Sve objave od knjizevnostuzivo

Blago Vukadin: Teta Vladimir

Ova je toliko aktualna da nema smisla da je odmah ne objavimo. Jasno, svi imaju pravo na različita mišljenja, ovo je svjetska stvar pa što ne bi i mi pričali o tome. Koliko se god činilo da nema veze s nama.

Napisa neki dan jedan vrli borac za vječnu pravdu da je Vladimir Vladimirovič u pravu kad oslobađa Ukrajinu od slobode. Ima čovjek pravo na svoje mišljenje, ne živimo u podneblju u kojem se zatvaraju ljudi kad se usude kritizirati vlast. A ima takvih zemalja, ima. I gradova, sela i režima.

Nadoda još kao točku na i da mu se posebno divi jer štiti djecu od lošeg uticaja, pa je stoga zabranio pederima da budu homoseksualci. Ima čovjek pravo na svoje mišljenje, ne živimo u podneblju u kojem se ljudi zatvaraju kad se usude kritizirati druge i drugačije. A ima takvih zemalja, ima. I gradova, sela i režima.

Zadržat ću se na genijalnoj zamisli da Vladimir Vladimirovič štiti djecu, da ih voli i da se brine o njima. Možda i tu istine ima?

Vladimir voli djecu.

Posebno čečensku
pa je poslao vojsku
na njihove roditelje
i sad im gradi svijetlu
budućnost
pod palicom slobode
bivšega protivnika
i obraćenog Rusa,
ratnog zločinca
s puno milosti
i zlata,
i rakije votke.

Baš su lijepe
Kadirovljeve fotke.

Vladimir voli djecu
iz grada imenom
Soči.
Pa ih je istjerao na ulicu,
srušio im stanove
bez nadoknade
jer nema da mu netko
Olimpijadu koči
pa da vide svjetske oči
ruske kolibe
pored svjetske plaže.

Velebne stadione tamo slaže
a djeca nek
u Sibiru
kuće traže.

Voli on i sirijsku djecu
pa šalje oružje
preko Irana
do svoga jarana,
i malo otrova
da dječica bolje dišu.

Voli i gruzijsku djecu
teta Vladimir
pa im ja napravio
veliki pir
i raketama poslao
mir.

Sad će još malim klincima,
živahnim Ukrajincima,
pokloniti slobodu.

Da s Krima odu.
Ilustracija: Riccardo Boscolo

Ivan Zrinušić: Jel trebam šta, jesam dobro i jel kao jebem redovno

E, al jebote, sretnem ti ja bivšeg zapovjednika od starog.
I ono, bio je neki dan na groblju, jel trebam šta,
jesam dobro i jel kao jebem redovno, disimali, kužimo se.
Ja mu reko, Gorane, spremi te oči u glavu, šta ti je,
ne trebam ništa, super sam, jebem kad stignem. I onda mi
ladno oće utrpat neku siću, kao da mi se nađe. Daj molim
te. Razumiješ. I kaže mogli bi pojest nešto. Ajd, ošli na miješano
meso. E, i onda ti ja naručio i ošo u vece, nazvo Popa.

Reko, nazovi me za deset minuta i on me nazvo i ja reko, jebiga
Gorane, zovu me, moro bi krenit pa se vidimo! Jel može, frajeru?
Napravio jebote facu, ko da će rigat, a ja ošo dalje rješavat. E, al
pazi, kaže on kao, jel te neko dira, samo reci, pazi ti, on MENI
kaže jel me neko dira. Koji kralj, a? Pa brate, di ti živiš. I jebiga.
I ono da ću otić, a on pita oću uzet bar cigaru. On ti ih ladno
puni sam. Reko mu ono, Gorane jebote, jel piješ ti te lijekove, a?
I izađem ti ja van i sretnem, e, čekaj brate, zvoni mi telefon.

Iz „Tri mrava“, Slušaj najglasnije!/Bratstvo duša, 2013

Foto: Maja Mishaze

Barba Franko Bušić: Odjebi sportaša, bejbi

Odjebi sportaša, bejbi.
Nije da nas i među umjetnicima nema
mrcina i u kondiciji.
I mi te možemo
stisnut, pritisnut, nagnječit,
izbiti ti dah iz prsiju,
… putenih tvojih prsiju.

Ali nije u tome bit.

Zar želiš biti
„žena majka Hrvatica“?!

Sportaš ti ne može priuštiti
orgazam u glavi,
simbiozu
intelektualnog i emocionalnog puknuća.
Nikada nećeš doživjeti boje
bez pera, bez kista, bez nastupa.
A tebi to treba.

