Miloš Petronijević: Misao noći

Sećam se tog sela, u kojem sam se rodio, kao prvenac roditelja i ponos i junak babe i dede, a koji bi se svi četvoro, da se kojim slučajem u grobu probude, kad bi videli šta je od mene postalo, čudom čudili i krstili. Davno sam, još kao omladinac, blesavo uveren da sve znam i umem i mogu, otišao iz njega i pošao svojim putem, da bih živeo svoj život i upoznao vlastitu sudbinu, ostvario sebe, štono rekli, i bio srećan, upotpunjen. Nije se desilo tako. U pizdariji koju su bogovi smislili sve je bilo kontra onome što treba da bude, onome što sam hteo da bude, i ne znam gde je greška, da li do maćehinskog razmeštaja zvezda i kurvinskog horoskopa ili do mene. Tek pitam se, ovako rasanjen, u dva po ponoći, kunjajući na klupi u parku ogrnut kabanicom i zagledan u svetlucanja neonskih reklama od preko puta – tek razmišljam, nemajući drugu razonodu: Može li čovek, kojem ništa nije jasno, budući da je rođen ograničene pameti – može li da izvrši pogrešan izbor, da pogreši i da bude kriv što je glup i takav kakav je?
Svaki od nas treperi vlastitom sudbinom, i kad sam bio mali verovao sam da će me kad postanem veliki svi poštovati i voleti, da važan i značajan na ovome svetu biću, izgubilo se negde to vreme budalastih pretenzija, putevi su vodili gde su vodili, i sve je bilo kako je bilo, kao u fantazmagoriji iz koje nemamo gde pobeći.
Sad što mi je tu mi je, čovek je biće sa slobodnom voljom, vele, može da postupi i ovako i onako, kako mu se ćefne, niko ga ne vuče za uši da pođe tamo a ne onamo, prisiljavanja ne postoje, ali čovek je najčešće nemoćan da postupi drugačije do onako kako postupi, njegovo Danas vezano je za Juče i mnogim je karikama uslovljen – roditeljima, mestom, vremenom u kojem se rodio… – i ne može mimo sebe, ne može da učini ono što ne blesne u njegovoj svesti, što nije u njegovoj prirodi, što nije svojstveno samo njemu.
Naše se odluke zasnivaju na neznanju, to nam je sudbina, ne znamo šta nas čeka iza raskrsnica do kojih smo se, ostavljajući za sobom ono kroz šta smo prošli, sticajem okolnosti i prethodnim vlastitim uvidima, namerama i izborima kako smo znali i umeli dokotrljali, čovek i ne zna kad greši, i u danu u kojem smo se zatekli nemoguće je izabrati najosmišljeniji pravac koji vodi u blistavu sreću gde ćemo biti uspešni, bogati, od sviju cenjeni, natimareni i tetošeni, za sve što jesmo i što nam se dešava ponekad je od naših odluka važniji slučaj, koji neki zovu proviđenjem, ko će ga znati, tek išao sam niz puteve snalazeći se kako sam znao i umeo, ponekad zviždukao ne brinući ni za šta, upadao u neke jaruge i zabasavao u šipražja, jurišajući samouveren i nadrčen s golim kurcem kroz trnje za smislom i oslobađajući se besmislenih težnji za dostignućima, i ne znam da li je sve moralo biti kako je bilo, ali sve mi se čini kao da sam iz nedokučivih razloga namerno išao protiv sebe, kao da sam hteo da karijeru završim na ulici, spavajući po haustorima i čekajući smrt kao poslednji blagoslov bogova.
Živ čovek pojam vlastite krivice reklo bi se i ne poznaje, i osim u retkim impulsivnim afektima, zakonom kažnjivim, niko neće da učini nešto ako to smatra pogrešnim, te tako čovek i ne može da pogreši – a to što se kasnije neka odluka, postupak i činodejstvovanje pokažu kao očigledna greška i promašaj, nevažno je, počinilac to tada nije znao i malo ga se dotiče, uveren je da ubuduće više grešiti neće – to je idiotizam, ali bez te samouverenosti života nam ne bi ni bilo – tek čovek je skrojen kako je skrojen i onaj ko se bar ponekad nije smejao samom sebi ništa i ne zna, uvereni smo da upravljamo životom, što je smejurija, i lakrdija počinje kad na sopstveno zaprepašćenje otpočneš uviđati kako je nemoguće sebi priznati da SADA nisu u pravu, da nisi u pravu u onom do čega ti je najviše stalo, u onome što je smisao tvoga života i ka čemu si dajući sve od sebe pošao: jer „Prirodno je da grešim“, ali prirodno je da u ovom što sada radim i hoću grešim, da sa ovime što jesam nešto nije u redu i da su sve moje pretenzije besmislica, to je čoveku nepodnošljivo, sa time se nikad pomiriti neće, i sve dokle baulja po ovom svetu verovaće u ono unutrašnje osećanje koje je on sam, a o kojem ništa pouzdano ne zna, verovati da je sve u redu i kako treba da bude, verovati u život, makar i u onaj posle smrti, da bi živeo, preživeo.

−Tako mu je to – izvadih iz ranca pljosku s rakijom, koja pomaže čoveku da se snađe i pronađe: – I svi mi grešimo i svi smo uvek u pravu kad činimo ono što činimo, drugačije ne možemo i ne umemo, uvereni smo da je u datom trenutku to što radimo najcelshodnje moguće rešenje po nas…
Negde se oglasi sirena na kolima i umotah s klupe ćebe u rolnu i prikačih je na ranac. „Ono što se dogodilo otišlo je, vraćanja nema“, pomslih. „A novi je dan, i novi san, sa mnom u njemu.“
Krajičak neba na istoku belasao se kao obzorje, iz sporednih ulica oglasiše se kerovi, bio sam zdrav, još mrdao, i prteći ranac zaputih se ka stepeništu na izlazu iz parka da sabajle obiđem kontejnere i prikupim hranu za danas, pa da se razbaškarm i da uživam u slobodi i neoliberalizmu, i u životu, dok traje.

Foto: Milan Zagorac, “Corto Maltese kaže:’Sarebbe bello vivere una favola'”

Jedna misao o “Miloš Petronijević: Misao noći”

Odgovori