Miloš Petronijević: Misliti pozitivno

Postoji samo jedna istina, ta istina smo Mi
I tako sam, u poodmaklim godinama svojim, kao devojče sela u autobus i pošla da ga upoznam. Tog beskućnika, koji to i nije. Iz intelektualnih pobuda, da bih napisala priču „Dan i noć s beskućnikom“. Jer članica sam esnafa književnog, iza mene su sedam knjiga proze i poezije, objavljenih o svome trošku i mahom neprodatih, a bavim se i malanjem slika, i slobodni trenuci ispunjeni su mi uzletima svih žanrova duhovnog i stvaralačkog čina. A možda me je i zasvrbela, ne znam. Usled dugogodišnje apstinencije. Tek život je zavrzlama, i u vremenima izvan vremena ostavila sam za sobom tri promašena braka, od dve, pa pet, pa godinu dana, ali možda je tu krivica i do mene, oduvek sam bila svojeglava i opsednuta sopstvenim svetovima, kapriciozna i samoživa, i kod nekadašnjih supružnika, prvog i drugog, s kojima sam ostala u prijateljskim odnosima, obilazila sam povremeno svoja dva mališana, koji su odrastali uz bivše mi svekrve (jer nemoguće je pokraj dece baviti se i umnim stvaralaštvom), i sinovi su mi, hvala Bogu, dobro, odrasli su i sazreli bez trauma i oženili su se, dobila sam i četiri radosti, tri unuke i unuka, ljubi ih baka, za koje vredi živeti…
Ima nečeg većeg u nama, to je nesumnjivo, možda je to sudbina, tek mada sam nepristrasno sagledavala život i sebe u njemu, verujući da sve znam i da sam ljubav kao mogućnost ostavila u bespućima za sobom, nešto u meni nije mi davalo mira, i tako sam u večernjim i noćnim šetnjama po fejsbuku, po tom korzou taštine gde se usamljenost mimikrijom skriva i gde je moguće i pametan biti, i upoznala sunce moje i ljubav mog života – tamo smo oboje prezentovali svoju ličnost iznoseći vlastite misli o raznim egzistencijalnim temama u obliku književnom, pisali smo i pesme, komentarisali ih jedno drugome, i reč po reč, s obostranim simpatijama, počeli da se zagleđujemo i da otkrivamo duševne bliskosti.
Ja sam u svojim pesmama o pejzažima duše pevala o ljubavi i iznosila zanose emotivnih raspoloženja, dotičući beskrajnu i čudesnu lepotu sveta, koju često ne primećujemo, i čistotu našega srca kada se raduje i voli, a bavila sam se i istraživačkim radom i u svojim statusima-skicama pisala o bračnom nesaglasju, tako čestom u životu udvoje, pokušavajući da ga prevaziđem blagonaklonim savetima o obostranom razumevanju, popuštanju i usaglašavanju, što sve, ako smo razumni, postoji kao mogućnost – a moja duhovna simpatija pisala je Dnevnik beskućnika, na osnovu vlastitih iskustava, kako sam tada mislila, ne mareći za uljudnost i psujući u njemu sve oko sebe (što nije lepo i što mi se nije sviđalo), ali je istovremeno objavljivao i čežnjivo-nežne stihove o nekakvoj nimfi i vili Ravijojli, dotičući njima proplanke sna u blesku ljubavi i nedogleda, time me je zaintrigirao, imao je pedeset i šest godina, na fotosima je izgledao pomalo kao klošar, sa dugom kosom do niz ramena, bez drugih vidnih falinki.
U životu ponekad ne biva sve onako kako smo zamislili, i mada sam tek samo htela da ga vidim, da napišem priču o beskućniku i da mu iz bogobojažljive saosećajnosti nenametljivo pomognem i kao nesrećniku koji nema nigde ništa udelim neki dinar, sve je bilo drugačije, naša su predviđanja ništavna, sačekao me je na autobuskoj stanici u Beogradu, kao što smo se i dogovorili, gledala sam ga kroz prozor, nije izgledao kao dripac i uličar (mada nije bio ni daleko od toga), i čim sam izašla prišao mi je raširenih ruku, sa bleskom u osmehu očiju, zagrlio i poljubio u čelo, a potom su nam se i usne dodirnule, u šapatu traženom kroz ceo život, zaneli smo se momentalno, sve što sam sanjala istina je, kada se dve duše nađu život je bajka, shvatala sam to dok sam koračala kraj njega, popili smo kafu tu na stanici i on nije odvajao ruke od mojih, a njegove oči, prelivene nežnim beskrajem u dnu lepih tamnih zenica, plamsale su vatrama ljubavnim, i njemu su moje bile takve, priznao mi je kasnije da imam najtoplije smeđe oči na svetu i da ga je ljubav kao viša sila prožimala što me je duže slušao i gledao, kao da me je tražio kroz sve godine u prazninama iza njega, posle smo šetali, i u Pionirskom parku, gde smo dugo sedeli, izneli smo jedno drugom sve o nama, ispričali naše živote, iskreno, bez kompromisa, prikazujući sebe crnjim no što jesmo, shvatio je koliko sam neshvaćena u životu a i ja sam videla da je i on to isto, bio je bez igde ikoga i nigde ničega, zanesenjak i neradnik, prodavao je čiviluke po vašarima kako bi imao za leb, cigare i rakiju, mučena duša (ali moj dragi sad sve manje pije, ljubav ga je fundamentalno promenila), i mada to nije priličilo našim godinama celo vreme smo se na toj klupi u parku lomeći se privijali jedno uz drugo, ne hajući za one što su kraj nas prolazili, a od koji su neki s čuđenjem zastajkujući usporavali korake gledajući u starca i babu zanetih ljubavisanjem, treperenje naše ljubavi obasjavalo je Beograd, i padao je sumrak, kupili smo na kiosku po burek, on sa mesom ja sa sirom, zajedno smo prvo jeli njegov a posle moj, i stalno se ljubili i smejali, zagrljeni, u onolikom Beogradu, zbog nekakvog sajma, jedva nađosmo nezauzetu sobu u jednom hostelu, pali smo u čežnju i zanos, šaputao mi je svašta, da sam njegova lepotica, kraljica, i osećala sam se tako, njegove ruke i usne bile su svuda po meni, vreme je otišlo u vanvremena, nežno mi je razmaknuo kolena i isprepletosmo se, bilo je to jače od ljubavi, bila je to sudbina…