Prekvalitetna si
za ljepuškastog Sport Billyja.
kojeg pokušavaš pretvoriti
u nešto što on nije.
Ne može te čovjek pratiti,
a mučno je gledati sportaša
koji šepa.

Iz zbirke pjesama „Ostani noćas doma“, DADAnti, Split 2012.

Ružica Gašperov: Žena koju nikad nisam upoznala

Kuća je smrdjela po lizolu. Ležala sam u krevetu. Čekala kada će doći don Ante, a zatim se okrenuti i vratiti neobavljena posla.
Priču o šjor Dani sam slušala svake godine oko Božića. Pred vrata bi polio lizol i, opravdavajući se zaraznom bolešću u obitelji, izbjegao blagoslov kuće. Dugo nisam shvaćala kako se to šjor Dane usudio živjeti u neblagoslovljenoj kući, ali sam bila uvjerena da su lizol i bolest bili u jako bliskoj vezi s izostankom blagoslova.
Sada se to događalo i nama. No, nije bio Božić. Proljeće je rascvjetalo stabla i otvorilo prozore. Svima osim meni. Bila sam bolesna. Zapravo bolesna. Imala sam šarlah.
Pohodio me doktor Pivalica. Smijala sam se imenu Pivalica, ali kada se pojavio onako ogroman, glave obasute crnim uvojcima, ništa mi više nije bilo smiješno. Dok je injekciju okretao prema svjetlu i provjeravao je li u njoj ostao još koji mjehurić zraka, meni se zacrnilo pred očima. Krikovi su izletjeli iz mog malog, ali moćnog grla. Ništa me nije moglo smiriti. Ni podmićivanja, ni obećanja, pa čak ni prijetnje. Tek je vađenje čarobne kutije privremeno odagnalo crne misli.
Držali su je u ormaru iza posteljine i vadili samo u slučaju krajnje nužde. Mala kutija od dječjih cipela . Bez poklopca. Napola prazna. Znala je biti nagrada ili sredstvo za ucjenjivanje u hitnim situacijama. Situacije su bile kada bih, čim bi mi pala temperatura, htjela izaći iz kreveta.
Najdraža od svih slika mi je bila slika mamine prijateljice Vinke koja je davno otišla u Argentinu. Imala je i moja mama jednu divnu sliku što ju je izradila foto Sonja. Foto Sonja je, nikad posve razjašnjenim postupcima, znala učiniti da ljudima, pogotovo ženama, nestanu podočnjaci, obrve, o brčićima da i ne govorimo.
Moja mama nije imala brčiće, ali je imala podočnjake koji su na slici nestali, a i obrve su joj bile lijepo začešljane. Držala je glavu zabačenu onako kako je nikad nismo vidjeli u stvarnom životu. Izgledala je poput filmske dive. Na moju žalost nije bila ni sjena svojoj prijateljici Vinki.
Vinka nije zabacila glavu. Stajala je u sivom kostimiću i gledala u onoga tko je fotografira. Meni najljepše na toj slici je bila ulica koja se sa svojim ogromnim zgradama gubila u daljini. Široka ulica. Najšira koju sam ikad vidjela. Zvala se avenija i u mojoj mašti predstavljala daleki divni svijet u kojem uvijek sja sunce, nema bolesti, a automobilima se voziš gdje god poželiš. Kroz našu bi ulicu prošla oko tri sata jedna crna limuzina. I to bi bilo sve do sutradan u tri. Zbog toga mi se avenija puna automobila činila poput izmaštanog mjesta.
Mamine priče su još više raspirile moje snove. Govorila je o ujaku koji se u Argentini, navodno, toliko obogatio na šećernoj trsci da je imao svoju tvornicu. Sanjala sam kako vreća šećera stiže preko mora u naš dom. Možda je čak pošalje i po Vinki kad jednog dana dođe posjetiti stari kraj.
Jednom sam je zamišljala kao glumicu. Drugi je put bila supruga vlasnika tvornice. Čudne sam priče u sebi ispredala. Svaka je bila puna svjetla, velikih bijelih kuća i avenija. Ne ulica, nego baš avenija. Vinka me vodila njima, a ljudi su joj se javljali, pozdravljali je, pitali čija ti je to mala. Živjeti u Argentini i hodati u sivom kostimiću avenijama može značiti samo jedno. Postigla je uspjeh.
Prije nekoliko godina sam joj, nekim čudnim slučajem, upoznala brata. Pitala sam ga za Vinku. Nije se udavala. Radila je kao kućna pomoćnica u nimalo bogatim kućama. Umrla je mlada.
S autoričinog bloga Valentino i u našem časopisu

