Sve objave od knjizevnostuzivo

Alen Brabec: Apogej

kondenzacija
na oknu trag
lake okamine
noktima prebirem
molekule stakla
kisikom
označavam
poznati svemir

navođen brojem
sad letim lakše
udovima
razdvajam sfere

u njuhu očuvan
dah visine
solarni vjetar
tuče u jedra
ali
kakvim zvukom
ječe
zrnca praznine

sami u noći
nemajte straha
vezan lancem
nad vama
navigator
laje
iz orbite

 

Danilo Kiš: O piscima cinkarošima

Postoje tri vrste cinkaroša.
1. Oni koje je školovala policija i koji ‘rade svoj posao’. Kucaju u mašinu, naizmence, sonet i izveštaj za pol.arhivu. ‘Eros i meso’ (naslov soneta, recimo). Onda izvještaj: ’12. septembra 198+ sreo sam M.M.-a na Trgu Marksa i Engelsa. Imao sam u rukama časopis ‘Socijalizam’. M.M. je prelistao časopis i pitao za cenu. Rekao sa mu (četrdeset hiljada, starih). – ‘Jeftin vam je taj Socijalizam’ – izjavio je M.M., i sa prezrivim izrazom na licu vratio mi pomenuti časopis.’
Ovi prvi plaćeni su za svoj posao. Ubacuju ih u izdavačke kuće (urednici), pozorišta, itd.
2. Drugi tip su ‘dobrovoljci’. Svesno. Oni nisu zavrbovani, ne pišu izveštaje (ne moraju da ih pišu). Oni su, kao i prvi, provokatori. Oni pišu, takođe, pesme i prozu. Ima ih mnogo među dečjim pesnicima. Oni su i sami nalik na pokvarenu decu. Već su u školi, po svoj prilici, bili prijavljivači. Njihov je sistem sledeći: dograbivši priliku da se nađu u blizini nekog političara ili ‘policajca’, oni brane svoju tezu, kao protivtezu vašoj. Oni su, dakle, pošteni.
Oni ne lažu. Samo ‘ponavljaju’ reči koje su čuli od vas. (‘Brane svoju tezu.’) – ‘Rekao sam onomadne da se ne slažem s Kišom kad kaže da su pisci cinkaroši.
On time pravi razdor među piscima itd. Izaziva nepotrebno sumnjičenje.’ Time je a) cinkario vas; b) skrenuo pažnju na tekst koji ovaj nije čitao; c) napravio mu je sažetak vašeg teksta (uprošćen i netačan); d) ogradivši se od vašeg stava, pokazao je svoju odanost stvari. Ovi su brojniji. Dospevaju takođe na funkcije.
3. Oni koji čine isto što i prethodni, ali nesvesno. Oni se druže s političarima, lokalnim rukovodiocima i pravim cinkarošima (nekad u istom licu ili u dvojnoj funkciji). Oni samo brbljaju, prenose ono što su čuli.
Lako prelaze u grupu 1. i 2.
Ima ih mnogo i među tzv. disidentima.
Podjednako opasni kao i oni gore pomenuti.
Sve ih treba pomagati, jer to oni rade da bi prehranili decu.
Danilo Kiš
Pisci-cinkaroši; Skladište, BIGZ Publishing, str. 172-173
Preneseno sa stranice Akuzativ

Ilustracija: Sandro Botticelli, Licemjeri, ilustracija za Danteovu Božanstvenu komediju

Marko Galić: Palimpsest

Osmeh je počivao u uglovima obraza, netremice ispraćajući reči sa usana oblikovanih godinama, prolaznicama. Kapi mirisne pripovetke ogrtale su vazduh, povlačeći za sobom nedorečenost, oporu u svojoj lepoti.

Naklonjen njenim umivenim dlanovima, čitao bih vreme, pesme i priče, petparačke i veličanstvene, palimpsestno skrivene u prstima, dugačkim. Poput samotnih oaza, dlanovi reči darivaše, bezmalo potocima hladne oštrine istinu iz mulja probudivši, golemu, nagu. Drhtava, obeščašćena, nadirući ispod slojeva propovedanih prošlosti, neznana epopeja zaživela je našim telesima. Umela je da nasluti umetnost, sadržanu u srpovima mojih zenica, prinoseći ih nebesima, plodonosnim. Telom svojim služila je gospodarima kanvasa, poput prazne hartije, čežnjive u nameri da u devojačkim skutama reč zaigra, iznedrena, podarena. Bila je umetnost.

