Miloš Petronijević: Kad dan u meni bude umirao

Izgleda, jednom,
otići ću,
kao da nikad nisam bio.
Po prirodnim zakonima
trunuće u zamandaljenom sanduku
zemni ostaci moji –
mada bi bolje bilo
da me odnesu međ grane hrasta
pa da bar ptice neku vajdu vide
od tela koje sam negovao.

Zaludu zaklone pravi
sitničava duša moja
u pregrade novčanika presavijena –
list na vetru
let promeniti neće,
i možda u beznačaju zaboraviću
lepotu kolena njenih
u izrezu suknje plave,
i blagotvorno veselje
iza treće rakije.

Od umiranja je teže
na ovaj svet doći –
em ako te živog
na kolac ne nabijaju,
i ne deru i ne sole
da bi te na tijoj vatri pekli,
što beše sudbina ajduka Novaka,
jednom, u Transilvaniji; –
seti se bede, prljavština, smrada, nepravdi,
gladi, rata, boleščina,
svih nemoći i zabluda,
eda se ne bi,
maloumno sopćući,
za poslednji srkut života borio,
i smrt što će doći
čekaj radoznao.

Foto: www.pexels.com

Odgovori