Sve objave od knjizevnostuzivo

Савва Радулович: Мајстор и Маргарита

Јул је свукао маске са убједљивих карикатура
Као сувишну одежду у јаком плусу
У сопственом гријеху гуше се праведници
Који су умислили да ће им бити подијељени ореоли
Који се више немају коме дати
Моја улица и дан-данас мирише на његове руке
Којима је упалио један пламен што никад неће изгорети
Појавио се потпуно изненада
Као Булгаковљева идеја коју је ево сад осмислио
Увио у невидљиву коверту небеску
И послао анђелима да од ње направе роман

Као што свако вријеме нерадо подноси по Мајстора
Цензурише све његове јединствене врлине
Спаљује његове најбоље рукописе
Узнемирује његов миран сан
Краде оне ситне радости од којих прави крупна дјела
Буца странице његове сопствене приче
Отима му ону о којој пише и која је једна
Тврди повез око његовог меког срца
И оловка којом ствара нестварно дивне стихове
За које се она хвата кад он није поред ње
Тако и он сијече демоне оправдавајући своје име

Прошетао је Воланд Оногоштом и забавио друштво
Увукао се у сваку рупу гдје је могла игла проћи
Поиграо се онима који прљаво играју са чистима
Највеће је смањио тек толико да се виде
Надвладао владаре ситних проданих душа
Јер шта је власт друго до насиљe над осталима
Завртио је мачак репом памет свим тупим
Који су се били наоштрили на недужне
Игра је могла да почне

Њега сам срела сасвим случајно
Као што случајно ухватиш погледом звијезду падалицу
Пао је тачно пред моје очи у задимљеном кафеу
И упалио се попут звијезде која засвијетли ниоткуд
Кад сам први пут чула за његово име
Пуна сала људи смијала се на сав глас
Разне приче пратиле су га као пси луталице
А у његовим очима те ноћи кроз бескрај плавих птица
Што су се поманитало разлетјеле преда мном
Препознала сам правог правцатог Мајстора
И повјеровала у сваку његову ријеч

Сваки стваралац живи у времену
Између онога што је било и онога што може бити
И суштина његовог дјеловања мора бити само истина
У животу, у дјелу, после њега
Не рекох ти, наиђох на Пилата у једном пабу
Прекрсти се: У име књиге, пива и рокенрола!
Викну и махну руком ко да ће отјерати маглу
Као све наметнуте невоље које су нам ставили под нос
И лупи шаком о сто ко да убија грешну муву
Која нам се напила крви све ове године
Штеточину којој морамо тепати као најљепшем лептиру

У његове руке повјеровала сам баш као у Нови завјет
Он је био мој Мајстор новог доба
Стара бољка за мој џеп са лијеве стране
Његов глас допирао је далеко у будућност
А његове усне помјерале су границе мог разума
Одједном сам добила храброст да освојим свијет
А никад не освојих тај њежни глатки образ
О који су се оклизнуле многе жене
Правећи планове како да се залијепе за њега
Као за икону која лијечи све старе патње
Само једним јединим додиром
Само једним погледом који и најгрешнију
Помилује као светицу која је само мало заборавила да је добра

Јул се још увијек размахује ватром
Гори погрешне идеје, друмове и рукописе
У једној улици на мјесечини од среће
Коначно сам успјела зауставити вријеме
Никад му нијесам рекла ништа лијепо
Не зато што не умијем него зато што се плашим
Да ли би се насмијао, побјегао или остао
Мада ово последње највише леди крв у жилама
На невоље се човјек навикне као на сунце
Али шта са срећом да ради неуки човјечуљак
Који је о њој маштао као о немогућем, нестварном
И док, ево, несигурно пратим звјездану ноћ
И не знам шта ће бити са нама
У себи понављам Булгаковљеве питке ријечи
“Онај ко воли, треба да дијели судбину оног кога воли!”