Prevlačio bih vršak pera, duž linija njene kože, ispisujući putovanja, odiseje u nepoznato, zaboravljeno vreme. Povremeno, usne bi iskrivila u grimasu, kako je mastiljava reka ponirala ka unutrašnjosti prozračne kože, kolajući plavim venama.

Izdanci opojne svetlosti nečujno su se pomaljali prozorskim oknima, kako je jutro krišom oduzelo parče dubokog plavetnila. Sećam se njenog mirisa, mirisa zrele lavande ogrnute tminom razigrane simfonije, raspletene u bujnost priče.

Vetar je prostorijom raznosio delove njene datosti, izlistavajući hartiju kroz neumorne pramenove severca. Bio je to nagoveštaj, još jedna priča, umetnost njenog bića.

Fotografija: Biba Dunić

http://writing.blogograd.org/

Smilja Savin: Kraj priče u sobi 205

Ležala je u grudnjaku i gaćicama, spuštenih kapaka i osluškivala tiho brujanje velikih krila stropnog ventilatora. Nije htjela paliti klimu, njeni sinusi je nisu podnosili. Vrućina je bila gotovo tropska, nije pomoglo ni zamračivanje hotelske sobe, ni votka razblažena juiceom iz frižidera u sobnom baru.
A nisu pomagale ni zmije koje su gmizale njenom glavom.
Čekala ga je već satima. Čekala ga je u stvari, kad zrelo razmisli, već godinama.
– E, pa, čekanju je došao kraj – izgovori naglas praznoj hotelskoj sobi.
Trgne je iznenadno zujanje mobitela na noćnom ormariću. Pogleda ime na displeju.
– Hej, Romana, dušo, što je bilo?
Slušala je.
– Pa rekla sam ti već. Sutra se vraćam…. Ne, ne, ne mogu stići obavljati šoping. Romana, prestani! Dobro, dobro… Ne, ovdje pada kiša… Ne govori mu to! Razgovarat ćemo o tome kad se vratim… Pusa!
Zaklopila je slušalicu mobitela i sjela na rub kreveta. Nekoliko trenutaka promatrala je svoja bosa stopala. Nisu to više bila stopala koja bi netko poželio ljubiti.
Ustane i priđe okruglom stoliću pored prozora, dohvati svoju Samsonite torbu, rastvori je i izvuče spis u žutoj fascikli.
Vrati se do kreveta, sjedne i raširi fasciklu po krevetu. Sve je ona profesionalno, tajnički posložila, cijeli spis: pozivi, zapisnici, rješenja, žalbe, računi, uplatnice, kronološki.
Spis je bio bomba. Tempirana bomba, koja će njemu eksplodirati u lice.
Kapljica znoja joj se cijedila niz vrat i kliznula u brazdu između dojki.
Uzdahnula je i na trenutak se srdžba, koja ju je držala danima, raspline. Ramena joj se opuste, očaj se diže negdje iz sredine prsiju i čeličnim stiskom je stegne za vrat.
Danas je dvadeseta godišnjica Draganove pogibije. Neke se stvari nikad ne mijenjaju. Svaki bljesak sjećanja na njega, ma kako nasumičan bio, uvijek izazove pustoš u njoj.
Zapita se zna li on koji je danas dan? Sjeća li se još Dragana?
Prevali se na bok, noge joj ostanu visjeti preko ruba kreveta. Do nje je ležala žuta fascikla na kojoj je pisalo Predmet Zamlatica – 20.000 m².

