Miloš Petronijević: Šetalište

Oveći crni džukac, na šetalištu kraj Save, liznuvši mi šaku, skočio je i seo na klupu kraj mene, i pogledavši me u oči, opružio se i prednje šape i glavu spustio do mojih kolena.
Idući za psom, a zaostajući za njime dvadesetak koraka, dozivajući ga „Stani, Gari, ne stanuo dabogda!“, jedna malo viša smeđokosa gospođa, od nekih šezdeset i nešto godina, priđe i stade pred klupu:
– Izvinite gospodine – kaza, posmatrajući me plavkastim očima kroz naočare s većom dioptrijom. – Pustila sam ga načas da mu bolje namestim povodac – pokaza mi isti u njenoj ruci – i on je pobegao – pokaza na Garija.
– Vi prosite – pogleda kraj klupe moju kutiju od cipela sa nešto sitniša u njoj i natpisom: „Udelite gladnome i unesrećenom, draga braćo i sestre“.
Zvala se Rada, „Radmila“, pruživši mi ruku kaza.
– Znate, tako je na toj istoj klupi sedeo i moj pokojni muž, bog da mu dušu prosti, a Gari se – pomilova psa – kada bismo iz stana izašli nije odvajao od njega.
– Da – sede na drugi kraj klupe, s Garijem između nje i mene. – Bio mi je suprug dobar i pažljiv čovek, radan – oči joj se preliše setom nostalgije i samoćom – ali voleo je veselnik malo više da popije, tada sam postajala njegova lepotica, i zato je u našoj kući uvek bilo i rakije i piva i vina, takav je život, šta ćeš…
– A ponekad tako svečeri popijem i ja – obori glavu.
– Deca su nam dobro, živa su i zdrava, hvala Bogu, to je najvažnije – prihvati od mene pljosku s rakijom i malo tek otpi – imamo sina i kćer, završili su fakultete i otišli u Skandinaviju, znaš kako je ovde, ponekad se kad stignu jave, imaju svoju sudbinu i svoje brige – zagleda se u daljine.
– Sve je to život – s nekakvim poluosmehom kaza. – Nije ti toliko loša ova rakija… A ti, odakle si?
Kao dve smirenosti kojima se više nema šta dogoditi, razgovarali smo o senkama nečega što je bilo, ne osuđujući ništa, povremeno ćutali, gledajući u reku pred sobom.
Nekakav se vetar ustalasa i preko Save negde u Panoniji sevnu munja.
– Izgleda da će kiša – pogleda u nebo. – Jeste li gladni?… Tu sam blizu…
Gari mi liznu ruku i pođosmo uz ulice naviše.
Košava je s trotoara podizala razbacane papiriće i kotrljala opuške i u ljudskom mravinjaku prolaznici su se kraj nas mimoilazili…
– Da, ja sam ovde – uvede me u stan. – Malo je u neredu – zatvori prozor – znaš, ponekad sam kao guska u magli…
– Sad ću ja – u dve čašice nasu rakiju, pa izađe i vrati se noseći na pladnju tanjiriće. – A uskoro ću nam i spremiti šta – otvori teglu s ajvarom i izreza na kriške sir i salamu.
Sedeli smo, gledali u televizor i pričali o nevažnostima, i u jednom trenutku ruke su nam se dodirnule da izbegnu beskrajnoj samoći trajanja.
Sa dvoseda u uglu, Gari nas je zamišljeno gledao.

Foto: www.pexels.com

Odgovori