Transliteracija na latinicu:

Jul je svukao maske sa ubjedljivih karikatura
Kao suvišnu odeždu u jakom plusu
U sopstvenom grijehu guše se pravednici
Koji su umislili da će im biti podijeljeni oreoli
Koji se više nemaju kome dati
Moja ulica i dan-danas miriše na njegove ruke
Kojima je upalio jedan plamen što nikad neće izgoreti
Pojavio se potpuno iznenada
Kao Bulgakovljeva ideja koju je evo sad osmislio
Uvio u nevidljivu kovertu nebesku
I poslao anđelima da od nje naprave roman

Kao što svako vrijeme nerado podnosi po Majstora
Cenzuriše sve njegove jedinstvene vrline
Spaljuje njegove najbolje rukopise
Uznemiruje njegov miran san
Krade one sitne radosti od kojih pravi krupna djela
Buca stranice njegove sopstvene priče
Otima mu onu o kojoj piše i koja je jedna
Tvrdi povez oko njegovog mekog srca
I olovka kojom stvara nestvarno divne stihove
Za koje se ona hvata kad on nije pored nje
Tako i on siječe demone opravdavajući svoje ime

Prošetao je Voland Onogoštom i zabavio društvo
Uvukao se u svaku rupu gdje je mogla igla proći
Poigrao se onima koji prljavo igraju sa čistima
Najveće je smanjio tek toliko da se vide
Nadvladao vladare sitnih prodanih duša
Jer šta je vlast drugo do nasilje nad ostalima
Zavrtio je mačak repom pamet svim tupim
Koji su se bili naoštrili na nedužne
Igra je mogla da počne

Njega sam srela sasvim slučajno
Kao što slučajno uhvatiš pogledom zvijezdu padalicu
Pao je tačno pred moje oči u zadimljenom kafeu
I upalio se poput zvijezde koja zasvijetli niotkud
Kad sam prvi put čula za njegovo ime
Puna sala ljudi smijala se na sav glas
Razne priče pratile su ga kao psi lutalice
A u njegovim očima te noći kroz beskraj plavih ptica
Što su se pomanitalo razletjele preda mnom
Prepoznala sam pravog pravcatog Majstora
I povjerovala u svaku njegovu riječ

Svaki stvaralac živi u vremenu
Između onoga što je bilo i onoga što može biti
I suština njegovog djelovanja mora biti samo istina
U životu, u djelu, posle njega
Ne rekoh ti, naiđoh na Pilata u jednom pabu
Prekrsti se: U ime knjige, piva i rokenrola!
Viknu i mahnu rukom ko da će otjerati maglu
Kao sve nametnute nevolje koje su nam stavili pod nos
I lupi šakom o sto ko da ubija grešnu muvu
Koja nam se napila krvi sve ove godine
Štetočinu kojoj moramo tepati kao najljepšem leptiru

U njegove ruke povjerovala sam baš kao u Novi zavjet
On je bio moj Majstor novog doba
Stara boljka za moj džep sa lijeve strane
Njegov glas dopirao je daleko u budućnost
A njegove usne pomjerale su granice mog razuma
Odjednom sam dobila hrabrost da osvojim svijet
A nikad ne osvojih taj nježni glatki obraz
O koji su se okliznule mnoge žene
Praveći planove kako da se zalijepe za njega
Kao za ikonu koja liječi sve stare patnje
Samo jednim jedinim dodirom
Samo jednim pogledom koji i najgrešniju
Pomiluje kao sveticu koja je samo malo zaboravila da je dobra

Jul se još uvijek razmahuje vatrom
Gori pogrešne ideje, drumove i rukopise
U jednoj ulici na mjesečini od sreće
Konačno sam uspjela zaustaviti vrijeme
Nikad mu nijesam rekla ništa lijepo
Ne zato što ne umijem nego zato što se plašim
Da li bi se nasmijao, pobjegao ili ostao
Mada ovo poslednje najviše ledi krv u žilama
Na nevolje se čovjek navikne kao na sunce
Ali šta sa srećom da radi neuki čovječuljak
Koji je o njoj maštao kao o nemogućem, nestvarnom
I dok, evo, nesigurno pratim zvjezdanu noć
I ne znam šta će biti sa nama
U sebi ponavljam Bulgakovljeve pitke riječi
“Onaj ko voli, treba da dijeli sudbinu onog koga voli!”

Foto: www.pexels.com

Stefany Vučković: Kod Pierra to nije tako

Ako postoji neobičan um, onda je to… Pierre… Još jedna priča iz OŠ Šijana

U moju obitelj je došao učenik na razmjenu. Iz Francuske je i zove se Pierre. Vrlo je neobičan.