***
Moj dragi i ja sada smo već sedam godina u braku, srećnom u svakom pogledu, i još onda, na početku naše veze, uvideli smo da nismo za ovaj svet ovakav kakav je, da smo od njega različiti i da nas on sa svojim htenjima i pretenzijama više ne interesuje, ostavila sam posao frizerke, nisam više mogla da se blesavo osmehujem i ulagujem svim onim uspijušama i opajdarama, prihvatila sam ruku mog čoveka – „zbogom, sudbino raspuštenice“, rekla sebi – i tako smo se moj muž i ja udaljili od civilizacije i otišli na Hajdučku goru, u jedno polunapušteno selo na obroncima planine odakle su njegovi, gde je imao zapušteno imanje na kojem decenijama niko nije boravio, tu smo, uz neke subvencije i podigavši kredite, oformili stado od dvadesetak ovaca, moj suđeni vodio ih je na ispašu i plastio seno a ja sam ih muzla, spočetka smo živeli u jednoj potleušici, u kući od nepečene cigle koju je još 1932. godine podigao njegov deda, bila je malo nakrivljena, ali smo imali struju, telefon i bunar sa elektro pumpom i sprovedenom vodom, a onda je moj soko od čoveka u toku druge godine našeg braka postavio temelje i kasnije snagom vlastitih ruku izdeljao borove i svojeručno nam sagradio prekrasnu brvnaru, remek-delo nauma i stremljenja naših, sa najlepšim doksatom ikada mojim očima viđenim, okitila sam ga puzavicama i muškatlama i posadila perunike i cveće sve do same gradine, gde uzgajamo povrće za naše potrebe, krastavce, paradajz, paprike, lukac, krompiriće, promenila sam se i ja, definitivno, zbog onog kojeg volim, zbog onog koji me voli, ostavila sam za sobom lujku zagledanu u nebesa i oblake kakva sam bila i upregla se u kecelje, naš ovčji sir iz kačica pročuo se među gospodom i državnim činovnicima u obe po tridesetak kilometara jedne na sever a druge na jug udaljene varoši, potražnja nam je veća od proizvodnje, ali ljubav moga života i ja sve radimo ponajlak i tek samo onoliko koliko nam treba, u duši smo ostali pesnici i umetnici (i u zabiti planinskoj može se bivstvovati i pri tom se umnim stvaralaštvom baviti, dokaz za to smo nas dvoje), i tako smo za astalom pod vinjagom moj voljeni i ja, zagledani u ljubav u nama i jedno u drugo, napisali i zajedničku poetsku zbirku Blesak nedogleda, o beskrajima u onima koji vole, u onima koji se vole, napisali smo i po dva romana, o svetu u kojem živimo, moji su emotivno razumni a njegovi su tuga od pesimizma, on voli tako da filozofira, trenutno je zanet razradom priče o trivijalnosti zla kod uobražene dobrote samozaljubljeno uverene u svoju malu istinu, postavila sam štafelaj da ga nacrtam kako sa klupe smejući se zavitlava petla Ostoju pujdajući ga na kokoške ispod kajsije, s bardakom vina kraj njega (u znoju lica svojega oporavio je moj delija njegovog dede vinograd da imamo vina kada nam dođu gosti, mada nam retko ko dolazi), ponekad crtam i okolne planinske vrhove, i ptice, jastrebove, drozdove, čvorke, slaveći lepotu života i slobodu koja je svuda a koju ljudi ne vide, i radost, koju sam otkrila dok je moja ljubav koračala kraj mene kroz svetove moje, kao što sam ja kraj njega i s njime prolazila niz livade njegovih čežnji, u danima ovozemaljskim kakvi treba da budu, jer onaj koji se rodio na ovaj svet a nije upoznao sreću uz drugog kraj sebe zaludu je živeo i proćerdao dane, znam da ga mnogo volim i da ćemo biti srećni do kraja života, a i posle, kad sa ovog sveta odemo – na jednom proplanku posadili smo magnoliju, koja se već razgranala, ispod koje ćemo smešanih kostiju biti u istom grobu, bez onog besmislenog kamenja koje zovu spomenicima – tek i posle, kada se ovi dani završe, bićemo zajedno, to je nesumnjivo, i sve dok postoji bivstvo, koji ne može ne postojati, kao anđeli ćemo se na nebesima držati za ruke, u svim vremenima posle ovog vremena.

