Sve objave od knjizevnostuzivo

Robert A. Vrbnjak: Mrtvačnica (iz Abecede nestajanja)

Grad me je samljeo i ispljunuo, kao i tolike prije mene.
Žena mi je pobjegla, sreća na kocki me napustila. Razbolio sam se, uvalio u dugove, samo zlo i naopako.
Već sam spremao torbu s namjerom da se vratim u svoje selo, kad me nazvao Cvitan iz mrtvačnice. Trebao im je noćni čuvar, jer je čovjek koji je na tom mjestu radio prošlih dvadeset godina – umro!
– Rode, bil’ ti to pri’vatija? – pitao je.
– Može – rekoh.
Prve sam večeri došao pola sata ranije, loše obrijan i psujući sudbinu kletu.
Šef mi je predao ključeve, objasnio proceduru i rekao: Uživaj! – ostavivši me samog.
Zoru sam dočekao prepirući se sam sa sobom, pokušavajući valjda na taj način razbiti jezivu tišinu i osluškujući kao preplašena zvijer u strahu da će mi neki mrtvac zakucati na vrata portirnice
Sljedećih sam noći već bio opušteniji.
Smjene su proticale mirno. Vrijeme sam prekraćivao gledanjem TV-a, ili bih sjeo u izlizanu fotelju, dignuo noge na radijator i spavao.
Krajem prvog tjedna postalo mi je savršeno jasno da je ovaj posao kao stvoren za mene.
Vremena sam barem noću imao na pretek, pa se u meni opet javila želja da nastavim pisati ovu, već davno započetu knjigu: Ali, ništa od toga jer riječi nisu dolazile. Osim toga, mislio sam, zašto pisati? I kome? Ovoj umrloj, šutljivoj čeljadi koju ništa ne zanima i o ničemu ne govori, ovoj hladnoj publici koja svoje priče odnosi sa sobom tamo kuda odlazi?
I nisam pisao.
Radije bih, samo tako, sklopio oči sanjareći o nekom drugom mjestu.

Fotografija: Richard Bryant/Library of Congress

Petra Čargonja: Ako me gusjenice prime u klan

Svemir ne nosi cipele
I sasvim sigurno nema chest of drawers.
*
Spuštam pogled
Među svoje noge
Koliko je zmija zapetljano dolje
I kad bi se izvile
Koju bi svemirsku čakru nastanile,
Probile mi glavu.
Spuštam pogled
među svoje misli
koliko je pljuvačke tamo
da budu dobro utabane
da budu dobro ušutkane
da pište kao čajnik
kao svinja
dok netko ne kaže dobro je,
ugasi plin.
*
Nemoj mi govoriti da sam spašena
Jer ja nisam poznavala Isusa
I što se mene tiče
Mogao je biti sasvim ljigavi lik.
Svoje spasenje ću proglasiti ja
Ako me gusjenice prime u klan
I ako leteći medvjedići spase šumu.
Prestani govoriti da mi ništa ne fali
Dok ne hodaš u mojim cipelama
A svemir nema cipele
I sasvim sigurno
Nema chest of drawers.

 

Fotografija: jeltovski @ morgueFile free photos

Beatrisa Stošić: Napisah pesmu o tebi

Napisah pesmu o tebi
i o ljubavi naravno,
beše nešto u njoj
o metafizici i svemiru.

Onda izbacih
jedan stih prenaglašeni,
zatim i drugi
naslonjen na njega
pa još jedan
zajednički svim ljubavnim…

Zatim i celu strofu sledeću
jer bila je samo vezivno tkivo
poslednji stih kao kruna svega
a bio je baš lep, takođe otpade,
ne beše više ničeg
da se kruniše.

Na kraju – početak,
naslov, samo osta,
odrekoh se i njega

I odjednom shvatih
da savršenu pesmu o tebi imam
pesmu bez reči
na praznom papiru

I sad je čitam i beskrajno se divim
svom poetskom umeću.
I stavljam tačku tamo gde beše
onaj poslednji, najlepši stih.