Olivera Olja Petrović: Želim (ili Jebale nas ovolike reči kada u sebi ćutimo najvažnije stvari)

Ako te budu pitali za mene nemoj ništa da kažeš, mogu sama (ili Jebale nas ovolike reči kada u sebi ćutimo najvažnije stvari)
Kako si blesav u tim žutim, baš si smešan.
A što kuvaš špagete tako kasno, mogli smo da večeramo salatu ili nešto drugo.
Ne, ne, volim, samo kažem.
Žene tako vole da govore razne beznačajne stvari pa ta njihova sklonost nekad dobije oblik smisla za humor.
Mada šta god da izgovore one to ozbiljno misle.
Jeste, šta se smeješ?
Žene misle, naravno. Više nego što možeš da pretpostaviš.
O svemu, i ja tako nekad … I o tebi sam mislila… Kada bi stvarno, ali ozbiljno, bar pet dana proveo na nekom kampovanju postao bi drugačiji… Mislim da bi. Zato što ovde nedostaje slobode, mnogo je ograničenja, putokaza…Onih glupih znakova „stop“ zbog kojih možeš da zakasniš kada kreneš da uradiš neku veliku stvar.
Na kampovanju možeš da budeš potpuno svoj, da se prevrćeš u vreći za spavanje po celu noć, da spavaš na zemlji dok miriše borovina… Da se sakrivaš od kiše ispod velikih grana, možeš da vrištiš i pevaš, a da te niko ne vidi koliko si lud.
I meni se sviđa… Ja bih mogla vidiš sada da vrištim.
Naravno da neću samo kažem da bih lako da oslobodim glas. U svakom vrisku imaš hiljade reči. Ko ume da čuje i pročita vrisak taj razume i glad i bol. I može postati tako mnogo srećan.
Jesi, vidim da si srećan, jasno je da umeš zato i mislim da bi odlazak na kampovanje imao smisla.
Obriši odmah, da se ne zapeče. Samo stavi tu, ja ću oprati sve posle.
A što me snimaš?
Nisam slatka, lažeš.
Nisam, ja nikada nisam bila slatka.
Nisam skroz.
Valjda ja bolje znam.
Neću da se izujem,volim te crvene čizme.
Ne sviđaju ti se?
Ja sam zaljubljena u tu izbledelu kožu od sunca.
A i stopala mi izgledaju manja, ako obratiš pažnju, a broj četrdeset, izgledaju kao da je trideset i osam.
Dodaj malo bosiljka, malo samo, uhvati prstom kao kad hvataš trzalicu, tako se sprema.
Osećam, vidim.
Neću da znaš, nije važno.
Davno je to bilo, prošlo je sa odlaskom u bioskope.
Odlazim, ali ne tako često.
Naravno da se sećam, imala sam pet godina, možda par meseci manje.
Sa ćaletom.
Neću da ti kažem šta sam gledala, smejaćeš se.
Neću.
Ne, ta narandžasta i plava činija su super.
Jao, ko će sve to pojesti?
Ne mogu toliko, samo ću da probam. Dobro.
Kad si kupio cveće?
Predivno, hvala.
Ako te poljubim to bi moglo da znači zato neću.
I pogled znači.
Ti sve vidiš.
Ne bojim se samo mislim da ne bi trebalo.
Bolje da jedemo.
Baš si se potrudio.
Neću da plešem i ovako smo u riziku da postanemo bliski.
Sada sam gladna.
Dobro lažem. Eto tako, laže mi se.
Prija, ne kažem.
Ako te poljubim, šta ćemo sutra?
Važno je, svako sutra je važno.
Razumem, ali i ovako je lepo.
Ne mora da bude savršeno da bi bilo lepo.
Meni pola čaše.
Kasnije, posle večere.
Ne volim da pričam dok jedem.
Mogu malo.
Divno miriše.
Jeste, mogao bi da otvoriš restoran.
Ko ne voli Bitlse?
Znam te godine sam rođena.
I ja tako mislim.
Ne verujem ti, sad ti lažeš.
Ako te budu pitali za mene nemoj ništa da kažeš, mogu sama.
To ti samo mene tako vidiš.
Samo utisak.
Rekla sam ti da je bilo davno, tada me nisi poznavao.
Nije interesantno.
Sećam se, ali pamtim samo lice, izraz na njemu.
Možda bih, nisam sigurna.
Molim?
Da, to je ta noć…
Ne znam šta da kažem…
Molim te ćuti.
Prestani o tome da govoriš.
Pocrveneću, ćuti…
Pa drhtim, tako…
Ugasi svetlo.
Smanji muziku.
Ugasi kameru.
Želim.

Fotografija: chelle @ morgueFile free photos