Slavica Gazibara: Sarine priče – Hrabrost

Danas nam je učiteljica čitala priču. O maloj maci. Koja je bila je ispred kuće. Pa se izgubila. Tamo je bio i jedan pas. Pa je na nju lajao. Onda je došao dječak Ivan. On je poznao macu. Dignuo ju je i otjerao psa. Onda je pozvonio na vrata. Izašla je teta. I dao joj je njezinu macu.
– Puno ti hvala – rekla je teta. – Ti si jako hrabar dječak.
Onda mu je teta donijela veliki kolač. S čokoladom. Ja najviše volim kolače s čokoladom. Onda smo svi razgovarali o hrabrosti.
– Djeco, zašto je Ivan hrabar – pitala je učiteljica.
– Zato jer se nije bojao psa – rekao je Matija.
– A što je hrabrost – opet je pitala učiteljica.
– To je kad ne plačemo kod zubara – rekla je Jana.
– Hrabrost je kad se ne bojiš – rekla je Mia.
– Moj stariji brat je hrabar! On me uvijek brani – rekao je Fran.
– I ja sam hrabar – rekao je Luka – Ne plačem kad me boli. – A moj tata nikad ne plače! On je najhrabriji na svijetu!
– Po čemu to zaključuješ? – pitala je učiteljica.
– Kad sam ja bio mali, puno sam plakao. Kad padnem s tobogana. Ili se udarim u nešto – pričao nam je Luka.
– Onda mi je tata rekao da moram biti hrabar. Da ne smijem plakati. Jer dečki ne plaču. I kad sam opet pao, tata me samo pogledao. I nisam plakao. Ni kad sam kod doktora dobio pikicu. Sad više ne plačem. A tata nije nikad plakao! Baš nikad! Zato je on najhrabriji na svijetu – rekao je Luka.
Svi smo šutjeli. I Roko. Mislim da mu je bilo žao što je Lukin tata najhrabriji, a ne njegov. Meni nije. Kad moj mali brat Ivor padne i boli ga, naš tata ga digne i zagrli. Tako da ga ne vidimo iz zagrljaja. I kaže mu da to bude prošlo. I onda prođe. Onda se opet idemo igrati. A čini mi se da i Ivor više voli tatin zagrljaj. Nego da svi kažu da je naš tata najhrabriji na svijetu. Možda čak i Roko misli tako. Samo neće priznati.

Foto: www.pexels.com

Odgovori