Kad je doručak, on ne jede za stolom već u toaletu. To radi jer u Francuskoj vjeruju da ti se neće dogoditi ništa loše sve dok jedeš u toaletu. U nedjelju smo moja obitelj i ja išli u crkvu. Pierre je vrištao kao lud. Zatim mi je objasnio kako je on židov i to je njihov običaj. Svaki je dan nosio hipijevsku odjeću i veliki šešir od pseće kože. Saznala sam da su Pierrovi roditelji bili hipiji i tjeraju ga da se tako odijeva. Za ručak je jeo samo crve i bube. Kad smo otišli na bazen Pierre se namazao blatom, jer se od toga više potamni.

Pošto Pierre ide sa mnom u razred, zaljubio se u moju prijateljicu Saru i odlučio je pozvati na spoj. Sara je pristala. Kad su bili na spoju, on je samo lizao svoj mobitel. Rekao je kako se tako pokazuje nekoj osobi da je voliš. Većinom se zna da se djevojci kad su na spoju daje cvijeće, ali kod Pierra to nije tako. On je Sari poklonio na spoju teglu maslaca. Objasnio jo je da se u Francuskoj to radi iz poštovanja. Kad se Pierre tušira, ne šamponira se šamponom već pastom za zube. Francuzi valjda misle da je pasta za zube učinkovitija od šampona. Zna se da se za spavanje oblači pidžama, no Pierre obuče kostim medvjeda. Protivi se spavanju u pidžami jer je to za njega normalna odjeća koja se nosi preko dana.

Na kraju školske godine Pierre se vratio u Francusku. Dok je bio ovdje, shvatila sam kako on samo poštuje svoje običaje, kao što mi poštujemo svoje u Hrvatskoj. Jako će mi nedostajati ma koliko god bio čudan.

Foto: www.pexels.com

Marijan Falica: Vrućina

Brojao sam kapljice vode koje su se slijevale po orošenoj pivskoj boci dok mi se majica lijepila za leđa od znoja.
Vrućina je ulazila kroz prozore, izbijala je iz poda, vukla se po zidovima.
Ptice su umirale, a muhe padale u nesvijest.
Ona se prešetavala po stanu, samo u gaćicama. Petljala je nešto oko ventilatora koji je bio mrtav kao i moja volja za bilo čime.
Osrednjost je pretvarala ljude u slinave idiote.
Ja sam svemirac! – Rekao sam.
Super – promrmljala je.
Nemoguće je da sam s ovoga svijeta. Ukalupljen. Rodiš se, školuješ, zaposliš i umreš. Plutam u septičkoj jami srednje klase. Samo mi glava viri iznad govana. Nemoguće da tu spadam. U odvratnu sredinu i prosječnost.
Daj, molim te popravi ventilator! – zarežala je.
Nije imala razumijevanja. Prešetavala se gola, a ja sam mislio na seks samo kao na odsutnost volje za seksom.
Jedan pogled na mene bio joj je dovoljan da uzme knjigu i počne čitati.
Nikad ta njena sranja o vampirima i ljubavi ne bih mogao nazvati knjigom, ali jebiga, svatko ima svoje. Nisam kužio poantu. Tip bi htjeo poševiti curu, ali ne bi. Ona bi htjela njega, ali ne bi. Oni se vole, ali pate. Ganja ih prošlost i budućnost, ali ih najviše ubija sadašnjost. Katastrofa! Ne kužim.
Napisat ću roman o Krleži! – rekao sam.
Pravila se da ne čuje.
Napisao bih roman o Krleži ili o Andriću, samo da znam pisati. To su bili ljudi. Teška kategorija. Svaka rečenica bi te nokautirala. S takvima ne ulaziš u ring ako nisi spreman umrijeti. To su pisci a ne ove vampirske pizdarije.
Nema više pive. – rekla je kao da komentira vremensku prognozu od prošle godine. Bez ikakve emocije.
Kao da me je udarila ciglom.
Asfalt se topio od vrućine. Ptice su umirale, a muhe padale. Septička, puna govana, kuhala je.
Bože! Zašto ja!? – pomislio sam, krenuo u dućan i samo produžio dalje ne vraćajući se.

