Miloš Petronijević: Pijanica

Ševrdajući niz trotoare, pevao sam „Mala, mala, da li bi mi dala…“ i nazdravljao životu i samom sebi. Poklonjenje ljudskog roda zaslužuje onaj ko je izmislio rakiju, bez koje veselja i sevdaha nema, a koja me je sjebala načisto.
− Moj naklon, divna gospođo! – poklonih se postarijoj utegnutoj drusli. − Vi naprosto zračite magnetizmom i dobrotom i blistavim očima mesečine − ispružih šešir za milostinju.
− Jadnik! − okrenu se curica za mnom.
− Ma neradnik – zaključi čovek, ulazeći u restoran.
„Svest je vreme, i nema vremena bez svesti, a ja sam svest“, otpih u hodu rakiju, zagledan u bleštave vrhove solitera. „Ti si car i bog i nema drugih bogova osim tebe“, okliznuh se na najlon i padoh i samostalno ustadoh. „Glasovi u nama misli su naše, a misao ne znamo šta je“, setih se maloumnog čitanja knjiga, kad sam posmatrao sebe − bavio se „introspekcijom“… Žalosno proćerdan život.
Na raskrsnici kod parka skrenuh ulevo, zaobilazeći palatu Visokog doma da se ne bih uzalud nervirao zbog neostvarenog sna da žgadiju tamo prisutnu dignem u vazduh…
To je mržnja, prema njihovoj uobraženoj sebičnosti i lažnoj dobroti, koja je zlo, a boriti se protiv zla je vera u mogućnost sna o pravdi, koji su utopijom proglasili. Svi moćnici institucija ovoga sveta oduvek su rulju zamajavali pozivima na skrušenost ljubavi i toleranciju, i obećanjima prosperiteta i slobode u nekom novom sutra, da bi njima lakše manipulisali i slali ih u klanice i njihovim skudoumljem sebe veličali. Bol ovoga sveta je u idiotizmu razdragane ljubavi naroda što prišljamčen uz i niz ulice zasipa cvećem blindirana vozila s figurama od značaja i kliče: „Živeo naš predvodnik!“ – i ma šta o tome pisali sanjari, sumnjam da će ogranuti dan kada će slepci progledati i sami od sebe prestati da koriste banke i prate vesti, kako bi se bez upotrebe sile i vođstva novih nasilnika oslobodili okova, izolujući se od vlastodržaca i izlažući ih preziru i podsmehu, i ostavljajući ih da se u njihovim ustanovama bave samima sobom…
„Duša je naša satkana od straha i gluposti“, prolazeći kraj piljarnice maznuh iz gajbe paradajz i zagrizoh ga kao jabuku, dok mi se sok cedio niz bradu i majicu.
„Voleti ljude – ko je to rekao“, prođoh kroz uglađene na autobuskom stajalištu, koji mi se pijanom uklanjahu s puta. „I crkva ih je volela, pravoverne, i Hitler, rasne i disciplinovane, i Staljin, onakve kakvi treba da budu. I kapitalizam ih voli, uspešne, u njegovoj službi, s pravom glasa da izaberu njegove izabranike, što se demokratijom zove. − Od te sujetne dobrote, slatko uverene u svoju malu istinu, nema većeg beščašća i zla na zemljinom šaru: zla koji se čini u ime Boga, Nacije, Pravde, Napretka…“ naleteh na praznu konzervu i šutnuh je, gledajući gde leti u pizdu materinu, ka nekom parkingu.
„Pomogni, Bože, Milošu Petronijeviću da dušu svoju sačuva, u svetu kojeg si stvorio da se duša čovekova slomije“, shvatih da stojeći kraj nekakve bandere razdrljena šlica pričam sa samim sobom…
„Vode teku nizbrdo“, posmatrah odbleske sunca na Savi, „i odlaze u nebo i ponovo se vraćaju, i nade umiru poslednje“, sedoh na klupu, zagledan u nemušte pustinje u sebi.

Foto: www.pexels.com

Odgovori