Miloš Petronijević: Kako sam postao beskućnik

Celog sam života bio nešto drugo od onog što jesam (bio sam budala), i sve do svoje pedeset i pete vodio sam računa šta će ljudi da kažu i pomisle (zajebao sam se), i oni su mislili da sam na svome mestu i onakav kakav čovek treba da bude (pogrešili su).
Zakonitoj ženi išao sam niz pičkin živac − postavljala mi je astal, tražila pare i podavala mi se kada je mogla i kada sam mogao.
Jednoj sam drugarici pisao poeziju, kao dečkić sanjajući ljubav.
Često sam udarao glavom o zid – zid je ostajao na svome mestu, ali sam naučio da menjam pravac.
Kada se zahuktao nasmejani kapitalizam i kada je banda bez skrupula (pocrkali dabogda) pokupovala u zemlji Srbiji sve što se kupiti moglo (uzeli su za sebe blaga, nama su dali slobodu), zatvorili su i fabriku u kojoj sam dvadeset pet godina radio, i postao sam privatnik. Crnčio sam od jutra do večeri u radionici, a s večeri se alkoholisao da bih danuo dušom. Sutradan sam se odmarao.
Godine su prolazile, i iz Knjaževca je sve više ljudi bežalo u prestonicu, kao da se u Beogradu bez znoja na kajmaku živi, i posla je bivalo sve manje, postao sam pijanica, a računi i porezi pristizali su kao u nekom košmarnom snu, i nisam više znao šta da radim ni gde mi je dupe a gde glava.
Najbolje se živi od prodaje magle i intelektualnih usluga, i od politike, ali nije svakome dano da državni hleb jede i bavi se organizovanjem tankoumnih, treba se roditi s takvim talentom, i znam neke službenike javnih sektora koji su i pet-šest političkih stranaka promenili – i u čmar bi se jebali samo da položaj u kancelariji ili stolicu iza šaltera sačuvaju.
Moja žena Mirjana, koja je zvocala od kada ustane, kao da je pišala na koprive, i koju više nisam mogao očima da gledam, čupala se za kosu zbog neplaćenih elektro-tele-vodo papirića i siktala da sam joj život urnisao i da sam lenština, pijandura i falsifikat od čoveka, i pretila je da ću se zbog „one jebulje“ probuditi s ekserom u glavi, i jednog sam podneva, da je ne bih udario, izašao i otišao na Staru planinu u šumu i dva dana živeo kao kurjak u slobodi.
Glad me je umirila i vratio sam se, nakurčen, pobacao poreske prijave i na radnju stavio katanac za sva vremena.
Rešen da iz začaranih krugova pobegnem pa šta bude da bude, isprodavao sam neke materijale i drangulije i ostavio Mirjani nešto para (ostavio sam joj i njenog ljubavnika i saznanje da ja nisam bio tolika sirovina i mulac kao što je ona mislila da sam – mada ta zmija ne priznaje ništa), i jednog sam jutra uprtio torbe, ispratila me je do železničke stanice, gde sam je poljubio, poljubila je i ona mene, sećajući se valjda vremena kada sam bio bolji čovek, i mahnuvši joj iz voza pošao sam u beli svet da pišem stihove i da skitam i kradem (u mojoj državi krupniji lopovluk zove se biznis), i možda ću završiti u zatvoru, ali i tamo žive ljudi i hleb se jede.

Foto: www.pexels.com

Odgovori