Foto: www.pexels,com

Maja Šiprak: Istina se nosi sama

Zbunjuje te nedostatak želje
a ona je već tu
zakriljuje grad
ali ti si slijep na njenu sjenu
i snagu koju ćutiš dok izranjaš
pribojavaš se da se nećeš znati s njom nositi

hoćeš
s istinom je lako
ona se poput odličja
nosi sama

tražio si upravo to more
sirenski te dozivalo
na svoje obale
cijeli vijek si se pripremao
skupljao hrabrost za umiranje
i ponovno rađanje

Foto: www.pexels.com

Zoran Hercigonja: La grande Isa

Za šankom je polako ljuštio bocu vinjaka Rubinsteina. Odbijao je dimove cuclajući cigarete kao pepermint bonbone. Nemir mu se iscrtavao na čelu. Pretjerano se znojio. Liječnik mu je postavio dijagnozu problematičnog metabolizma. Svako malo je pogledavao na sat. Čekao je nekog. Zapao je u neku stalnosti trenutka. Misli su mu zalazile u mračnu ulicu gdje…
…je zadovoljno umotan u jaknu od lažne kože pjevušio i pogledom tražio kafić u kojem će uskoro imati sastanak. Zadovoljan trenutkom intime koji je podijelio u zagrljaju strasne žene, osjećao se isrpljen i iscijeđen kao sasušena šljiva. Ta žena ga je naprosto iscrpljivala; iscjedila je njegovu mušku spolnu snagu, ali i emocije. Osjećao se tako isprazno i očajno. Tražio je utjehu u sjećanju na strast prema toj ženi i sretan trenutak uslijed koitusa. Razmišljao je o njoj kao o gospodarici njegova srca, ali i pijavici koja siše krv i život iz njegovih vena. Volio je njezinu neozbiljnost i neopterećenost zbiljom. Obožavao je bezbrižno valjati se s njome u krevetu. No ipak ga je brinula…
…zahtjevnost njezina karaktera. Sa svakim odbijenim dimom cigarete sjevnula je misao na nju: lijena, nemarna, nesnosna pijavica. Drugačije je nije mogao pojmiti. S njome svijet se ruši, gori i krvari na sve strane. Ona je neurotična i nestabilna žena, ali svejedno nije mogao bez nje. Ovisio je o njoj, o njenoj sreći. Često je zapadala u trenutke očaja i depresije. To bi bilo kobno za njega. Njena karijera je bila vrlo zahtjevna. Karijera profesionalne pjevačice, donosila je izvanrednu dobit. Njen karakter i profesionalnost, kupili su mu skupocjeni sat, mnoge provode po skupim restoranima i elitnim zabavama i mnogo, mnogo boca Rubinsteina, a i skupe cigarete koje je ritualno cuclao kao dijete lizalicu…
…lizalicu, baš je zaželio nešto slatko poput lizalice. Osjetio je neku slabost koračajući ulicom. Malo šećera bi mu povratilo snage. Prvo mu je na pamet pala ta šarena lizalica koju je vrlo često kao dijete slamao jezikom i drobio među zubima. Osjećao se izigranim i prevarenim. Ta žena ga je totalno smotala i poremetila njegov iskonski cilj. Trebao je studirati medicinu. No s vremenom studij se oduljio, a on se udaljio do njega postavši žigolom. Mladi dvadesetpetogodišnji žigolo. Tko bi rekao. Nikad nije mogao ni sanjati da će se pretvoriti u sponzorušu. Nekad je znao da je svoj vlastiti bog, svoje nebo i zemlja; no sda je samo lutka, igračkica kojom se navlači božica njegove slobode. Jeidno rješenje, bilo je pobjeći od svega ovoga, napustiti grad i…
… otići daleko od nje. Pomisli slistivši još jednu čašu Rubinsteina. Zapali iduću cigaretu. U dimu je vidio njezino lice, sarkastično lice razmaženog djeteta koje umara i devastira. Umorio se od nje. Tražila je jednostavno previše pažnje. Narcisoidna ličnost s deficitom pažnje. Tako nekako je psihijatar postavio dijagnozu kod prve pojave manije i depresije. Nije imao previše izbora. Ni ovo odijelo na njemu nije bilo njegovo. Kupljeno je njezinim novcem, kojeg je stekao priženjivanjem. Ona je naprosto trzala na starije, a on je bio izvanredan mladoženja zbog autoritativne figure i suzdržane stroge naravi, ako već ne zbog impotencije. Jedino mu je to ostalo kao propalom glumcu. Izvanredno je glumio ulogu autoritativnog muškarca,…