***

Kucanje na vratima je prene. Nije imala pojma kad je zaspala. Ogrne se tankim svilenim ogrtačem, brzo sklopi spis i gurne ga u torbu, povuče patentni otvarač i krene prema vratima.
– Da?
– Ja sam, otvori!
Otvori vrata. Janko uđe pored nje, nagne se s namjerom da je poljubi u obraz, ali onda se predomisli, mahne rukom kao da nešto rastjeruje, odloži torbu na stol i sjedne na krevet.
– Ipak si uspio doći.
– Mogu ti reći da me koštalo truda i živaca! Ne znam čemu takva hirovitost? Što gori?
Nije mu ništa odgovorila, pripalila je cigaretu i sjela za stolić. Šutke ga je promatrala. Olabavio je kravatu, raskopčao dva dugmeta na košulji, izuo skupe kožne cipele i izvalio se na krevet, savivši ruke pod vrat.
– Kako je Natka?
– Nije dobro, sve teže se kreće. Bolest napreduje usprkos interferonu. Znaš i sama, nema tu pomoći.
– Jadna Natka, jadna ja, sretan ti!
– Što ti to znači? – podigne se naglo u sjedeći položaj.
Tišina, otpuhne kolut dima iznad glave i isprati ga pogledom.
– Slušaj, razumni smo ljudi, nismo djeca. Čemu ovakvo ponašanje? Svemu dođe kraj, pametna si ti, znaš to dobro. Uostalom, ti nikad nisi bila zaljubljena u mene, ponavljala si mi to godinama. I što sad? Nećemo valjda radit teatar oko toga?
Gledala ga je s ledenom mržnjom.
– Znaš li koji je danas dan?
– Koji je dan? Zašto? – uznemireno joj odvrati.
– Danas je dvadeset godina da je Dragan razbio lubanju na tvom brodu.
– Oh! Čekaj, čekaj… Da, stvarno. Ali, stani… kakav je to ton? Što želiš reći?
Ugasila je cigaretu u staklenoj pepeljari, ustala, došetala do kreveta i sjela. Gledala je Janka u oči i rekla:
– Imam jedno pitanje za tebe. Mogu li dvoje dugogodišnjih ljubavnika, dvoje, takoreći, suučesnika u „zločinu“, iskreno, bez pretvaranja i laganja, razgovarati? Što misliš, mogu li?
Zjenice su mu se širile, izvukao je ruke ispod vrata, polako se pridigao, leđima naslonio na uzglavlje kreveta i tiho rekao:
– Mogu pokušati.
Kimnula je glavom i nastavila:
– Jedna me stvar zanima? Ali, molim te, iskreno. Jesi li ti mene volio?
Gledao ju je ravno u oči:
– Znaš da jesam. Bezumno, beznadno, luđački, od prvog dana kad te Dragan doveo u „Kockicu“. Zašto? Ne znam odgovor. Već sam volio Natku, ali ono što sam osjetio kad sam tebe upoznao ne može se ni sa čim porediti. Tu groznicu, usijanje, bol, jedva preživiš. Valjda se zato tako rijetko događa. Najiskrenije.
Lagano je pomicala glavu lijevo-desno i smješkala se.
– Znači, ono lomljenje mog otpora, vrebanje, postavljanje zamki, razapinjanje mreža, to nije bio puki lovački nagon?
– Kako me to uopće možeš pitati? Tada je to bilo pitanje života i smrti, za mene.

***

Odnekud, kroz teški, užareni, popodnevni zrak doplovi u sobu zvuk glazbe. Slušali su opčinjeni, taj iznenadni, ritmični zvuk kubanskog bolera. Sklopila je kapke i spustila se leđima na vrelu plahtu, pustila je da je glazba ljuljuška, jedan kratki trenutak. Janko je ispružio ruku i vanjskom stranom prstiju prešao lagano po njenom ramenu. Šaptao je:
– Mislim da je ono što me očaralo na tebi bila koža. Gledao sam te satima i pokušavao pronaći mrljicu na tvojoj koži, madež, ožiljak, pjegicu, bilo kakvu nesavršenost. Imala si mramornu kožu Berninijeve Daphne.
Naglo se ispravila i ustala.
– Kažeš mi, ako te dobro razumijem, da je sve to bilo pitanje estetike? Mramorna koža? I gdje smo sad? Popucala koža od mramora i ispod nje se pojavila ljudska, naborana, pjegava. Kako nezgodno! Kako neestetski!
Bijesno je sijevala očima. Janko je zbunjeno uzdahnuo:
– Ajde, lijepo mi reci, što ti u stvari hoćeš od mene? Kud vodi ovaj razgovor?
Naglo se ohladila i bez odgovora zaputila u kupaonicu. Nakon nekoliko minuta izišla je obučena u elegantnu bijelo-modru haljinu bez rukava. Izgledala je vrlo zgodno. Navukla je modre sandale koje je izvukla ispod kreveta, rukama skupila kosu u rep i učvrstila je zlatnom kopčom. Dohvatila je svoju Samsonite torbu sa stola i rekla:
– Ovo će potrajat. Ne želim ostati bez cigareta. Spustiti ću se do kavane. Možda popijem kavu. Ne želim da ideš sa mnom. Čekaj me ovdje.
Izišla je i zalupila vrata.
Janko je zamišljeno protrljao nos, popravio jastuk, okrenuo se na bok i sklopio oči.
– Strpljivo s ludom babom, vidjet ćemo što hoće – mrmljao je.

