviše, barometar je stao, ali ti dalje drhtiš,
Uvijena su nam tela u atmosferu sobe,
U neke slike iz fioke gde držimo jesen
Zaštićenu od ljudi, u boje koje se razlivaju od toplote,
Da smo malo srećniji nego sada, sa koferima na podu
I ostavljenim sitnicama u podrumima,
Da li bi nam bilo toliko hladno?

Foto: Jelena Balać, Kočije kod Hofburga

Miro Škugor: Gepardske začkoljice

sumrak se sporo uspinje po zemljinom dahu
dok sunce žuri doma u zaleđno dvorište kuće na horizontu

noć me je opet iznenadila
spustivši u me tri prstohvata sna
primjereno sam začinjen i teturavo opčinjen

veseli me svaka pomisao na tebe
kao što rastrto rublje na balkonu u Bombaju
veseli izvjesnost memljivog jutra

mirišu noćne sjene na more i ljeto
kako je lako preskočiti proljeće
postoje samo dva godišnja doba
ljeto i zima
zašto me ne čudi da sam rođen u jesen

večeras ću dovršiti tetovažu na južnom ramenu neba
tako će dobiti još jedno sazviježđe
tvoje
sada je uz sazviježđe Zmaja drugo po redu
koje svojim izgledom odgovara imenu

Foto: Miro Škugor

Sofija Živković: Razgovor sa anđelom

(jedan nokturni odlomak o onostranima)

Ne, ti ne želiš više da te odbijam od sebe,
Iako je to strast u najavi i sneg u naznakama,
U tačkastom mirisu dima, u nekom od
Novembara koji su šifrovano napisani,
Ti ne želiš više da budeš do kraja igde,
Da kondenzuješ kiše u kamenice, u oluje,
U šume, u rečne obale, svo ono šipražje
Između dva sveta, jednog koji ne biram i drugog koji
Sam ostavila bezdušno, jer nije bilo načina da ne odem preko
Mosta, u olupinama čamca, u istrulelom deblu,
Nagrizenom od ledenog vazduha,
Ali ne, ti ne želiš, da te više samopovređujem,
Da od tvojih rana pravim svoje ožiljke,
A od mojih tvoje, da zašivamo pocepanu odeću
Koncem protiv uroka, zlatnim damaskino nitima,
Tradicionalna izrada nakita,
Tradicionalna izrada rana,
Da mešamo boje očiju do slepila,
Ti si iz sfere koja vidi više,
Znam, a meni su bežanja strana – volim samo vraćanja,
Ti ne želiš rastanak, samo prekid pletiva, ne ni rasparivanje,
I neko pompezno rušenje mosta kojim sam došla neokrećući se,
A ipak sam postala stena, to je moralna obaveza
Onih koji pređu iz jednog univerzuma u drugi,
I opet bih, jasno je, opet bih, zna se,
Sve to isto učinila, sa anđeoskim prostorom
Lepota izgubljene igre je beskrajna,
Ali ne, ti ne želiš da me više
Samopovređuješ, tražiš stazu u mrklom mraku,
Koja bi te lišila besmrtnosti,
Razgrćeš zastor od reči i magle,
Planiraš moj ostanak na Dunavu zauvek,
Kroz gusto divlje rastinje.

Foto: Jelena Balać

Sofija Živković: Vinjeta o vrtu

Vinjeta o vrtu

Kada listam Beč, u crvenom kožnom omotu,
crno-bele slike, slušam priču o balovima
Na kraju kojih je obavezno poljubiti partnera za igru,
Pa onda i Dunav prelistavam, koji je daleko od grada, daleko od
Legendi, ali mi, mi smo blizu, dovoljno blizu,
U becirku koji oivičava srce grada, srce neba,
Dok usporeno idemo i gledamo iste fasade i iste ljude – koje ne poznajemo
Doduše, ali ih prepoznajemo, kafa melanž što ju je pio Mocart,
Jeftine oznake Poljupca
Na svim uglovima, i skupocenim poljupcima u samo nekim,
Nevidljivim prolaznicima, sobama, u onim
Bočnim ulicama što ne vode ni do jednog spomenika,
Još dalje od Eugena Savojskog, daleko od svih zamkova,
Spomenika,
Vrtova;
Od panonskog mraza
Naše usne pucaju i krvare, pijemo punč u plastičnoj čaši, brzo,
Da što pre bacimo sve u smeće i krenemo
Negde gde ću moći sve da kažem.