…kratko ošišanog i prosjedog kako bdije nad dnom boce Rubinsteina. Konačno je stigao na odredište. Približio se šanku i bez pozdrava se obrati autoritativnom muškarcu. „Stigao sam na vrijeme kako smo dogovorili.“ Prosjedi muškarac izmrcvaren Rubinsteinom dobaci: „Hoćeš nešto popiti?“ Dvadesetpetogodišnji žigolo žustro odbrusi: „Nemam vremena za bacanje. Ona se može svaki čas probuditi. Izašao sam rekavši joj da idme na krakto udahnuti zraka.“ Prosjedi odbije dim žigolu u lice i upita zabrinnuto: „Kako je ona?“ Spustivši pogled žigolo odgovori „Sada trenutno spava.“ „Ne pitam te to!“ Odbrusi prosjedi. „Nego kako je prošlo, je li sretna i zadovoljna?“ Mladi žigolo glasno izdahne. „Da. Zadovoljena je.“ Prosjedi odbije dim i znatiželjno upita. „Jesi li joj prstima pritisnuo klitoris kako sam te savjetovao?“ Mladi žigolo srdito odbrusi. „Ma jesam. Ali nije se činila previše zadovoljno.“ Prosjedi nezadovoljno gunđa. „Nisi to učinio kako treba valjda. Trebao si koristiti kažiprst i palac…“ Mladi žigolo ga žustro prekine. „Došao sam s tobom razgovarati o nečemu bitnije!
Umoran sam od te žene. Jednostavno sam umoran! Dosta mi je više ovoga. Uskoro odlazim iz grada.“ Prosjedi pogasi cigaretu i izdahe dim. „Kako odlaziš!? Nismo se tako dogovorili! Prema ugovoru…“ Maldić plane. „Da. Da! Prema ugovoru trebam izdržati do kraja godine. Ali dosta mi je svega. Ta žena crpi život iz mene. Želim u drugom gradu nastaviti studirati.“ Prosjedi mladića prime za ramena i protrese ga. „Zajedno smo u tome! Sjećaš se! Zajedno. Ionako ti si meni došao na vrata praznih džepova. Ponudio sam ti nešto nevjerojatno. Novce i zabavu istovremeno. Ne možeš me sada ostaviti samog s njom. Treba mi tvoja muška spolna snaga!“ Mladić se slomi i gotovo zaplače. Riječi mu drhte na usnama. „Ali ja moram izaći iz ovog grada. Moram…“
Prosjedi ga zagrli i prošapće. „Ako ti je potrebna promjena zajednoćemo otići u grad. Moraš razumijeti da ona ne zan za naš odgovor. Ona je nestašna i misli da s tobom ljubuje meni iza leđa cijelo vrijeme. To ju drži i raduje. Odatle dolaze novci koji nam omogućuju egzistenciju. Moramo je držati na distanci. Ona ne smije znati…“Mladić se uspravi i ponovno sjedne na stolac. „Da. Ona ne smije znati. Bitno da je ona sretna. Ali svejedno mi je potrebna promjena. Ona je tako…“
Prosjedi zapali novu cigaretu. „Da. Znam. Ona je tako naporna i nemoguća, a opet svemoguća. Zajedno ćemo otputovati u novi grad. Idi sad! Vrati se k njoj da ne posumnja.“ Mladić upita: „Kada ćeš ti doći? Nemoj me previše dugo ostavljati samog s njom.“ Prosjedi dobronamjernim očinskim instinktinvim ponašanjem umiri mladog žigola. „Vratiti ću se odmah ujutro. Moram još srediti misli. Idi sad.“
Mladi žigolo pokoren i pogažen, pognute glave kao pseto izađe iz kafića, vračajući se niz ulicu svojoj dragoj fatalnoj fatamorgani dok prosjedi započinje listiti novu bocu Rubinsteina.

Foto: www.pexels.com

Sandra-Anina Klarić: Na kapima Posejdonove strasti (Pakleni otoci)

Rađam se isponovno
u podnožju vala
kao metafora modrine
u pjeni Pojsedonovog dlana
sklupčana ležim
uskovitlanom strašću nimfe Dahmar
spojena s njime
krikom nepregledne ljepote
udišem život

Polegnuta na kameni cvijet
to raspršeno požude sjeme
u zagrljaju prozirnih kapi
priljubljeno stijenje
postelja mi vječna
mirisi pakline i bora
tijelo od soli
duša od mora…

Foto: www.pexels.com

Autoričina napomena: Iz zajedničke zbirke Kulture snova “More na dlanu 2017 – tijelo od soli”. Moji stihovi inspirirani legendom o nastanku Paklenih otoka i njihovoj osebujnoj ljepoti. Čuvajmo je, čuvajmo naše otoke, našu obalu, naše more!