Miloš Petronijević: Pljačka u vikendici

To dvoje metuzalema bližili su se devedesetim, možda su i prešli koju godinu, i nekada, za vreme zemlje s nostalgičnim imenom Jugoslavija, bili su u nekom Veću, kao kadrovi onog bezbožnika kojem je bog sve što je taj šarlatan namislio i hteo da ima dao.
Primali su debele penzije, nezasluženo, jer da su dobro radili svoj posao zemlja se ne bi raspala, i drhtali su prestravljeni pod svetlom baterijske lampe kad sam ih s fantomkom na glavi po ponoći u vikendici digao iz kreveta, cepteći, kao da je vaskolika svetla budućnost tek pred njima.
Sokolio sam ih utehom da nisam ubica i nasilnik već samo pljačkaš, te su malo povratili dušu i gledajući me s nevericom đipnuli su i dali mi novčanike, vajkajući se što nisu poneli više.
Rekoh im da to ubuduće čine, zbog džukela većih od mene – izbrojah nekih 17 000 dinara – i vratio sam im venčano prstenje, zadržavši bakin lančić i minđuše.
Dok sam prevrtao po fijokama i ormanima, držali su se u hodniku za ruke i uveravali me da će se ranom zorom vratiti u Beograd i podići pare i poslati mi koliko kažem i gde kažem.
Nasuh im po čašicu konjaka, koju nekako prineše ustima, i izvadih iz frižidera i omanjeg buržoaskog bar-šanka zatečenu hranu i rakije, koje mi bakica umota i spakova u ranac.
Stojeći kraj stola, zamezetih pršutu uz ajvar i sir, pričajući im o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti, za koje su se borili, i dokrajčih buteljku inozemnog kapitalističkog belog vina.
Odlazeći, rukovao sam se sa njima, i zaključao ih, a mobilne i ključeve ostavio im vani pred vratima.
Udisao punim plućima svežinu vetra – drugačije se oseća stvorenje božije kad ima i neku paru u džepu, pogotovu ako se do nje poštenim radom pa da ga jebeš u zemlji Srbiji ne može doći.
Ima nade, Miloše Petronijeviću, da od tebe postane čovek.

Čista je šteta samo što mi umesto tih staraca šaka ne dopade ma koji poslanik Skupštine Republike Srbije, od devedesetih do dana današnjeg, ali ostariće i oni, neće doveka na položajima biti, pa će ih pod starost pljačkati neko drugi, ako dotle ne budu poubijani, jer društvene okolnosti se menjaju, i možda će ih neko nekad pitati što u bescenje novopečenim kapitalistima i skorojevićima, kao što su i sami, isprodavaše onolike fabrike i ovoliki narod bez posla ostaviše i na ulicu isteraše, a sve u ime demokratije i puneći vlastite džepove.

Foto: www.pexels.com

Odgovori