Foto: www.pexels.com

Krunoslav Mrkoci: Paradigma (ne)bitnog

Čovjek je zagonetka samom sebi. Zašto tražimo? Tražimo da bismo se osjećali živima; da bismo živjeli. Što tražimo? Tražimo mogućnost, oblik postojanja, što ga najčešće nazivamo slobodom. Gdje ju nalazimo; tu slobodu? Nalazimo ju u promjeni.

Premda je život, sve u svemu, polagan proces (sazrijevanja), radost i zadovoljstvo životom ovise o mogućnosti intelekta/inteligencije da dovoljno brzo provodi kreativne promjene, da donosi lucidne i utemeljene u stvarnosti, konkretne i praktične zaključke koji osiguravaju, opet, dinamiku života. I opet je riječ o subjektivnom osjećaju dinamike. Slično je kod pisanja. Pisac koji zbog umora, ili rastrzanosti drugim, tekućim preokupacijama i problemima, nije dovoljno lucidan, odmoran i pribran – ne može osigurati dovoljnu dinamiku svom tekstu jer uslijed umora gubi sposobnost sažimanja.

Dinamika smjene odlomaka ili prijelaza na drugu temu; skok iz situacije u situaciju, povezan je s fokusom i održavanjem koncentracije. Onaj tko osigurava dinamiku svom tekstu, osigurava mu i zanimljivost. A dinamika teksta ili života, je opet u vezi s idejama, rješenjima, načinom mišljenja. Bezidejnost je najgori neprijatelj dinamike. Također, mnogo je drugih stvari koje ubijaju dinamiku; nedovoljna discipliniranost; neracionalnost; nedostatak osjećaja za minimalizam riječi i izraza. Međutim, kako bi se ostvarila dinamika, nije dovoljno samo biti discipliniran, fokusiran i dovoljno racionalan u prosudbama i sklon minimalizmu i redukciji (što će zasigurno naglasiti brojni urednici). Nužno je biti i dovoljno opušten, vjerovati u mogućnost igre, dopustiti sebi, prema potrebi, mogućnost preokreta. Pisac koji nije u stanju iznenaditi sebe, teško da će moći iznenaditi čitatelja. U svakom slučaju, predvidljivost teksta, kao i života, ubija … Neizvjesnost je neophodna.

Ne znam zašto sam uopće sve ovo pisao … Život je igra koja nalazi zadovoljstvo u sebi samoj, za vrijeme svojeg trajanja; slično kao i književnost. Sve ostalo je: paradigma nebitnog.

Foto: www.pexels.com

Igor Petrić: Alcohol – vulgaris

I pingvini su ljudi
samo to još ne znaju
Nisam siguran da i ljudi to znaju
Znaš ono, netko te pita:
Imaš brata?
Kažeš: Imam!
Malo zastaneš i sav pametan ponoviš:
Imam, imam
dva pingvina i to kraljevska.
He… he… he…!
Grohotom se nasmijaše
pijane budale i ti s njima
dok sjediš na vrućem asfaltu
ispred lokalne trgovine na kojoj piše:
NON-STOP iako radi od 08:00 do 22:00,
svaki dan osim nedjeljom.
Nedjeljom blagajnice idu na misu.
Nedjeljom blagajnice idu u p…. materinu
i ti skupa s njima.