slika1

Dunav, Beč

Vraćanja u podnevnim satima

U nekom kafeu u Jozefštatu,
Sediš, pabirčiš svoje putanje, koje često liče na
Fuge što se prelivaju preko orgulja, i tako,
Nadlećeš kuglu zemaljsku na kojoj svako mesto
Ima istu sudbinu, istu propadljivost, ali mnogo toga
Uopšte ne prolazi, posebno neki čudni šampanjski
Univerzumi nastali ex nihilo – kao svaki novi svet,
Odbacimo ih sa praznim bocama, a onda,
Uvek kada pukne pampur i rasprše se mehurići
Svugde po astalu, odeći, trne telo ponovo,
Posle zvuka oluje koja
Liči na jednu drugu, a nije u polifoniji sa disanjem,
Sve je divno isto; ovoga podneva,
Vijena govori u visokoj rezonanci:’’Neće to moći tako’’
Ponavlja u kloparanju kočija,
Skida šešir i pita:
’’Gde ti je onaj srebrni smeh? Da li se čuje do Dunava,
Preko Štefanplaca i Grabenštrase, dok se voda ne uskomeša?
A kafa melanž gustira se uz Requiem, neveselo,
Vavilon je najtačniji naziv grada u kome si (uvek),
Taj grad sve pamti u dugačkim rečenicama
Izgovorenim predveče, blizu mladeža,
I zašto vidim samo boju peska nakapanu crvenim (ružem, ili ružama)?’’
Vijena briše
Sve dotadašnje skice života,
Pravila sretanja, znanja o pograničnim zonama,
(’’ne znam’’, i ja kažem, sažimam istoriju svih ljubavi u jednu odričnu rečenicu)
To sve objašnjavam neispavano, prekorno, savršeno kao poklapanje tela i ekstaze;
Tamo ti mogu poslužiti kafu melanž,
ali ne i novembarsku noć i čipkane ukrase,
A ja ovde ne mogu sama da sakupim sve opiljke secesije,
Otiranja anemične kože po ćoškovima ulica.

Iz rukopisa “Uri Leser je čekao”

Foto: Jelena Balać

Milan Zagorac: Ljeto

Sjećam se onog davnog vremena kad me mama vukla sa sobom na tržnicu, smrdljivu, nagužvanu, pa kod none, pa u grad, pa na plažu, ljeti po vrućini, kad smo znojni, kad ližemo sladoled koji se topi i curi, kad je sve ljepljivo i grad dobije neki smrad, ali i smrad na ljeto je bolji nego najbolji miris zime, bitno da je toplo i da ima sunca i da se svi mi lijepo znojimo. Naravno, šoferi gradskih buseva su držali otvorena vrata, uvijek su se gurale one babe s vrećicama, a ja sam bio mali i gledao sam kako šofer kurbla s onom volančinom i onim mjenjačem. Ljeto je pravo riječko godišnje doba, grad postaje kao Tel Aviv u onoj prastaroj Kishonovoj pripovijetci kada je vani +40 i kada je sve na asfaltu razlijepljeno, zalijepljeno, a klima više šteti nego koristi, a mi se vucaramo kao neke rastopljene kreature od točke a do točke b.
Međutim, ljeto je svakakvo, može biti rano, kasno, pravo zrelo ljeto, hladni i vrući ljetni dan, oblačno ljeto, kišno ljeto, valjda ima bezbroj sitnih varijanti.
Dajem vam ponešto ljetnih prizora Rijeke, slobodne su asocijacije poželjne, uživajte i uživite se… u boje, zvukove i mirise ljeta.

Suncobrani by Tamara Modrić
Refleksija grada u moru, by Dora Božanić

 

Ljeto ’52… Sablićevo

 

More by Tamara Modrić

 

Biba Dunić vas zove u ljeto, izlog Gradske knjižnice Rijeka

 

Zrak je zaista besplatan, ljetni prizor s Korza,
by Sergio Lussino

 

Mrtvi kanal, kasno ljeto, by Sergio Lussino

 

Ljetna večer, by Sergio Lussino

 

Neka Fiumanka, by Arsen Miletić

 

Prije morskog izleta, by Dean Miculinić

 

Uvijek ostaje more za oplahnuti znoj,
by Dean Miculinić

 

Dječja posla, na Kantridi, by Petar Kurschner