Spomenka M. Krebs: Ne znam

Ako jednoga dana prema meni opet kreneš,
kreneš i stigneš, prepun nade i želje u
krilu, mome krilu otpočinuti,
na grudima mojim nasmiješiti se već poznatoj sreći,
pa ne pronađeš odškrinuta vrata a ti
ne pokucaj i ne zovi više jer
nećeš pronaći više onu ženu u meni koju tražiš.
Otputovala je već ona recitujući:
“Zar smo kao pjesma bez slova,
poete bez pera i snova,
postali ti i ja!”
A i moja duša je otišla da skita,
možda se u podrum tuge uselila, ne znam,
ili po brdima, u drveću ogoljelom tumarajući se sapliće,
ili u hordi vukova samotno urliče,
ili sumanuto po ulicama strmim našeg djetinjstva posrće,
ili možda prema tebi hoće,
ne znam.

Foto: www.pexels.com

Odgovori