Foto: www.pexels.com

Florian Hajdu: Nudnički izvori /Poema o ljubavi/

Mesec letnji
vreo
dvadesetišesti
godina ljubavi
grad na Sivoj reci
jutro
tražim srce
tiho
srce moje
gde si…
nije na mestu
dozivam ga
Viknem jako!
Florianeee…!
Neće!
Ridam tvoje ime…
od sreće uzbuđenja
Stavljam ga na mesto
skače lupa udara hoće da iskoči
da ônô
prvo tebi ode
dušu u oblacima hvatam
ponela me
kad je osetila tvoj dolazak
otišla je da se Bogu moli
da mu kaže koliko te voli
sveto dvojstvo da traži
da posveti ljubav blagoslovom svetim
Isusovim
koliko sam tada voleo te silno
oganj bih ognjem gasio
ni bogovi svi bude alahsi
zajedno
nikad ne bi mogli meni
tebe
oduzeti
ničim na ovom svetu
svim svetovima koliko god ih ima
klecaju mi noge tad i sad jednako
ruke mir ne nalaze ko ringišpil vrte
usne “o” “v” imitiraju često tvoje ime pantomimom izgovaraju
oči izgubljene
traže
da uhvate pipnu vide osete
tebe
lepotu
čaroliju oreolsku
oko tela struka bedra vrata
ponositih bradavica
usred jonskih stubova
ukus miris formu vanzemaljsku
magijsku
život smrt istodobno živi
u meni
dah života moga iz anđeovskog tela
izvire
u
tom
susretu prvom…
Sunce ljubi zracima pore stidne
vlažne
zora rana
milovao sam šumu mirisa tvojih
pre podne
sve
reke ljubavi su se ulivale duboko dugačko dugotrajno
podne veče noć
svi planiski vrhovi moja ljubav
grč
krik
vrhunac
darujemo život
drogiran mozak moždina bilo srce zenice aka
kesteni divlji
letimo
moja duša dubinama mora
u
tebi
naša ljubav
volimo toplotom sunčanom
energija večne ljubavi
volimo voliš volim
svetom sam te ljubavlju voleo
ljubio imao mazio volim voleću…
Kako?
Dali možeš?
Bez suza da zatvoriš oči
pomisliš na godine meseci dane
koje smo zajedno bili
silinom zemljine teže voleli
bez urlika da zatvoriš usta
sećaš se sati
kad smo se iz vulkanskog
grotla osećanja
mazili
grlili
valjali
jedan dugom
u
uvo
nos
usta
pore najsitnije
glasom i jezikom šaptali
volim te
kad smo na vrhuncu
zavet bogu dali da se lava nikada silom ne prekine…
Da li možeš to sada
dušo moja jedina?
Posle ovog stanja
pakao je smešan
smrt lakša
lepša
jer posle ne boli…
Toliko je bilo!?
Ti si srećna bez mene
ja samo sa tobom
lažima kupan
osmehom
glumom
vrelinom nestvarnom iz raja
zauvek ponižen…
Živote zbogom!

Foto: www.pexels.com

Patrik Weiss: Ja, gospodin Cekin

bojim se
i osluškujem strah što u meni uzavreo ključa
blijedim pred saznanjem da sam kukavica
nadam se da nitko neće primijetiti
da nitko neće ništa upitati
spuštam preplašenu glavu
i puštam korake da ju nose
nekada se uhvatim u pitanju
što li bi bilo kada bi samo znali
koliko se i najmanjeg mrava plašim
koliko sam spreman istresti dušu i džepove
prodati sve bližnje samo da me ne udare
pitam se znaju li i da li osjete
smrad straha što me ovako kukavnog prati
pitam se naslućuju li moje misli
i jesu li spremni iznenada napasti
trčim ulicama prema kući
tihog koraka, uplakanih očiju
bježim pred samim sobom
pred uličnom rasvjetom i priželjkujem mrak
žudim za toplim čajem i još toplijim zagrljajem
želim napisati pjesmu i otići spavati
zapravo ne želim ništa osim samo jedno
da ti grubijani nikada ne saznaju
kako po cijeli dan razmišljam
postoji li trinaesti pilić
i kako dovraga s onakvim kljunom
uopće pilići mogu sisati

Foto: www.pexels.com