***

Jedva se suzdržala da ne prasne u smijeh. Kakav je ovo komedijaš? Bijelo laneno odijelo, panama šešir, među zubima kubanska cigara. Ustao je od stola, podigao rukom šešir i poput Hidalga iz pikarskog romana, uz teatralan naklon, poželio joj Buenas tardes, señora.
Lagano je kimnula glavom i produžila nekoliko stolova dalje.
Espresso joj nije popravio raspoloženje. Nervozno je pušila i iz torbe izvukla spis. Listala je uredno složene papire i prisjećala se tijeka događaja.
Janko nije nikad spadao u skupinu odvjetnika koji boluju od viška skrupula. Znao je on precizno odmjeriti kako ne postati ozloglašen, a ipak ugrabiti dobru priliku na rubu zakona.
Svjedočila je tome puno puta, osamnaest godina mu je bila tajnica.
Tajnica i ljubavnica, dobitna kombinacija.
Zatvori spis i vrati ga u torbu. Pogledom pređe po kavani. Hidalgo je čitao novine. Djevojka kratke plave kose gladila je rukom kutiju s violončelom i ispijala svoju ledenu vodu s mjehurićima. Starica u izblijedjeloj ljetnoj haljini, koja je nekad, možda u prošlom stoljeću, vrištala bojama, predano je vrhovima prstiju skupljala zamišljene mrvice po kavanskom stolu. Čovjeku za njenim stolom su se slijevali potočići znoja niz čelo i na jeftinoj sintetičkoj majici pravili krugove pod pazuhom.
Pogled na stari par je snuždi. Okrenula je glavu. Kroz kavansku arkadu vidio se isječak mora i trajekt za Supetar. Brod. Dragan.

***

– Probudi se! Hej! – zovne ga nestrpljivo. – Ovdje si s razlogom, a taj nije da se naspavaš!
– Mmmmrrrr…. – Janku se rasprsne mjehurić pljuvačke u kutu usana.
Naglo sjedne i izgubljeno pogleda oko sebe.
Odbaulja u kupaonicu.
Veronika je najprije čula potmulo zujanje, a zatim ugledala upaljeni displej Jankovog mobitela. Brzo stavi naočale i pogleda ime na zaslonu. Barbara. U tom trenutku Janko otvori vrata kupaonice. Zgrabi mobitel, okrzne je pogledom i vrati se u kupaonicu.
– Ma užasna sparina…znaš kako je ljeti na kontinentu…sad imamo pauzu, ali brzo nastavljamo raspravu… Ne, ne vjerujem, nećemo biti gotovi… Sutra, ja mislim … Kupaš li se?… Ne, ne, tu ćemo staviti rukohvat duž cijele ograde… ma znaš kako to izgleda…drveni, naravno, glatki, poluzaobljeni… Taman za tvoju malu šaku, ljubavi… Volim te… Jedva čekam….
Mučnina joj se penjala iz želuca u grlo, učini joj se da će povratiti.
Čula je kako cmače zrak i trenutak potom vratio se u sobu.
– Koji si ti kreten – reče s gađenjem. – Usput, je li Barbarin razvod završen? Jeste li uspješno sjebali smušenog doktora „profesora Baltazara“? Je li mu slatka Barbie otela stan ? Mislim, ne bi nikako bilo zgodno da joj ti kupuješ novi, zar ne?
Ispustio je težak uzdah, kao čovjek kome je svega dosta.
– Veronika, draga pri-ja-te-lji-ce, ne muči svoju mudru glavu trivijalnim pitanjima. Ti nemaš razloga biti nezadovoljna materijalnim ishodom našeg dugogodišnjeg partnerstva, je li tako? Romana i Rafael su završili fakultete uz pomoć barba Janka, stan si uspjela priskrbiti svojim radom u mom odvjetničkom uredu, a ja sam uvijek prema tebi bio galantan. Ovo je u stvari, da parafraziram dobrog starog Bogeyja, kraj jednog divnog prijateljstva. No hard feelings, može?
Pokušao ju je zagrliti.
Krajnjim naporom se suzdržala da ne zaurla, izmakla se, a onda bezglasno zaplakala. Niz lice su se cijedile suze i probijale kanjone kroz skupi puder.
Janko je bio zatečen. Ruka mu je ostala podignuta u nedovršenom zagrljaju.

