Florian Hajdu: Olovni vojnik

Gavrani lakirano crni na odsjaju zrakova nazeblog sunca, iza brzopomerajućih tankih svetlosivih razudjenih razuzdanih oblaka, dva sata posle zenita, su graktali jesenje, prodorne, grakove skupljanja na krošnji stogodišnjeg pravilno raskrošnjalog akaca i maslinastobojne glatkokore bele topole eko čištačice čije je srcolikoformne žutozelenobojne listove, kao rasuta boja žabe krastače po njima, lagani vetar sa severa vrteo u krug čas na jednu pa na drugu stranu izazivajući toplu šumeću horskotonsku mizanscen kontrasnu podlogu poput Schumann-ovog Sanjarenja, krikovima, okololetećestojećih vrana, što je sveukupno na mahove zvučalo poput groktanja, grguljanja, urlika, krika, svinje, kod Tibia, prilikom smrtonosnog bola i poslednjeg vapaja pomoći, u osećanju nemoći, usred trenutnog nasilnog nastupa smrtnog straha i prestanka života do tada i osećanjima tovljene mezimice, prilikom netačno potrefljenog prvog presecanja grkljana za to zaduženog pijanog Ištvana lokalnog koljača maženih žrtvenih životinja, tokom veselih, Pétérévečanima srećnih, božićnih praznika i masovnih uživajućih rituala, tokom konvencionalnih raznosortnih životinjskih gozbenogurmanskih svetkovnih klanja. Pošao je u tu, iz te, za tom, poslednjom slikom, kolažem, filmom, ogromnim muralom u glavi, emotivno jedino ostalog, konzerviranog, dela sela zvukova pejsaža, upakovanog misaonom plastičnom folijom, kao Big Ben sat-toranj 1985. godine u Londonu stvarnom, u paket sivog moždanog tkiva gde je sredinom prošloga veka poslednji put odlazno boravio, tada još nije mislio, znao, osetio, osećao, da reka koju je majkom zvao iz koje se rodio, tako je često voleo da misli, kada je to mislio tada su mu na obrazima u grudima topli žmarci prijatno titrali golicajući ga nežno, ponosom pluća nadimali a on bi gordo, kao olovni vonik kojeg je našao kopajući rupu da probuši banatski oker topao puder pesak da porodi reku iz nje izvadi izvor kao sestru rečicu svoju koja će teći u suprotnom smeru od majke im, i njih odvesti tamo gde Deda mrazevi prave ukrašene božićne jelke, poput Vilijeve, i svima tako zvrckavo blešteće zlatnim nitima i prahom posute darivati, stajao podignute glave oštrim pogledom gledajući zenitno tamo daleko u sivo bele čas debele pa tanke prestižno trčeće oblake ili vrane misleći da oni sve to čine zbog njegovog gordog stamenog olovnovojničkog stoja, da neće poći sa njim ili da je neće više nikada sresti videti osetiti tu majčinsku toplotu nežnost slobodu večiti zagrljaj veselje radost razigranost koju mu je majka reka od rodjenja pružala darivala. Vlažnih očiju srebrne kose okrernuo je uključujući ključ motora svoga auta…

nastavice se

Foto: www.pexels.com

Odgovori