Florian Hajdu: Od pepela žar

Žar hoćeš od hladnog pepela da stvoriš
napraviš
iluzijom vulkan da izvajaš
amaterski profano
da prži ko Vezuh pre šesto godina
misliš
osećaš
da
monotona isceđena prošlost nepovratno izmiče gubi se rapidno
nestaje
ledi se
kao duplo golo
bez života osećanja majskog cveta
pupoljka mirisa ukusa sluzi razmnožitelja
samo
bazd
znojnih pora gorkog u ustima sve više jače neviđeno grubo
između
novog u nebo nabreklog srećnoga mišića
milovanja uzdaha jauka beztežinskog letenja
nestvarnom čigrom za dva glasa
srca
trepavica koje se u kike pletu uzbuđuju
dubinskog dugog plivanja gnjuranja mirisima stvarnosti u oazu gde se sve svršava šprica ispražnjava
zanos grčenja maženja urlika bika dvonogoga
kada kulja u stvarnosti lzmeđu
i
u
duboko duboko
sa
osećanjima sveukupnog ringišpila buktanja stvarnosti raja ukusa mirisa začeća nastanka rađanja…
Bojiš se budućnosti
jer ti više radosti seće blagostanja donosi,
nego bilo koja blska daleka prošlost na koju si navikla,
u pustama ljubavi
na obali Sive reke
vrelog seksualnog peska
mirisa ružičastih bagrema…
Sada
hodaš levo desno mozak vrenju teži
živce konjske sile u suprotno u suprotne pravce rastežu
Ti bi srce koje je na dlanu
oči koje budućnost sijaju
Ad proslosti te vuče mami plače preklinje ubija se kao
ti sa njim nestaješ
prestaješ da živiš
“sudbinu” preklinješ…
Kasno!
Ništa više ne vidiš
čuješ samo topot kopita andalurujskih bikova u daljini kako se udaljuju
na tebi ječe…

Foto: www.pexels.com

Odgovori