***

Prestala je plakati, nadlanicom obrisala slinavi nos, okrenula se prema njemu.
Pogledom je sjekla Janka poput laserskog noža.
– Prijateljica? Tebi? O ne, ne. Ti si jednom imao prijatelja koji je, vidi sretne okolnosti, poginuo nesretnim slučajem i čiju si izbezumljenu udovicu pretvorio u svoju besramnu sluškinju u poslu i u krevetu.
Ustala je, prišla stolu i iz torbe izvukla žutu fasciklu.
Janko je sad čekao, usredotočen.
– Vrijeme je da podvučemo crtu pod naš slučaj i rekapituliramo ga. Sjećaš se slučaja Zamlatica? Da ti osvježim pamćenje: dvadeset tisuća kvadrata neobrađene zemlje na Braču, koje si prijevarama, potkupljivanjem svjedoka, vještaka i sutkinje, oteo zakonitim nasljednicima u Argentini i preveo sebi u vlasništvo. Sjetio si se opljačkanih Jakšića iz Buenos Airesa, koje si proglasio mrtvima?
Netremice je piljio u žutu fasciklu.
– Što je to? Odakle ti to?
Smješkala se:
– Ovo ti je fotokopija spisa Zamlatica, a original sam pospremila na sigurno.
Pocrvenio je i stisnuo čeljust.
– Sad ćemo pregovarati. Za početak ćeš meni darovati tu zemlju ili ću ja spis dostaviti istražiteljima Uskoka. Moram ti pojasniti. Nikakva zemlja, ni bogatstvo ne mogu sprati prljavštinu s mene i mog života. Nemam ja tih iluzija. Međutim. Tebe mogu od sada pa dok me bude volja držati za jaja. Tko zna, možda ovo bude moj jedini zahtjev. Možda mi se zgadi petljati se s tobom unedogled. Vidiš, ostavila sam ti tračak nade. Shva… hrrrrrr….
Prije nego je završila rečenicu Janko je skočio na nju, zgrabio je rukama za vrat. Pali su oboje na pod. Ležao je na njoj i stezao je sve jače. Hroptala je, tukla ga šakama, lamatala nogama i koprcala se. Lice joj se bojilo tamnom crveno-modrom nijansom, oči je razrogačila.
Bijesno i s mržnjom je siktao, daveći je:
– Mene ćeš držat za jaja? Ubio sam Dragana da te se dokopam, a sad ću te se zauvijek riješiti! Čuješ li me, ja sam ga ubio!
Bilo je to zadnje što je čula prije nego se crnilo pred njom osulo malim zvjezdicama i potom zgasnulo.
U susjednoj sobi hotela Bellevue Hidalgo je zubima stezao kubu, uha prislonjenog uz zid.

