Branislav Banković: Moja Venecija – Jedro

Zašto mi srce uvek jače zalupa kad ugledam jedro kako promiče i u pozadini četvrtasti toranj. Na vodi sam uvek oprezniji nego na suvom. Najlakše se potone u luci. Ta izoštrenost pažnje jeste dokaz da moji preci potiču sa mora. Čim zgazim nogom na rivu Schiavoni osećam se kao da sam zakoračio u svoj autoportret ispunjen vedrim nebom i plavim morem. Nalazimo se kod spomenika i ja joj recitujem stihove Mike Antića „ zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi i moje žene i postelje u kojima su snovi zanat…“ Ona mi uzvraća svetlucanjem njenih 32 bisera koje se nastavlja u rasuto srebro rđavog osvetljenja koje brodići prenose laganom kretnjom kroz noć.
– Postala sam ono što oko želi videti.
– Nisi ti kriva što su ljudi zamenili snove za stvarnost.
– Još i gore, samu stvarnost zamenili su predstavom o njoj.
– Ako me želiš opisati učini to kao da sam ti potpuno nepoznata, kao da me srećeš prvi put. Dokaži svoju nevinost.
Ljubi me u obraz kao da mi nagoveštava, ne možeš me posedovati ja sam u braku više nego ti. Osećam se kao Minotaur zarobljen u svom lavirintu. Niko ne može posedovati ni ulicu niti grad, a kamoli ženu. (Ima li smisla ljutiti se zbog novog odela umazanog sarmom?)
Vadim olovku i pišem: Večnost počinje na kamenom mostu, u prvom poljubcu ispod ulične svetiljke, kod spomenika Vitorio Emanuel-u jedne letnje večeri. Tačka. Dve siluete na tamnoj pozadini crkvenih kupola lome oba kraja beskonačnosti. Iznad krovova se uzdiže zajednički dah nalik zlatnoj svetlosti. Njeno ime, Serena!

Odgovori