Miloš Petronijević: Bistrookoj frajlen

za šankom kafane “Idu dani”

Stalno me izvrgavaš ruglu
i praviš budalu od mene,
igrajući smutne igre sa samom sobom.
I kao da se sav smisao mojih dana sveo
na fantazmagoriju bleska tvojih butina,
što ih omađijan gledam
dok stolove vešto obilaziš.

Naginješ se nada mnom, točeći mi rakiju,
sva miomirisna,
i vršcima dojki obrazima mojim pozive šapućeš,
bliska a neuhvatljiva,
skrivajući sve istine u sebi samoj,
i ostavljaš me i odlaziš,
lepršava,
da bi jebiželjnim hodom
sjebala dandala pijanoj sabraći mojoj.

Jedina u haremu naših šenlučenja,
očijukaš sa svima oko mene,
i vlastitom me podsmehu izvrgavaš,
stalno.

Smeješ se, nevino, i veliš, sva ustreptala,
da samo mene voliš,
i u žamoru iskričave noći
slušaš buncanja moja
kako ću do kraja života,
ako ne ubijem srce svoje,
opijen trčkati za tobom, nedohvatnom.

Pitam se samo
da li bi bez tvojih lepih sisa
tolikim tajnovitim saznanjima
blistao tvoj razbludni pogled,
i ne znam
gde se izgubi vreme
spokojnih dana
kad sam se učtivo javljao ljudima
i znao šta sam.

Tad, kad sam mislio da sve znam,
a da znao ništa nisam,
verovah, kao i svaka budala,
da ću nezamenljiv biti,
i da ću te oduševiti
u igri što je zaigrasmo one noći,
kad ispraćen saučešćem prethodnika
za tobom pođoh, dičan,
misleći da zvezdu pod suknjom skrivaš,
što se pokaza tačnim,
ali to tačno i jedino beše,
i znao nisam
da puta do tebe nema,
i da ti,
koja želiš da te poseduju,
posedovana nikada nisi..

Sedim ovako,
i gledam te,
smešeći se, blažen,
i pijem ovu rakiju
i mučim muku svoju
da li da se okrenem
eda gledao ne bih
gde na moje oči landaraš sevalom svojim,
velikodušna,
ne mareći za nas,
zamenljive –
ili da te molim da mi oprostiš,
ne znam šta,
da l’ to što sam
žalosno umislio
da je vaskoliki svet
tek zarad mene stvoren…

Foto: www.pexels.com

Odgovori