Fotografija: Tamara Modrić

Marija Rakić: Mater četnička

Podne je. Rade Joškin i Šime Trkanov igraju na trešetu prid kućon. Žega je, sunce prži ka blesavo, nema živa stvora na moru. Vruće je za krepat.
– Jeben te glupa, lipo si me počešlja!
– A ne, tebe ću pitat.
Rade Joškin, sin ćoravog Joška, uvik viče kad govori. Puno lovi ribu, kopa u polju i sadi maslinu. Ima ženu Katu i dva sina, Joška i Vida. Radina žena Kate tiha je i skromna ženica, živi i diše za svog Radu. Kuva, čisti, pere, okopava vrt i sluša svog čovika. Mora jadna Kate tako, inače se Rade ljuti i viče da ga se zna čut do drugog mista. Zna je i pljunit u lice ako kanotijera i bile bičve za balun nisu na svom mistu.
Katino pravo ime je Slobodanka. U vrime rata pop iz crkve je prikrstija u Katu ono dok je gori nosila za Karitas. Katin ćaća Jovan Petrović je Srbin iz Beograda, a Katina mater Borka iz Sombora. Kate se udala mlada još za vrime bivše države kad je ljubav bila mukte, a svit ima morala. Rade je bija visok, mršav i s kućom na moru. Doselila se u Dalmaciju s tri kufera, dva kajmaka i najvećim očima na svitu.
Joke Joškin je fini gospodin, završija je velike škole i pobiga iz mista. Studira je medicinu u Zagrebu, zaljubija se i napravija dite doktorici. Spasilo se dite, ne mora svašta gledat’. Vid je mlađi sin, plav je, koštunjav s najlipšim plavim očima na Jadranu. Materino dite, nema na koga drugog bit’. Uvik lovi s ćaćom lignje, cili se trese kad ovaj drekne pa priko lipih očiju prođe tužna sjena.
– Na koga si tako smotan, krvi ti Isusove?!
Njegov ćaća uvik govori glasno, on ne zna za tišinu.
Dalmacija nije šta je nekad bila. Kuće su velike, malih kamenih kuća nema za likarije. Prid njima ne side nasmijane babe, a isprid njih ne igraju se dica. Sve manje skaču po poljima, draže im je sidit u kući. Pravih ljudi više nema, ostali su samo oni šta lupaju šakama da ih se čuje. Vinogradi su pusti, a vino je iz dućana. Slabo se čuje pisma i gitara, ljudi jedva spajaju kraj s krajem.
Malo misto ne ostavlja puno mašti. Sve se zna; svaka crna fleka s duše lako išeta iz kuće. Mištani žive skromno; love ribu, sade kumpir, pomidore, meso žvaču samo dvaput tjedno. Teška su vrimena došla, nema se. Prave ribe više nema, arbuna sve je manje, sami mačevi i papaline. Dica ne uče ka nekad. Šta će im škola kad je danas bez nje lakše do para, tako kažu. ´Ko je vidija danas učit.
Mali Vid do podne skače doli po moru, a popodne traži kumpanjone za lovit ribu s porta. Ima mali štap koji padne u more ka sikira u vodu. To je to, nima potribe za ičim drugim. Ulovi nekad koju ribicu pa mu se ćaća ruga.
– Aj kvragu, ti i ta tvoja ribica, ne bi ti ja s tim zube opra! Vid´ ga, Šime, s ovon ribicon priko mista.
– Aj pusti malog na miru.
More je ujutro ka lušija, oko pet popodne šuška od dice, turista i šušura. Dolaze turisti sa svih strana. Česi uvik nose sa sobom male frižidere, paštetu i pome. Naši ljudi kupe s grižnjon savjesti kukuruz za petnaest kuna. Prodaje mali Jure Trkanov svaki dan. Prvo puše triput snažno u zviždaljku. Moraš tako, mali, da čuju oni u moru.
Nema više šoldi ka nekad, sad su i gavuni s ribarnice skupi. Zna to bidna Kata pa se tare u polju, posli prodaje na banku isprid dućana. Pošalje je Rade usrid podne, ona sidne isprid dućana gori ispod ceste i viče ka pomanitala.
– Ajmo, mlade blitve, za deset kuna! Sad san je vadila iz zemlje!
Moreš furešte lipo zajebat, oni kilo blitve po zlato plaćaju. Nek’ plaćaju kad imaju. Blitva i gavuni, to je lip ručak. Prodaje Ivica Ljubičin ribu svaki dan kad mu noć dozvoli.
Dođe nekad Kata doma bez kune, ne proda ništa pa se stisne cila putem ka stara starica. Obisi usta, zaziva gospu i zastane uvik malo na pragu kuće. Proguta jad svoj, stisne joj se nešto u prsin i tek onda uvati za kvaku.
Dreka se čuje brzo, Rade je najžešći na pare. Ništa opet nije uspila, kučka nesposobna.