Fotografija: anitappers @ morgueFile free photos

Marko Galić: Susret (odlomak)

Ispovest fenomena:

Probudio sam se osmatrajući alabastersko lice, usnulo na brokantnoj fotelji kraj gramofona, sa čijeg je torza tekla mirisna, klasična, melodija. Igla je nevešto poskakivala sa crne ploče, umrtvljeno beležeći usekline na napukloj površini. Porculan je počivao u podnožju zida, odranjajući se u povremenim naletima hladnog vetra, koji bi neobavezno uplitao dronjave zaveze, krpljene jelenskom kožom.
Izdižući se iznad nosa, gonjen snažnim izdisajima, crveni pramen je uokvirivao rumene obraze, sa čijih su sprudova bujale guste trepavice, prožete snom.
– To si ti. Napokon, ti! – izgovorio sam u nerazgovetnoj neverici, posmatrajući njene kapke koji bi blago poigravali na jutarnjoj svetlosti.
– Monsieur, osećate li se dobro, ja… Ovde sam na zahtev Žorža, Gertruda je… Ona me je uputila… – mucala je uz mučeničku grimasu, koju je nevešto skrivala iza naherenog osmeha.
– Shvatam, ne brinite, bila je to moja želja – izgovorio sam potiskujući svoje razočaranje. Želeo sam je u naručju, istog momenta izgubivši nadu koja je skriveno obitavala u njenim rečima. Bila je prolaznik, svega gost, osuđen na ispunjenje testamentalne želje.
– Ne brinite, sada sam tu – nemirna iskra osećanja nazirala se u njenim očima, prošaranim azurom nebeskog tkanja.
– Poslužite se, izvolite, nisam vičan u gostoprimstvu, kao što vidite.
– Žao mi je, znate, izgubili ste vernog prijatelja, mora da je nesnosno živeti u tom saznanju – pogledom je ispitivala ćilibarne zrake koji bi nevešto marširali njenim čelom.
– Doista jeste. Sećanje na njega se gubi, povremeno. Nisam zdrav, ne očekujem… Ne smatram da ću poživeti dovoljno dugo da vam se odužim za sve što činite – podigao sam pogled ka njenom uplakanom licu. U sićušnim borama video sam ništa do žensku lepotu, krojenu po meri savršenstva.
– Nikada se nisam osećala toliko isprazno, nezahvalno. Mrzim trenutak koji me je nesmotreno uveo u vaš život. Teško je, osećam se poput mrtvozornika – plakala je.
Tišina je pustošila ćoškove prostorije koja je odavala ludački vonj, utamničen pokraj moje zaboravne stvarnosti. Naličje svega što sam poznavao polako je bledelo, gubeći se u orkanskim visovima ove bolesti. Vreme je, suvo poput peska, uzmicalo pred mojim dlanovima, željnim trenutaka sa njom.
– Voleo sam vas, oduvek. Ni sam ne razumem svoje osećanje, ali vi ste jedino što me je održavalo u životu. Shvatam da je sve naizgled nepoznato, vama strano, ali nedovršenost mog postojanja upravo je nestala, kraj vaše pojave.
Nikada nije razumela, osetila ono što osećam ja, kako je i mogla? Bio sam ništavna pojava, srozana prilika, patološki fenomen. Poslednje dane provela je u mom zagrljaju, umivena sebičnošću mojih zahteva, hirovitošću moje ljubavi.
Bilo je to zaista i ono krajnje, svršeničko sećanje, moja labudova pesma, zaživela povest.

Fotografija: Zerodesign @ morgueFile free photos

Matija Mikac: [Prekratko]

Bit će prekasno kad korov obraste naša koljena,
a utezi nas zbilje krenu vući kaljužom stvarnosti,
bit će prekasno jer nekorištena krila lako srastu
i već sutra nećemo se sjećati svoga poslanja.

Prekratko je potrajalo, prebrzo gubimo dah
i ispast će da je bezvrijedni svijet toliko jači od nas,
da ni anđelima ne dopuštamo da nas uče,
da i njih, priučeni ljudskošću, smatramo kušnjom.

Fotografija: mconnors @ morgueFile free photos

Gaube David: Ne marim više za žene

Ne marim za žene više. Jednostavno mi nisu potrebne. Ok. Možemo imati nešto i sve je to sjajno, ali zašto bih želio ženu uz sebe ako mi je dobro i samome. Nema brige, nema obaveza, nema svađe. Da, svađe. Tako bih ukratko opisao svoja iskustva sa ženama. To smo najčešće radili, svađali se. Naravno uz još neke stvari o kojima nije pristojno pričati. U svakom slučaju, ako znaš kako će nešto završiti, zašto uopće počinjati? Sve iznad trenutnog zadovoljstva je precijenjeno. Nesigurnost da nećemo naći drugu osobu nas veže za nju. No zašto bih uopće i želio drugu? Da se svađamo? Ne, hvala. Dajte mi zadovoljstvo i dajte mi mir. A ja ću vama uzvratiti na isti način.

Fotografija: Clarita @ morgueFile free photos