– Zašta te iman, odn’ja te đava k’o te meni da! Vidi se odakle si nikla, jebo ti bog mater da ti jebo!
– Nemoj, Rade, molin te.
Mali Vid uvik začepi uši, pokrije se po glavi i tiho jeca. Jadna moja mater, zašto joj to radi. Odluči da će ujutro s njom u polje pa isprid dućana, ali mu ćaća nikad ne da. Neka radi sama, tribaš dat ruke ćaći jer s maslinama uvik ima posla.
Jutro. Mare Curina i Luce Čokolića imaju uru ćakule na klupici prid dućanom. Do njih Kate s blitvom.
– Vid’ je kaka je, cila osušena ki prut.
– Kako neće jadna, šta radi od nje.
– Nema taj srama.
– Jučer je jadna kopala do podne, a onda prid dućan do tri.
– E, bit će mu skuvala ujutra.
– Dašta je jadna.
– Kad god sam prošla kraj kuće, čula bi dernjavu.
– Ne znan kako im se da uvik ratovat.
Kraj njih se provuka mali Vid i doša materi. Brz je ka munja, mršav, a kad te pogleda onim lipim očima, sve muke zaboraviš. Poželiš odma zaplesat od sriće. Zna to njegova mater, presritna je dok ga gleda. U njegovin očima živi more, gospe mi.
– Mamo, neću danas s ćalom u polje.
– Majko isusova, nego di ćeš?
– Pomoć ću ti da donesemo koju kunu doma.
– Ajme meni, majko sveta, idi njemu, ne triba meni ništa.
– Neću, neće te više dirat dok san ja živ.
– Dite moje, molin te, idi ćaći u masline.
– Neću, bogami.
– Molin te.
Uzjapuri se jadna Kata, kolina joj klecaju, ruke mokre. Zna ona šta ga čeka pa se trese ki šiba. Mali Vid se cereka, obrazi mu se zarumenili od sriće, a plave oči materine sjaje se ka luster. Sritan je mali, neće ga ni’ko vikat do podne. Velika je to srića, daj dite materi.
– Aj uzmi ovu kašetu.
– Daj, majko.
– Složi u nj kapulu i pomidor.
– Evo.
Ljudi prolaze isprid dućana, vire u kašete i pitaju za pare. Nudi mali lipo svima, fin je i ka rođeni trgovac. Prodaje svega, smješka se onim plavim očima i zamanta svakog ‘ko prođe. Sritan, nudi se, baca se s jedne strane na drugu, ispadaju mu kune i svako malo pogleda put matere. Kupuju ljudi, vade pare, lipo povrće ravno iz polja. Šta ne bi kupili u maloga, vridan je i smišan za popizdit.
Raduje se Kata, ponosna je na nj ka da je iskopa suvoga zlata. Pozdravljaju svit, mašu svima, bit će ćaća ponosan. Dat će mu njih dvoje sve kune, da bude sritan i pokazat će svima u selu. Mora svit vidit, kako će inače znat.
Oko dvi ure stiže Rade isprid dućana. Koraci su mu brzi, usta spuštena i obišen brk. Gleda prvo Katu pa svog sina. Promatra kratko, zaleti se put njih i zaustavi točno prid kašeton od tikvica.
– Jeba ti bog mater, mali, di si ti jutros?!
– Evo me, ćale, pomažen materi.
– Jesan ti reka da dođeš u polje, pička ti materina?
– Znan, ćale, ali vid’ kol’ko smo prodali.
– Ma dat ću ti ja šta si proda, đubre jedno neodgojeno kad ti zavrnen šijon!
Zaleti se bisni Rade, gurne dite put zida i opali mu plesku. Okrene se malom Vidu glava, a lipe oči napune suzama. Viče Kata, plače i zove upomoć. Ne čuje Rade, grebe malog po licu i psuje Gospu Sinjsku, sv. Antu i sve svete ovoga svita.
– Ti ćeš mene ne poslušat, zapamtit ćeš me jednom zauvik!
– Nemoj, Rade, nemoj, molin te!
– Makni se, kučko prokleta, ti si za sve kriva!
– Udri mene, molin te, pusti mi dite.
Okrene se Rade put nje, pogleda je, pljune na pod i zakriči:
– Jeben tebe i tvoju mater četničku!
Ode ćaća, ostavi dite na podu i mater jadnu da mu krv briše ispod nosa. Plače jadna Kata, kupi onu blitvu s poda i jeca:
– Jesan ti rekla da ideš doma, dite moje!
– Nema veze, majko, skupit ću ja sve pa ćemo kući. Zaradili smo dobro, neće meni ništa bit’.
I zacakle mu se opet one lipe oči, digne se s poda i počne kupit. Skupilo se ljudi okolo, prava predstava za gladnu masu. Vidile su sve Mare i Luce, stajale su tu cilo vrime. Mare Curina čak je jednom i oči pokrila da svašta ne gleda.
– Gospe draga, šta mu je skrivilo ovo bidno dite?!
– Rekla san ti ja, Mare moja, njihov rat neće završit nikad.

Fotografija: Milan Zagorac, Ljuta kamenjarčina